Питање:
Помаже Бог, оче! Како сте? Ево, дошао ми је муж, добио је визу, и сад је већ 9 дана овде, и полако се навикава на ову средину…. оче, мени се већ годинама (има најмање 12 година) нешто чудно дешава…. Незнам како да почнем…. Наиме, ради се о Светим Богослужењима…. Ја се толико уживим у Свето Богослужење да ја са свештеником изговарам (У СЕБИ, ПРИ ТОМ ПОМЕРАЈУЋИ УСТА) богослужбене текстове којима он предводи Света Богослужења и кад чита Апостол и Свето Писмо, тако да ни сама не знам шта ми се дешава…. Од речи до речи од слова до слова ја изговорам све те речи заједно са њим док чита или изговара…. Као што су на пример: “Поменувши Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу Нашу Богородицу са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо! ” – то је само један пример, да не помињем цело Богослужење…. једино кад се он окрене и каже “Вас и све сроднике Ваше да помене Господ Бог у Царству Своме, сада и увек и у векове векова” – ја заћутим…. Јер се осећам кривом и уплашеном и ни сама не знам шта се то дешава, али ми падне тешко да ћутим кад се он окрене према нама верницима и грешницима….. Онда сагнем дубоко главу а језик померам да се не примети и тако у себи изговарам то….. Иначе, ја никад гласно не изговарам ни богослужбене текстове ни Апостол ни Свето Писмо (јер из Апостола и Светог Писма се приче увек мењају тако да никад нисам ни знала нити могу знати било коју причу напамет, али тада, за време Богослужења, те речи из мене ИЗЛАЗЕ без контроле – после не бих знала напамет да кажем оно што се читало већ само суштину приче) , ја увек у себи изговарам Свето Богослужење -померајући грешна уста док у себи изговарам те Свете речи…… Немогу се отргнути…. Док изговарам Света Богослужења мене то неописиво смирује и испуњава………. Не знам шта је…… Не знам зашто то радим……. Да ли је то превелики грех и да ли и даље смем да идем у Цркву? ? ? ? Имате ли који савет, оче? ? ? Молим Вас, да ми опростите и да ме посаветујете…. С најдубљим поштовањем,
Ивана
Одговор:
Драга Ивана, Једно је – опустити се, а друго је – препустити се.
У тренутцима када Божија благодат делује и када смо ми пријемчиви за њу, осећамо мир и радост, спокојство и сигурност. Тада се опуштамо. Али то опуштање је последица здраве побожности и оно је сасвим природно и неприметно, јер у таквим тренутцима преовлађују мир и радост и остало што поменух, а не само опуштање као такво.
Што се тиче препуштања, то није здраво, и на ту „карту” игра ђаво. Он би некако да нас наговори да се препустимо неком осећању, утиску, идеји, мисли, доживљају, атмосфери или било чему другом. Јер, када се препуштамо, ми добровољно предајемо контролу над собом. Господ од нас никада не тражи препуштање. Чак и када се препуштамо вољи Божијој, ми то чинимо само путем вере, путем сазнања своје немоћи и путем наде уз молитву за помоћ Божију. То чинимо са осећањем скромности и смирености пред Богом, а никако пасивно.
Битно је да направиш ту разлику у молитви и у целом свом духовном животу.
Поздравља те, о. Срба
