OMILIJE

 

OMILIJE
 
PO BOGOJAVLJENJU
Jevanđelje o pobedi nad iskušenjima
 
Matej, 4, 1-11. Zač. 7.
 
Nema nijedne zapovesti Božje, o koju se ljudi nisu ogrešili, niti ima ijedne jedine, koju su ljudi ispunili bez jadanja i roptanja. A nema opet nijedne zapovesti Božje, o koju se Gospod Isus ogrešio, niti ima ijedne, koju On nije ispunio bez jadanja i roptanja. Sve što je imao da u Svom zemaljskom životu prođe, učini i pretrpi, On je prošao, učinio i pretrpeo u potpunom smirenju i poslušnosti prema Ocu Svom nebesnom. Samo da bi nas naučio smirenju i poslušnosti! Samo da bi nas ohrabrio na istrajnost! Samo da bi nama pokazao, da sve, što je zapoveđeno od neba, i moguće je i potrebno je ispuniti pod svevidećim nadzorom i rukovodstvom živoga Boga. Ljudi se vajkaju na siromaštinu i na neznatnost svoga porekla, i ako su svi ljudi u krajnjoj liniji carskog porekla, od Cara Boga. A On, jedinorodni i vazljubljeni Sin Božji, nije se nikad vajkao zbog toga, što se rodio u ovčarskoj pećini, i što nije imao gde glavu Svoju pokloniti.
Ljudi proklinju neprijatelje svoje, i ako je najčešće njihov greh stvorio im neprijatelja od suseda. A On, bezgrešno jagnje Božje, morao je kao mladenac na majčinim grudima bežati u daleku zemlju ispred krvavoga noža Irodova. Pa ipak On nije proklinjao Svoje neprijatelje.
Ljudi se buntuju protiv vlasti i zakona čak i onda kad im je muka od samih sebe. A On, Zakonodavac vasione, pokoravao se vlastima i zakonima dajući ćesarovo ćesaru.
Ljudima je težak post, mada i kad im se dozvoljava jesti i u najposnije dane hleb i zelen, i mada je post neophodan za očišćenje uma i savesti. A On, Prečisti, koji nije imao od čega da se čisti, dragovoljno je nalagao na Sebe post od četrdeset dana, post bez hleba, bez zeleni, bez vode.
Ljudima je mučna molitva, i u hramu i u samoći, i ako je molitva lestvica, koja uzdiže čoveka iz prašine i životinjstva ka Bogu. A On, koji je telom stajao sa drugim ljudima na dnu lestvice života a duhom neprekidno na vrhu, radosno je hodio u hram na molitvu i provodio je cele noći u samoći na molitvi.
Ljudi neće bez gunđanja da ispune ni najmanju titlu iz zakona Božjega, i ako je taj zakon dat radi njihova sopstvenog spasenja. A On, Spasitelj sveta, koji nije imao od čega Sebe da spasava, poslušno je ispunio i najteže zapovesti iz zakona Božjega, i smireno prineo Sebe na žrtvu za ljude samo zato što je znao, da je to volja Oca Nebesnog i da je to nužno radi spasenja ljudi.
Adam i Eva, u preobilju rajskom i u sitosti svih božanskih blaga i sladosti, ne mogoše odoleti jednom majušnom iskušenju demonskom i ostaviti nedirnuto zabranjeno drvo. A On, u pustinji i samoći, gladan i žedan, bez hleba i vode, bez prijatelja i pomoćnika, odupro se najvećim iskušenjima, koja samo nečisti satana može izmisliti.
Kako su veličanstveni, i tragično veličanstveni, svi događaji u Hristovom životu! Kao planine, o čije podnožje more nemoćno bije, i čije vrhove uzalud čovečje oko traži. Mnogi čitaoci Svetoga pisma misle, da se najglavnija nauka Hristova sadrži u Njegovoj Propovedi na Gori. Međutim ima puno događaja u Hristovom životu, koji po svojoj poučnosti stoje naravno sa Propovedi na Gori. Teško je reći, šta je kod Hrista glavno, a šta sporedno. Sigurno je, da nema kod Njega ničega sporednog. I sigurno se ne može reći, da Njegova nauka, iskazana rečima, predstavlja nešto glavnije, od Njegove nauke, pokazane delima i događajima. Šta više, pre bi se moglo reći, da dela Hristova i događaji iz Njegova života kod većine vernih ostavljaju dublji utisak i izazivaju jača osećanja, nego li Njegova nauka iskazana rečima. Kao god što bi veći utisak na ljude učinio lekar, koji bi ćutke otvorio oči slepome, nego li onaj, koji bi rečima objašnjavao, kako se slepcima daje vid. No s druge strane, uzvišena i divovska dela i događaji iz života Božanskog Junaka ostali bi kao tajanstvene i bezimene gromade planinske, da nisu dobili izraza, objašnjenja i putevodstva u nauci iskazanoj rečima Božanskog Učitelja. Razmišljajući o jednom i o drugom čovek mora sa dubokim strahopoštovanjem i smirenjem reći: oboje je neiskazano veliko, i: jedno od drugog ne može se odvojiti, kao što se ne može odvojiti istok od zapada. Jer šta bi nam pomogle Hristove reči: molite se neprestano – da On sam nije dao očigledan primer u neprestanoj molitvi? Ili, s druge strane, kako bi mi mogli razumeti i iskoristiti Njegov primer dugotrajnog posta, da nam On nije objasnio potrebu i spasonosnost posta? Isto tako dopunjuju se Njegova dela milosrđa i Njegova nauka o milosrđu; Njegova borba sa Satanom i Njegova nauka o straženju nad svojom dušom i odolevanju iskušenjima; i sve ostalo, rečeno i učinjeno. Njegova dela harmoniraju sa Njegovim rečima kao zdravo telo sa zdravom dušom. Gle, On je i došao na zemlju ne samo da Svoju dušu ovaploti u telo, nego i da svaku Svoju reč ovaploti, – da svaku Svoju uzvišenu reč obuče u uzvišeno telo vidljivog dela ili vidljivog događaja.
Pogledajmo sad, kako Gospod ovaploćava u jedno veličanstveno telo dela i događaja Svoje reči o postu, straženju i odolevanju iskušenjima. Posle krštenja na Jordanu On odlazi na preveliki podvig posta, straženja i borbe sa Satanom.
Tada Isusa odvede Duh u pustinju, da Ga đavo kuša. Zašto baš odmah posle krštenja? Da pokaže nama, da smo i mi posle krštenja izloženi iskušenjima, i to sve do same smrti telesne. Krštenjem smo očišćeni i naoružani Božjom silom, pa poslani u borbu. Kao što veli premudri Zlatoust: „ti nisi primio oružje da sediš, no da se boriš“. Krštenjem smo postali slični Adamu u Raju. Zašto nas stavlja Bog pred iskušenja, pitamo se još jednom? Prvo zato, da pokaže našu slobodu. Bog nas je kroz krštenje naoružao Svojom silom, i naoružane pustio da biramo: da li to oružje da okrenemo protiv đavola ili protiv Boga. Drugo zato, da se, ako padnemo, obelodani greh Adamov i opravda Božji postupak izgnanja Adama iz Raja u dolinu plača, i da se, ako pobedimo, obelodani moć Božje sile u nama. Jer Novo Stvaranje ima novu silu, novi Raj, novog čoveka, novu pobedu i slavu, ali i – ponovan pad.
Zašto Sveti Duh odvede Hrista na iskušenje? Da se pokaže, da je Hristos namerno, a ne slučajno, stavljen na iskušenja. Adama Bog nije namerno doveo pred Satanu, da ga ovaj kuša, a sa Hristom je to Bog učinio namerno. Da se pokaže time da je Adam, pri boljim okolnostima, podlegao iskušenju, a da je Hristos pri težim okolnostima, pobedio iskušenje. To isto se pokazuje još i time, što je Adamov pad bio u Raju, a Hristova pobeda na zemlji, u dolini plača i izgnanstva, u pustinji. Jer se kaže da Duh odvede Isusa u pustinju.
U pustinji je Hristos postio četrdeset dana i četrdeset noći. Kakav strahovit prizor! Dokle grešnici, radi kojih je i sišao Hristos na zemlju, valjaju se u presićenosti i prepijenosti od zemaljskih slasti, dotle On, prijatelj grešnika, stoji u pustinji na osamljenoj i plačnoj molitvi dan i noć, ne uzimajući u Svoja usta ni hleba ni vode dan i noć, kroz čitavih četrdeset dana i noći. Gospod to čini, da time pokaže neizmernu ljubav Svoju prema čovečanstvu, koga On Svojim postom čisti i Svojim primerom uči; i da time pokaže Svoju neodoljivu neraskidljivu privezanost ka Svome Ocu nebeskom i poslušnost prema Njemu. Gle, sve što ljudi kažu da ne mogu, On može; i sve što ljudi rade nevoljno i sa roptanjem, On radi poslušno i revnosno. On je ispunio sve ono što se izbrani narod pravio da ne može ispuniti. Narod izbrani bio je u bogatom Egiptu i pri bogatstvu padao je i od Boga otpadao. I On je bio u Egiptu, no ostao je netaknut egipatskom tamom slično Josifu. Narod izbrani bio je u pustinji četrdeset godina, i tu je padao i od Boga otpadao, i ako ga je Bog Svojom rukom vodio i manom nebeskom hranio. A On je proveo četrdeset dana i četrdeset noći u pustinji bez jela i pića, sa nepromenjenim smirenjem i poslušnošću prema Bogu. Najzad narod izbrani ušavši u zemlju obećanu padao je i otpadao od Boga, i ako ga je Bog neprestano opominjao kroz zakon i proroke. A On u zemlji obećanoj, kada je već od nekih bio priznat za Gospoda Mesiju, ostao je veran, smiren i poslušan prema ocu nebeskom.
Posle četrdeset dana neprekidnog bdenja, posta i molitve, Gospod Isus ogladne. I tada pristupi Njemu kušač i poče Ga kušati.
Prvo kušanje upravlja kušač na telo, na izgladnelo telo Spasitelja, zato Mu reče: ako si Sin Božji reci, da kamenje ovo hlebovi postanu. A zašto đavo ne pretvori kamen u hleb, i ne ponudi Isusu? Gle, to bi bilo jače iskušenje za gladna čoveka – da vidi i omiriše pred sobom topao hleb. Zašto, dakle, đavo prvo to ne učini, pa onda ne podnese gotov hleb ogladnelom Isusu? Sasvim prost razlog: zato što ne može. U nemoći svojoj on traži, da sam Isus stvori njemu sredstvo za kušanje. Bog je tvorac kamena, Bog je tvorac i hleba. U samoj stvari Bog i proizvodi hleb iz kamena, to jest iz zemlje. Čudo pretvaranja kamena u hleb, dakle, Bog vrši svaki dan, kao što svaki dan On vrši čudo pretvaranja hleba u krv. No to samo Bog može i niko drugi. To je mogao Isus učiniti i bez ičijeg predloga, samo da je hteo. Jer ne posti onaj ko nema i ne može da ima, pa ne jede; nego onaj posti, ko ima i može da ima, pa ipak ne jede. Očigledno je još iz reči đavola i to, da on želi da se naruga Bogu; kao da hoće da kaže: eto ti Božje moći i Božjeg čovekoljublja! Kamenita i očajna pustinja na sve strane. Nigde hleba za gladna čoveka. Bog stvorio čoveka i stavio ga u beshlebnu pustinju da se glađu muči i od gladi umire. Gde je tu moć, gde ljubav, gde milosrđe Božje? Zato, eto ti, ako si u istini neki Sin Božji i ako možeš, pretvori ovo Božje kamenje u hleb, pa jedi. Ako li ti tu moć Bog nije dao, onda zašto se držiš Boga? Hajde sa mnom protiv Boga! – Avaj, ovakvo šaptanje i vnušenje uspeva kod mnogih malovernih! („Nikad ne treba verovati đavolu, čak ni u tom slučaju, kada on savetuje i nešto korisno i neophodno, jer on mami korisnim i završuje zlim; ne treba ispunjavati volju demona ni zbog gladi niti zbog druge neke nužde, no treba pribegavati Bogu“ Zigaben).
No na ovakvu bogohulnu zlobu i pakost Hristos mirno daje takav odgovor, kakav može do kraja sveta služiti kao pouka i ukor izelicama ovoga sveta: pisano je, reče, ne živi čovek o samom hlebu no o svakoj reči, koja izlazi iz usta Božjih. Teže je stvoriti nego nahraniti. A Bog je rečju Svojom stvorio sve što postoji, rečju Svojom On može i hraniti sva Svoja stvorenja. Čime se drugim i hrane nebeske sile i voinstva ako ne životvornom rečju Božjom? Mi smo pali na hranu od prašine onda kada smo se udaljili od reči Božje; pa ipak život, koji nam dolazi kroz prašinu, ne dolazi od prašine nego od reči Božje. Reč me tvoja oživljava, govori Psalmopevac. Kako su slatke jeziku mojemu reči tvoje, slađe od meda ustima mojim! Nigde nije rečeno u Svetom pismu, da je u hlebu od prašine život i svetlost, a rečeno je, da je u reči Božjoj život i svetlost (Jov. 1, 4). Sav je život u Bogu, i van Boga nema života. Sve ostalo: i hrana i voda i vazduh i svetlost nisu život ni izvor života, no sami kanali života. I to su reči Božje, obučene u gusto i čulno odelo radi nas telesnih stvorenja.
Bezgrešni angeli ne potrebuju nikakve kanale, nego se neposredno hrane životom od životvorne reči Božje. A mi to možemo, jer smo onemoćani i raslabljeni grehom. Mi ne bi mogli podneti čistu i golu reč Božju, Jer bi to bila suviše jaka hrana za nas. Jer je reč Božja, po učenju apostola, živa, i jaka, i oštrija od svakoga mača oštra s obe strane, i prolazi tja do rastavljanja duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi mislima i pomislima (Jevr. 4, 12). Tako je silna i moćna i sita gola reč Božja. I da je Hristos, kao puna Reč Božja, došao na zemlju neobučen u gusto i čulno telo materije, ko bi Ga mogao podneti? Osećajući ovu svemoćnu silu Hrista kao Reči Božje, prorok Malahije u strahu govori: evo, doći će Gospod, ali ko će podneti dan dolaska Njegova? I ko će se održati, kad se pokaže? Jer je On kao oganj livčev i kao milo beljarsko (Malah. 3, 1-2).
Sam je Hristos ta reč Božja i taj hleb životni, od koga svaki hleb hranljivi i dobija životnu silu i hranljivost. Našto će Njemu, da od kamenja pravi hleb? On je ogladneo ne zato što je morao ogladneti, no zato što je hteo ogladneti, jer se primio dragovoljno, da ispuni svaki zakon. To nije bila slučajna glad običnog smrtnog čoveka, no glad Besmrtnika, koji će svojom pobedom nad đavolom i svojom poukom sititi pokolenja do konca sveta.
Drugo kušanje upravlja kušač na um. Tada ga odvede đavo u sveti grad i postavi ga navrh hrama, pa mu reče: ako si Sin Božji, skoči dole, jer u Pismu stoji, da će angelima Svojim zapovediti za tebe, i uzeće te na ruke, da gde ne zapneš nogom svojom. I ovde đavo opet počinje zlobnim rečima: ako si Sin Božji No ovde se, gle, i on počinje služiti Svetim pismom, (Psal. 90, 11-12), dajući navedenim rečima sasvim krivo tumačenje, kao što je običaj svih neprijatelja Boga i Božjeg zakona.
Ako je prvo kušanje namenjeno za pouku izelicama i sladostrasnicima, to je ovo drugo namenjeno za pouku oholim znalcima, umnim gordeljivcima i književnicima, koji sabravši nešto znanja od materijalne prirode i od čulnog života, uzdižu sebe gordo iznad crkve Božje, dok u trenutku njihove najveće opijenosti samim sobom Satana im ne naredi, da skoče dole u propast. Jer, sabirajući znanja mimo Boga i crkve Božje, oholi ljudi misle, da sabiraju snagu, dok u stvari oni sabiraju nemoć. Ko uvećava oholost, uvećava nemoć. Ko se udaljuje od Boga, biva sve manji i manji duhom i silom, dok najzad ne iščezne kao puhor u vetru. I kad ohol čovek uveća nemoć svoju do kraja, i kad se udalji od Boga do kraja, on smatra sebe, da je stao nogama svojim na vrh crkve Božje, pa čak i da je samoga Boga stavio sebi pod noge. I tada mu Satana prilazi sa kušanjem i govori: skoči i poleti! Tvoji angeli, tj. tvoji idoli, držaće te da ne padneš!
A šta Gospod Isus na to odgovara kušaču? A Isus reče njemu: ali i to stoji napisano: nemoj kušati Gospoda Boga svoga. Bog voli ljude neiskazanom ljubavlju, ali zato Bog neće ulaziti u svaku smešnu igru ljudsku, niti će činiti čuda radi ljubopitstva ljudskog. Nikad nijedno čudo Bog nije učinio, niti će učiniti, da zadovolji radoznalost ljudi. Njegova su sva čuda namenjena zadovoljenju istinskih potreba potrebitih, lečenju bolesnih, obraćanju nevernih, koji traže pravu veru, i opravdanju vernih, kad su ovi izloženi mučenju za pravu veru. Mi kušamo Boga svakim svojim delom i svakom svojom pomišlju i svakom željom, koja nije osnovana na smirenju i poslušnosti prema Bogu. Oni koji, gordeći se svojim umom i svojim znanjem, poništavaju zakon Božji, kušaju Boga na veliku svoju pogibao. Jer Bog je dugotrpeljiv, i po Svojoj dugotrpeljivosti On će trpeti njihovo začikavanje, gorđenje i svako bogohulstvo, očekujući, da sva para oholosti izađe iz njihove glave, i da oni zastiđeni pokaju se. No na kraju krajeva, kad oni ostanu u okamenjenosti svoga srca, što dolazi opet od oholosti uma, Bog ih predaje potpuno u vlast demona kušača. „Bog je obećao moći onome ko je u opasnosti, a ne onome ko Ga kuša; onome ko je u nevolji, a ne onome ko čini sve na pokaz i lovi praznu slavu“. (Sv. Isidor Pelusiot: Pismo đakonu Joanu Pisma 4, 164). I demon kušač izvodi ih na najvišu visinu oholosti, i tad im predlaže, da skoče dole. I oni poslušno skaču i propadaju. I njihovo se ime briše za svagda iz knjige živih.
Treće kušanje upravlja kušač na srce. On uze Isusa i odvede ga na Goru vrlo visoku i pokaza mu sva carstva ovoga sveta i slavu njihovu. I reče mu: sve ovo daću tebi, ako padneš i pokloniš mi se. To je kušanje bogatstvom, vlašću i slavom. Bezbrojni su oni, koji padaju u ovu zamku đavolsku. Otkuda đavo može pokloniti ono što nije njegovo? Jer rečeno je prorokom: Gospodnja je zemlja i što god je na njoj, vaseljena i sve što živi u njoj (Ps. 24, 1). Ali đavo laže, jer on je, po rečima samoga Spasitelja, laža i otac laži (Jov. 8, 44). Njegovim lažima podleže samo maloumnici, koji zaboravljaju, da je živi i istiniti Bog svemoćni i jedini gospodar sveta. Ono, što Bog ljudima daje, na korist je ljudima; a ono, što đavo obećava dati i prividno daje, na propast je ljudima. Jer on ne daje svoje nego tuđe, krađeno, i to krađeno od svevidećeg Boga. Zato ono, što Bog daje, trajno je i blagosloveno je, dok ono, što đavo daje, prolazno je kao vetar i prokleto je.
Pri ovom poslednjem kušanju, gde se đavo poslužio najvećom lažju na svetu, i gde je zahtevao od Gospoda nešto što prevazilazi svaku drskost sem đavolske, Gospod Isus je gospodarski uzviknuo: idi od mene, Satano! No radi naše pouke opet ga nije ostavio bez obrazloženja i navoda iz Svetoga pisma; zato je dodao: jer stoji napisano. Gospodu Bogu klanjaj se i Njemu jedinome služi.
Slađa je kora suha kruha iz ruke Božje, nego li sva carstva zemaljska i njihova slava iz ruke đavolske. Svaki čovek, koji se iole drži Boga, bogatiji je i slavniji od đavola, te je smešno kad bogataš traži i prima nešto iz ruku prosjaka. Pravi bogataš je Bog; posle Boga najbogatiji su angeli Božji; posle angela čovek; posle čoveka životinja, bilje, zvezde i minerali. Svako od stvorenja Božjih poseduje nešto što je primilo od prebogatoga Boga. Đavo pak nema ništa dok ne ukrade tuđe.
Verovatno da je Satana kušao Hrista i sa drugim iskušenjima, pošto je video pred sobom jedinstveni primer čoveka, koji se ni za trenut i ni za dlaku nije podavao njegovoj vlasti. No jevanđelisti navode ova tri glavna, pod koja se mogu podvesti sva ostala iskušenja u ljudskom životu. Prvo je, dakle, iskušenje tela ili naše voljne prirode; drugo je iskušenje uma, ili naše misaone prirode, i treće iskušenje srca ili naše osećajne prirode. Prvo iskušenje odgovara najviše mladićkom, drugo zrelom, a treće starijem uzrastu čoveka. Mladić se bori sa telesnim strastima i pohotima; zreo čovek se bori sa gordošću svoga uma, svoga znanja i umenja; stariji čovek pak ima borbu sa srebroljubljem, vlastoljubljem i slavoljubljem, no od svega toga ovoga srebroljublje je najstrašnija strast. I tako tri glavna satanska kušanja, kojima je satana kušao Gospoda Isusa i kojima kuša svakoga od nas, jesu: slastoljublje, častoljublje i srebroljublje.
Sva tri ova iskušenja Gospod naš je izdržao pobedonosno, i to u najtežim okolnostima: i gladan, i žedan, i bez krova, i bez prijatelja, u pustinji, u samoći. Izdržao je tako, da je đavola nagnao u begstvo. Tada ostavi Ga đavo. I gle, angeli pristupiše i služahu Mu.
No gde su bili angeli dotle? Zašto Mu nisu pritekli u pomoć? Nesumnjivo oni su se udaljili od Njega po Njegovoj naredbi, kao što je nesumnjivo, da ih je On mogao pozvati u pomoć kad i koliko je hteo. On je to sam posvedočio onda, kada je u Getsimaniji bio uhvaćen i poveden na osudu. Jedan od učenika potrgao je nož, da brani svoga Učitelja, a Hristos mu je to zabranio rekavši: misliš li ti, da ja ne mogu sad umoliti Oca Svoga, da mi pošalje više od dvanest legiona anđela (Mat. 26, 53)? No On to sam nije hteo. On je hteo, da kao čovek bude kušan od Satane. Svaki čovek bar ima jednog angela hranitelja, koji mu pomaže u borbi s iskušenjima. Hristos je hteo da ostane sam, bez ijednog angela. I svakoga čoveka kušaju, po Božjem popuštenju, obično manji zli dusi. A On je hteo da bude kušan od samoga Satane, starešine svih zlih duhova. Jednom rečju, On je hteo pri najtežim okolnostima da se bori sa najvećim iskušenjima, i to protiv najvećeg kušača roda ljudskog, kome su Adam i Eva podlegli u Raju. I borio se, i pobedio, i ostavio nama jedinstveni primer pobede, pun ohrabrenja i nadahnuća. Veliki Isaija, prozirući ovu borbu i ovu pobedu Gospoda, ovako je prorekao: Gospod će izaći kao junak, podignuće revnost Svoju kao vojnik (Is. 42, 13).
Kad je Junak nad junacima odneo pobedu, onda je dozvolio, da Mu priđu angeli. I gle, angeli pristupiše, i služahu Mu!
Posle ovakvog primera najvećeg Čovekoljupca i našeg najvećeg Prijatelja koji se javio na ovoj grešnoj zemlji – ko se od nas sme požaliti na ma kakvo stradanje u ovom životu? Niko, ko ima stida i savesti. Zato požurimo, da dok još traje hučni dan ovoga života, koji se hitro skraćuje – požurimo, da se pokajemo za svu našu lenost i nebrižnost u ispunjavanju zakona Božjega. Požurimo da od sad poslušnošću prema Bogu zagladimo naš greh roptanja protiv volje Božje. Sa smirenjem i poslušnošću ispunimo sve što Bog od nas traži: i post, i molitvu, i straženje nad duhom svojim, i oprezno motrenje na spletke zloga kušača i svih njegovih nemoćnih slugu. Bog od nas traži, da mi pobedimo, jer On zna, da mi to ne možemo. On od nas traži samo predanost volji Njegovoj, smirenost i poslušnost. A oružje je Njegovo, i pobeda je Njegova. On će stajati uvek uz nas, i angeli Njegovi će nam služiti. Veličanstven je Gospod u moći Svojoj, nesravnjiv u bogatstvu Svome i neopisiv u milosrđu Svome. Toliko je milosrđe Njegovo prema nama ljudima, da On i Svoje sopstvene pobede pripisuje nama. Zato neka Mu je slava i hvala od angela na nebu i od ljudi na zemlji, Ocu, Sinu i Svetome Duhu – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. – Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *