NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK

 

OTAC ARSENIJE (1893-1973)
jeromonah, politički zatvorenik, duhovnik

 

 
„GDE SU DVOJE ILI TROJE SABRANI U IME MOJE…“
 
Jedne zime u baraku oca Arsenija dođe jedan mladić, student, po imenu Aleksej. Imao je 23 godine i bio osuđen na dvadeset godina teške robije u logoru „specijalnog“ režima. Logorski život mu nije bio sasvim nepoznat, jer je u ovaj logor došao iz zloglasnog moskovskog zatvora „Butirok.“ No, budući veoma mlad, nije znao šta ga čeka. Čim je došao u logor, susreo se sa kriminalcima.
S obzirom da je u zatvoru u Moskvi proveo samo nekoliko meseci, odeća ovog mladića je bila još uvek dosta pristojna i naravno, odmah je privukla pažnju kriminalaca, koji smesta odlučiše da se dokopaju njegovog odela. Ivan Smeđi predloži partiju karata u kojoj gubitnik skida sve sa sebe. Svi su odmah znali da će Aleksej uskoro ostati bez odeće, ali niko nije mogao ništa da učini da to spreči; čak se ni Sazikov nije usudio da se meša. Sprečiti ovakvo kockanje ili osujetiti ovakvu nameru kriminalaca značilo je sigurnu smrt, što se u logoru veoma dobro znalo.
Ivan Smeđi, naravno, dobi partiju i sa njome, svu Aleksejevu odeću. „Skidaj sve sa sebe, prijatelju,“ reče.
Tada stvari krenuše naopako. Aleksej, koji je sve to bio shvatio kao šalu, odbi da skine sa sebe odeću. Smeđi tada započe predstavu: najpre mu se obrati tobož ljubazno, a zatim nasrnu na njega pesnicama. Aleksej zamahnu u samoodbrani, što samo još više razjari Smeđega. Svima je bilo jasno da Alekseju nema spasa, da će ga Smeđi ubiti. Svi su skamenjeno stajali i posmatrali kako Smeđi na smrt prebija mladića. Aleksej je bio sav obliven krvlju, krv mu je potekla i iz usta. Već je posrtao. Neki kriminalci su ga izazivali, tobož navijajući za njega i bodreći ga.
Otac Arsenije nije video početak borbe, jer je na suprotnom kraju barake slagao drva. Najednom vide da Smeđi tuče Alekseja koji više nije imao snage da se brani, već je samo pokrio lice rukama, jer ga je Smeđi bez milosti udarao pesnicama. Otac Arsenije mirno odloži drva, brzo im priđe i, na opšte zaprepašćenje, zgrabi Smeđega za mišicu. Lice Smeđega se izobliči od besa: pop se umešao u tuču – mora umreti. Smeđi je odavno bio ispunjen mržnjom prema ocu Arseniju, no ranije nije smeo da mu priđe, jer se bojao ostalih kriminalaca. Sada je, međutim, imao valjan razlog da ga ubije.
On ostavi na trenutak Alekseja i zašišta: „U redu pope. Ovo je kraj – i za tebe, i za njega. Prvo mali, pa onda ti.“ U ruci mu sevnu nož i on se baci na Alekseja.
Niko nije mogao da objasni šta se tada dogodilo. Slabašni i krotki otac Arsenije najednom zamahnu i udari Smeđega po ramenu takvom silom da mu izbi nož iz ruke. Zatim ga odgurnu dalje od Alekseja. Smeđi posrnu, pade i udari licem u ivicu kreveta. Otac Arsenije se okrenu Alekseju i reče mu: „Idi, Aljoša, umij se. Neće te niko više tući.“ Zatim, kao da se ništa nije dogodilo, nastavi sa svojim poslom.
U prostoriji je vladao muk. Ivan se polako podiže sa poda. Niko od zločinaca ne izusti ni reč. Smeđi je pred svima izgubio obraz. Neko poče polako da briše tragove krvi nogom. Aleksejevo lice je bilo potpuno smrskano, jedno uvo mu je visilo, a jedno oko bilo sasvim zatvoreno, dok mu je drugo bilo svo obliveno krvlju. Svi su ćutali. Znali su da će kriminalci sada zasigurno ubiti i Alekseja, i oca Arsenija.
Sve je, međutim, ispalo sasvim drugačije. Za kriminalce je postupak oca Arsenija bio izuzetno hrabar i odvažan. Premda su se svi bojali Ivana Smeđeg, otac Arsenije nije oklevao kada je Smeđi nasrnuo nožem na Alekseja, a kriminalci su veoma poštovali čoveka koji nije pokazivao strah. Ranije je otac Arsenije bio poznat samo po svojoj dobroti i nastranosti, a sada su ga poštovali zbog hrabrosti. Smeđi ode u krevet i poče da se došaptava sa svojim prijateljima, no ubrzo uvide da je kod njih izgubio ugled.
Prođe noć. Ujutro svi otidoše na posao. Otac Arsenije je, kao i obično, poslovao oko peći, čistio ih i skidao naslage prljavštine sa poda. Uveče, samo što su se zatvorenici vratili s posla, u baraku uđe nadzornik sa nekoliko vojnika.
„Mirno!“ dreknu. Svi zatvorenici poskakaše sa svojih kreveta i stadoše kraj njih u stavu mirno. Nadzornik krenu između redova ležaja i stade da gleda levo i desno. Kada je došao do oca Arsenija, okomi se na njega i poče da ga udara. Vojnici zgrabiše Alekseja i stadoše da ga vuku prema izlazu.
„Zatvorenici P18376 i P281 u kaznenu ćeliju br. 1 na četrdeset osam sati, bez hrane i vode, zbog kršenja logorskih pravila i tuče!“ zaurla nadzornik.
Smeđi ih je, dakle, prijavio. Među kriminalcima, prijavljivanje vlastima je važilo za najniži i najpodliji način razračunavanja.
Kaznena ćelija br. 1 beše kućica koja se nalazila na samom ulazu u logorski kompleks. U kućici je bilo nekoliko ćelija samica, i jedna ćelija u koju su mogla da stanu dva čoveka. Na sredini te prostorije nalazila se, umesto ležaja, uzana daska, širine jedva oko četrdeset santimetara. Zidovi i pod ćelije su bili zastrti limom. Širina prostorije nije bila veća od tri četvrtine metra, a dužina joj je bila dva metra. Napolju je bilo -30o, mraz, duvao je jak severni vetar. Bilo je dovoljno da čovek samo na kratko izađe napolje, pa da sav utrne od hladnoće. Svi stanovnici barake su znali da boravak u kaznenoj ćeliji pri ovakvim vremenskim neprilikama znači sigurnu smrt. Pri ovakvoj hladnoći, smrt nastupa za dva časa. Nikada pre ovoga nisu nikoga slali u kaznenu ćeliju na ovakvoj hladnoći. Ponekad bi slali tamo zatvorenike na dvadeset četiri sata, pri temperaturi od nekoliko stepeni ispod nule. Ovakvu kaznu su mogli da prežive samo oni koji su bili ustanju da sve to vreme skaču gore – dole i da na taj način zagrevaju krvotok. Ko prestane da skače, smrzava se i umire. A toga dana je temperatura bila -30o. Otac Arsenije je bio star i iznemogao, Aleksej sav isprebijan. Obojica su bili sasvim iscrpljeni.
Stražari ih obojicu odvukoše ka izlazu. Avsenkov i Sazikov se usudiše da istupe iz vrste i pokušaju da odvrate nadzornika: „Druže nadzorniče, neće preživeti mraz. Nemojte ih slati u samicu!“ Nadzornik raspali pesnicom prvo jednog, pa drugog, tolikom žestinom da obojica poleteše, ošamućeni, ka zidu.
Ivan Smeđi obori pogled. Obuze ga strah. Znao je da su njegovi bivši prijatelji u stanju da ga ubiju zbog ovakve izdaje.
Oca Arsenija i Avsenkova odvukoše u kaznenu ćeliju i gurnuše ih unutra. Obojica padoše na pod. Unutra je bio potpuni mrak. Otac Arsenije se prvi uspravi i reče: „Eto nas, dakle, nas dvojica skupa. Bog nas je sastavio. Hladno je, Aljoša, svuda oko nas je lim.“
Čuli su zatvaranje vrata i okretanje ključa u bravi, a zatim i korake stražara kako se udaljavaju. Od mraza su im se oduzele i ruke i noge, a dah u plućima se ledio. Gvozdene rešetke na malenom prozoru propuštale su blede snopove mesečine.
„Smrzavamo se, oče Arsenije“, zaječa Aleksej. „Ja sam kriv za ovo. Umrećemo obojica. Ne bismo smeli da ležimo, moramo da skačemo gore – dole, ali ne možemo tako dva dana… Ja se već osećam tako slabo, sav sam izubijan. Noge su mi već promrzle. Umrećemo, oče Arsenije! Neljudi … bolje da su nas odmah streljali.“ Otac Arsenije ne reče ništa. Aleksej pokuša da skače, no to mu ništa nije pomagalo. Bilo je sasvim bespredmetno odupirati se tolikom mrazu.
„Kažite mi nešto, oče. Zašto ćutite?“
Kao iz daljine, do njega dopre glas oca Arsenija: „Molim se, Aljoša.“
„Čemu se molite, kad se smrzavamo?“ jedva čujno prošaputa Aleksej.
„Sami smo, Aljoša. Niko nam neće ući naredna dva dana. Molićemo se. Ovo je prvi put u ovom logoru da je Bog dopustio da se molimo naglas, punim ustima. Molićemo se, a ostalo neka bude Božja volja.“ Studen je postepeno savlađivala Alekseja koji pomisli da otac Arsenije gubi razum. Otac Arsenije se oseni znakom Krsta i poče nešto da govori tihim glasom, obasjan mesečevom svetlošću. Aleksejeve noge i ruke su sada bile sasvim obamrle od mraza, u njima više nije bilo ni trunke snage. Smrzavao se, više ga nije bilo briga ni za šta.
Otac Arsenije za trenutak zaćuta, a onda Aleksej sasvim jasno i razgovetno ču njegove reči i najednom shvati da su to reči molitve. Aleksej je do tada samo jednom, iz radoznalosti, bio u crkvi. Premda ga je baba krstila dok je bio još mali, u njegovoj porodici nije bilo pobožnosti. Vera ih uopšte nije interesovala, niti su znali šta je to. Aleksej je bio student, komsomolac. Kakve je veze to imalo sa verom?
Uprkos obamrlosti tela i bola od zadobijenih udaraca, Aleksej je jasno čuo reči oca Arsenija: „Bože, smiluj se na nas grešne! Svemilostivi Bože! Gospode Isuse Hriste, koji si iz Svoje prevelike ljubavi prema nama postao čovek da bi nas spasao, spasi nas sada Svojom prevelikom milošću, smiluj se na nas i izbavi nas od strašne smrti, jer u Tebe, Boga i Tvorca našeg verujemo!“ tako su se izlivale reči molitve i u svakoj se reči osećala najdublja ljubav i vera u Božju milost, bezuslovno poverenje u Boga.
Aleksej poče pažljivo da prati reči molitve. U početku su ga zbunjivale, no postepeno poče da ih shvata. Molitva mu je unosila mir u dušu, uklanjala strah od smrti i sjedinjavala ga sa čovekom koji je stajao pored njega.
„Gospode Bože naš, Isuse Hriste! Ti si sam Svojim prečistim ustima rekao da ako se dvoje ili troje mole za jednu stvar, onda će Otac Tvoj nebeski uslišiti njihovu molitvu, jer „gde su dvoje ili troje sabrani u ime moje, tamo sam i ja sa njima.“ Aleksej stade da ponavlja reči oca Arsenija.
Hladnoća mu je sasvim obuzela telo i on beše sav obamro. Više nije znao da li sedi, leži ili stoji. Ćelija u kojoj su se nalazili odjednom iščeze, zajedno sa hladnoćom, bolom i strahom. Ostao je samo glas oca Arsenija. Gde su se oni to nalazili? Aleksej okrete glavu da pogleda oca Arsenija i vide da sve oko njega odjednom sve preobrazilo. Pade mu na um strašna pomisao: „Gubim pamet, ovo je kraj. Umirem.“
Ćelija je postala šira i prostranija. Mesečine više nije bilo. Sav obasjan nekom čudnom svetlošću, otac Arsenije se glasno molio sa uzdignutim rukama, odeven u blistavo bele sveštene odežde. Takve odežde je Aleksej samo jednom video, davno, kada je iz radoznalosti bio u crkvi.
Sada su reči oca Arsenija bile lake za razumevanje, postale su mu poznate, ponirale su mu pravo u dušu. Više nije osećao nikakvu teskobu, ni bol, ni strah, samo želju da se poistoveti sa ovim rečima, da ih razume, da se sjedini sa njima. Ćelije više nije bilo: nalazili su se u crkvi. Kako su dospeli tamo? Aleksej sa divljenjem primeti da nisu sami. Ocu Arseniju su prisluživala dva mladića. Obojica su bili odeveni u iste blistavo bele odežde i obojicu je obasjavala ista neobjašnjiva bela svetlost. Nije mogao da im vidi lica, ali je osećao njihovu lepotu.
Molitva ispuni čitavo Aleksejevo biće. On ustade i poče da se moli zajedno sa ocem Arsenijem. Bilo mu je toplo, disao je lako, dušu mu je ispunjavala neizreciva radost. Govorio je molitve za ocem Arsenijem, no to nije bilo mehaničko ponavljanje, već se zaista molio zajedno sa njim. Činio mu se kao da se otac Arsenije sav utopio u reči molitve, no znao je da ga baćuška nije zaboravio i da mu sve vreme pomaže da se moli. Aleksej je shvatao sada da Bog zaista postoji, da je sa njima, video Ga je očima duše. Povremeno bi mu na um dolazila pomisao da su obojica već umrli, no razgovetan glas i prisustvo oca Arsenija brzo bi ga vraćali u stvarnost.
Nije znao koliko je vremena prošlo dok su se tako zajedno molili, kada se otac Arsenije okrete ka njemu i reče mu: „Lezi, Aljoša, umoran si. Ja ću nastaviti da se molim, a ti ćeš me čuti.“ Aleksej leže na pod zastrt limom, zatvori oči i nastavi da se moli slušajući oca Arsenija. Reči molitve su ispunjavale čitavo njegovo biće: „…sabrani u ime moje, Otac moj nebeski daće im…“ Srce mu je na hiljadu načina usvajalo te reči. „Nismo sami“, pomislio je Aleksej.
Sve beše mirno i toplo. Najednom se odnekuda pojavi njegova majka. Gle, pokriva ga toplim pokrivačem. Rukama mu grli glavu, privija ga uz sebe. Htede da joj kaže: „Mama! Čuješ li? Možeš li da čuješ oca Arsenija kako se moli? Saznao sam da Bog postoji, mama, poverovao sam u Njega!“
Kao da je čula njegove reči, majka mu odgovori: „Aljošenjka! Kad su te onomad odveli, i ja sam pronašla Boga. To mi je dalo snage da živim.“
Sav užas prethodnog dana je nestao, majka i otac Arsenije su bili uz njega. Reči molitve, do tada nepoznate, grejale su mu dušu i vraćale ga u život. Hteo je da nikad ne zaboravi te reči, da ih pamti do kraja života. „Ne želim nikada da odem od oca Arsenija, želim da sam stalno uz njega“, mislio je Aleksej.
Ležeći u polusnu kraj nogu oca Arsenija, Aleksej je čuo prekrasne reči. Otac se molio, a dvojica mladića u svetlim odeždama molila su se s njim i prisluživala mu. Bili su zadivljeni njegovom molitvom. Otac Arsenije sada nije ništa više iskao od Boga u molitvi, samo Mu je uznosio slavoslov i blagodarenje. Koliko je sve to dugo trajalo, nije mogao da oceni.
Sve što je ostalo u Aleksejevom pamćenju bile su reči molitve, topla i radosna svetlost, slika oca Arsenija, dva mladića u svetlosnim odeždama i sveobujmljujući, neuporedivi osećaj topline koja mu je davala novi život.
Neko udari u vrata, zaškripa smrznuta brava i začuše se neki glasovi spolja. Aleksej otvori oči. Otac Arsenije je i dalje stajao u molitvi. Mladići u svetlim odeždama ih blagosloviše i lagano se udaljiše. Svetlost poče da bledi i ćelija ponovo postade mračna, hladna i sumorna.
„Ustani, Aljoša“, reče otac Arsenije. „Došli su po nas.“
Aleksej ustade. Upravnik logora, lekar, načelnik specijalnog sektora i jedan stražar stajali su na vratima. Neko iza njih reče: „Za ovo nema opravdanja – neko bi mogao da nas prijavi Moskvi. Ko zna kako će oni na ovo gledati. Smrznuti leševi – to nije savremeni način…“
U kaznenoj ćeliji stajao je starac u iskrpljenoj košulji, a pored njega mladić u iscepanoj i krvavoj odeći, sav u modricama i podlivima. Na licima im se ogledao mir, a po odeći i čitavom telu im se uhvatio debeo sloj leda.
„Živi su?!“ zaprepašćeno izusti major. „Kako je to moguće?“
„Živi smo, druže majore“, odgovori otac Arsenije.
Svi se zgledaše u neverici.
„Pretresite ih!“
„Napolje!“ povika jedan od nadzornika. Otac Arsenije i Aleksej izađoše napolje. Stražari skidoše rukavice i stadoše da ih pretresaju. I lekar skide jednu rukavicu, gurnu je ispod odeće oca Arsenija, a zatim i ispod Aleksejeve i reče, sam za sebe: „Neverovatno! Kako su uspeli? Tela su im topla.“ Lekar uđe u ćeliju, pogleda okolo i upita: „Čime ste se grejali?“
„Verom u Boga i molitvom“, odgovori otac Arsenije.
„Obična halucinacija. Smesta ih vratite u baraku!“ naredi jedan od nadzornika, vidno uznemiren. Dok su ih odvodili, Aleksej ču lekara kako govori nadzorniku: „Zapanjujuće! Pri temperaturi od -30o smrt nastupa najkasnije za četiri do pet sati. Vi, nadzornici, ste danas zaista imali sreće. Ovo je moglo da se završi nepovoljno za sve nas.“
U baraci su ih dočekali kao da su vaskrsli iz mrtvih. „Kako ste se spasli?“ svi su hteli da znaju.
Njih dvojica su samo odgovarali: „Bog nas je spasao.“
Kroz nekoliko dana Ivan, zvani Smeđi, bi premešten u drugu baraku. Nedelju dana posle toga dogodio se nesrećan slučaj: dok je radio napolju, jedna stena se odvalila i zgnječila ga. Izdahnuo je u strašnim mukama. Proneo se glas po logoru da su stenu odvalili njegovi bivši prijatelji.
Aleksej je postao drugi čovek, kao preporođen. Kad god je mogao, pratio je oca Alekseja u stopu i molio ga da mu priča o Bogu i Pravoslavnom bogosluženju.
Ovu priču je ispričao Aleksej, a nekoliko svedoka iz barake oca Arsenija je potvrdilo istinitost ovog kazivanja.
 
 

 
 

Ključne reči:

3 komentar(a)

  1. Zoran Milosavljevic

    Postovani,

    Ova knjiga (OTAC ARSENIJE (1893-1973): JEROMONAH, POLITIČKI ZATVORENIK, DUHOVNIK) mi se veoma dopada ali mi nije jasno da li su dogadjaji i licnosti izmisljeni ili stvarni.
    Da li je otac Arsenije stvarno postojao?
    Da li mozete da mi pojasnite?

    Pozdrav,
    Zoran

  2. Da li moze da se kupi stampano izdanje ove knjige?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *