OMILIJE

 

OMILIJE
 
BOGOJAVLJENJE
Jevanđelje o krštenju Gospoda
 
Matej, 3, 13-17. Zač. 6.
 
I javiće se slava Gospodnja, i svako će telo videti. Jer usta Gospodnja (tako) govoriše (Is. 40, 5).
U davna vremena Gospod je obećao javiti se u slavi velikoj. Ljudi čuli, pa zaboravili. No Gospod nije zaboravio reč Svoju. Jer su reči Gospodnje kao kule kamene, koje se ne ruše. Gospod je obećao doći, no On nije došao onda kad nam je najmanje potreban, nego onda kad nam je najviše potreban. Dok god je Gospoda mogao zameniti prorok, ili angel, dotle je Gospod slao proroke i angele mesto Sebe. No kada je poraslo zlo u svetu tako, da ga ni angel nije mogao svojom svetlošću sagoreti, niti prorok svojom rečju umanjiti, tada je Gospod ispunio Svoje davnašnje obećanje i javio se na zemlji. No kako se javio Gospod u slavi? U neopisanoj smirenosti i poslušnosti. Tako, da su angeli Njegovi izgledali svetliji i proroci Njegovi veći od Njega. Kad su se na Jordanu pokazali prorok i Gospodar, prorok je više padao u oči nego Gospodar. Jovan Preteča izgledao je čudniji i veći nego Hristos Gospod. Sa dve teške zavese zaklonio je bio Hristos Svoju slavu i veličinu: sa telom čovečjim i sa smirenošću. Zato Ga ljudi nisu ni primetili niti poznali, dok su oči svih nebeskih sila bile uprte u Njega više nego u sav stvoreni svet. Obučen u istinsko telo i u istinsku smirenost Gospod Isus dođe iz Galileje na Jordan ka Jovanu, da se krsti od njega.
Divan je Bog u delima Svojim! Kroz sva Svoja dela On nas uči smirenosti i poslušnosti. On se krije iza dela Svojih, kao sunce noću iza zvezdanog sjaja, kao slavuj u žbunu iza pesme svoje.
On pozajmljuje svetlost svoju suncu, i sunce svetli kao svojom sopstvenom svetlošću, dok svetlost Božja ostaje skrivena.
On pozajmljuje glas Svoj gromu i vetrovima, i ovi se čuju, a On se ne čuje.
On pozajmljuje krasotu Svoju planinama i poljima, i planine i polja blistaju krasotom kao svojom, dok krasota Božja ostaje u tajnosti.
On pozajmljuje ubavost i miris cveću poljskome, i ubavo cveće miriše kao svojim sopstvenim mirisom, dok miris Božji ostaje neopažen.
On pozajmljuje snagu svakome stvorenju, i sva stvorenja diče se jedno pred drugim snagom kao svojom, dok bezmerna snaga Božja niti viče niti se diči.
On pozajmljuje čoveku od uma Svojega, i čovek umuje i misli kao svojim umom, dok um Božji stoji u zatišju od larme i u zaklonu od pohvale sveta.
Tako nas Gospod uči smirenosti. Jer sve to što čini, On čini koliko po samoj prirodi Svojoj, toliko i radi čoveka. Da bi se čovek zastideo i tronuo od glupe oholosti. Da se ne bi čovek hvalisao samim sobom, ne imajući nikakvih dobrih dela, nego da bi puštao napred dela svoja, a on hodio pozadi njih, kao Bog pozadi dela Svojih. jedva čujan i jedva vidan, kao pastir iza mnogobrojnog stada.
Divan je Bog kada nas uči smirenosti. No divan je Bog naš i kada nas uči poslušnosti. Nikad čovek ne može biti tako poslušan kao Bog. Čovek baca seme u njivu i ostavlja ga Bogu. Za jedan dan čovek baci seme u njivu, a Bog stoji kod semena stotinu dana, te ga čuva, i greje, i oživotvorava, i postupno izvlači iz zemlje kao travu, i postupno puni travu zrnom, i postupno čini te seme sazreva, dok čovek opet ne uđe u njivu, da za dan dva sabere zrno i odnese u žitnice.
Gavran izleže tiće, i napusti ih, i ne brine ništa više o njima. A Bog prima brigu na Sebe i poslušno dan i noć bdi nad mladuncima. Ribe bace ikru i odu, a Bog ostaje, da iz ikre izleže male ribe i da se postara o njihovoj ishrani i razvitku. Bezbrojna siročad, i ljudska i životinjska, propala bi, kada Bog ne bi o njima brinuo. Danonoćno bdi Bog nad svima Svojim stvorenjima, osluškuje njihove želje i zadovoljava njihove potrebe.
Bog sluša molbe i molitve ljudi i ispunjuje ih; ispunjuje ih poslušno uvek, kad god te molbe i molitve nisu vezane sa grehom. Molitve pak, koje hoće Boga da uvuku u greh i da Ga učine saučesnikom ljudskoga greha, – te molitve Bog odbija i ne sluša ih. A od svih molitava Bog najradije sluša skrušene molitve pokajnika, koji mole za oproštaj grehova. Jer ništa u svetu nije korisnije za čoveka od oproštaja greha, od oslobođenja od greha. S time čovek postaje nova tvar, time on počinje novi život, život sina na mesto života sluge. Zato su svi proroci od uvek tražili od ljudi pokajanje. Zato i Sveti Jovan Preteča ne samo propoveda pokajanje, nego vrši i krštenje pokajanja, da bi ljudi vidljivo zapečatili svoje pokajanje. Što god veće pokajanje, to veća odrešenost od sveta i privezanost Bogu; da, to brža i poslušnost Božja prema molitvama ljudi.
I tako nikad čovek ne može biti ni tako smiren kao Bog, niti tako poslušan kao Bog. Kroz sva svoja stvorenja na nebu i na zemlji Bog uči ljude smirenosti i poslušnosti. Tu poruku Bog nudi ljudima iz Svoje prevelike ljubavi prema čoveku i iz Svoje plamene želje, da se svi ljudi spasu i da nijedan ne pogine.
No sve ove pouke o smirenosti i poslušnosti Bog je davao ljudima posredno, ili kroz stvorenu prirodu, ili kroz Svoje proroke i izbranike i angele. Tek u licu Gospoda Isusa Bog daje ovu pouku ljudima neposredno, kroz Samoga Sebe, obučenog u telo. U svakom trenutku Svoga zemaljskoga života, od rođenja u pećini do raspeća na krstu, Gospod Isus je jedna živa pouka ljudima u smirenosti i poslušnosti. Takva živa pouka je On i u svome krštenju na Jordanu.
Jovan je bio junak dana. Hrista nije niko ni poznavao. Pa i kad su Ga poznali, grešni ljudi smatrali su Jovana većim od Njega. Jovanu vrvi narod sa svih strana, neuki i učeni, siromašni i bogati. Jovan je mnogo padao u oči, kako svojom spoljašnošću, tako i svojim pustinjačkim i isposničkim životom, a tako isto i svojim čudnim rečima. Nisu toliko ljudi vrveli ka Jovanu iz osećanja svoje grešnosti, niti iz čežnje za pokajanje, koliko iz radoznalosti, da vide i čuju jednog neobičnog čoveka. Pusta radoznalost! Koliko nam ona dragocena vremena oduzme, ne dajući nam zato ništa, osim prolazne ljudske sladunjavosti, koja se brzo obraća u gorčinu! Koliko nas ona umrežava u svoje mreže i koliko odlaže i odlaže naše pokajanje i s tim i naše spasenje!
Hristos ne izaziva radoznalost. U masi naroda On lagano korača ka Jordanu. On ničim ne pada u oči narodu,niti iko obraća pažnje na Njega. Njegov izgled nije tako neobičan kao Jovanov, niti je Njegova odeća tako čudna, niti je Njegov život tako surovo isposnički.
