NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » OPIT KATIHETSKOG IZLAGANJA UČENJA O CRKVI: CRKVA JE JEDNA

OPIT KATIHETSKOG IZLAGANJA UČENJA O CRKVI: CRKVA JE JEDNA

Aleksej Stepanovič Homjakov

OPIT KATIHETSKOG IZLAGANJA UČENJA O CRKVI
CRKVA JE JEDNA

 

 
1. Jedinstvo Crkve sledi neophodno iz jedinstva Božjeg, jer Crkva nije mnoštvo lica u njihovoj ličnoj podvojenosti, već jedinstvo Božje blagodati, koja živi u mnoštvu razumnih stvorenja. Blagodat se daje i neposlušnima, koji se ne koriste njome ( zakopavaju talant ), no oni nisu u Crkvi. -Jedinstvo Crkve nije prividno, nije figurativno, već istinsko i bitno, kao jedinstvo mnogobrojnih članova u živom telu.
 
Crkva je jedna, bez obzira na vidljivo njeno deljenje za čoveka koji živi na zemlji. -Samo se u odnosu prema čoveku može priznavati deljenje Crkve na vidljivu i nevidljivu; a njeno je jedinstvo istinito i bezuslovno.
 
Onaj koji živi na zemlji, onaj koji je završio svoj zemaljski put, onaj koji nije stvoren za zemaljski put ( kao anđeli), onaj koji još nije počeo zemaljski put (buduća pokoljenja), svi su sjedinjeni u jednoj Crkvi – u jednoj blagodati Božjoj: jer stvorenje Božje koje se još nije javilo u život za Boga je očigledno, i Bog čuje molitve i zna veru onoga, koga On još nije pozvao iz nebića u biće. A Crkva, telo Hristovo, projavljuje se i ispunjuje u vremenu, ne menjajući svoje bitno jedinstvo i svoj unutrašnji, blagodatni život. Prema tome, kada se govori „Crkva vidljiva i nevidljiva“, govori se samo u odnosu prema čoveku.
 
2. Crkva vidljiva ili zemaljska živi u potpunoj zajednici i jedinstvu sa celim telom crkvenim, čija je glava Hristos. U njoj obitava Hristos i blagodat Duha Svetoga u svoj svojoj životnoj punoći ali ne u punoći svojih projava, jer tvori i zna ne potpuno, nego koliko je Bogu ugodno.
 
Kako zemaljska i vidljiva Crkva nije još punoća i završetak cele Crkve, koji će se po Gospodnjem određenju javiti pri konačnom sudu svih stvorenja, to ona tvori i zna samo u svojim granicama, ne sudeći ostalom ljudstvu i samo smatra za odlučene, tj. za nepripadajuće njoj one koji se od nje sami odvajaju. A ostalo ljudstvo, koje je tuđe Crkvi ili vezano s njome vezama koje joj Bog nije izvoleo otkriti, prepušta ona sudu velikoga dana. Crkva zemaljska sudi sama sebi, po blagodati Duha i po slobodi koja joj je darovana Hristom, dozivajući i sve ostalo ljudstvo jedinstvu i usinovljenju Božjem u Hristu, ali nad onima koji ne čuju njeno pozivanje ne izriče presudu, znajući zapovest svoga Spasitelja i Glave: ne suditi tuđem slugi.
 
3. Crkva zemaljska je od stvorenja sveta neprestano bila na zemlji i biće neprestano do završetka svih dela Božjih, prema obećanju koje je sam Bog dao. A oznake su njene: unutrašnja svetost, koja ne dopušta nikakvu primesu laži jer u njoj živi duh istine, i spoljašnja neizmenljivost, jer je neizmenljiv Čuvar i Glava njena- Hristos.
 
Sve oznake Crkve, kako unutrašnje tako i spoljašnje, može znati samo ona sama i oni koje blagodat doziva da budu njeni članovi. A za tuđe i nepozvane one su neshvatljive, jer spoljašnja izmena obreda nepozvanome izgleda kao izmena samoga Duha koji se u obredu proslavlja ( kao npr. pri prelazu starozavetne Crkve u novozavetnu, ili pri izmeni obreda i položaja crkvenih od vremena apostolskih). Crkva i njeni članovi znaju, unutrašnjim znanjem vere, jedinstvo i neizmenljivost svoga duha, koji jeste Duh Božji. Oni koji su spolja i nepozvani vide i znaju izmenu spoljašnjeg obreda spoljašnjim znanjem, ne postižu ono što je unutrašnje, kao što im i sama neizmenljivost Božija izgleda izmenljivom pri promenama Njegovih stvorenja.
 
– Zato Crkva nije bila, niti je mogla biti izmenjena, pomračena ili otpala, jer bi se tada lišila duha istine. Nije moglo biti vremena, u koje bi ona primila laž u svoje krilo, u koje bi se laici, prezviteri i episkopi potčinili propisima i učenju koji nisu saglasni sa učenjem i duhom Hristovim. Ne zna Crkvu i tuđ joj je onaj, koji bi rekao da je u nje mogla biti takva oskudica Duha Hristova. A privatno ustajanje protiv lažnog učenja, sa očuvanjem ili usvajanjem drugih lažnih učenja nije, niti je moglo biti delo Crkve: jer je u njoj, prema njenoj suštini, trebalo da budu uvek propovednici i učitelji i mučenici, oni koji ne ispovedaju privatnu istinu sa primesom laži, već potpunu i besprimesnu istinu.
 
– Onaj koji živi u Crkvi ne pokorava se lažnom učenju, ne prima tajne od lažnog učitelja; znajući ga kao lažnog, ne sleduje lažnim obredima. I sama Crkva se ne vara, jer je istina; nije lukava i nije malodušna, jer je sveta. Tako isto Crkva po svojoj neizmenljivosti ne smatra za lažno, što je nekada smatrala za istinu; i objavivši opštim saborom i opštom saglasnošću mogućnost pogreške u učenju neke privatne ličnosti ili nekog episkopa ili patrijarha, ona ne može smatrati da ova privatna ličnost, ili episkop ili patrijarh, njegovi prejemnici, nisu mogli pasti u pogrešku po učenju, i da ih od zablude čuva neka naročita blagodat. Čime bi se osvećivala zemlja, ako bi Crkva izgubila svoju svetost? I gde bi bila istina, kada bi njen današnji sud bio protivan jučeranjem? U Crkvi, tj. u njenim članovima, začinju se lažna učenja, ali tada zaraženi članovi otpadaju, sačinjavajući jeres ili raskol i ne oskrnjavajući već sobom svetost crkvenu.
 
4. Crkva se naziva jedinom, svetom, sabornom (katoličanskom i vaseljenskom), apostolskom, zato što je jedna i sveta, zato što pripada celome svetu, a ne nekom mestu, zato što se njome osvećuje sve čovečanstvo i sva zemlja, a ne jedan koji bilo narod ili jedna zemlja, zato što se njena suština sastoji u saglasnosti i u jedinstvu duha i života svih njenih članova po celoj zemlji, koji nju priznaju, zato najzad, što se u spisima i učenju apostolskom sadrži sva punoća njene vere, njenih nadanja i njene ljubavi.
 
Iz ovoga ne sledi da, kada se neka zajednica naziva pomesnom Hrišćanskom crkvom, kao Grčkom, Ruskom ili Sirijskom, takav naziv označava samo skup članova Crkve koji žive u toj i toj zemlji, i ne sadrži u sebi pretpostavku kao da je jedna hrišćanska opština mogla izraziti crkveno učenje ili crkvenom učenju dati dogmatsko tumačenje bez saglasnosti drugih opština; još se manje pretpostavlja da bi neka opština ili pastir njen mogli svoje tumačenje propisivati drugima. Blagodat vere je neodeljiva od svetosti života, a nijedna opština i nijedan pastir se ne mogu priznati za čuvara cele vere, kao što se nijedan pastir, nijedna opština ne mogu smatrati za predstavnike cele svetosti crkvene. Uostalom, svaka hrišćanska opština, ne prisvajajući sebi pravo dogmatskog tumačenja ili učenja, ima potpuno pravo da menja svoje obrede, da uvodi nove, ne uvodeći u sablazan druge opštine; naprotiv, odstupajući od svoga mišljenja i pokoravajući se njihovom mišljenju, da se ne bi ono, što je u jednome nevino i čak pohvalno, pokazalo drugome krivim, i da brat ne bi brata naveo na greh sumnje i razdora. Jedinstvu crkvenih obreda treba svaki hrišćanin da obrati najveću pažnju, jer se u njemu vidljivo projavljuje, čak i za neprosvećenog, jedinstvo duha i učenja; a za prosvećenog se nalazi izvor radosti žive i hrišćanske. Ljubav je venac i slava Crkve.
 
5. Duh Božji, koji živi u Crkvi, koji upravlja njome i koji je umudruje, javlja se u njoj raznovrsno, u Svetom pismu, u Predanju i u delu; jer Crkva, koja tvori dela Božija, jeste ona ista Crkva koja čuva Predanje i koja je pisala Sveto pismo. U Crkvi čuvaju Predanje i pišu ne lica i ne mnoštvo lica, već Duh Božiji koji živi u celokupnosti crkvenoj. Zato je nemoguće i ne treba u Svetom pismu tražiti osnove Predanju, niti u Predanju dokaze Svetom pismu, ni u delu opravdanje za Sveto pismo i Predanje. Onome koji živi van Crkve nepostižno je i Sveto pismo i Predanje i delo. A onome koji obitava u Crkvi i koji se prisajedinio duhu Crkve jedinstvo njihovo očigledno je po blagodati koja živi u njoj.
 
Ne prethodi li delo Svetom pismu i Predanju? Ne prethodi li Predanje Svetom pismu? Nisu li ugodna bila Bogu dela Noja, Avraama, rodonačalnika i predstavnika starozavetne Crkve? I nije li postojalo predanje kod praotaca, počinjući od prvog rodonačalnika Adama? Nije li Hristos dao slobodu ljudima i učenje rečju pre no što su Apostoli, spisima svojim, posvedočili delo iskupljenja i zakon slobode? Zato između Predanja, dela i Svetog pisma nema protivrečnosti, nego je potpuna saglasnost. Ti shvataš Sveto pismo ukoliko čuvaš Predanje i ukoliko tvoriš dela koja su ugodna mudrosti koja u tebi živi. Ali mudrost koja živi u tebi nije data tebi lično, već tebi kao članu Crkve, i data ti je delimično, ne uništavajući potpuno tvoju ličnu laž. A Crkva je dana u u punoći istine i bez primese laži. Zato ne sudi Crkvu, već joj se pokoravaj, da ti se mudrost ne bi oduzela.
 
Svaki koji traži dokaze za crkvenu istinu, tim samim ili pokazuje svoju sumnju i isključuje sebe iz Crkve, ili daje sebi izgled sumnjalice i u isto vreme gaji nadu da dokaže istinu i dođe do nje sopstvenom silom razuma; no sile razuma ne dosežu do istine Božije, i nemoć ljudska postaje očigledna u nemoći dokaza. Onaj koji prima samo Sveto pismo i na njemu jedinom osniva Crkvu, u stvari odbacuje Crkvu i nada se da je ponova stvori svojim sopstvenim silama. Onaj koji prima samo Predanje i delo i koji smanjuje važnost Svetog pisma, u stvari odbacuje isto tako i Crkvu i postaje sudija Duha Božijeg, koji je govorio kroz Sveto pismo. A hrišćansko znanje nije stvar ispitujućeg razuma, već vere blagodatne i žive. Sveto pismo je spoljnje i Predanje je spoljnje i delo je spoljnje, a ono što je unutrašnje u svima jeste jedan Duh Božji. Od Predanja samog, od Svetog pisma ili od dela čovek može pocrpsti samo spoljašnje i nepotpuno znanje koje može u sebi sadržati istinu, ali je istovremeno i neophodno lažno, zato što je nepotpuno. Onaj koji veruje zna istinu, akoji ne veruje ne zna je ili je zna znanjem spoljašnjim i nesavršenim*). Crkva ne dokazuje sebe ni kao Sveto pismo ni kao Predanje ni kao delo, nego posvedočava sebe sobom, kao što i Duh Božiji, koji živi u njoj, posvedočava sebe sobom u Svetom pismu. Crkva ne pita : koje je pismo istinito, koji je sabor istinit, i koje je delo ugodno Bogu; jer Hristos zna svoje imanje, i Crkvu u kojoj On živi, zna unutrašnjim znanjem i ne može ne znati svoje projave. Svetim pismom se naziva skup starozavetnih i novozavetnih knjiga koje Crkva priznaje za svoje. No nema granica pismu, jer svako pismo, koje Crkva priznaje za svoje jeste Sveto Pismo. Zato je bilo do našega doba Sveto pismo i, ako je ugodno Bogu, biće još Sveto pismo. No nije bilo i nikada u Crkvi neće biti nikakve protivrečnosti ni u Pismu, ni u Predanju, ni u delu; jer je u svima njima jedan i neizmenljivi Hristos.
 
6. Svako delo Crkve, upravljano Duhom Svetim, duhom života i istine, predstavlja zbir svih Njegovih darova- vere, nade i ljubavi, jer se u Svetom pismu projavljuje ne samo vera, već i nada Crkve i ljubav Božija, i u bogougodnom se delu projavljuje ne samo ljubav, već i vera i nada, i blagodat, i u živom Predanju Crkve, koja očekuje svoj venac i završetak od Boga u Hristu, projavljuje se ne samo nada, već i vera i ljubav. Darovi Duha Svetoga su nerazdeljivo sjedinjeni u jednom svetom i živom jedinstvu; no kao što bogougodno delo najviše pripada ljubavi, kao što bogougodna molitva najviše pripada nadi- tako i bogougodno ispovedanje najviše pripada veri, i s pravom se ispovedanje Crkve naziva ispovedanje ili Simvol vere.
 
Prema tome, treba shvatiti da ispovedanje i molitva i delo nisu ništa samo po sebi već spoljašnja projava unutrašnjeg duha. Zato još nije u volji Bogu ni onaj koji se moli, ni onaj koji tvori dela, ni onaj koji ispoveda veroispovedanje Crkve, već onaj koji tvori i ispoveda i moli se po Duhu Hristovom koji u njemu živi. Nije u sviju jedna vera ili jedna nada ili jedna ljubav, jer ti možeš ljubiti telo, nadati se i verovati ne potpuno već delimično; i Crkva naziva tvoju nadu nadom, tvoju ljubav ljubavlju, tvoju veru verom, jer ih ti tako nazivaš, i ona se s tobom neće prepirati radi reči; a ona sama naziva ljubav i veru i nadu darovima Duha Svetoga i zna da su istiniti i savršeni.
 
7. Sveta Crkva ispoveda veru svoju svim životom svojim: učenjem koje nadahnjuje i daje Duh Sveti, tajnama u kojima dejstvuje Duh Sveti, i obredima nad kojima upravlja On. A po preimućstvu se ispovedanjem vere naziva Simvol Nikeo-Carigradski.
 
U Simvolu Nikeo-Carigradskom sadrži se ispovedanje učenja crkvenog; no da bi se znalo da je i nada Crkve od njenog učenja neodeljiva, ispoveda se isto tako i njena nada, jer se veli čekamo, a ne prosto verujemo da će biti.
 
Simvol Nikeo-Carigradski je potpuno i savršeno ispovedanje Crkve, iz koga ona ne dopušta da se išta izbaci i išta doda. Ovo je ispovedanje postiživo, kao i sav život duha, samo onome koji veruje i koji je član Crkve. Ono sadrži u sebi tajne, nedostupne istraživačkom razumu i otkrivene samo Samome Bogu i onima kojima ih Bog otkriva za unutrašnje i živo, a ne mrtvo i spoljašnje poznanje. Ono sadrži u sebi tajnu bića Božjeg, ne samo u odnosu prema Njegovom spoljnjem dejstvu na stvoreni svet, već i prema Njegovom unutrašnjem postojanju.
 
Zato gordost razuma i nezakonite vlasti koja je, nasuprot odluci cele Crkve (izraženoj na Efeskom saboru), prisvojila sebi pravo da Simvolu Nikeo-Carigradskom doda svoja privatna objašnjenja i ljudsku dosetku, i jeste već samo po sebi narušenje svetosti i neprikosnovenosti Crkve. Kao što je sama gordost pojedinih crkava, koje su se usudile da izmene Simvol cele Crkve bez pristanka braće svoje, bila pokrenuta ne duhom ljubavi i bila zločinom pred Bogom i Svetom Crkvom, tako je isto i slepa mudrost njihova, koja nije postigla tajnu Božiju, bila onakaženjem vere, jer se nije sačuvala vera tamo gde je oskudevala ljubav. Zato (rimokatoličko) dodavanje reči filioque sadrži nekakav prividni dogmat, koji nije poznat nikome od bogougodnih pisaca ili episkopa ili apostolskih prejemnika u prve vekove Crkve, niti ga je Hristos Spasitelj izrekao. Kao što je Hristos jasno kazao, tako je jasno ispovedala i ispoveda Crkva, da Duh Sveti ishodi od Oca (Jn. 15, 26): jer su ne samo spoljašnje, već i unutrašnje tajne Božije bile otkrivene Hristom i duhom vere svetim apostolima i svetoj Crkvi.
 
Kada je Teodorit nazvao bogohulnicima sve one koji ispovedaju ishođenje Svetoga Duha od Oca i Sina, Crkva, koja je izobličila mnoge njegove zablude, u ovom slučaju odobrila je osudu krasnorečivim ćutanjem ). Ne odbacuje Crkva to da Duha Svetog šalje ne samo Otac već i Sin; ne odbacuje Crkva ni to da se Duh Sveti daje svoj razumnoj tvari ne od Oca samo, već i kroz Sina; ali odbacuje Crkva to da Duh Sveti ima svoje načelo ishođenja u samom Božanstvu ne od Oca samo, već i od Sina. Onaj koji se odrekao duha ljubavi i lišio sebe darova blagodati ne može imati unutrašnje znanje, tj. veru, već ograničava sebe na spoljašnje znanje; otuda i može znati samo ono što je spoljašnje, a ne i unutrašnje tajne Božije. Hrišćanske opštine koje su se odvojile od svete Crkve nisu mogle ispovedati (pošto i nisu mogle već da postignu duhom) ishođenje Duha Svetoga jedino od Oca u samom Božanstvu; no trebale su već ispovedati samo spoljašnje odašiljanje Duha u svu tvar, odašiljanje koje biva ne samo od Oca, već i kroz Sina. Ono što je spoljašnje u zakonu one su sačuvale, a unutrašnji smisao i blagodat Božiju one su izgubile, kako u ispovedanju tako i u životu.
 
8. Ispovedajući svoju veru u Triipostasnog Boga, Crkva ispoveda svoju veru u samu sebe, zato što ona sebe smatra za oruđe i sasud Božanske blagodati i dela svoja smatra za dela Božja, a ne za dela ličnosti koje je po izgledu sačinjavaju. U ovom svom ispovedanju ona pokazuje da znanje o njenom postojanju jeste takođe dar blagodati, koja se daruje odozgo i dostupna je samo veri, a ne razumu.
 
Jer kakvu bih ja nuždu imao reći: verujem, kada bih ja znao? Nije li vera obelodanjenje nevidljivih stvari (Jevr. 11, 1)? Crkva vidljiva nije vidljivo društvo hrišćana, već Duh Božiji i blagodat tajana, vidljiva samo za onog koji veruje, jer za onog koji ne veruje- tajna je samo obred, a Crkva je samo društvo. Onaj koji veruje, mada očima tela i razuma, vidi Crkvu samo u njenim spoljašnjim projavama, ali je saznaje duhom u tajnama i u molitvi i u bogougodnim delima. Zato on nju ne meša sa društvom, koje nosi ime hrišćana, jer „ne svaki koji govori Gospode, Gospode“ (Mt. 7, 21) stvarno pripada rodu izabranom i semenu Avraamovom. A pravi Hrišćanin verom zna da jedina, sveta, saborna, apostolska Crkva nikada neće iščeznuti sa lica zemlje do poslednjeg suda nad svom tvari, zna da ona obitava na zemlji nevidljivo za telesne oči i um koji telesno mudruje u vidljivom društvu hrišćana; isto kao što ona obitava vidljivo za oči vere u Crkvi zagrobnoj, nevidljivoj za oči telesne…
 
Verom zna hrišćanin i to da je Crkva zemaljska, mada i nevidljiva, uvek obučena u vidljivi oblik; da nije bilo, nije moglo biti i neće ni biti takvog vremena u kome bi se onakazile tajne, presahla svetost, iskvarilo učenje; i da nije hrišćanin onaj koji ne može reći gde su se od samog apostolskog doba svršavale i svršavaju svete tajne, gde se čuvalo i čuva učenje, gde su se uznosile i uznose molitve ka prestolu blagodati. Sveta Crkva ispoveda i veruje da ovce nikada nisu bile lišene svoga Božanskog pastira, i da Crkva nikada nije mogla da zgreši iz nerazumnosti (jer u njoj živi razum Božji), niti da se pokori lažnim učenjima iz malodušnosti (jer u njoj živi sila Duha Božijeg).
 
Verujući u reč obećanja Božijeg, koja je sve sledbenike Hristove nazvala prijateljima Hristovim i braćom Njegovom i u Njemu usinjenima Bogu, sveta Crkva ispoveda puteve pomoću kojih je Bogu ugodno da palo i mrtvo čovečanstvo privodi ponovnom sjedinjenju u duhu blagodati i života. Zato, spomenuvši Proroke, predstavnike starozavetnog doba, ona ispoveda tajne, pomoću kojih u novozavetnoj Crkvi Bog šalje ljudima blagodat Svoju, i po preimućstvu ona ispoveda tajnu krštenja za očišćenje grehova kao nešto što sadrži u sebi načelo svih drugih: jer kroz krštenje samo stupa čovek u jedinstvo Crkve koja čuva sve ostale tajne.
 
Ispovedajući jedno krštenje za otpuštenje grehova, kao tajnu koju je propisao sam Hristos za stupanje u novozavetnu Crkvu (Jn. 3, 3. 5), Crkva ne sudi one koji nisu kroz krštenje ušli u njenu zajednicu, jer ona zna i sudi samo sebe samu. A okorelost srca zna jedini Bog, i slabosti razuma sudi On po pravdi i milosti. Mnogi su se spasli i dobili nasleđe ne primivši tajnu krštenja vodom, jer je ona ustanovljena samo za novozavetnu Crkvu. Koji odbacuje krštenje, odbacuje svu Crkvu i Duha Božijeg koji živi u njoj; no ono nije bilo zaveštano čovečanstvu od iskoni ili propisano starozavetnoj Crkvi. Jer ako ko reče: obrezanje je bilo starozavetno krštenje, – odbacuje krštenje za žene (jer za njih nije bilo obrezanja), i šta će on reći praocima od Adama do Avraama, koji nisu primili pečat obrezanja? I u svakom slučaju, ne priznaje li on da van novozavetne Crkve tajna krštenja nije bila obavezna? Ako reče da je za starozavetnu Crkvu primio krštenje Hristos, ko će onda postaviti granicu milosrđu Božjem, koji je primio na sebe grehe sveta? A krštenje je obavezno, jer je ono vrata u Crkvu novozavetnu, i u krštenju koje je jedno, čovek izjavljuje svoj pristanak na dejstvo iskupljujuće blagodati. Zato se on i spasava samo u jednom krštenju.
 
Uostalom, mi znamo da ispovedajući jedno krštenje kao početak svih tajana, mi ne odbacujemo ostale jer, verujući u Crkvu, mi s njom zajedno ispovedamo rukopoloženje, miropomazanje, brak, pokajanje, jeleosvećenje. Mnogo ima i drugih tajana, jer svako delo koje se čini u veri, ljubavi i nadi, uliva čoveku Duh Božiji i priziva nevidljivu Božiju blagodat. No sedam tajana vrši stvarno ne jedno kakvo bilo lice, dostojno milosti Božije, već cela Crkva u jednom licu, makar i nedostojnom.
 
O tajni Evharistije (Svete Liturgije) uči Sveta Crkva da se u njoj vrši vaistinu pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu. Ne odbacuje ona ni reč presušćestvljenije, ali joj ne pripisuje onaj veštastveni smisao koji joj pripisuju učitelji ostalih crkava. Pretvaranje hleba i vina u telo i krv Hristovu vrši se u Crkvi i za Crkvu. Primaš li ti osvećene darove ili im se klanjaš, ili misliš o njima sa verom – ti stvarno primaš telo i krv Hristovu i klanjaš im se i misliš o njima. Primaš li ih nedostojno – ti stvarno odbacuješ telo i krv Hristovu; u svakom slučaju, u veri ili neverju ti osvećuješ sebe ili osuđuješ sebe telom i krvlju Hristovom. No tajna ova je u Crkvi, nije za spoljni svet, nije za oganj, nije za nerazumnu životinju, nije za trulež i nije za čoveka koji nije čuo zakon Hristov. A u samoj Crkvi (govorimo o Crkvi vidljivoj) za izabrane i odazvane sveta Evharistija nije prosta uspomena na tajnu iskupljenja, nije prisustvo duhovnih darova u hlebu i vinu, nije samo duhovno primanje tela i krvi Hristove, već istinito telo i krv Hristova.
 
Nije bilo Hristu u volji da se samo duhovno sjedini sa onim koji veruje, već i telom i krvlju, da bi sjedinjenje bilo potpuno i ne samo duhovno nego i telesno (kako veli sveti Ignjatije Bogonosac). Isto su tako Crkvi odvratna i besmislena objašnjenja o odnosima svetih tajana prema stihijama i tvarima nerazumnim (kada je tajna ustanovljena samo za Crkvu) i duhovna gordost, koja prezire telo i krv i odbacuje telesno sjedinjenje sa Hristom. Nećemo vaskrsnuti bez tela, i nikakav duh, osim Boga, ne može se nazvati potpuno bestelesnim. Onaj koji prezire telo greši gordošću duha.
 
O tajni rukopoloženja (sveštenstva) sveta Crkva uči da se kroz nju putem prejemstva predaje od apostola i samoga Hrista blagodat koja vrši tajne: ne tako kao da se nijedna tajna ne može izvršiti drukčije nego rukopoloženjem (jer svaki hrišćanin može kroz krštenje da vrata Crkve otvori detencetu ili Jevrejinu ili neznabošcu), nego tako da rukopoloženje sadrži u sebi svu punoću blagodati koju Hristos daruje svojoj Crkvi. A sama Crkva, koja svojim članovima daje punoću duhovnih darova, odredila je, silom svoje bogodane slobode, razlike u stepenima rukopoloženja. Jedan je dar prezviteru (svešteniku) koji vrši sve tajne osim rukopoloženja, drugi je episkopu koji vrši rukopoloženje; nema ničeg višeg od dara episkopskog.
 
– Tajna daje rukopoloženome taj veliki značaj da, makar i nedostojan, on u vršenju svoje tajanstvene službe dejstvuje već ne od sebe, nego od cele Crkve, tj. od Hrista koji živi u njoj. Kada bi se prekratilo rukopoloženje, prekratile bi se sve tajne, osim krštenja, i rod bi ljudski otpao od blagodati; jer bi tada sama Crkva svedočila da je odstupio od nje Hristos.
 
O tajni miropomazanja Crkva uči da se u njoj hrišćaninu predaju darovi Duha Svetoga, koji učvršćuje veru njegovu i unutrašnju svetost; a tajnu ovu po volji svete Crkve vrše ne samo episkopi, već i prezviteri, mada samo miro može blagosloviti jedino episkop.
 
O tajni braka sveta Crkva uči da blagodat Božija, koja blagosilja prejemstvenost pokolenja u vremenskom postojanju roda ljudskog i sveto sjedinjenje muža i žene radi stvaranja porodice, jeste dar tajanstveni, koji nalaže na one koji ga primaju visoku obavezu uzajamne ljubavi i duhovnu svetost, pomoću koje se oblači u pravednost i čistotu ono što je grešno i veštastveno. Zbog toga veliki učitelji Crkve, apostoli, priznaju tajnu braka čak i kod neznabožaca; jer, zabranjujući naložništvo, oni potvrđuju brak između neznabožaca i hrišćana, govoreći da se muž osvećuje ženom, a žena mužem verujućim (1. Kor. 7, 14). Ova apostolska reč ne znači da se nevernik spasavao svojom svezom sa verujućom, već da se osvećuje brak: jer osvećuje se ne čovek, nego se osvećuje muž i žena. Čovek se pomoću drugog čoveka ne spasava, već se osvećuje muž ili žena u odnosu samoga braka. Dakle, nije nečist brak čak ni kod neznabožaca, ali oni ne znaju za milost Božiju koja im je dana. A sveta Crkva, kroz svoje rukopoložene služitelje, priznaje i blagosilja sjedinjenje muža i žene, koje je blagosloveno Bogom. Zato brak nije obred već istinita tajna (Ef. 5, 32). A ona se vrši u svetoj Crkvi, jer se u njoj samo vrši u punoći svojoj svaka svetinja.
 
O tajni pokajanja sveta Crkva uči da se bez nje ne može očistiti duh čovečji od ropstva grehu i grehovnoj gordosti, da ne može on sam otpuštati svoje grehe (jer smo mi vlasni samo da osuđujemo sebe, a ne da opravdavamo), i da jedino Crkva ima silu opravdanja, jer u njoj živi punoća Duha Hristova. Znamo da je prvenac Carstva nebesnog posle Spasitelja ušao u svetinju Božiju osudom samoga sebe, tj. tajnom pokajanja, rekavši: jer smo primili po svojim delima što smo zaslužili (Lk. 23, 39-43), i dobivši oproštaj od Onoga koji jedini može otpuštati i otpušta grehe ustima svoje Crkve.
 
O tajni jeleosvećanja sveta Crkva uči da se u njoj vrši blagosiljanje svega podviga koji je čovek izvršio na zemlji, i svega puta koji je on prešao u veri i smirenosti, i da se u jeleosvećenju izražava sam sud Božanski nad zemaljskim sastavom čoveka, isceljujući ga kada su sva lekarska sredstva nemoćna, ili dopuštajući smrti da razruši truležno telo, koje već nije potrebno za zemaljsku Crkvu i za tajne puteve Božje.
 
9. Crkva živi na zemlji ne zemaljskim, ljudskim životom, već životom božanskim i blagodatnim. Zato ne samo svaki njen član, već i sva ona toržestveno sebe naziva svetom. Njena vidljiva projava sadrži se u tajnama; a unutrašnji život njen u darovima Duha Svetoga, u Veri, Nadi i Ljubavi. Ugnjetavana i gonjena od spoljnih neprijatelja, ne jednom uzbuđena i iskidana rđavim strastima svojih sinova, ona se sačuvala i čuva se nepokolebljivo i neizmenljivo onde gde se nepromenjeno čuvaju tajne i duhovna svetost, – nikada se ne onakazi i nikada joj ne treba ispravljanje. Ona ne živi pod zakonom ropstva, već pod zakonom slobode, ne priznaje nad sobom ničiju vlast, osim sopstvene, ničiji sud osim suda Vere (jer je za razum nepostižna), i izražava svoju Ljubav, svoju Veru i svoju Nadu u molitvama i obredima koje joj daje Duh istine i blagodati Hristove. Otuda sami obredi njeni, mada i nisu neizmenljivi (jer su stvoreni duhom slobode i mogu se menjati po sudu Crkve), nikada i ni u kakvom slučaju ne mogu u sebi sadržati neku, makar najmanju, primesu laži ni lažnog učenja. A obredi, još ne izmenjeni, obavezni su za članove Crkve, jer je u očuvanju njih radost svetoga jedinstva.
 
Spoljašnje jedinstvo se projavljuje u primanju tajana, a unutrašnje jeste jedinstvo duha. Mnogi su se spasli (npr. neki mučenici), koji nisu primili nijednu od tajana Crkve (čak ni krštenje), ali se niko ne spasava ne postajući zajedničar unutrašnje svetosti crkvene, njene Vere, Nade i Ljubavi, jer ne spasavaju dela dela već Vera (Gal. 3, 8). A Vera nije dvojaka već jedna, – istinita i živa. Otuda su nerazumni i oni koji govore da Vera sama ne spasava, nego su potrebna dela, i oni koji govore da Vera spasava bez dela, jer ako dela nema, onda se Vera pokazuje kao mrtva; a ako je mrtva onda je i neistinita, jer u istinitoj Veri je Hristos istina i život; a ako nije istinita, onda je lažna, tj. onda je spoljašnje znanje. A laž, može li se spasti? A ako je istinita, onda je i živa, tj. čini dela, a ako čini dela, onda kakva su to dela bez Vere potrebna? Bogonadahnuti Apostol veli: Pokaži mi iz dela svojih Veru kojom se hvališ, kao što ti i ja pokazujem Veru svoju iz dela svojih (Jak. 2, 18). Priznaje li on dve Vere? Ne, nego izobličava nerazumnu hvalu… Ti veruješ u Boga, no i đavoli veruju (Jak. 2, 19). Priznaje li on veru kod đavola? Ne, nego izobličava laž, koja se hvali svojstvom koje i đavoli imaju. Kao što je telo bez duše mrtvo, tako je i vera bez dela (Jak. 2, 26). Upoređuje li on Veru sa telom, a dela sa duhom? Ne, jer bi takvo sličavanje bilo netačno, ali je smisao njegovih reči jasan. Kao što telo bez duše već nije čovek i ne može se nazvati čovekom nego lešom, tako se i Vera koja ne čini dela ne može nazvati istinitom već lažnom, tj. spoljašnjim znanjem, besplodnim i dostupačnim čak i đavolima. Što je pisano prosto, treba i da se čita prosto. Zato oni koji se pozivaju na apostola Jakova za dokaz da postoji Vera mrtva i Vera živa i kao da su dve vere, ne postižu smisao reči Apostolskih, jer Apostol svedoči ne za njih već protiv njih. Tako isto kada veliki Apostol neznabožaca veli: Kakva je korist bez ljubavi čak i takvoj veri, koja bi gore pomerala (1. Kor. 13, 2)? ne tvrdi da može postojati takva Vera bez ljubavi, već pretpostavljajući je, objavljuje je za nekorisnu. Sveto pismo treba čitati ne duhom mudrosti svetske, koja se prepire oko reči, već duhom mudrosti Božje i prostote duhovne. Definišući Veru Apostol veli: Ona je obelodanjenje nevidljivih stvari i tvrđa onoga čemu se nadamo (Jevr. 11, 1) (ne samo onoga što očekujemo ili što pripada budućnosti); a ako se nadamo, onda želimo – samim tim i ljubimo jer, nemoguće je želeti ono što ne ljubimo. Ili đavoli takođe imaju nadu? – Zato je Vera jedna, i kad pitamo: „Može li istinita Vera spasavati bez dela? “ onda činimo nerazumno pitanje ili, bolje reći, ništa ne pitamo, jer Vera istinita jeste živa, koja čini dela: ona jeste Vera u Hristu i Hristos u Veri.
 
Oni koji su za istinitu Veru primili mrtvu, tj. lažnu veru, ili spoljašnje znanje, došli su u svojoj zabludi dotle da su od te mrtve vere, i sami to ne znajući, načinili novu tajnu. Crkva ima Veru, ali veru živu, jer ima i svetost. A kada jedan čovek, ili jedan episkop neizostavno ima veru, šta treba da rečemo? Ima li on svetost? Ne, jer je raslabljen zločinom i razvratom. Ali vera obitava u njemu, mada je grešnik. Dakle, Vera je u njemu osma tajna, kao što i svaka tajna jeste dejstvovanje Crkve u licu makar i nedostojnom. Kroz ovu tajnu, kakva vera u njemu obitava? Živa? Ne, jer je on zločinac, već vera mrtva, tj. spoljašnje znanje, koje je čak i đavolima dostupno. I da li će to biti osma tajna? Takvo odstupanje od istine samo sebe kažnjava. (Kao što je nepogrešivost / pape/ u mrtvoj veri sama po sebi laž, pošto se mrtvilo izražava i time što je ta nepogrešivost vezana sa predmetima mrtve prirode, s mestom življenja, ili sa mrtvim zidinama, ili sa eparhijskim prejemstvom, ili s prejemnikom. Ali mi znamo ko je u vreme Hristovog stradanja sedeo na prestolu Mojsejevom – fariseji).
 
Treba razumeti da spasava ne vera i ne nada i ne ljubav (jer da li će spasti vera u razum, ili nada na svet, ili ljubav prema telu? ), nego spasava predmet vere. Veruješ li u Hrista – Hristom se spasavaš u Veri; veruješ li u Crkvu – Crkvom se spasavaš; veriješ li u tajne Hristove – njima se spasavaš: jer Hristos, Bog naš, jeste u Crkvi i u tajnama. Starozavetna Crkva se spasavala verom u budućeg Iskupitelja. Avraam se spasao istim Hristom kao i mi. On je imao Hrista u nadanju, a mi u radosti. Otuda onaj koji želi krštenje, krštava se u želji; koji je primio krštenje, ima krštenje u radosti. Obojicu spasava vera u krštenje. No reći ćeš: Ako Vera u krštenju spasava, našto onda krštavati se? Ako ne primaš krštenje, šta onda želiš? Očigledno je da Vera, koja želi krštenje, treba da se usavrši u primanju samog krštenja – radosti svoje. Zato je i dom Kornilijev primio Duha Svetog, iako još nije bio primio krštenje i uškopljenik se ispunio tog istog Duha odmah po krštenju (D. ap. 8, 39; 10, 47). Jer Bog može proslaviti tajnu krštenja do njenog izvršenja, onako isto kao i posle. Tako se gubi razlika između opus operans i opus operatum. Mi znamo da mnogi nisu krštavali decu, i mnogi nisu dopuštali da da ih pričeste svetim tajnama, i mnogi ih nisu miropomazivali, no drukčije shvata sveta Crkva, koja krštava i miropomazuje decu i dopušta da se pričešćuju. Ona je tako ustanovila ne zato što bi osuđivala nekrštenu decu, već iz ljubavi prema onome koji živi u njoj, da bi i prva misao deteta, koje postepeno postaje razumno, bila već ne samo želja, no i radost zbog već primljenih tajana. I znaš li ti radost deteta, koje još, po izgledu, nema razvijen razum? Nije li se obradovao Hristu još nerođeni prorok Jovan? Oduzeli su deci krštenje i miropomazanje i pričešćivanje Svetim Darovima oni koji nisu, nasledivši slepu mudrost slepog neznaboštva, shvatili veličinu tajana Božjih, koji su u svemu tražili uzrok i korist i, potčinjavajući učenje Crkve sholastičkim tumačenjima, ne mogu čak ni da se mole ako u molitvi ne vide neposredan cilj ili korist. No naš zakon nije zakon ropstva ni najamnika, koji rade za platu, već zakon usinovljenja i slobodne ljubavi.
 
Mi znamo, kada neko od nas pada, pada sam; ali se niko sam ne spasava. A onaj koji se spasava, spasava se u Crkvi kao njen član i u jedinstvu sa svima drugim članovima njenim. Veruje li ko, on je u zajednici Vere; ljubi li – on je u zajednici Ljubavi; moli li se – on je u zajednici Molitve. Prema tome, niko se ne može nadati na svoju molitvu, i svaki koji se moli, moli svu Crkvu za zastupništvo, ne tako kao da sumnja u zastupništvo jedinog zastupnika Hrista, već sa ubeđenjem da se sva Crkva uvek moli za sve svoje članove. Za nas se mole svi Anđeli i Apostoli, i Mučenici i Praoci, i uzvišenija od svih Majka Gospoda našega, i to sveto jedinstvo jeste istinski život Crkve. No ako se vidljiva i nevidljiva Crkva neprestano mole, zašto onda tražiti od nje molitve? Ne molimo li milost u Boga i Hrista, mada milost Njegova prethodi našoj molitvi? Zato upravo i molimo Crkvu za njene molitve, što znamo da ona i onome koji ne moli pruža pomoć svoga zastupništva i moliocu daje nesravnjeno više no što on traži: jer je u njoj punoća Duha Božijega. Tako i proslavljamo sve one koje je Gospod proslavio i proslavlja, jer kako ćemo reći da u nama živi Hristos, ako se ne upodobimo Hristu? Zato proslavljamo Svetitelje i Anđele i Proroke, no više svih prečistu Majku Gospoda Isusa, ne smatrajući Je ni bezgrešnom ni savršenom po rođenju (jer je bezgrešan i savršen jedini Hristos), već imajući na umu da je Njeno neshvatljivo prevashodstvo pred svom Božjom tvari zasvedočio Anđeo i Jelisaveta, a najviše sam Spasitelj, koji joj je svoga velikog apostola i tajnovidca Jovana odredio na sinovsku poslušnost i službu (Jn. 19, 26-27).
 
Kao što svaki od nas traži molitve od sviju, tako i svaki svima duguje svoje molitve, duguje i živima i mrtvima i čak još nerođenima, jer, moleći da svet dođe do poznanja Boga (kao što mi molimo sa celom Crkvom, mi molimo ne samo za sadašnja pokolenja, već i za ona koja će Bog tek pozvati u život. Molimo se za žive, da bi na njima bila blagodat Gospoda, i za usnule, da bi bili udostojeni gledanja lica Božjeg. Ne znamo mi za srednje stanje duša, koje nisu primljene u Carstvo Božije i nisu osuđene na muke, jer nismo dobili od Apostola ili od Hrista učenje o takvom stanju; ne priznajemo čistilište, tj. očišćenje duša stradanjem, od koga je moguće otkupiti se svojim ili tuđim delima, jer Crkva ne zna za spasenje nikakvim spoljnim sredstvima ili stradanjima osim Hristovih, ni za trgovanje s Bogom, koje otkupljuje od stradanja dobrim delom.
 
Sve ovo neznaboštvo ostaje kod naslednika neznabožačke mudrosti, ko ljudi koji se gorde mestom i imenom i oblašću, kod osnivača osme tajne mrtve vere. A mi se molimo u duhu Ljubavi, znajući da se niko ne spasava drukčije nego molitvom cele Crkve, u kojoj živi Hristos, znajući i nadajući se da, dok ne dođe završetak vremena, svi članovi Crkve, živi i usnuli, neprestano se usavršavaju uzajamnom molitvom. Mnogo više od nas su Svetitelji, proslavljeni Bogom; a više od svega je sveta Crkva, koja obuhvata u sebi sve Svetitelje i koja se moli za sve, kao što se vidi u bogonadahnutoj Liturgiji. U molitvi njenoj čuje se i naša molitva, ma kako mi bili nedostojni nazvati se sinovima Crkve. Ako mi, klanjajući se i proslavljajući Svetitelje, molimo da ih proslavi Bog, ne možemo biti okrivljeni za gordost, jer nama, koji smo dobili dopuštenje da Boga nazivamo Ocem, dano je takođe dopuštenje da se molimo: Da se sveti ime Tvoje, da dođe Carstvo Tvoje i da bude volja Tvoja. I ako je nama dopušteno moliti Boga da proslavi ime Svoje i vrši volju Svoju, ko će nam zabraniti da molimo da On proslavi Svoje Svetitelje i da upokoji Svoje izbrane? A za neizbrane mi se ne molimo, kao što se ni Hristos nije molio za sav svet već za one koje mu je Gospod dao. Ne reci: kakvu ću molitvu udeliti živome a kakvu preminulome, kada moja molitva nije dovoljna ni za mene? Jer, ne umejući da se moliš, zašto bi se molio i za sebe? Moli se u tebi duh Ljubavi. Takođe ne govori: Na šta će moja molitva drugome, kada se on sam moli, i kada za njega hodatajstvuje sam Hristos? Kada se ti moliš, u tebi se moli duh Ljubavi. Ne govori: Presudu Božju već je nemoguće izmeniti, jer je sama tvoja molitva na putevima Božjim, i Bog je nju predvideo. Ako si član Crkve, onda je tvoja molitva neophodna za sve njene članove. Ako rekne ruka da joj krv ostalog tela nije potrebna, i ne da svoju krv telu, ruka će se osušiti (1. Kor. 12. glava). Tako si i ti potreban Crkvi, dok si u njoj, a ako se odričeš od zajednice, ti sam propadaš i nećeš više biti član Crkve. Crkva se moli za sve, i mi svi skupa molimo se za sve; no molitva naša treba da bude istinita i istinit izraz Ljubavi, a ne obred od reči. Ne umejući ljubiti sve, mi se molimo za one koje ljubimo, i molitva je naša nelicemerna; a molimo Boga da nam postane moguće ljubiti sve i nelicemerno moliti se za sve. Krv je Crkve – uzajamna molitva, i disanje je njeno – slavoslovlje Božije. Molimo se u duhu Ljubavi, a ne koristi, u duhu sinovske slobode, a ne zakona najamničkog, koji traži platu. Svaki koji pita: Kakva je korist u molitvi? – priznaje sebe za roba. Istinita molitva jeste istinita Ljubav.
 
Ljubav i jedinstvo su iznad svega. A Ljubav se izražava na mnogo načina: delom, molitvom i pesmom duhovnom. Crkva blagosilja sva ta izražavanja Ljubavi. Ako svoju Ljubav prema Bogu ne možeš da izraziš rečju, nego je izobražavaš vidljivim izobraženjem, tj. ikonom, Crkva te neće osuditi nego će osuditi onoga koji tebe osuđuje, jer osuđuje tvoju Ljubav. Znamo da je i bez ikone moguće spasti se – i spasavali su se, i ako Ljubav tvoja ne zahteva ikonu, ti, osuđujući Ljubav brata, sam sebe osuđuješ; i ako se ti, kao hrišćanin, ne usuđuješ da bez strahopoštovanja slušaš molitvu ili duhovnu pesmu koju je sastavio tvoj brat, kako se usuđuješ da bez strahopoštovanja gledaš ikonu koju je izradila njegova Ljubav, a ne umetnost? Sam Gospod, koji zna tajnu srca, izvoleo je ne jednom da proslavi molitvu i psalam; hoćeš li ti Njemu zabraniti da proslavi ikonu ili grobove svetitelja? Reći ćeš: Stari zavet je zabranio izobražavanje Boga; no ti, koji tako shvataš reči Svete Crkve tj. Pismo, ne shvataš li da Stari zavet nije zabranio izobražavanje Boga (jer je dopustio izobražavanje i heruvima i bakarne zmije i pisanje imena Božjeg), nego je zabranio čoveku da gradi sebi Boga sličnog ma kome predmetu zemaljskom ili nebeskom, vidljivom ili čak mislenom.
 
Slikaš li ikonu radi podsećanja na nevidljivog i nezamislivog Boga, ne stvaraš sebi idol. Zamišljaš li Boga i držiš li da je On sličan tvojoj zamisli, stvaraš sebi idol, – takav je smisao starozavetne zabrane. A ikona, bojama napisano ime Božje ili izobražavanje Njegovih Svetitelja, koje Ljubav stvara, nije zabranjeno duhom istine. Ne reci: Preći će hrišćani u idolopoklonstvo, jer Duh Hristov, koji čuva Crkvu, mudriji je od tvoje računske mudrosti.
 
Zato se možeš i bez ikone spasti, ali ne treba da odbacuješ ikone.
 
Crkva prima svaki obred koji izražava duhovnu težnju ka Bogu, tako isto prima i molitvu i ikonu; no više svih obreda stavlja ona Svetu Liturgiju, u kojoj se izražava sva punoća učenja i duha crkvenog i izražava se ne nekakvim uslovnim znacima i simvolima, već rečju života i istine, nadahnutom odozgo. Samo onaj poima Crkvu, koji poima Liturgiju. Iznad svega je jedinstvo Svetosti i Ljubavi.
 
10. Ispovedajući da čeka vaskrsenje mrtvih i konačni sud nad celim čovečanstvom, Sveta Crkva priznaje da će se savršenstvo svih njenih članova ispuniti sa savršenstvom nje same, i da budući život pripada ne duhu samo, već i telu duhovnom, jer samo Bog je potpuno bestelesan duh. Zato ona odbacuje gordost onih koji propovedaju učenje o bestelesnosti iza groba, i prema tome – preziru telo, u kome je Hristos vaskrsao. To telo neće biti telo telesno, već će biti slično telesnosti anđela, kao što je i sam Hristos rekao da ćemo mi biti slični anđelima.
 
Na poslednjem sudu javiće se u punoći svojoj opravdanje naše u Hristu; ne osvećenje samo već i opravdanje: jer se niko nije osvetio i ne osvećuje se potpuno, nego je još potrebno i opravdanje. Sve dobro tvori u nama Hristos, bilo u Veri, ili Nadi, ili Ljubavi; mi se samo povinujemo Njegovom dejstvovanju, ali se niko potpuno ne povinuje. Zato je potrebno još i opravdanje stradanjem i krvlju Hristovom. I ko još može govoriti o zasluzi sopstvenih dela ili o rezervi zasluga i molitava? Samo oni koji još žive pod zakonom ropstva. Sve dobro tvori u nama Hristos, a mi se nikada nećemo potpuno pokoriti, niko, čak ni Svetitelji, kao što je sam Spasitelj rekao. Sve tvori blagodat, i blagodat se daje zabadava, i daje se svima, ali se ne daje podjednako, ne po predodređenju, već po predviđanju, kao što veli Apostol (Rm. 8, 28). Najmanji talant dat je onome u kome je Gospod predvideo nerad, da ne bi odbacivanje većega dara poslužilo kao povod za veću osudu. I mi sami ne umnožavamo talante, već se daju trgovcima, da i tu ne bi moglo biti naše zasluge nego samo neprotivljenje blagodati koja ih umnožava. Tako nestaje razlika između blagodati „dovoljne i dejstvujuće“. Sve tvori blagodat. Pokoravaš li joj se, Gospod te u tebi usavršava; ali se nemoj gorditi svojom pokornošću, jer je i pokornost tvoja od blagodati. A potpuno se mi nikada ne pokoravamo; zato osim osvećenja mi molimo još i opravdanje.
 
Sve se usavršava u savršenstvu opšteg suda, i Duh Božiji, tj. duh Vere, Nade i Ljubavi, projaviće se u svoj svojoj punoći, i svaki će dar dostići svoje puno savršenstvo; a nad svim tim biće Ljubav. Ipak, ne treba misliti da su darovi Božiji – Vera i Nada propali, jer su nerazdeljivi s Ljubavlju, već samo Ljubav sačuvava svoje ime, a Vera, koja je došla do savršenstva, biće već puno unutrašnje znanje; a Nada će biti Radost, jer mi i na zemlji znamo da ukoliko je jača Nada, utoliko je veća Radost.
 
11. Posle otpadanja mnogih raskola i rimskog patrijarhata, Sveta Crkva se po volji Božijoj sačuvala u eparhijama i patrijaršijama istočnim i grčkim, i samo one opštine mogu smatrati sebe za potpuno hrišćanske, koje čuvaju jedinstvo sa Istočnim Patrijarsima ili ulaze u ovo jedinstvo. Jer je jedan Bog i jedna Crkva, i nema u njoj razdora i nesloge.
 
Zato se Crkva naziva Pravoslavnom ili Istočnom ili Grčkom, Ruskom, Srpskom; no svi ovi nazivi su samo privremeni. Ne treba okrivljavati Crkvu u gordosti, zato što sebe naziva Pravoslavnom, jer ona sebe naziva Svetom. Kada nestane lažnih učenja, tada neće biti potrebno ni ime Pravoslavlja, jer lažnog hrišćanstva neće biti. Kada se Crkva rasprostrani ili uđe u nju punoća naroda, tada će nestati svi pomesni nazivi, jer se Crkva ne veže ni sa kakvim mestom i ne čuva u sebi nasleđe neznabožačke gordosti, već ona naziva sebe Jednom, Svetom, Sabornom (Katoličanskom) i Apostolskom, znajući da joj pripada sav svet i da nikakvo mesto nema neki naročiti značaj, nego samo privremeno može služiti i služi za proslavljanje imena Božijeg, po Njegovoj neizrecivoj volji.
 


Aleksej Stepanovič Homjakov
OPIT KATIHETSKOG IZLAGANJA UČENJA O CRKVI
CRKVA JE JEDNA

 ŠTAMPANO IZDANJE


 Izdato: 1986.
 Mesto: Beograd
 Izdavač: Bogoslovski fakultet SPC
 Izvor: Zbornik „Sabornost Crkve“, knjiga 1
 Priredili: Jovan Olbina, o. Dimitrije Kalezić
   i jrm. Atanasije Jevtić
 Povod: IV Simposion teologa BF SPC
 Prevod sa ruskog: jrm. Justin Popović (1926)
 Naslov originala: Alekseй Stepanovič Homяkov
   CERKOVЬ ODNA (1838)

 INTERNET IZDANJE
 
 Objavljeno: 23. oktobar 2006.
 Izdaje: © Svetosavlje.org
 Urednik: prot. Ljubo Milošević
 Osnovni format: Vladimir Blagojević
 Digitalizacija: Gordana Despotović
 Priredio: prot. Ljubo Milošević
 Dizajn stranice: Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *