OMILIJE

 

OMILIJE
 
ROŽDESTVO, IV
Jevanđelje o Svetlosti u misirskoj tami
 
Matej, 2, 13-23; Zač. 4.
 
Gle, Gospod sedeći na oblaku laku doćiće u Misir, i zatrešće se od njega idoli misirski (Is. 19, 1). Ovako prorokuje veliki Isaija događaj opisan današnjim jevanđeljem. To je događaj bekstva Gospoda Isusa ispred mača Irodova, bekstva Gospodara ispred svojih slugu, Nevinosti ispred razvrata, Jakoga ispred nejakih.
Koga treba razumeti pod tim oblakom lakim, na kome se Gospod nosi u Misir? Bogomajku. Ona je bila laka zbog nemanja greha, zbog nemanja prokletstva, zbog krasote nevinosti, zbog obilja Božje blagodati. Telesna – no kao bestelesna; oblak – no oblak laki. Nekad je Bog išao pred Izrailjem u stubu od oblaka (Ishoda, 13, 22) izvodeći Svoj narod iz Misira, a sada, evo, Bog hodi na oblaku laku u Misir, bežeći ispred mača toga istog naroda.
Zašto beži Životodavac ispred smrtnoga čoveka? Nije li se stvar mogla brže i prostije rešiti? Nije li mogao Bog, gospodar života i smrti, narediti angelu da uzme dušu cara Iroda mesto da naređuje Josifu da beži ispred Iroda čak u Egipat? Mogao je svemoćni Bog i to učiniti, no šta bi time postigao? Zadovoljio bi možda više naš površni ljudski razum, ali okrnjio bi premudri plan našega spasenja. Kako bi se Jevanđeljem otkrila užasna izopačenost ljudske prirode od greha, i greha, i greha, kako li pak očitovala potreba ljudskoga spasenja neposrednim dejstvom Boga, da je Bog one noći osujetio zli umišljaj Irodov smrću? Kako bi i najslepljim slepcima duhovnim postala očigledna jama grehovna, u koju je čovečanstvo zapalo udaljivši se od Boga ustinoga kao putovođe, da se nije dogodilo, da sam Bog beži ispred ljudi?
Tek što su prvi daljni poklonici, zvezdari sa Istoka, otputovali iz Vitlejema, gle, angel Gospodnji javi se Josifu u snu i reče mu: ustani uzmi dete i mater njegovu pa beži u Egipat, i budi onamo dokle ti ne kažem, jer Irod će tražiti dete da ga ubije. Angeli Božji neprestano bdiju i stražare oko božanstvenog Mladenca, da Mu se kakvo zlo ne desi. Oni, koji su Ga služili od postanja sveta u besmrtnom carstvu, služe Ga i sada u carstvu smrtnome. Oni su beskrajno udivljeni, kako se besmrtni gospodar života usudio obući u smrtno telo, koje je izloženo hiljadama opasnosti, kako se Car učinio slugom, zrak raba priim (Filip. 2, 7). Gle, i angeli dolaze među ljude, i žive blizu ljudi, no oni su nevidljivi i u našom smislu bestelesni. („Više nego ljudi stidi se angela, kojih je okolo nas mnogo, i udaljuj se od svakog sramnog dela“, Nil Sinajski: Misli v. Dobrotoljubie). I kad se jave ljudima kao telesni, njihova pojava traje kratko vreme, i njihovo pojavljeno nebesko telo nije kao naše zemaljsko telo, koje se da raniti ili ubiti. Međutim Hristos se rodio u pravom zemaljskom telu koje se da raniti i ubiti. Zato i beži ispred mača, da poznaš, da je bio pravi čovek a ne prizrak, kao što su mislili neki jeretici. Otuda beskrajno javljanje angela, i otuda njihovo usrdno bdenje i straženje nad Njim kao nejakim Mladencem.
Irod će tražipš dete da ga ubije. Angel govori u budućnosti. To znači, Irod još nije preduzeo ništa stvarno protiv živoga Mladenca. No Irod neprestano nosi u srcu strah od Mladenca i u mislima nameru da Ga ubije. Niko na zemlji još ne zna za nameru Irodovu. Ali Bogu su ljudske pomisli otvorena knjiga, koju On lako i jasno čita. Samo Bog jedini zna, šta Irod umišlja protiv Isusa. On jedini i može otkriti tajnu, zaključenu u zločinačkom umu Irodovom. On je i otkriva preko Svoga angela Josifu, i Josif poslušno uzima dete i Majku i beži u Egipat.
Da se zbude što je Gospod rekao preko proroka, koji govori: iz Egipta dozvah sina svojega (Osija, 11, 1).
Naravno, nije se ovo zbilo zato što je prorok Osija ovo prorekao, nego on je ovo prorekao zato što je vidovitim duhom video ovo da se zbiva. Zato sad jevanđelist kaže: da se zbude – on misli isto kao i da kaže: i zbi se. No kako ništa u Svetom Jevanđelju nije slučajno, tako nije ni slučajno ni to, što se u njemu upotrebi ovaj način govora ili onaj. Tako i ovo nije slučajno. Proviđenje hoće da da važnost Svojim omiljenim revniteljima u Starom zavetu, prorocima. Proviđenje hoće nas da pouči, da Ono ispunjava reči svojih ugodnika, kao što su ovi ispunili reč Božju, volju Božju. Kad su ljudi poslušni prema Bogu, i Bog je poslušan prema ljudima. I niko od smrtnih ne može nadmašiti Boga u poslušnom služenju ljudima, samo kada ljudi poslušno služe Bogu. Ono što su proroci unapred kazali o Hristu, to je sam Bog kazao. Od Božijeg su oni uzeli i svetu dali. No nisu prisvojili, niti su rekli, da je njihovo ono što su primili od Boga. Zato vernim svojim slugama Bog poklanja pozajmicu. I zato ih Bog sada proslavlja time, što nadahnjava jevanđelista, da bi napisao: da se zbude ono što je prorok rekao. I tako obično pišu apostoli i jevanđelisti, obično u celom Novom zavetu. Bogu je radost da čini radost poslušnima; Bogu je slava da proslavlja smirene i revnosne sluge Svoje.
Uzmi dete i Mater njegovu pa beži u Egipat, naređuje angel Božji Josifu. Zašto čak u Egipat? I zašto baš u Egipat? Zašto ne u neku zemlju bližu, na primer u Siriju? Gle, Damask nije u carstvu Irodovim. Ili u zemlju Moavsku? Ili u drugu neku obližnju provinciju, koja ne stoji pod rukom Irodovom? Egipat je daleko. U naše vreme železnicom putuje se ceo dugi letnji dan od Jerusalima do granice Egipta i još pola dana od granice do Kaira, gde se, po predanju, sveta porodica nastanila. Koliko je to tek dugih dana za peščanu, bezvodnu pustinju, od Gaze pa sve do prevlake, odnosno sada do kanala! Čovek bi mogao nekoliko puta otići u Siriju i vratiti se, dok pešak jedva jednom stigne do Kaira. Zašto Bog nije napustio reč proroka, pa sklonio i skrio Spasitelja u najbližu okolinu Judeje? Zar je On morao baš bukvalno ispuniti reč Svoga proroka? Zašto je dozvolio, da se mladenac Isus i utruđena Mu Majka muče tako dugim putovanjem?
Tako smo mi brzi u svojim ljudskim umovanjima i u izlišnim pitanjima! Pitajući se ovako mi zaboravljamo, da je plan ljudskog spasenja plan same Svete Trojice, i da u tome planu ne može biti pogreške. Ispunjujući reč Svoga proroka Bog ne ispunjuje reč proroka no Svoju sopstvenu reč. Upućujući Isusa u Egipat Bog ima u vidu više ciljeva, kao i uvek pri svakom delu Svome. Mi ljudi retko da imamo više ciljeva u vidu kada delamo jedno delo, a Bog retko da ima jedan cilj pri vršenju ma koga Svoga dela. Može se slobodno reći, da On po beskrajnoj mudrosti Svojoj ima mnogo ciljeva pri svakom delu Svome. Upućujući Isusa u Egipat, Bog ima za cilj pre svega, da spase život Sina Svoga od pokolja, koji će uskoro nastati u Vitlejemu.
No pored toga Bog ima i mnogo što šta drugo u vidu. Kad su sinovi Jakovljevi hteli iz zavisti ubiti svoga brata Josifa, nije li Josif našao sebi spasenja u Egiptu. Sada, kada Irod iz zavisti hoće da ubije Isusa, Isus nalazi spasenja Egiptu. Bog ovim hoće, da ponovi jednu istu lekciju tvrdoglavom narodu judejskom. Hvališući se svojim čistunstvom i svojom verom u jednoga živoga Boga, Jevreji žure da ubiju najčistijega od najčistijih, iz zavisti, i On beži od njih i nalazi, kao negda Josif, sigurnog skloništa Svome životu u Egiptu, toliko omrznutom i toliko prezrenom od strane Jevreja. Gle, omrznuti i prezreni Egipat prima pod svoj krov Mesiju, koga gordi i „premudri“ Jerusalim s nožem juri da ubije. Ovu lekciju očitao je Bog Jevrejima pre ovoga na preko hiljadu godina kroz mladoga i nevinoga Josifa. I sada je ponavlja, da time pokaže nepopravljenost i nepopravimost naroda jevrejskog. U pokvarenom Egiptu, gde ljudi krokodile obožavaju, nevinost i čistota nalaze sebi spasenja od gonjenja Jerusalimljana, koji se hvale verom u svevišnjeg Boga. I to kako u vreme praoca Jakova, tako i sada u vreme Iroda! To Bog hoće da pokaže narodu izrailjskom sklanjanjem Isusa mladenca u Egipat. I zato Ga i šalje u Egipat, a ne u Damask, ili na drugu neku stranu. („Šalje se On u Egipat i zato, što su Vavilon i Egipat najviše u celome svetu goreli plamenom beščašća. Zato iz prvoga On šalje zvezdare, a u drugi ide Sam, želeći da i jednog i drugog uputi na put istine. Ovim On uči takođe i nas, da verni moraju u samome početku očekivati stradanja“. Zigaben. Teofilakt).
Pa onda i drugo se poučno upoređenje može povući između dobrodeteljnoga Josifa i Gospoda Isusa. Kao što prognani Josif, zbog svoje čistoće a s Božjom pomoću, postade hranitelj i Egipta i svoje dušmanske braće, tako će i gonjeni Isus biti hranitelj i darodavac hleba života kako Egiptu, tako i Izrailju i vascelom svetu. Sada se Jerusalim na Njega baca kamenom, a On će u svoje vreme odvratiti Jerusalimu hlebom. Pa onda još jedna pouka. Negda je Faraon naredio bio, da se sva muška jevrejska deca pobiju. No onoga, koga je Bog izabrao za vožda narodu Izrailjskom, naime Mojseja, Faraon ne samo nije mogao ubiti, nego ga je nehotično i neznano uzeo u svoj dvor, gde ga je othranio i vaspitao. Sada će pak narediti Irod da se sva mala deca u Vitlejemu pobiju, da bi tako ubio i mladenca Isusa. Ali je Bog odredio Isusa za Vožda Svome narodu i za Cara, čijem carstvu neće biti kraja. I ne samo da Irodova ruka neće moći pogoditi Onoga, na koga cilja, nego će i Irod i sav bezbožni Jerusalim biti mrtva prašina onda kada se vaskrsli Isus bude slavio do neba i zemlje kao Car nad carevima. Da i ovo bude za pouku nama, da kad se sklanjamo pod ruku Božju, ne može nas dohvatiti ruka ljudska.
Pa onda još jedna pouka. Bog je negda uputio Izrailja u Egipat, da bi se ishranio. No Izrailj je postao neblagodaran i neposlušan i počeo je napuštati čistotu vere i primati egipatsko neznaboštvo i predavati se egipatskoj tami i egipatskom razvratu. Bog je izveo Svoj narod iz Egipta, davši mu vožda u licu Mojseja i učinivši bezbrojna čuda na oči Svoga naroda. Bog ga je hranio i pojio u pustinji kroz četrdeset godina, i kroz četrdeset godina narod je roptao protiv Boga u neblagodarnosti i neposlušnosti. Bog je uveo Svoj narod u Zemlju Obećanu, rasterao sve njegove neprijatelje, utvrdio ga, uredio ga i obogatio ga. No narod izrailjski je neprestano roptao protiv Boga u neblagodarnosti i neposlušnosti. Gospod Isus, naprotiv, bez roptanja beži kroz pustinju u Egipat, živi siromaški u tuđini, vraća se kroz pustinju u Izrailj, bez ijedne reči roptanja, bez ijedne pomisli ma kakvoga protesta protiv Oca Svog nebesnog. I On, i Njegova presveta Majka, i pravedni Josif, preživljuju za kratko vreme svu istoriju muka izrailjskog naroda sa preispunjenim srcem blagodarnosti, odanosti i poslušnosti prema Svevišnjem. Za ukor svojevoljnom i neposlušnom Izrailju, a za primer i pouku svima nama.
