Питање:
Поштовани Оци, Надам се да Вам нећу много зановијетати са мојим питањем. Писем други пут. Први пут одговор Оца Србе ме је доста умирио, па се овом приликом захваљујем Оцу Срби и Господу што ми је кроз њега послао поруку. Сада бих жељела да Вас замолим да ми објасните неке ствари око исповијести. Иако сам много читала и о Причешћу и о исповијести и о посту, ипак нисам баш успјела да све испоштујем како треба, поготово што се чини да је јако тешко наћи свештеника или духовника који има времена за правилну исповијест. Живим у САД, Српска Православна Црква је далеко од моје куће. Трудим се да идем што чешће, али када је вријеме лоше и са двоје мала дјеце понекад ми није до одласка. Постоји Руски Манастир недалеко од мене, па и тамо некад одем. Међутим, Руси су веома строги, Црква је мала, а моја дјеца немају баш много стрпљења да стоје мирно више од сат времена, а Литургије су понекад и до 2 сата. Самим тиме је искључено често посјећивање вечерњих служби, које су и дуже. Све су ово изговори, знам, али су такође и чињенице. Често падам у очајање, али кад сам у стању да се исповиједим истински, онда се осјећам много боље, али се већ дуже вријеме осјећам невриједном Причешћа. Као да сам сама себи дала забрану. Једноставно, нисам имала прилику да се исповиједим потпуно, тако да ми није нико могао дати никакав савјет, да ли да се причешћујем или не. Знам да ја немам право да сама себи постављам забрану, али у исто вријеме осјећам да немам право ни да узмем Причешће кад знам сигурно да нисам вриједна. Хтјела бих да можда потражим духовног оца или тако неког да ми да вођство, барем за почетак. Активно идем у цркву 10 година од удаје и рођења дјеце, али нисам одрасла у цркви. Све што знам о православном начину је оно што сам сама научила. Моје питање Вама је како да потражим духовног водича, да ли уопште да га тражим, или да прихватим исповијест која је у нашој цркви најчешћа (брза молитва, без мог исповиједања) и да се редовно причешћујем? Да ли Ви сматрате да осјећај безвриједности да примим свето Причешће долази од непријатеља или је правилан са моје стране? Да ли да прво тражим духовника за потпуно исповијест прије него се поново причестим? Молим Вас да ми одговорите ако можете. Опростите на многом
Н.Н
Одговор:
Драга сестро, Осећање да нисмо достојни Причешћа јесте уверење свих искрених и побожних хришћана. Јер, то је заиста тако, као што и свештеник исповеда у молитви за време херувимске песме на Светој Литургији: „Нико од везаних телесним похотама и страстима није достојан да приђе или да се приближи…“ Или као што каже молитва пред Свето Причешће: „Верујем Господе и исповедам да си Ти Христос, Син Бога Живога, Који си дошао у свет да спасеш грешнике, од којих сам први ја! “ Шта више, напредовање или само опстајање у духовном животу се управо мери таквим осећајем недостојности. Највећи светитељи су себе сматрали грешнијим од других људи. Хришћанин треба да се брине када почне да губи то осећање, или када оно у њему почне да слаби. То је први знак да нешто није у реду, или да се увукао црв гордости…
Што се тиче других питања, духовног руковођења, исповести и осталог, ми смо дужни да чинимо онолико колико је у нашој моћи и колико нам прилике и услови дозвољавају. Ни мање ни више од тога. Ако је мање – није добро, губимо се и тонемо; а ако покушавамо више, опет не ваља, позледићемо и себе и друге око себе. Свакако да је веома добро и корисно имати духовника. Моли се Богу да те упути и да ти подари једног.
Поздравља те, О. Срба
