Основе Православне вере (Катихизис)

О ЧЕТВРТОМ ЧЛАНУ СИМВОЛА ВЕРЕ

“И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен.“

 

197. Господ Исус Христос је био распет онда када су Његово учење и дела код свих морали да пробуде побожно поштовање према Њему.

Ово се догодило зато што су Га јеврејске старешине и књижевници мрзели, јер је разобличавао њихово лажно учење и безакони живот, и зато што су Му завидели, јер Га је народ поштовао због Његовог учења и чудеса више него њих. Стога су Га оклеветали и осудили на смрт.

198. Речено је да је Исус Христос распет у време Понтија Пилата. Ово је учињено зато да би било означено време када је Он био распет.

199. Понтије Пилат је био римски управитељ Јудеје, којом су владали Римљани.

200. Ову околност вреди приметити због тога што је кроз њу видљиво испуњење пророштва Јаковљевог: Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његових онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, њему ће се покоравати народи (1. Мојс. 49, 10). [1]

201. У Символу вере није речено само да је Христос распет, него је још додато да је страдао, како би се показало да Његово распеће није било само привид страдања и смрти, како су говорили неки лажни учитељи, него стварно страдање и смрт.

202. Речено је и да је погребен. Ово се такође односи на увереност у то да је Он заиста умро и васкрсао, јер су Његови непријатељи, чак, поставили стражу покрај гроба и запечатили га.

203. Исус Христос је страдао и умро иако је био Бог. Но, Он није страдао и умро Божанском него човечанском природом, и не зато што страдања није могао да избегне, него зато што је хтео да пострада. Рекао је: Ја живот свој полажем да га опет узмем. Нико га не узима од Мене, него га Ја сам од себе полажем. Власт имам положити га и власт имам опет узети га (Јн. 10, 17-18).

204. Да је Исус Христос распет за нас, речено је у том смислу, да нас је Он Својом крсном смрћу избавио од греха, проклетства и смрти.

205. О томе Свето Писмо овако говори.

О избављењу од греха: У коме имамо избављење крвљу Његовом, и опроштење грехова, по богатству благодати Његове (Еф. 1, 7).

О избављењу од проклетства: Христос нас је искупио од проклетства Закона, поставши за нас проклетство (Гал. 3, 13).

О избављењу од смрти: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела, да смрћу сатре онога који има моћ смрти, то јест ђавола, и да избави оне који из страха од смрти целог живота бијаху кривци за своје робовање (Јевр. 2, 14-15).

206. Дакле, крсна смрт Исуса Христа избавља нас од греха, проклетства и смрти. Да бисмо лакше веровали у ову тајну, реч Божија нас упознаје са њом, колико је већ нама могуће да то разумемо, и то кроз поређење Исуса Христа са Адамом. Адам по природи представља главу целог људског рода, који, по своме природном пореклу од њега, чини једно са њим. Исус Христос, у Коме се Божанство сјединило са човечанском природом, благодатно је постао нова Свемогућа Глава људи, које Он сједињује са Собом посредством вере. Као што смо кроз Адама пали под власт греха, проклетства и смрти, тако се кроз Исуса Христа избављамо од греха, проклетства и смрти. Њима (Светима) Бог хтеде показати колико је богатство славе тајне ове међу незнабошцима, која је Христосу вама, нада славе (Кол. 1, 27).

Јер ако се преступом једнога зацари смрт кроз једнога, тим пре ће они који имају изобиље благодати и дар праведности у животу царовати кроз једнога Исуса Христа (Римљ. 5, 17).

Никакве, дакле, сад осуде нема онима који у Христу Исусу не живе по телу него по Духу. Јер закон Духа живота у Христу Исусу ослободи ме од закона греха и смрти. Јер што закону беше немогуће, пошто беше ослабљен телом, Бог, пославши Сина Свога у обличју тела греховнога и због греха, осуди грех у телу, да се правда закона испуни у нама, који не живимо по телу него по Духу (Римљ. 8, 14).

207. Господ Исус Христос је пострадао за све нас: Он је Себе принео на жртву за све и стекао свима благодат и спасење. Ово користи онима од нас, који са своје стране добровољно прихватају учешће у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој (Фил. 3, 10).

208. Ми учествујемо у страдањима и смрти Исуса Христа посредством живе усрдне вере, посредством Светих Тајни у којима је похрањена и запечаћена сила спасоносних страдања и смрти Исуса Христа, и, коначно, посредством распињања свога тела са страстима и похотама које су му својствене.

Ја – каже Апостол – законом закону умрех, да Богу живим. Са Христом се разапех; а живим – не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у телу, живим вером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене (Гал. 2, 19-20). Или зар не знате да сви који се крстисмо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстисмо? (Римљ. 6, 3) Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође (1. Кор. 11, 26). А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24).

209. Распети тело своје са страстима и похотама могуће је уздржавањем од страсти и похота, и делима која стоје насупрот томе. На пример, када нас гнев подстакне да оговарамо непријатеља и да му наносимо зло, ми тој жељи треба да се супротставимо: сећајући се како се Исус Христос на Крсту молио за Своје непријатеље, помолимо се и ми за своје, и на тај начин распињемо страст гнева.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ово пророштво значи да у народу који ће произићи од Јакова неће престати да владају владаоци из рода Јудина, нити вођи из његова потомства, док не дође Спаситељ, коме ће се (у духовном смислу) покорити сви народи. И заиста -уочи Христова рођења на престо јудејски сео је Ирод, као први цар који није припадао племену Јудином, већ незнабожачком племену Идумејаца.

 

Comments are closed.