Основе Православне вере (Катихизис)

О СВЕТОМ ПИСМУ

 

25. Свештене Књиге су написане у различита времена. Једне – пре Рођења Христовог, друге – после.

26. Ове две целине Свештених Књига имају посебне називе. Оне које су написане пре Рођења Христовог називају се књигама Старог Завета; оне пак које су написане после Рођења Христовог називају се књигама Новог Завета.

27. Стари и Нови Завет – то је, другачије речено, стари и нови савез Бога са човеком.

28. Стари Завет се састојао у томе што је Бог обећао да ће људима даровати Божанског Спаситеља и припремао их је да Га приме.

29. За примање Спаситеља Бог је људе припремао откривењима, пророштвима и прасликама.

30. Нови Завет се састоји у томе што је Бог људима заиста даровао Божанског Спаситеља, Јединородног Сина Свога, Исуса Христа.

31. Свети Кирило Јерусалимски, Свети Атанасије Велики и преподобни Јован Дамаскин прихватају бројку од двадесет две Свештене књиге Старог Завета, сходно броју слова првобитног јеврејског језика (Св. Атанасије, 39. Празнична посланица; Преп. Јован Дамаскин, Тачно изложење вере Православне, књ. 4, гл. 17).

32. Јеврејско бројање заслужује пажњу зато што су њима (Јеврејима) – како каже Апостол Павле – (биле) поверене речи Божије, и зато што је новозаветна хришћанска Црква примила старозаветне Свештене Књиге од старозаветне јеврејске цркве (Римљ. 3, 2).

33. Старозаветне књиге Свети Кирило и Атанасије овако набрајају:

  1. Књига Постања (тј. Прва Мојсијева),
  2. Излазак (Друга Мојсијева),
  3. Левитска (Трећа Мојсијева),
  4. Бројеви (Четврта Мојсијева),
  5. Закони поновљени (Пета Мојсијева),
  6. Књига Исуса Навина,
  7. Књига о Судијама и као додатак њој Књига о Рути,
  8. Прва и друга књига о Царевима као два дела једне књиге,
  9. Трећа и четврта књига о царевима,
  10. Прва и друга књига Дневника (тј. Паралипоменон),
  11. Књига Јездрина прва и друга, која се према грчком наслову зове Немијина,
  12. Књига о Јестири,
  13. Књига о Јову,
  14. Псалтир,
  15. Приче Соломонове,
  16. Књига проповедникова, истога писца,
  17. Песма над песмама, његова,
  18. Књига пророка Исаије,
  19. Књига пророка Јеремије,
  20. Књига пророка Језекиља,
  21. Књига пророка Данила,
  22. Књиге дванаест Пророка.

 

34. У овом набрајању старозаветних књига нису поменуте књига Премудрости Исуса, сина Сирахова, као и неке друге књиге којих нема на јеврејском језику (као што су Премудрости Соломонове и Књиге Макавејске).

35. Ми треба да примамо ове последње књиге. За њих Св. Атанасије Велики каже да су од Отаца остављене да их читају они који ступају у Цркву.

36. Према садржају старозаветне књиге могу да се поделе на четири групе:

  1. законске, које представљају темељ Старог Завета;
  2. историјске, које садрже првенствено историју побожности;
  3. поучне, које садрже учење побожности;
  4. пророчке, које садрже пророштва или предсказања о будућем, а нарочито о Исусу Христу.

 

37. Законских књига има пет; њих је написао пророк Мојсеј: Постање, Излазак, Левитска, Бројеви, Закони поновљени. Сам Исус Христос даје овим књигама заједнички назив – Закон Мојсејев (Лк. 24, 44).

38. Књига Постања садржи повест о стварању света и човека, а такође и историју и поредак побожности у прва времена људског рода.

39. Остале четири књиге Мојсејеве садрже историју побожности из времена пророка Мојсеја и Закон који је преко њега дат од Бога.

40. Историјске књиге Старог Завета су књига Исуса Навина, о Судијама, о Рути, о Царевима, књига Дневника, те књиге Јездрина, Немијина и о Јестири.

41. Поучне књиге су књига о Јову, Псалтир и књиге Соломонове (Приче Соломонове, Књига проповедника, Песма над песмама).

42. Псалтир заједно са учењем побожности садржи и осврте на историју и многа пророштва о Христу Спаситељу. Псалтир представља најважнији путоказ у молитви и прослављању Бога, те се стога стално употребљава у црквеном богослужењу.

43. Пророчке књиге су књиге пророка Исаије, Јеремије, Језекиља, Данила и дванаест других Пророка.

44. Новозаветних књига има двадесет седам.

45. Законским књигама, тј. окосницом Новога Завета, оправдано можемо да назовемо Јеванђеље, које чине четири књиге јеванђелиста Матеја, Марка, Луке и Јована.

46. “Јеванђеље” је грчка реч која означава “благовест”, тј. добру и радосну вест.

47. Књиге које називамо Јеванђељем благовесте о Божанству Господа нашег Исуса Христа, о Његовом доласку на земљу, о Његовом животу на земљи, о Његовим чудесним делима и спасоносном учењу, и коначно, о Његовој Крсној смрти, славном Васкрсењу и Вазнесењу на небо.

48. Ове књиге назване су Јеванђељем зато што за људе не може бити боље и радосније вести, него што је вест о Божанском Спаситељу и о вечном спасењу. Управо због тога читање Јеванђеља у цркви сваки пут се најављује и праћено је радосним клицањем: “Слава Теби, Господе, слава Теби! “

49. Међу новозаветним књигама, историјска књига је “Дела Светих Апостола”.

50. Она приповеда о силаску Светог Духа на Апостоле и о ширењу хришћанске Цркве преко њих.

51. Реч “апостол” значи “посланик”. Овим именом називају се изабрани ученици Господа нашег Исуса Христа, које је Он послао да проповедају Јеванђеље.

52. Поучне књиге Новог Завета – то су седам Саборних посланица: једна Апостола Јакова, две Петрове, три Јованове, једна Јудина, као и четрнаест посланица Апостола Павла: Римљанима, две Коринћанима, Галатима, Ефесцима, Филипљанима, Колошанима, две Солуњанима, две Тимотеју, Титу, Филимону и Јеврејима.

53. Међу књигама Новог Завета постоји и пророчка књига – то је Апокалипса Св. ап. Јована.

54. У преводу са грчког реч Апокалипса значи “Откривење”.

55. Ова књига садржи тајанствене представе будућих догађаја у Цркви Христовој и целом свету.

56. Приликом читања Светог Писма неопходно је држати се следећег. Као прво, потребно је читати га са побожношћу, као реч Божију, и уз молитву за његово разумевање; као друго, треба га читати са чистом намером – да бисмо се поучавали у вери и добили подстицај за добра дела; као треће, потребно је разумевати га у складу са тумачењем Православне Цркве и Светих Отаца.

57. Када Црква пружа учење Откривења Божијег и Светог Писма људима којима оно није познато, она им указује на следећа обележја из којих се види да је то истинска реч Божија:

  1. узвишеност овога учења, која сведочи о томе да оно не може да буде проналазак људског ума; о
  2. чистоту тога учења, која показује да је оно произашло од најчистијег ума Божијег;
  3. пророштва;
  4. чудеса;
  5. силину утицаја тога учења на људска срца, својствену само сили Божијој.

 

58. Пророштва представљају обележје истинског Откривења Божијег, и то може да се појасни на примеру. Пророк Исаија је предсказао рођење Христа Спаситеља од Дјеве, што природни људски разум није могао ни да замисли. Неколико стотина година након тога пророштва, Господ Исус Христос се родио од пресвете Дјеве Марије. Немогуће је не видети да је пророштво било реч Свезнајућег Бога, а остварење пророштва – дело Бога Свемогућега. Зато и Свети јеванђелист Матеј, описујући Рођење Христово, наводи пророштво Исаијино: А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, девојка ћe зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ћe peћи: С нама Бог (Мт. 1, 22-23).

59. Чудеса – то су дела која не могу бити учињена људском силом ни умећем, него само свемогућом силом Божијом. На пример – васкрснути мртвога.

60. Чудеса представљају обележје истинске речи Божије. Ко твори истинска чудеса, тај делује силом Божијом, и сходно томе, угодан је Богу и суделује у Духу Божијем. А таквом човеку својствено је да говори само чисту истину. Стога кроз њега без сумње говори Реч Божија. Зато и Сам Господ наш Исус Христос чудеса сматра за важно сведочанство Свога Божанског посланства: Ја имам сведочанство веће од Јованова; јер дела која ми даде Отац да их свршим, ова дела која Ја чиним, сведоче за Мене да ме је Отац послао (Јн. 5, 36).

61. Моћно деловање хришћанског учења нарочито може да се види на примеру дванаест Апостола који су изабрани међу сиромашним, неуким људима, ниског друштвеног положаја. Ипак, они су тим учењем победили и покорили Христу силне, мудре и богате, цареве и царства.

 

Comments are closed.