Najzad ima i jedan krupan opštečovečanski razlog, zbog koga se Gospod Isus uputio u Egipat, a ne u neku drugu zemlju. Gle, On nije otpočeo Svoju misiju u svetu tek onda, kad Mu je bilo trideset godina i kad je otvorio Svoja božanska usta da uči. On je otpočeo Svoju misiju još onda, kad se začeo. Još Svojim začećem od Duha Svetoga On je već imao jednoga sledbenika Svoga. To je bila presveta Bogorodica. Nije li i Josif obraćen Hristu pre nego je se Hristos rodio? Nije li Njegovo rođenje otvorilo nebo pastirima i ispunilo zvezdare sa Istoka istinom, molitvom i besmrtnošću? Nije li Irod, sa okorelim kneževima i književnicima jerusalimskim, otpao od Njega i ustao protiv Njega još dok je On ležao u jaslama? Čim je se začeo On je postao već jednima krajeugolni kamen palate spasenja, a drugima kamen spoticanja. Čim je se začeo, svet se oko Njega počeo deliti na koze i ovce. Pre sviju i svakoga Marija i Josif su trenutno podeljeni u pogledu Njega. Dok je Marija Njega poznavala kao plod Duha Svetoga, dotle je Josif Njega smatrao plodom greha. No ta njihova podeljenost trajala je kratko vreme. Ali podeljenost, stvorena Njegovim rođenjem meću pastirima i zvezdarima sa Istoka s jedne strane i Iroda i mudraca jerusalimskih s druge strane, ostala je za navek. On je došao da seje, ali u isto vreme i da veje. I taj posao On je počeo začevši se u telu ljudskom, pa sve do svoje smrti i slavnoga Vaskrsenja, i od Vaskrsenja produžuje ga On sve do danas, i od danas produživaće ga sve do Strašnoga Suda. On nije došao u svet, da bude samo mislilac. On je uskočio u samu dramu ljudskog života, kao u tamu egipatsku, da bude i svetlost, i vođ, i mislilac, i delatelj, i žrtva, i pobeda. Svoje delo On je stvarno počeo u svetu onoga trenutka kada se Njegov vesnik, veliki arhangel Gavril, spustio u Nazaret i objavio Njegov dolazak.
Zato treba u Njegovom bekstvu u Egipat gledati ne samo bekstvo radi spasenja Svoga, nego još više radi spasenja ljudskoga, tj. radi jednog krupnog dela u planu sveopšteg spasenja. Kakvo je to delo? To je dodir, lični dodir sa hamitskom rasom. On je rođen u semitskoj rasi. No On nije bio namenjen samo jednoj rasi, nego čovečanstvu. On je trebao da dodirne sve tri glavne rase čovečanstva. I On je to učinio. U Judeji su bili Semiti. U Egiptu su bili Hamiti. Pitanje je još, gde se On dodirnuo sa trećom ljudskom rasom, sa Jafetitima? No nisu li Rimljani, kao Jafetiti, vladali i Egiptom? I nije li sva prednja Azija i Afrika bila puna Jelina još od vremena Aleksandra Velikog? I osim toga, nije li sav Novi zavet napisan na jednom jafetitskom jeziku, – na grčkom? I Pilat, koji Ga je osudio na smrt, i kapetan straže na Golgoti, koji Ga je priznao kao Sina Božjega, – nisu li obojica bili Jafetiti? Hamiti su prokleti od praoca Noja zbog Hamova greha, zbog greha nepoštovanja svoga roditelja (Post. 9, 20-27), a Semiti i Jafetiti blagosloveni. No došavši u svet Gospod nije pravio razliku meću prokletim i blagoslovenim. Jer svi su ljudi na zemlji stajali pod prokletstvom, i svi u okovima greha i smrti. Sem ovoga ličnog dodira u Svom najranijem detinjstvu Hristos je imao sa Hamitima nešto dodira i docnije kao Učitelj i Iscelitelj, u predelima tirskim i sidonskim (Mark. 7, 24; sravni Mark. 3, 8). No ako bi neko upitao, šta je mogao mladenac Isus koristiti Hamovim potomcima u Egiptu dok još nije mogao ni govoriti ni čuda činiti? – moglo bi se odgovoriti pitanjem: zar je bilo i jednoga trenutka u zemaljskom životu Isusovom, da On nije govorio – ne mora se govoriti uvek samo jezikom – i čuda činio? I sunce nema jezika, ali govori mnogo svaki dan svakome ko ume da sluša; i ono nema ruku da čini čuda, ali svaki dan čini čuda za onoga ko ume da vidi. Mi smrtni ne možemo izmeriti niti oceniti sav uticaj mladenca Isusa na Egipat, no da je uticaj Njegov bio neizmerno veliki, u to ne može biti sumnje. Nije li krvotočna žena dobila isceljenje samo dodirnuvši se Njegove haljine? Kako, dakle, da ne bude od ogromnog uticaja na ljude u Egiptu samo Njegovo čudotvorno prisustvo među njima? Uostalom uticaj Njegova boravka u Hamovoj zemlji mi možemo jasno videti iz docnije istorije Hrišćanstva. U Egiptu je procvetalo najsvetlije i najviteškije monaštvo u hrišćanskoj crkvi sa svetim Antonijem na čelu. U Egiptu je prolivena mnoga nevina krv mučenička. Nije li dovoljno pomenuti samo imena svetih devica: Varvare i Katarine? Egipat je dao prvoklasne velike bogoslove i mislioce hrišćanske. Egipatski hrišćani izdržali su strahovitu borbu sa najvećim hrišćanskim jeretikom, Arijem, posramivši ovoga i pobedivši i time obogativši Crkvu jednom neocenjivom pobedom. Egipatski sastav Simvola Vere usvojen je od strane Vaseljenskih Sabora u Nikeji i Sveti Atanasije Aleksandrijski prosijao je kao jarko sunce u negda mračnoj zemlji Faraonskoj.
Naravno, da u ovome nabrajanju razloga, zašto se Gospod Isus sklonio od Iroda u Egipat, mi ne mislimo da smo ih nabrojali sve potpuno i iscrpno. Naprotiv mi priznajemo da nismo izređali ni sve one razloge, koji smrtnim ljudima mogu biti dostupni, a kamo li i sve one, koji su zaključani kao tajna u predubokoj riznici Božjeg domostrojiteljstva.
A sada vratimo se opet zločestome Irodu i pogledajmo, šta je u stanju učiniti jedan čovek, kada ga strast vlastoljublja ozveri.
Tada Irod, kad vide da su ga zvezdari prevarili, razgnevi se vrlo i posla i pobi svu decu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj od dve godine i niže, po vremenu koje je tačno doznao od zvezdara. Zvezdari istočni upravo nisu prevarili Iroda. Oni njemu nisu ništa obećali. Jer se kaže u Jevanđelju: i oni saslušavši cara odoše. No tiranin Irod navikao je, da svak, ko sasluša njegovu volju, mora je izvršiti. Zato je on uzeo za prevaru to što se zvezdari nisu vratili u Jerusalim, da ga obaveste o božanskom Mladencu.
Zato se razgnevi vrlo. Gnev je bila atmosfera, koju je on udisao i izdisao svaki dan, kao što je uvek, bez izuzetka, slučaj sa ljudima, koji robuju svojim strastima. To možemo i na sebi ispitati: što god se više predajemo jednoj strasti, to više postajemo deca gneva. A gnev je otac ubistva, jer na kraju krajeva vodi ubistvu. Kain u gnevu ubi svoga brata Avelja (Bit. 4, 5); Saul se razgnevi na sina svoga Jonatana i baci se kopljem na nj da ga ubije (I Samuil. 20, 30-33). Car Navuhodonosor se razgnevi na tri otroka: Sedraha, Misaha i Avdenaha, i naredi da se bace u usijanu peć (Dan. 3, 19-20). Prvosveštenik jevrejski sa književnicima „razgneviše se i škrgutahu zubima na arhiđakona Stefana, i zasuše ga kamenjem“ (Dela Ap. 7, 54).
Razgnevi se Irod, služitelj svih bogomrskih strasti na zemlji, i u gnevu posla dželate svoje i pobi svu decu po Vitlejemu i po svoj okolini njegovoj, svu decu od dve i ispod dve godine. Ono što je negda činio Faraon s mladencima u Egiptu, čini sada Irod s mladencima u Vitlejemu. Tako često biva i s nama – da greh, koji osuđujemo kod drugih, sami tvorimo. Ne kaže se: pobiše oni, dželati, nego pobi on, Irod. Jevanđelist hoće time da baci svu krivicu za krvavo delo na naredbodavca Iroda, a ne na izvršioce toga dela. Pred Bogom je Irod zato odgovoran, Irod, a ne dželati. Jer dželatima, verovatno, ne bi ni došao u glavu tako satanski plan, – da pobiju toliku nevinu decu, te da bi tako ubili i onoga, ko im smeta. Sva krivica pada samo na Iroda. Jevanđelist hoće ovim i nas da pouči, da bi se čuvali činiti zlo čak i preko drugih ljudi. Jer ako mi nagovorimo nekoga da ubije, mi smo ubili, a ne on; ako nagovorimo nekoga da slaže, mi smo slagali, a ne on; ako nagovorimo nekoga da ukrade, mi smo ukrali, a ne on; ako nagovorimo nekoga na blud, mi smo bludnici, a ne on; i ako nagovorimo nekoga ma na kakav greh, mi smo grešnici, a ne on. I kad bi jevanđelist opisivao greh toga nagovorenoga od nas on bi pomenuo naše ime, a ne ime njegovo, kao što i u ovom slučaju pominje ime Iroda, kao ubice, a ne ime dželata. On čak ne imenuje ove ni dželatima, on ih ne naziva nikako. On samo veli: Irod posla i pobi. On ne kaže koga posla, nego samo kaže posla. Jer je svejedno koga Irod posla, pošto pred sudom Božjim za ovaj zločin biće prozvan po imenu samo on, Irod, na odgovor.
Da je u tome Irodovom krvoproliću mnogo dece poginulo vidi se iz toga što jevanđelist naročito naglašuje svu decu i po svoj okolini. On je mogao kazati: i pobi decu po Vitlejemu i po okolini njegovoj od dve godine i niže. No on naročito naglašuje: svu decu i po svoj okolini. Kako je Vitlejem grad i kako okolinu Vitlejema sačinjava poviše sela, to je jasno, da su mnoga deca bila pobijena.
I tako deca su bili prvi mučenici za Hrista. Njihova prerana i mučenička smrt objašnjava sa ponorom greha ljudskog, a opravdava zadobijenim vencem slave i besmrća u carstvu Hristovom. Oni, koje je Hristos najviše ljubio, oni su prvi postradali za Njega. Oni, koje je On docnije grlio i blagosiljao (Mark. 10, 16), oni su se prvi pričestili mučeništvom Novoga zaveta. U Starom zavetu za Boga su ginuli proroci, u Novom zavetu ginu za Boga deca i svi oni koji su čisti kao deca. Jer je načelo Novoga zaveta: ako se ne povratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko (Mat. 18, 3). No svi oni, koji se povrate da budu kao deca, naići će na svoje Irode, manje ili više krvoločne Irode, koji će ih iz zavisti biti i goniti, pa čak i ubijati. Nijedan mučenik za Hrista neće ostati bez svoga venca u carstvu Hristovom, niti će ijedan Irod izbeći ljutu kaznu, kao što je ni car Irod nije mogao izbeći ni na zemlji ni na nebu. Zaista strašno se vara svaki naoružani grešnik, kad misli, da je on jači od jednog nevinog deteta. Ništa u svetu nema jače od čistote i nevinosti. Jer iza čistih i nevinih stoje angeli Božji s plamenim mačevima. I mi se svi često varamo, kada zaslepljeni grehom mislimo, da smo mi s našom silom, vlašću i oružjem jači od jednog jedinog slabačkog deteta od dve godine. Treba samo čuti ispovesti deteubica, pa se zgroziti! Treba čuti kako ubijena deca gone svoje ubice dan i noć, na javi, na snu, ne dajući im nigde mira i pokoja, dokle ih ne dovedu ili do pokajanja ili do – vešala. Ko ubija nevinog, ubio je samoga sebe. Ko pogine nevin, spasao je se i pobedio. Nisu carevi jaki, nego su deca jaka. Nisu carevi pobedioci, nego su deca pobedioci. To je velika novost za stari svet. To je glavno načelo Novoga Sveta Hristovoga. Prvi primer prokletstva nasilnika i blagoslova namučenih mladenaca u Novome Stvaranju pruža Irod i pobijena deca vitlejemska. Od kada se čita Sveto Jevanđelje, iz dana u dan, na Iroda se sipaju kletve, a na nevine žrtve njegove blagoslov. I šta je postigao Irod sa svojim zločinom? Ništa od svega onoga što je on hteo, a sve ono što je zaslužio. Po Božjem proviđenju zlikovca postiže kazna ponekad odmah posle zločina, a ponekad docnije, no uvek kad se on ne nada. Jer Gospod osvećuje krv, pamti je; ne zaboravlja jauka nevinih (Ps. 9, 12). Kad je zločesti otac Svete Varvare izveo svoju kćer na gubilište zato što je poverovala u Hrista Gospoda, i sam svojom rukom odsekao joj glavu, tog istog dana udari grom u njegovu kuću i ubije ga. Kad je car Irod poklao nevinu decu vitlejemsku, nije odmah udario grom u njega, ali mu se desilo nešto strašnije od groma. Uskoro je pao u postelju i na njega su navalile strašne i dugotrajne bolesti: ognjenica, drhtavica, podagra, rane i krvoliptanje. No od svega najstrašnija je bila bolest detorodnih organa. Kako njegov životopisac piše (Josif Flavije, knj. I) ti organi raspadali su se od truleži, i u njima su se zalegli mnogobrojni crvi. Ubica dece kažnjen je najstrašnijim mukama onih organa ljudskoga tela, koji su Bogom određeni za rađanje dece. Smrad, koji je od Iroda izlazio, rasterao je bio sve iz carskoga dvora. I u osamljenosti, mukama telesnim i najzad u sumašestviju, Irod je ispustio svoju crnu dušu, da ova nastavi muke, od kojih se telo smrću oslobodilo.
I tako Novo Stvaranje otvara se ne samo radošću angela i pastira u Vitlejemu, nego i vapajem dece, kukanjem majki i zločinačkim besom vlastoljubaca. Glas u Rami ču se, plač i ridanje i jaukanje mnogo: Rahila plače za decom svojom, i neće da se uteši, jer ih nema. Jer ta deca su potomci Rahile, pramajke plemena Venijaminova, koje je zajedno sa plemenom Judinim naseljavalo Judeju. Gle, i stara istorija ljudska počela je sa krvlju i zločinom; sa krvlju i zločinom no bez radosti. Brat je ubio brata, Kain Avelja. I rod ljudski shodio je sve naniže i naniže, iz greha u greh, iz zločina u zločin, dok nije pao na samo dno grehovnoga ognja. Zašto je Bog dozvolio nov zločin u Novom Stvaranju? Zašto nije sprečio pokolj dece od strane Iroda? Da pokaže užasni pad čovečanstva i da otkrije dubinu ponora, iz koga je Mesija imao da izvlači rod čovečji? Šta, zar klizavi i široki put propadanja da bude sa manje bola i suza, nego trnoviti i tesni put spasenja. Najzad, nikakvo stradanje neće Bog popustiti na grešne ljude, koje neće i Gospod Isus, bezgrešni, uzeti na se. Zaklana su od Iroda deca, pod grehom i adamskim prokletstvom, – zaklano će biti i Jagnje Božje, Gospod Isus, i ako je On bez greha i bez prokletstva, izvor dobrote i blagostanja.
Po smrti Irodovoj javi se angel gospodnji Josifu i naredi mu, da se sa detetom i svetom Devom vrati iz Egipta natrag u domovinu, jer su, veli, izumrli koji su tražili dušu (Ovo svedoči protiv jeretika Apolinarija, koji je tvrdio, da Gospod nije imao dušu čovečju, no samo telo) detinju. Angel govori ovde u množini, što znači da nije samo Irod bio umro, nego i još neki, koji su želeli ubiti mladenca Hrista. Koji su bili još ti neki? Svakako neki od starešina i književnika jerusalimskih, koji su se bili smutili i uplašili od vesti, da se Novi Car rodio (Mat. 2, 2-3).