On se umešao u gomilu, i gomila se kretala s Njim iz Galileje ka Jordanu, jedući i pijući s Njim i razgovarajući kao i sa svakim drugim čovekom iz te iste gomile. Veliki Isaija unapred je to predočio i provideo rekavši: i videsmo Ga, i ne beše ništa na očima, čega radi bismo Ga poželeli (Is. 53, 2).
Ali u celom skupu na Jordanu beše jedan čovek, jedan jedini, koji Ga poznade, i to istinski poznade. To beše sam Jovan Krstitelj. I zasvetliše oči u oštroga pustinjika, i zamuknuše za čas gromovita usta njegova, i zaboravi Jovan na svu ostalu gomilu ljudi, u vodi i oko vode, pa ukazujući prstom na Isusa umilno reče: gle jagnje Božje (Jov. 1, 29)!
Jagnje Božje! Sa ove dve reči izrazio je Preteča smirenost i poslušnost Gospoda Isusa. On je smiren kao jagnje, i On je poslušan kao jagnje. I to smiren pred Bogom i poslušan Bogu. Zato i kaže: jagnje Božje. Kao jagnje On hodi krotko i smerno. I kao što jagnje hodi i na pašu i na klanicu sa istom predanošću svome pastiru, tako i Hristos hodi tamo kuda Ga Otac nebeski upućuje: na rođenje u pećini, na krštenje u Jordanu, na raspeće na krstu, vazda sa istom gotovošću i istom predanošću.
No uz reči jagnje Božje Jovan dodaje još i ove reči: koje uze na se grehe sveta. Kako uze Hristos grehe sveta na se? Svojom ljubavlju i Svojom žrtvom, što je jedno od drugog nerazdvojno; jer niti ima prave ljubavi bez žrtve, niti se čini prava žrtva bez ljubavi. Po Svojoj ljubavi Hristos siđe u ovaj telesni svet i obuče se u slabo ljudsko telo. Ovaj svet nije onako čist i krasan i mio kakav je bio pre greha Adamova. Od greha je svet ovaj navukao na sebe tamnu i debelu telesnu obrazinu, kakvu sada nosi. Svet prozračni postao je svet debelosti i tame; svet čisti postao je svet nečisti; svet krasni – svet nakazni i rugoba; svet mili – svet surovi. U taj svet spustio se Najprozračniji, Najčistiji, Najkrasniji i Najmiliji. Time je On već uzeo na Sebe grehe sveta, – time što se javio u svetu u telu sveta, koje je grubo i koje se hrani grubom hranom. Prvo time, dakle, što je primio na Sebe telo, kakvo je telo postalo posle prvorodnog greha.
Drugo i time, što je iz ljubavi snishodio, da ispuni sve zakone, koji su dati ljudima posle greha. Sam, nemajući potrebe u ovim zakonima, On je snishodio, da ih sve ispuni, sve – kako zakone date prirodi, tako i zakone date ljudima. Zato je se podvrgao i gladi i žeđi i umoru i bolu svake vrste, kao i ostali smrtni ljudi; i zato je morao da lagano raste, kao i sve što se rađa. kroz punih trideset godina, pre nego li otpočne Svoju javnu službu. Najzad zato je i obrezan bio; zato se i krstio; zato je i u hram hodio na molitvu; zato je plaćao porez ćesaru. Sve zakone posle prvorodnog greha On je primio na Sebe i ispunio ih. Zato se i kaže: On uze na se grehe sveta. Naime, On uze na se ispunjenje svih zakona, i to sa onoliko poslušnosti i lakoće, sa koliko su neposlušnosti i teškoće ljudi i te zakone ispunjavali.
I najzad treće time, što prinese Sebe na žrtvu za grehe sveta. Svojim dobrovoljnim raspećem na krstu; time što bi zaklan kao jagnje i proli Svoju nevinu krv za grehe mnogih. Istina, ceo je Njegov zemaljski život žrtva, kao što je ceo Njegov život uopšte ljubav. Žrtva je i to što je On primio telo na Sebe; žrtva je i to što je On primio zakon na Sebe. No na krstu On je krvlju zapečatio Svoju žrtvu i razdrao sa svim rukopisanije naših grehova. Na krstu On pokaza kako sav užas ljudskog greha, tako i svu ljubav Božju, koja ide do samožrtvovanja.
I tako Hristos uze na Sebe grehe sveta na tri načina:
prvo, primivši telo na Sebe,
drugo, primivši zakon na Sebe i
treće, primivši žrtvu na Sebe.
Onda kada se Gospod pojavio u svet, obučen u telo, i kao telesan podčinio se zakonu, taj događaj propraćen je jednom čudnom prirodnom pojavom – pojavom zvezde na Istoku; zatim još i sletanjem angela na zemlju; pa radovanjem pastira vitlejemskih; pa poklonjenjem prostih pastira i mudrih zvezdara Njemu, božanskom Mladencu. No tome događaju sledovalo je Irodovo klanje dece i bekstvo Spasitelja u tamu egipatsku ispred još crnje tame – jerusalimske.
Onda kada se Gospod javno i jasno podčinio zakonu ljudskom i primio krštenje na Jordanu, i taj događaj opet propraćen je jednom čudnom prirodnom pojavom – po docnijem saznanju Božjih svetitelja – naime: zaustavljanjem vode u reci Jordanu ustupanjem mora nazad. More vidje i pobježe, Jordan vozvratisja vspjat. Zatim, nebo se otvorilo, glas se čuo Oca nebeskog i video se Duh Sveti u vidu goluba. Rod čovečji je to osetio i video kroz svoga predstavnika, Svetog Jovana Krstitelja. No tome događaju sledovao je četrdesetodnevni post Hristov i mrak i užas satanskog iskušenja. A potom pojava angela, koji Mu služahu.
Pa i onda kada je Gospod sve svoje stradanje u telu na zemlji zapečatio mukama i krvlju na krstu, i taj događaj propratila je priroda strašnim pojavama: potresom zemlje, pomračenjem sunca, rasprskavanjem kamenja i otvaranjem grobova. Živi i mrtvi osetili su strahovitu veličinu božanske žrtve na Golgoti: razbojnici i neznabošci poverovali su u Sina Božjeg, a mrtvi su se pojavili na ulicama jerusalimskim. I tome događaju sledovala je tama, tama van groba i tama u grobu; posle čega je došlo konačno svanuće, konačna pobeda i konačno – vaskrsenje. I opet pojava angela!
I tako ova tri događaja u životu Hristovom daju nam najjasniju i najneposredniju pouku božanskog smirenja i božanske poslušnosti. Nebesna radost i uzvišenost svakoga od njih prepliće se sa užasom ljudskog zločina i satanske sablazni. No u sva tri slučaja Hristos je izišao kao sjajan pobedilac: nad čovekom Irodom, posle Svoga rođenja; nad satanom, posle Svoga krštenja i nad udruženim ljudima i satanom, posle Svoje smrti. A krštenje na Jordanu božanstveni Matej ovako opisuje:
U vreme ono dođe Isus iz Galileje na Jordan ka Jovanu, da se krsti od njega. A Jovan Mu se opiraše govoreći: ja treba da budem od tebe kršten, a ti li dolaziš k meni? Jovan je poznao Hrista, ali nije poznao Njegov plan spasenja. I sad se otkriva jedinstvena scena u istoriji ljudskoj: da se Bog nadmeće u smirenju sa čovekom! Jovan krštava grešnike radi pokajanja. Međutim, njemu prilazi bezgrešni, koji nema za šta da se kaje i zahteva da se i On krsti. Jovan, jači duhovnom silom od svih smrtnih ljudi oko sebe, najedanput poznaje u Hristu Jačega od sebe. I, pre nego što Ga je video, Jovan je već znao, da je On došao na zemlju i da je među ljudima. Među vama stoji koga vi ne znate (Jov. 1, 26). No tek kada je stao licem s Njim, on Ga je poznao i ukazao ljudima prstom na Njega: gle, jagnje Božje! Čim Ga je sveti Jovan video, On je mogao misliti, da je njegova uloga kao Preteče završena, i reći, kao negda pravedni Simeon: sad otpusti s mirom slugu svoga Gospode (Lk. 2, 29), ili kao što je sam Jovan docnije jednom prilikom rekao: On treba da raste a ja da se umanjujem (Jov. 3, 30). Ali ne; mesto da se desi to što Jovan misli i očekuje, njemu Hristos zadaje jedan neočekivan zadatak. Uvršćen meću grešne ljude, bezgrešni Hristos traži od Jovana, da ovaj učini s Njim što je činio i s drugima, to jest, da Ga krsti u reci kao što je krštavao i druge. Jovanovo opiranje tome sasvim je razumljivo smrtnim ljudima. Ah, strašno je, braćo, uvesti u vodu čistijeg od vode! Strašno i prestrašno stvorenju spustiti ruku svoju na glavu Stvoritelja. Kako će se usuditi čovek od praha i pepela staviti ruku na Onoga kome su heruvimi podnožje nogama Njegovim!
No Hristos brzo završava razgovor sa Jovanom jednom kratkom ali odlučnom rečenicom: ostavi (to) sad jer tako nam treba ispuniti svaku pravdu. Tada Jovan ostavi Ga. Time Gospod hoće da kaže: prekini za sad reč o mome i tvome dostojanstvu, i o tome ko je od nas dvojice veći i jači. Današnji dan nije zato određen, no za nešto drugo. Doći će vreme, kad će se javiti i to što ti govoriš. Ne možemo mi ljude naučiti ničemu, što ne budemo mi prethodno sami izvršili. Ko će nam inače verovati? I u čemu bi se mi inače razlikovali od zakonika i književnika jerusalimskih, koji uče a ne tvore? Sav zakon mi moramo izvršiti, da bi svemu zakonu dali jedan viši, duhovni smisao i značaj. I ja treba da se prvo krstim vodom, da bih potom krštavao Duhom Svetim i ognjem. Plan spasenja objavljuje se samim svojim izvođenjem. Što ti je sad nejasno, biće ti uskoro jasno. Nebesa će se otkriti i opravdati ovo, što Ja zahtevam od tebe.
Koliko je Jovan u prvi mah bio ustrašen, da izvrši krštenje nad Hristom, toliko je sada bio poslušan zapovesti Mesije. I nebesa su zaista pohitala da opravdaju i blagoslove čin Pretečenih ruku. („Trojaki je uzrok bio, da Spasitelj primi krštenje od Jovana. Prvo, da bi tako, pošto se već rodio kao čovek, ispunio svaku pravdu i smirenje pred zakonom. Drugo, da bi Svojim krštenjem utvrdio značaj Jovanova krštenja. Treće, da bi osvećujući vodu Jordansku pokazao kroz sletanje goluba silazak Duha Svetoga u času krštavanja vernih“, Jeronim).
Hristos se pogružava u vodu, ne da Sebe očisti, nego da simvolički potopi staroga čoveka. Svojim pogruženjem u vodu On misleno ponavlja potop sveta u vreme Noja, i ponavlja potop Faraona i njegove egipatske vojske u Crvenom Moru. U svetskom potopu potopilo se grešno čovečanstvo, u crvenom Moru potopio se Faraon, neprijatelj Boga živoga. Hristos je uzeo grehe ljudi na Sebe. Dobrovoljno On je pristao, da se On potopi na mesto grešnog čovečanstva; dragovoljno On je primio na Sebe sudbu potopljenog Faraona, neprijatelja Boga živoga. On pogružava u vodu Svoje telo, kao da ga sahranjuje u grob. On se pogružava u vodu za trenutak, a potom se uzdiže i izlazi iz vode. Time On ponavlja onu strahovitu lekciju, koju je Bog pružio ljudima potopom grešnika u vreme Noja, i potopom Faraona u Crvenom Moru. Time On na vidljiv način no ćutke kazuje ono što je docnije kazao rečima učenome knezu Nikodimu, naime: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božjega (Jov. 3, 1). No nanovo se može roditi još u ovome životu ko umre starome čoveku, ili drukčije rečeno: u kome umre stari. grešni čovek. Ko se pogruzi sa svojim grehom, a uzdigne se čist od greha. Ko se pogruzi telom kao telesan čovek, a uzdigne duhom kao duhovan čovek. Ko zakopa sebe s Hristom krštenjem kao u grob (Kolos. 2, 12). Ko potopi gordost, neposlušnost, sebičnost i svaku nečistotu staroga, grešnoga čoveka, a on uzdigne smirenje i krotost, poslušnost i ljubav. Ko umre sebi, a oživi Bogu (Rim. 6). Jednom rečju: ko sebe sahrani kao grešnik i ponovo se rodi kao pravednik, – taj će ostvariti onaj primer, koji mu je dao Hristos Svojim Krštenjem u vodi Jordanskoj. „Pre nego li otpočne drugi život, treba sa prvim okončati“, govori Vasilije Veliki. O, kako je mnogoznačajno i kako mnogopoučno Hristovo krštenje pogruženjem Njegova svetog tela u vodu! Samo bezgranična mudrost Božja mogla je ustrojiti toliko korisno i poučno za ljude krštenje na Jordanu. Samo ta bezgranična mudrost, koja vidi prošlost i budućnost kao i sadašnjost, mogla je da veže početke sa krajevima ljudske istorije i da dovede u vezu potope grešnog čovečanstva sa pogružavanjem Hrista u vodu. Samo ta neiskazana mudrost može jednom slikom, jednim činom, jednim znakom da kaže više nego svi ljudski jezici na zemlji. Jer, gle, ceo način našega spasenja kazan je činom Hristovog krštenja u Jordanu.
I krstivši se Isus iziđe odmah iz vode. I gle, otvoriše Mu se nebesa, i vide Duha Božjega gde silazi kao golub i dođe na Njega. I gle, glas s neba koji govori: ovo je Sin moj ljubazni, koji je po mojoj volji. Nije Duh sišao na Hrista dok je bio pogružen u vodi, nego kad je izišao iz vode. Time Mudrost Božja hoće da nam pokaže, da na staroga čoveka, koji je živ grehu a mrtav Bogu, Duh Božji ne silazi. Nego Duh Božji silazi samo na čoveka nanovo rođena, duhovno preporođena, koji je umro grehu i oživeo Bogu.
Duh siđe na Hrista u vidu goluba („Golub se spustio nad glavu Isusovu, da niko ne bi pomislio, da je glas Oca upravljen bio Jovanu a ne Gospodu“ Jeronim), ne ovaploćen u goluba, kao što je Hristos ovaploćen u čoveka, nego samo u vidu goluba, kao golub. To znači, da se Duh može javiti i u nekom drugom vidu. I zaista On se javio docnije apostolima u vidu ognjenih jezika i kao duhanje silnoga vetra (Dela Ap. 2, 2). U knjizi postanja za Duha se veli: I Duh Božji nosaše se nad vodom (1, 2). Duh Božji se, dakle, javlja u raznim vidovima, shodno događajima, koje On osvećuje ili pokreće. No svaki Njegov vid pokazuje Ga kao nešto delatelno, pokretno i čisto, što Sobom prouzrokuje toplotu, pokret i čistoću. Pri krštenju vodom na Jordanu Duh se javio u vidu krotkog goluba, a pri krštenju apostola Duhom Svetim i ognjem u Pedesetnici; On se javio u vidu silnoga vetra i plamena. Time je pokazana razlika između krštenja Jovanova i krštenja Hristova. Krštenje Jovanovo, ili krštenje vodom, čini ljude krotkim i čistim kao golubove, a krštenje Hristovo, ili krštenje duhom, čini ljude silnim i plamenim („Pošto se čovek sastoji iz dve časti: iz duše i tela, to je i očišćenje dvojako: bestelesno za ono što je bestelesno, i telesno za telo. Voda očišćava telo, a Duh (očišćava i) zapečaćava dušu“, Kiril Jerusalimski, Oglasitelnoe poučenie III). Silazak Duha u vidu goluba – kao što i Sveti Oci tumače – napominje goluba, koga je Noje tri puta puštao iz svoje lađe, da njime ispita, da li se zemlja osušila. I golub mu se vratio sa maslinovim listom u kljunu. Maslinov pak list označava mir; mir među Bogom i čovekom. I sada, posle Hristovog izlaska iz vode, posle simvolskog potopljenja staroga čoveka u vodi, javlja se nad glavom Hristovom Duh u vidu goluba, da pokaže, da je po ovom prestao, i da je mir zavladao među Bogom i novim čovekom. Zašto ovaj golub ne nosi maslinov list u kljunu, kao znak mira? Zato što je tu, mesto maslinovog lista, sam Gospod Hristos, najsavršeniji znak mira među Bogom i čovekom. među nebom i zemljom. On je maslinov list u Novome Stvaranju. Zato golub, leteći nad Hristom, nema potrebe da drži drugi znak mira, drugi maslinov list. Hristos je kraj potopa i početak mira.
I gle, glas s neba! Nebo otvoreno, Duh u vidu goluba, i još uz to gle, glas s neba! Tako je mnogoznačajno krštenje Hristovo, da se pri istom ne javljaju samo angeli, nego sama Sveta Trojica: Otac, Sin i Duh Sveti; Otac u vidu glasa s neba, Duh u vidu goluba, i Sin kao novi i savršeni čovek, kao Bogočovek.
Ovo je sin Moj ljubazni, koji je po Mojoj volji! Tim rečima Bog Otac objavljuje Sina Svoga Isusa. U tim rečima i sopstvenim glasom i rečima i reči moćnoga arhangela Gavrila, izrečene presvetoj Devi Mariji: i nazvaće se sin Najvišega (Luka 1, 32), i još: i nazvaće se Sin Božji (1, 35). Sada Ga uistini Bog Otac i naziva Sinom Svojim, Sinom ljubaznim. Jer Hristos je jedini Sin Božji po rođenju i večnosti, i jedini Sin Božji po rođenju i vremenu. Bog Otac ne naziva sve ljude Svojim sinovima no samo Hrista. Jer ostali ljudi mogu se nazvati sinovima Božjim po usinovljenju od Boga, i to zbog Hrista i u ime Hrista. I kad Hristos docnije govori ljudima: jedan je Otac vaš na nebesima, On time ne misli da kaže nešto drugo, nego da su ljudi samo po usinovljenju sinovi Božji. Samo prevelika ljubav Božja može nazivati Svoja stvorenja sinovima. No Hristos je jedini i istinski Sin Božji i po ljubavi i po biću.
Zato se i kaže: Sin Moj ljubazni, koji je po Mojoj volji. Ovim dvema rečenicama pojačava se izraz Očeve ljubavi i Očevog blagovoljenja prema Sinu Svome. Večna veza, koju ima Otac sa Sinom, nije oslabila niti se Njihova međusobna ljubav ohladila time što je Sin sišao u grešni svet, obučen u slabo telo čovečje.
I tako, krštenje Hristovo u Jordanu vezano je sa otkrovenjem Svete Trojice čovečanstvu. Od toga otkrovenja nema većega. Jer time nam je pokazana tajna trojedinog bića Božjeg. Spasitelj je otpečatio na Jordanu i tu najvišu tajnu na nebu i na zemlji. Velimo – i na zemlji, jer trojičnošću Božjeg bića objašnjava i najdublje tajne samoga čoveka čovekova trojičnost, jer je rečeno još na samom početku Svetoga pisma, da je Bog stvorio čoveka po Svome obličju (Postanje 1, 26). Zato se praznik Hristovog krštenja i naziva Bogojavljenjem. Jer se Bog javio na reci Jordanu onakav kakav je, ukoliko je to javljanje pristupačno čoveku u telu. Još se ovaj praznik naziva i Prosvećenjem. Jer se njime duh čovekov ozarava poznanjem najdublje božanske tajne. On se naziva Prosvećenjem još i zato, što krštenje Hristovo pogružavanjem u vodi prosvećuje naš razum, čisti naše srce i oblagorođava našu dušu poznanjem načina našega spasenja koji se sastoji u sahranjivanju staroga čoveka i rođenju novoga, ili drugim rečima: u smrti svega našeg grešnoga i smrtnoga jestestva i oživljenju bezgrešnoga i besmrtnoga.
Sve što se dogodilo pri krštenju Hristovom, događa se i pri krštenju svakoga od nas. („Gospod, koji upravlja životom našim, ustanovio nam je zavet krštenja, koje ima u sebi sliku smrti i života… voda ima sliku smrti, koja prima telo na pogrebenje, a Duh uleva životvornu silu, koja obnavlja život duše naše od smrti grehovne u prvašnji život“, Vasilije Veliki, O krštenju). Pogružavanjem u vodu mi umiremo s Hristom, dizanjem iz vode mi se sjedinjavamo sa živim Hristom. Krotki Duh Božji kao golub leprša se nad nama, nadahnjujući nas Svojom svemoćnom blagodaću. A Otac nas kroz ljubav Isusa Hrista usinovljava i proglašuje to usinovljenje Svojim glasom. Ko može znati, šta se u času krštenja dešava u duši svakoga mladenca? Pomračeni i utučeni docnijim grehom mi zaboravljamo najveću nebesnu tajnu, koja nam se pri krštenju otkriva. Jer krštenjem mi se čistimo od svakoga greha, ali posle našeg krštenja dolaze satanska iskušenja, kojima Hristos nije podlegao, no kojima mi podležemo. No oni od nas, koji se brinu o spasenju svome dan i noć, sa potpunim smirenjem i poslušnošću prema Bogu, mogu se udostojiti otkrivenja prevelike tajne božanske, koja se pokazala na Jordanu, kao što su se udostojili ovoga viđenja mnogi svetitelji i mučenici za Hrista. Mučeništvo za Hrista pak smatra se trećim krštenjem; pošto je prvo Jovanovo krštenje, krštenje vodom, a drugo Hristovo, krštenje, Duhom Svetim i ognjem. Ovo treće krštenje, krštenje mučeničko, naziva se krštenjem krvlju. Mučenici Hristovi, koji su kršteni prolivanjem krvi svoje za Hrista, obično su viđali mnogo od Jordanske tajne, otkrivene pri krštenju Hrista. Najpoznatiji primer ovoga vidovitog krštenja krvlju jeste smrt prvomučenika Hristovog, arhiđakona Stefana. Gde stoji o tome napisano. A Stefan budući pun Duha Svetoga pogleda na nebo i vide slavu Božju i Isusa gde stoji s desne strane Boga. Tu je, dakle, pokazan i Duh. i Sin, i Otac. I povika Stefan: evo vidim nebesa otvorena i Sina čovečjega gde stoji s desne strane Bogu. I bi zasut kamenjem od Jevreja (Dela Ap. 7, 55-60).
Postarajmo se i mi, da jakom verom, dobrim delima i bratskim saučešćem u radosti i stradanju naših bližnjih, a sve u smirenju i poslušnosti prema živome Bogu, povratimo bezgrešnu čistotu, u koju smo obučeni krštenjem, pa ćemo se i mi udostojiti slave, radosti i večne krasote Božjih svetitelja i mučenika. Tako ćemo se i mi prosvetiti, nebo će se nad nama otvoriti, i Bog će nam se javiti – Otac, Sin i Duh Sveti, Trojica jednobitna i nerazdelna, kojoj neka je slava, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *