Осећај кривице

Питање:
Помаже Бог, Не умем да се борим против осећаја кривице. Моји родитељи ми стално натурају на нос: немам огромну плату, брат нерадник, бивши наркоман који ме бије они казу да има бољу душу, нисам добра ћерка, уплићу ме у своје свађе и размирице, као на чијој сам страни..а искрено, мене ни један родитељ никада у животу није загрлио, нити ми рекао да сам лепа, или нешто лепо, само критике, и само живот како они казу. Имала сам психичких проблема што се тиче депресије, и због брата и због мог дечка који је умро, отац мисли да је то фолирање да не бих радила, не верује психијатрима јер мисли да је то узимање пара.. Пара којих он има доста и стално понавља како је он радио и радио и радио и ето моје кривице бар 3 пута недељно..
Мајка глуми јадницу неку, а цео живот је провела као бубрег у лоју искрено, не ради већ 20 година, ваљда због доконости стално ми навлачи осецај кривице у смислу ето боли је глава кад сам ја у граду али нека остани ти није вазно…па ако није што ме зове? Само да ме изминира, опростите на речнику, зар не? Мене занима да ли је у реду да ја једноставно одбацим тај осећај кривице што мислим да могу, или стално треба да анализирам и анализирам себе тразећи своје мане? Оче, мрзим саму себе а не знам зашто, и у животу ме држи једино страх од Бога, иначе бих давно одузела себи зивот. Углавном кад сам код куће жмурим и замишљам да ми се догађају лепе ствари нпр да путујем, али када њима кажем да то желим, они кажу то је глупо, јер то не доноси новац него одузима.. Не знам како да се понашам уопште у животу јер увек морам да помислим шта би отац рекао па ако одобри он онда може, ако не одобри а ја радим, боли ме у желуцу. Мислим када бих чула од Вас да је у реду да казем ДОСТА, и да њихове реци престану да буду битне, мислим да бих оздравила одмах. Имам 30 година и чини ми се да је време. Хвала Вам бескрајно на разумевању
Н.Н


Одговор:
Драга, Молим вас да са добром надате и већ једном станете на своје ноге, одлучно, и погледате у живот онако какав он јесте. Нажалост, наши родитељи припремају своју децу за живот какав уопште не постоји. Ваше искуство са њима је типично «балканско», које је под дугогодишњим утицајем нехришћанске концепције живота. Наше поимање живота и успеха, а уједно и успеха породице, наследно је егоцентрично, у том погрешном разумевању старе патријахланости. У том не знању многи родитељи «едукативно» не желе да загле своје дете, да их не «покваре», да их не размазе. Трагично погрешно! Ради тога уздржавају се да им не покажу родитељску љубав. И касније постаје као правило да се стиде да загрле своје дете а послебно када оно одрасте. За родитеља његово дете је увек дете, и све једно за поздније године, том њиховом детету је потребан загрљај и то уточиште, или понављање те раније безбрижности детињства. Чак се многи родитељи стиде да загрле своје децу, да их родитељски нежно пољубе, д а их тако у љубави развију за живот, да једног дана и та деца буду способна да дају и приме љубав. А еванђелски ми не смемо да се стидимо својих чистих осећања у односу на своје ближње.
У духовном животу или богословској терминологији депресија се разуме као униније, и оно је велика опасност за нас. Са том опаком духовном болешћу с е нарочито борило у монашком животу, кад а је инок падањем, т.ј. у отуству подвига молитве залазио у безнађе, тражио помоћ од старијих отаца, да су ови оставили много писаних дела (материјала) у вези ове тематике. Саветујем да прочитате св. Јована Лествичника, Св. Јована Касијана, св. Атонија Великог који су се будним оком борили за своју духовну децу. Тамо има да се много нађе о депресији (о унинију) и поуке како ми можемо да се изборимо са њом.
Не смете да мрзите саму себе. Никако, то је велики грех. Ви треба да мрзите одлуке које правите које вам сметају за нормалан живот по Еванђељу, а ми их обично називамо грехом, јер су грешке. Себе морате да волите том жељом за спасење, и да истражујете истине у ту сврху. Куцајте и отвориће вам се. Само покажите жељу а за остало Господ ће да се побрине. Али морате да Му верујете.
Претерано сањарење ние добро, јер може да постане илузија па се чувајте тога. Разумем ваше жељу за тим али пазите да вам то не пстане испуњење себе па да престанете да тражите стварно. То може да постане опасно.
Идите у храм Божији што чешће и примите искрено учешће у светим тајнама које вам Црква пружа ради вашег укрепљења и спасења. У тој средини ви ћете вероватно и упознати добре људе. Вама је неко добар потребан поред вас. Од срца вам то желим.
У Христу ваш
оЉуба

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *