Питање:
Благословите ме оче и опростите мени грешној што ћу питати нешто што би требало да знам…али… одрасла сам у породици у којој се није говорило о Богу, у месту у коме ни дан данас нема Цркве…тако да вам је јасно зашто имам питања која можда изгледају смешна… Бога у мени и спас у молитви и вери открила сам сама у својој четрнаестој години и од тада се сваког дана молим…наравно то су тада биле молитве онакве какве сам сама из срца осмислила…много година касније крстила сам се и трудим се да будем добар пре свега човек а потом и верник… одлазим у цркву-можда не баш тако често, али о миру и спокоју који осећам у њој могла бих Вам данима писати…најбоље од свега је што ме тај спокој данима прати након тога…хвала Богу… дуго сам имала страх да уђем у цркву, највише због незнања како да се понашам у њој…захваљујући вери у Бога и тај страх сам победила… желела сам да вас питам две ствари…најпре да ми мало објасните јерархијске степене у цркви…негде су протојереји, негде Протопрезвитери…дакле нису ми јасни “чинови” ако тако могу да кажем код свештених лица….колико сам разумела имамо ђаконе, свештенике, епископе…али ме збуњују степени као нпр. Презвитер – служитељ другог степена…..то ми није јасно… и да ли се сваком свештеном лицу треба обратитити са -оче… друго питање се односи на догађај који ми се десио у цркви, након целивања икона и молитве, излазећи из цркве погледала сам према таваници и угледала слику….јер мислим да то није икона…св. Архангела Михаила…преплавила су ме чудна, наравно позитивна осећања, али су ми потекле сузе…што ми се никада није десило…од тада се увек прекрстим пред том сликом….да ли томе треба да придајем неки посебан значај…
хвала Вам на одговору и нека Вас Бог чува
Слађана
Одговор:
Драга Слађана, Најбоље и најлакше је запамтити да се сваком свештеном лицу обраħамо са оче”. Владикама се обраħамо са Ваше Преосвештенство, а свим осталима, и свештеницима и ђаконима са “оче”. Што се тиче осеħања које је код тебе изазвала слика у цркви, не могу ти много реħи на основу тих неколико речи. Могуħе је да је то излив емоција, ослобођених миром и спокојем у цркви. Могуħе је и да је то последица “буђења” саосеħања, савести, или пак љубави. Могуħе је још много ствари. Али, у сваком случају не видим никаквог разлога да придајеш томе неки посебан значај. Човек постепено напредује у духовним стварима и животу, и све долази у своје време. Да би напредовала у здравој духовности једино треба стражарити над самом собом и обраħати посебно пажњу на трезвеност, сабраност, смиреност и т.д. Не треба никако бити нестрпљив, радознао, поводљив и т.д. Господ те воли и открива ти постепено оно што је здраво и нормално, што не збуњује, не саплиħе и не рађа недоумице у животу. Он ти је веħ дао све што ти је потребно за спасење, показао ти је пут и дао ти је анђела чувара на њему. Немој лутати и тражити неке екстра путоказе у виду духовних доживљаја, јер они обично воде на странпутице. Размишљај о ономе што нам је Господ открио преко Светог Писма и својих светих пророка, апостола и Отаца који нам проповедаше Реч Божију до данашњег дана. Ништа друго није тако важно као ово. Ако будеш разумела науку Божију, све друго, што ти је потребно, биħе ти јасно. Ако не разумеш оно што Бог од нас жели, ни друго ти неħе бити јасно, без обзира на сва објашњења. Поздравља те, о. Срба