Sada nastaju nova mučna putovanja Gospoda Isusa opet kroz pustinju peščanu i kroz pustinju ljudsku. Prvo mučno putovanje je nazad iz Egipta u zemlju Judejsku. No gle, u Judeji se beše zacario Arhelaj, sin Irodov, zla šibljika iz trulog panja. Zato pre nego i stiže sveta porodica u blizinu Jerusalima, angel Božji uputi je u udaljenu Galileju. Drugo mučno putovanje je, dakle, iz Judeje u Galileju, u grad Nazaret. Da se još jednom ostvare reči, da lisice imaju jazbine, i ptice nebeske gnezda svoja, a Sin Čovečji nema gde glavu Svoju skloniti! I dođe i nastani se u gradu zvanom Nazaret, da se zbude što su kazali mudraci: Nazarećaninom će se zvati. U sačuvanim proročkim knjigama nigde se ne nalazi, da će se Gospod Isus zvati Nazarećaninom. Te se može misliti ili da je ovo proročanstvo bilo u nekim drugim knjigama, upropaštenim pri čestim seobama naroda izrailjskoga, i u pljačkama i rušenjima Jerusalim, ili pak da je to proročanstvo bilo samo usmeno, ostalo od nekoga proroka, pa se prenosilo s kolena na koleno. Ima još mesta u Novom zavetu, na koja se apostoli pozivaju kao na poznata, međutim ona se ne nalaze napisana nigde u Starom zavetu (Juda 1, 9, 14,; II. Timot. 3, 8). U svakom narodu ima više nepisanih nego pisanih proročanstava; zašto kod Judeja ne bi moglo biti pored mnobrojnih pisanih proročanstava poneko i nepisano („Upotrebljujući množinu (što su kazali proroci jevanćelist pokazuje, da nije upotrebio tačne reči Svetoga pisma no samo smisao njihov. Nazorej znači sveti. A da će Gospod biti svetim, o tome govori sve Sveto pismo“ Jeronim). I tako vidimo gospoda našeg Isusa ponova u Nazaretu. Iz Nazareta je otišao u utrobi materinoj, a u Nazaret se vraća u naručju materinom. No koliko događaja, čudnih i poučnih, između odlaska iz Nazareta i povratka u Nazaret! Odlazak iz Nazareta bio je po naredbi ljudi, bekstvo u Egipat zbog gneva ljudi, povratak u Judeju zbog smrti ljudi, koji tražiše dušu njegovu, bekstvo iz Judeje zbog novih opakih ljudi, i najzad – povratak opet u Nazaret. Svuda ljudi dejstvuju, no svuda Gospod Svevišnji sprovodi Svoju volju i izvodi Svoj plan spasenja. Izmeđ odlaska i povratka u Nazaret nije proteklo mnogo vremena, ali je svršena jedna velika božanska misija. Još ne otvorivši Svoja usta Hristos je zato kratko vreme otvorio ljudima bezbrojne tajne i pružio im ogromne pouke, i pokazao neodoljivost svoje božanske moći. Odazvao se pozivu ćesara i otišao u Vitlejem na popis, i time dao ćesarevo ćesaru i pokazao primer pokornosti zakonu i vlastima. Rodio se u pećini, i time dao primer beskrajne smirenosti i glasovitu pouku, da vrednost čovekova ne zavisi od mesta gde se čovek rodi no od duha, koji je u njemu. Svojim rođenjem otvorio je širom nebo i učinio, da angeli pevaju na grešnoj zemlji i razgovaraju s pastirima. Učinio je pastire prvim svojim poklonicima i time pokazao, da se u Njegovo carstvo neće birati ljudi po znatnome poreklu, bogatstvu, učenosti i položaju, no po nevinosti duše, čistoći srca i bogobojažljivosti uma. Privukao je k Sebi najumnije ljude sa Istoka, zvezdare, i oslobodio ih zvezdopoklonstva i naučio poklonjenju živome i svemoćnome Bogu i Svetoj Trojici. Otkrio je u Irodu i mudracima jerusalimskim sav ponor razvraćene ljudske prirode, pomamne od greha i zarobljene od strasti. Kroz mučeništvo dece u Vitlejemu predočio je stradalni put mnogih i mnogih sledbenika Svojih, no i pokazao je u toku kratkoga vremena, da je jača nevinost od nasilja, i da Irod u stvari nije ubio decu, no samoga sebe. Gonjen je bio od Jerusalima, jer u Jerusalimu će na kraju i On postradati no i – proslaviti se. Spasao se od gonjenja izabranog naroda u Egiptu, i time ponovio jednu veliku i jasnu lekciju Izrailju. Živeo je meću Hamitima u Egiptu, da i njih dodirne Svojim lekovitim prisustvom i uputi na put spasenja, kao što je učinio i sa ostale dve rase ljudske, Semitima i Jafetitima – da pokaže svoju nepodeljenu ljubav, prema vascelom rodu ljudskom. I svu ovu ogromnu misiju On je izvršio ćutke, ležeći u krilu Svoje svete Matere. Kad je ta misija bila završena, tada se On vratio u Nazaret, da se sprema za jednu novu. Ni jedan trenutak vremena na zemlji On nije proživeo, a da ga nije napunio divovskim delima za spas čovečanstva. Njegov plug, jednom uteran u njivu sveta, ni jednoga trenutka nije zastao, niti je Njegova brazda bila negde dublja negde plića, no svuda podjednako duboka. Sve za spas ljudi! Zato Ga Crkva i slavi i hvali kao Jedinog Čovekoljupca, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojicu jednobitnu i nerazdelnu, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *