OMILIJE

 

OMILIJE
 
ROŽDESTVO, III
Jevanđelje o istočnim zvezdarima
 
Matej 2, 112. Zač. 3.
 
Lakše je smrtnome čoveku ispitati dubinu mora i visinu zvezdanoga neba nego li dubinu i visinu božanske mudrosti u domostrojstvu čovečjeg spasenja. Zato je mnogo više sinova ljudskih, koji se odaju ispitivanju onoga nego ovoga. Više je onih, koji ispituJu očima nego duhom. Izgleda, samo izgleda šire ono polje, koje oči ispituju; u stvari je nesravnjeno i šire i Duže i dublje ono što duh ispituje, jer duh sve ispituje, i dubine Božje (I Kor. 2, 10).
Dubina božanske mudrosti nije se pokazala ni dublja ni viša u početku staroga sveta, nego što se ona pokazala u početku novoga sveta, početoga sa rođenjem Gospoda Isusa Hrista. Uzmite samo, uzmite za primer te neiskazane mudrosti božanske opis rođenja Gospoda našega od strane dva sveta jevanđelista: Luke i Mateja. Uopšte rečeno: sva četiri jevanđelista, mada svaki od njih predstavlja jednu divnu celinu, dopunjuju se ipak kao što zvezda dopunjuje zvezdu, kao što leto dopunjuje proleće, i zima jesen. I kao što se Istok ne može zamisliti bez Zapada, niti Sever bez Juga, tako se ni jedan jevanđelist ne može zamisliti bez drugoga, ni dva bez trećega, niti tri bez četvrtoga. I još kao što četiri strane sveta, svaka na svoj način, otkrivaju slavu i veličinu živoga i Trojedinoga Boga, tako i četiri jevanđelista, svaki na svoj način, otkrivaju slavu i veličinu Hrista Spasitelja. Jedni ljudi shodno svome temperamentu – a broji se četiri glavna ljudska temperamenta – jedni ljudi nalaze više spokojstva i zdravlja svome telesnom životu na Istoku, drugi na Zapadu, treći na Severu, četvrti na Jugu. Za onoga ko ne nalazi na četiri strane sveta ni spokojstva ni zdravlja svome telu, obično se kaže, da mu nije kriv svet, no on sam sebi. Isto tako jedni ljudi, prema svome duhovnom ustrojstvu i raspoloženju, nalaze više odmora i leka duši svojoj u jevanđelista Mateja, drugi u Marka, treći u Luke, četvrti u Jovana. Onaj pak ko ne nalazi odmora i leka duši svojoj ni u jednog jevanđelista, tome nisu krivi jevanđelisti, no on sam sebi. I slobodno se može reći: tome uopšte nema leka. Premudar je i premilostiv Stvoritelj ljudi. On poznaje raznolikosti i slabosti naše ljudske prirode, pa nam je zato i pružio na uslugu četiri jevanđelja, da bi svakome od nas dao mogućnosti, da svak, shodno svojoj duhovnoj prirodi, usvoji jedno jevanđelje brže i lakše nego ostala tri, ali tako, da mu to prvo usvojeno jevanđelje postane kao vođ i ključ za ostala tri.
No da bi jasnije blesnula mudrost božanska, pokazana u sklopu i rasporedu jevanđelske nauke, zadržimo se danas na opisu jednog istog događaja kod dvojice jevanđelista, Luke i Mateja – na njihovu opisu rođenja Gospoda Isusa. Pre svega obojica jevanđelista pri ovome opisu imali su jedan i isti bogonadahnuti zadatak, naime: da u licu Gospoda Isusa pokažu vernima jasno dve, dopunjujući se, bitne osobine, koje su negda krasile našeg praoca Adama u Raju, a koje je on obe izgubio sa pričešćem satanskim grehom. I mada te dve bitne osobine izgledaju protivpoložne, one se divno dopunjuju kao svetlost sunčana što sija odozgo i poljsko cveće što raste odozdo. Jedna je osobina: carstvena sloboda, a druga: sinovska poslušnost. Jedna uslovljava drugu, jedna drugu čini bezgraničnom, jedna drugu može ograničiti, jedna drugu može uništiti. Rađaju se obe kao blizanci, kao blizanci obe nerazdvojno žive, i kao blizanci mogu nerazdvojno i da umru. Bezgranična poslušnost ide sa bezgraničnom slobodom, ograničena poslušnost sa ograničenom slobodom, a neposlušnost pak sa neslobodom. Oba ova sveta jevanđelista teže, da ljudima jasno predstave s jedne strane carstvenu slobodu Bogočoveka, a s druge strane Njegovu sinovsku smirenoposlušnost.
No Luka govori o ćesaru rimskom Avgustu i o pastirima vitlejemskim, dok Matej ne spominje nikoga od njih. S druge strane, Matej govori o Irodu, caru judejskom, i istočnim zvezdarima, dok Luka ne spominje nikoga od njih. Šta ovo znači? Ne znači li ovo manjak i nesavršenstvo? Ne, nego punoću dva izvora, koji se uzajamno dopunjavaju i prepunjavaju. Ali, pitaće se neko, zar se ne bi
oni isto tako dopunjavali, da je Luka pomenuo ćesara rimskog u vezi sa zvezdarima istočnim, a Matej cara Iroda u vezi sa pastirima vitlejemskim? Na prvi mah može se učiniti, da bi se ova dva jevanđelista i u tom slučaju isto tako dopunjavali, i da opisi njihovi ne bi izgubili ništa od svoje spoljašnje lepote niti od unutrašnje sadržine. Zar ne bi pastiri vitelejemski mogli isto tako kao i zvezdari istočni dostaviti caru Irodu i starešinama jerusalimskim, da se rodio Novi Car u svetu? I u ovome slučaju, kao i u onome, Irod bi nesumnjivo izvršio onaj strašni zločin nad mnogobrojnim mladencima u Vitlejemu i okolini. Isto tako: zar ne bi bilo isto tako mudro, da je ćesar Avgust spomenut u vezi sa istočnim zvezdarima mesto sa vitlejemskim pastirima? Jer kao što prosti pastiri nisu mogli imati nikakva uticaja na ćesara, tako ne bi mogli imati nikakva uticaja na nj ni istočni zvezdari, koji su se iznenadno u Vitlejemu pojavili i ubrzo iščezli, slično njihovoj zvezdi vodilji? No sve je ovo samo ljudsko mudrovanje po varljivom i nemoćnom telesnom razumu. Međutim, po dubokom i tajanstvenom smislu ova dva jevanđelska opisa rođenja Spasiteljeva samo je onako razumno i dobro, kako su sve ličnosti kod dvojice jevanđelista raspoređene, samo onako i nikako drukčije. Ćesar Avgust trebao je da bude spomenut u istom onom jevanđelju, i u istoj glavi onoga jevanđelja, gde su spomenuti i pastiri vitlejemski, a Irod opet u istom onom jevanđelju, i u istoj glavi onoga jevanđelja, gde su spomenuti i zvezdari istočni. Zašto? Zato da bi se što jače istakle protivnosti među ljudima, za i protiv Hrista, za i protiv prave božanske mudrosti. Sveti apostol Pavle veli: što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami premudre; a što je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jako (I Kor. 1, 27). Niko jači u očima sveta nije bio u to vreme od ćesara Avgusta, i niko slabiji, siromašniji i neznatniji od pastira, i to još pastira u dalekom i neznatnom Vitlejemu. Gospod Isus rodi se međ ovim slabim, siromašnim i neznatnim u očima sveta, njima se prvo otkri i njih prvo Svojom slavom proslavi. Velemoćni ćesar Avgust pak umre u ljudskoj nemoći, ostavši do smrti u mraku neznanja i samoobmana. S druge strane niko se mudriji u svetu nije pravio od naroda, kojim je vladao car Irod. Jevreji su prezirali sve ostale narode kao niže i gluplje od sebe. Glavari i književnici jevrejski smatrali su, da samo oni poseduju istinu i da jedino oni drže ključeve od neba. No kad se nebo širom otvorilo i Hristos Gospod sišao na zemlju, da digne ljude k nebu, oni ostaše slepi i ne videše ništa, dok prezreni od njih neznabošci navališe za Hristom na otvorene dveri neba. Otuda i čudan događaj, da Irod, čuvši za novorođenog Cara nad carevima, požuri da Ga ubije, a njegovi uobraženi doglavnici i gordi mudraci jerusalimski ne smatrahu potrebnim ni da dva sata pešače do Vitlejema i vide onoga, koga su četrdeset pokoljenja od Avrama čekala da dođe, dok, međutim, zvezdari sa Istoka, iz mračnih neznabožačkih zemalja, mesecima putovahu, da bi se poklonili Caru Hristu. Da se tako ispuni jasno proročanstvo velikog Isaije: potražiše me koji ne pitahu za me, nađoše me koji me ne tražahu (tj. neznabošci), rekoh narodu koji se ne zove mojim imenom: evo me, evo me. Vazdan pružah ruke svoje narodu nepokornu (tj. Judejima), koji ide za svojim mislima putem nedobrim (Is. 65, 1-3). Rimski ćesar s jedne strane i vitlejemski pastiri s druge strane predstavljaju protivnosti u zemaljskoj moći, bogatstvu i veličini. Irod sa jerusalimskim književnicima s jedne strane i zvezdari istočni s druge strane predstavljaju protivnosti u posedovanju prave istine, ili u poznanju pravoga Boga. Gospodu je bilo ugodno, da izabere bedne i neznabožne, te da kroz njih posrami velike i gorde. Jer, pre nego je njih Gospod posramio, oni su posramili Gospoda svojom gordošću i neposlušnošću. Najveći neprijatelji Božji – a kroz to i najveći neprijatelji svoji sopstveni – jesu oni, koji su pogorđeni ili svojim zemaljskim bogatstvom, ili silom, ili učenošću. Gordost velikaška i gordost učenjaka stvara neprohodni breg između ljudi i Boga; najveće neprijateljstvo prema Bogu. No Bog nema niti može imati neprijatelja. koji Njemu, Bogu, mogu škoditi. Biti neprijatelj Bogu ne znači ništa drugo nego biti neprijatelj samom sebi. Izbrisati Boga iz svoga života ne znači ništa drugo nego izbrisati samoga sebe iz knjige živih. I gordi vlasnici ovoga sveta i gordi naučnici, koji misle da su izbrisali Boga iz svoga života i iz sveta, ustvari izbrisali su samo sebe iz knjige živih. I to njihovo uobraženje, da su oni tobož izbrisali živoga Boga iz sveta, ravno je uobraženju bezumnika, koji bi zažmurio i viknuo, da je on izbrisao jarko sunce sa zvezdanog neba. – Gordi bogataši i gordi učenjaci predstavljaju, srećom, ipak manjinu u čovečanstvu, jer je više siromašnih u svetu nego bogatih, i više ništih duhom nego gordeljivo učenih. Može se zato reći, da su gordi bogataši rimski i gordi mudraci jerusalimski predstavljali manjinu, dok su siromašni pastiri vitlejemski i žudni istine zvezdari istočni predstavljali većinu čovečanstva pred Rođenim Hristom. Ovo su ništi duhom najbolji regruti za carstvo Hristovo, a ono su oni kojima je teže ući u ovo carstvo nego kamili proći kroz iglene uši.
Ko su ti tajanstveni zvezdari sa Istoka? I kako to da baš oni dođu i poklone se Rođenome Isusu? Nama je teško tačno reći, iz koje su istočne zemlje oni došli u Jerusalim, da li iz Persije ili Egipta, da li iz Vavilona ili daleke Indije, da li su se pak oni, kao što jedno krasno predanje tvrdi, krenuli iz nekoliko tih istočnih zemalja posebice, pa se na putu sreli i zajedno stigli na poklonjenje Mesiji? No od sporedne je važnosti, iz koje su baš istočne zemlje oni došli; od glavne je važnosti pak to, što oni dolaze u ime celog zvezdopoklonog Istoka, da se poklone najsjajnijoj Zvezdi na nebu istorije ljudske. To i hoće jevanđelist da nam kaže – oni su došli od Istoka i u ime Istoka, a ne u ime jedne istočne zemlje ili jednog istočnog naroda, na poklonjenje Novorođenome.
Zaboravivši jedinoga, živoga i svemoćnoga Boga, Istok je vremenom pao potpuno pod vlast stvorene prirode, a pošto su zvezde najmoćnija tela u stvorenoj prirodi, to će reći – pod vlast zvezda. Najpre su istočni narodi verovali, da su zvezde živa i moćna bića, koja upravljaju tokom svih stvari na zemlji, pa i ljudskim životom. Ta bića istočnjaci su obogotvorili, i razvrstali ih u dobra i zla. To su bili dobri i zli bogovi, koji svojim ognjenim očima greju ili pale, pomažu život ili ubijaju život. Ljudi su prinosili žrtve podjednako i dobrim i zlim bogovima, čak i ljudske žrtve, da bi samo pridobili prijateljstvo dobrih, a otklonili neprijateljstvo zlih. Naučeni ljudi Istoka, da bi se spasli od te grube vere narodne, počeli su proučavati zvezde i njihov uticaj na život ljudi. Oni su prvi i stvorili nauku o zvezdama, nazvanu Astrologija. No ta nauka nije donela slobodu ljudima, nego je otkrila još veće ropstvo i veći užas.
Zvezdari istočni, naime, pronašli su, da zvezde, istina, nisu bogovi, kao što je narod verovao, ali da je njihov gospodarski uticaj na sva živa bića na zemlji tako silan i tako matematički tačan, da nijedno živo biće ne može se ni za jednu dlaku u prostoru niti za jedan sekund u vremenu osloboditi toga neumitnog i slepog tiranstva zvezda. Kao da nisu zvezde stvorene radi čoveka, no čovek radi zvezda! Od zvezda zavisi čovekovo rođenje, čovekov život, sreća ili nesreća, karakter i napredak, svi događaji u životu, pa i sama smrt! Čovek je tako apsolutni i nemoćni rob zvezda, jedan san, u kojima zvezde još jednom preživljuju svoju javu. Ta „nauka“ je proizvela ili opravdala i nahranila sve vrste okultizma, magije, vračarstva, gatarstva, talmistva, bajanja, čini i svega ostaloga, što se u Hrišćanstvu nazvalo jednim imenom – praznoverica. To je bio tamni i zagušljivi oblak, koji se rasprostro sa Istoka i na Zapad, i svojom smrtnom težinom bio pritisnuo ceo rod čovečji. I tako zvezdari naučnici nisu oslobodili ljudsku savest, nego je još više i jače zarobili, stvorivši jedan gvozdeni sistem fatalizma, u kome čovek gubi dah od užasa osamljenosti, ostavljenosti bespomoćnosti.
No u dnu ljudske duše, napunjene tim astrološkim mrakom, milost Božja nije dala da se ugasi jedna malena iskra ljudske bar slutnje ako ne vere, da je čovek ipak slobodno biće, da je za slobodu stvoren i da hodi u susret slobodi. Iz te slutnje razgorevala se čežnja za slobodom uprkos celog zvezdanog kotla nad čovečanstvom, a iz te čežnje rađala se nada, da će se pojaviti jedna čovekoljubiva zvezda, koja će ljude izvesti iz tamnice sveta, ukrašene zvezdama, i uvesti u carstvo slobode, da bi tako ljudi bili mrtvi stihijama sveta, a živi i slobodni u Bogu (Kolos. 2, 20). I ta željena zvezda pojavila se jedne noći nad brižnim glavama učenih zvezdara; ona ih je mamila na neki nepoznati put, i oni su brzo ostavili sve i pošli za njom. Kao da su uz put razgovarali sa tom tajanstvenom zvezdom i od nje saznali mnogo što -šta! Kao da su od nje same saznali, da ona nije ta zvezda oslobodilja, no samo zvezda vodilja ka jednom novorođenom Caru, koji i jeste pravi Osloboditelj ljudi; da se taj Car zove Car judejski; da je rođen u Judeji, kao i da treba da Mu ponesu na dar tri stvari: zlato, tamjan i izmirnu!
Mudro su mislili Sveti Oci, kao da ta putevodna zvezda, koja je vodila zvezdare sa Istoka u Vitlejem, nije ni bila zvezda kao druge zvezde, no neka duhovna sila u vidu zvezde. Jer kad se Gospod mogao javiti pastiru Mojseju u plamenu kupine, i Avramu u tri mladićka lica, i proroku Iliji u vihoru i glasu, zašto se Gospod, ili Njegov angel, ne bi mogao javiti zvezdarima u vidu zvezde? Po svojoj milosti On snishodi ljudima i javlja im se u onom obliku, u kome Ga ljudi najviše očekuju. Kao zvezda On se javio zvezdarima, koji su ga u zvezdama i tražili. No kao zvezda nije se hteo javiti Izrailjcima, koji Ga nisu ni tražili u zvezdama. Zato se zvezda, koja je sijala zvezdarima na putu kroz ceo Istok, i skrila nad Jerusalimom. Jerusalimu se Bog otkrivao drukčije, i nije potrebno bilo, da mu se otkriva u obliku zvezde (Da bi Judejci radi svoga stida primili vest o rođenju Hrista od neznabožaca zato se pojavljuje zvezda – na Istoku“, Jeronim: Tim. Mateja).
Došavši u Jerusalim zvezdari su objasnili Irodu i njegovim doglavnicima pojavu čudnovate zvezde i njeno ukazanje, da se rodio neki novi Car judejski. Mesto da se obraduje Irod, mesto da se obraduju kneževi i mudraci izrailjski, i mesto da sav Jerusalim zaklica od radosti, jer se njima daje da vide ono što su mnogi proroci i carevi želeli videti i ne videše (Luka 10, 24) – mesto da se obraduju – smuti se Irod i sav Jerusalim s njim (Radi čega dođoše zvezdari u Jerusalim? Na osudu Jevreja. „Kad zvezdari budući idolopoklonici poverovaše (u Hrista), kakav će odgovor moći Judejci dati?“ Teofilakt: T. Mateja). Zašto se smutiše oni, koji o Njemu govorahu svaki dan, i svaki dan prinošahu Bogu molbe za Njegov dolazak? Zašto se uplašiše od dolaska Onoga, koga su preci njihovi čekali hiljade godina? Smuti ih greh njihov, uplaši ih zločinačka duša njihova. U Mesiji pravednik je očekivao prijatelja, a grešnik sudiju. Zalepljeni za zemlju i umom i telom, Irod i književnici uplašiše se, da ih novi car ne primora, da se odlepe od zemlje. Irod i kneževi narodni uplašiše se, da ih novi car ne ukloni sa njihovih položaja kao nedostojne i ne uzme druge saradnike i pomoćnike, a književnici se uplašiše, da On ne obori sve njihovo znanje i ne natera ih da pod starost uče nešto novo. „Našto nam On, mogli su oni misliti, nama je dobro i bez Njega. Neka se On javi drugom pokoljenju posle nas, a ne nama. Ima vremena. Uzbuniće nas, nateraće nas na mnoge nove poslove, izobličiće naše zločine, saznaće naše spletke, otkriće naše ništavilo, oteraće nas s naših položaja, a dovesti nove ljude, svoje ljude. Ostaviće nas gladne, sasvim gladne, bez hleba i bez vlasti; uzeće narod u svoje ruke, a nas odgurnuti, pa verovatno i zatvoriti, suditi i pogubiti“. Sve ono što bi i sada osetili i pomislili zločinci, kad bi se reklo: evo Hrista dolazi! osetili su i pomislili i jerusalimski zločinci, pod kapom mudrosti i sa štapom vlasti u rukama.
No niko se nije tako prepao kao Irod. Sav u strahu on saziva sveštenike i književnike narodne, da mu kažu jasno kako je pisano: gde treba da se rodi Hristos? On nije bio Jevrejin nego stranac, Idumejac, te je mogao i ne znati proročanstva o dolasku Mesije. Zaražene strahom svoga gospodara sluge brzo prevrnuše knjige proročke i odgovoriše: u Vitlejemu Judejskom! I naročito naglasiše u Judejskom, a ne u nekom drugom Vitlejemu, iz dva razloga, prvo, jer je postojao još Jedan Vitlejem u zemlji Zavulonovoj (Isusa Nav. 19, 15), a drugo, jer Mesija se očekivao samo od kolena Judina, od koga je i car David. I sam prorok to naglašuje: i ti Vitlejeme, zemljo Judina, ni po čem nisi najmanji među kneževima Judinim, jer će iz tebe izaći Vožd, koji će pasti narod moj Izrailja (Mihej, 5, 2., sravn. Jov. 7, 42). A da će iz Judina kolena doći taj Vožd, to je prorekao još praotac Jakov u Misiru, kad je pred smrt svoju blagosiljao sinove i vidovito predskazivao budućnost njihova potomstva. Staviv svoje ruke na glavu Judinu Jakov je rekao: palica vladalačka ne će se odvojiti od Jude, niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, i kome će se pokoravati narodi (Post. 49, 10).
Još je prorok Mihej provideo, da će Hristos pasti, ili hraniti, narod svoj Izrailja. To znači, da On neće biti kao drugi carevi i kneževi, koji znaju samo da vladaju nad narodima, nego da će biti hranitelj naroda kao roditelj svoje dece. U vreme kada se Gospod javio u svetu, svet je uistinu bio gladan i žedan duhovne hrane. Da je svet takav bio, to najbolje pokazuju dva fakta pri rođenju Spasiteljevu; prvo taj fakt, što zvezdari iz dalekih zemalja poduzimaju dalek i opasan put, da bi smo došli do Onoga, koga smatrahu bogatašem duhovne hrane; i drugo taj fakt, što jedini mudraci u tadašnjem svetu, koji su znali za jedinoga i živoga Boga, naime jerusalimski mudraci, bili su već toliko izgladneli, da nisu više ni osećali glad, kao obamrli. Jer da su mogli još i najmanje osetiti gladi, oni bi pojurili sa zvezdarima u Vitlejem, da vide Cara judejskoga, Cara i Mesiju svoga. Jer i čoveku, nasićenom duhovnom hranom, uvek se otvara želja za još više duhovne hrane. Takvo je svojstvo pravog duhovnog čoveka, i prave duhovne hrane. Međutim mudraci jerusalimski ostali su kao paralisani na glas o Mesiji, i hranili su se samo gnevom na Njega i strahom za sebe.
Izveštaj mudraca jerusalimskih dvojako je morao progneviti nečovečnog Iroda. Jedno zbog toga što proročanstvo ne ostavlja nikakve sumnje, da se novi Car ima roditi u carstvu njegovom, Irodovom, to jest u Judeji, i to u neposrednoj okolini prestonice. Drugo zbog toga što proročanstvo ukazuje i na karakter novoga Cara: on će pasti narod Svoj, to jest on će biti pravi pastir narodu, koji će se starati, da nahrani gladni narod Svoj. I ova druga tačka proročanstva pogodila je Iroda nemilo isto kao i ona prva. Novi Car će, znači, biti bolji od Iroda; On će se brinuti o narodu; On će hraniti i braniti narod, kao što pastir hrani i brani stado svoje. Zato će On biti miliji narodu od Iroda, koji je tiranin i vuk u čovečjoj koži. Ovakav karakter novoga Cara, dakle, ugrožava carstvovanje Iroda i njegovog potomstva isto tako jako, kao i rođenje istoga pred vratima prestonice. Strah je brzo stvorio u glavi Irodovoj i plan samoodbrane. Taj plan je bio krvoločan u ovome slučaju kao i u svima drugim ranijim slučajevima, kada se ma ko usudio ugroziti Irodov presto. Zato Irod priziva zvezdare k sebi tajno, i počinje da ih tobož ispituje potanko o pojavi tajanstvene zvezde. No to njemu nije glavno. On je već potpuno poverovao da se njegov takmac u svetu rodio, poverovao je koliko zbog jasnih proročanstava toliko, i još više, zbog pojave zvezde i dolaska zvezdara. Jer ako je Irod uopšte imao ma kakvu veru, ta je vera svakojako bila astrološkog i gatarskog karaktera, slično veri svih vladajućih krugova u rimskome carstvu toga vremena. Glavno je za Iroda ono, sa čime on završuje svoj razgovor sa zvezdarima i zbog čega ih je i prizvao k sebi tajno, naime da im da poruku: idite i raspitajte dobro za dete, pa kad ga nađete, javite mi, da i ja idem da mu se poklonim. On hoće da od zvezdara napravi sebi špijune, a potom i saučesnike u svom zločinu, koji je on već bio u sebi smislio. Svoje uzvišene goste, koje je žeđ za istinom i slobodom pokrenula, da ostave svoje domove i sve zemaljske ugodnosti i da se izlože dalekom i opasnom putu, krvavi poglavar izabranog naroda, Irod, hoće da uvuče u svoje spletke u pripremanju strahovitog zločina radi svoje kurjačke sigurnosti u svojoj jazbini! Kakav pakleni ponor, i kakav grozni plod na Adamovoj njivi greha! Providevši ovakvoga kneza u narodu izrailjskom i njegov smišljani zločin, na mnoga stoleća ranije, prorok Jezekilj grmi na Iroda: a ti, nečisti bezbožniče, kneže Izrailjev, kome dođe dan kad bude kraj bezakonju,ovako veli Gospod, Gospod: smakni tu dijademu i skini tu krunu, neće je biti, jer ću niskoga uzvisiti a visokoga ću poniziti. Uništiću, uništiću, uništiću, i neće je biti, dokle ne dođe onaj kome pripada i njemu ću je dati (Jezek. 21, 30-32).
Ostavivši Iroda i vlastelinsku rulju duhovnih i moralnih prosjaka oko njega, zvezdari sa Istoka, žedni istine, izađoše iz Jerusalima i pođoše svojim putem. Oni su išli onim istim ulicama, na kojima su bogonadahnuti proroci u starini proricali dolazak toga Cara, kome oni sada idu na poklonjenje. Oni su hodili po grobovima onih ognjenih usta, koja su unapred opisala mnoge osobine Cara nad carevima. No oni nisu znali ni za jednu osobinu Njegovu; oni nisu čitali jevrejske proroke, ali im je srce njihovo kazivalo, da sve što je dobro nalazi se u novome Caru. Oni su pri izlasku morali proći pored kule Davidove, na kojoj je David uz harfu opevao veličanstvenog Potomka svoga. Oni su najzad ostavili grad, koje je živi Gospod pokazao bezbrojne znake o Hristu – ostavili su Jerusalim i pošli su za jedinim znakom, koji njima beše dao Gospod, za sjajnom zvezdom istočnom, koja ih je skrivena čekala pred kapijama Jerusalima.
I gle, zvezda koju videše na Istoku iđaše pred njima. Radosti njihove! Oni su svakako morali jahati na kamilama, jedno zbog daljine puta, na koji su se krenuli, a drugo zbog peščanih pustinja, koje su morali preći, dok su stigli u Jerusalim, a koje se peške ne prihode. Od Jerusalima oni su išli najpre jednom uzbrdicom, pa su onda jahali preko jedne kamenite visoravni, kroz njive i maslinjake, ograđene kamenom, prošli su pored groba Rahilina, i najzad stigli u Vitlejem. Njihove oči gledali su u zvezdu, njihovo srce radovalo se zvezdi, njihove misli neprestano kružile su oko Novorođenoga. No kolika radost, kada se zvezda spusti nad Vitlejemsku pećinu i stade! Jevanđelist piše: obradovaše se veoma radošću velikom.
Sa strahopoštovanjem i radošću zvezdari uđoše unutra, videše Mladenca s Marijom materom Njegovom, padoše i poklonšie Mu se. Svakako su oni morali videti Mariju pre nego što su videli dete, ali jevanđelist namerno ističe dete na prvo mesto, a Mariju na drugo, dok Josifa sasvim i ne pominje. Jevanđelist ređa božansku porodicu po značaju, koji ona ima za daleke goste sa Istoka. Za njih je najvažnije da vide Cara, pa onda Majku Njegovu, pa tek potom i ostale. Josifa je stavilo Proviđenje pored Marije zbog Jevreja, a ne zbog neznabožaca. Zbog Jevreja Josif je trebao da se nazove mužem Marijinim, da je tako zaštiti od prezrenja zakonika i surovosti zakona zemaljskih; za neznabošce iz daljine Josif kao i da ne postoji. To hoće bogomudri jevanđelist da kaže pomenuvši Isusa i Mariju, a izostavivši ime Josifovo. Premda je nesumnjivo, da su zvezdari morali videti i Josifa.
Padoše i pokloniše Mu se. Oni, koji su padali pred zvezdama i klanjali im se sa strahom i užasom, sada sa velikom radošću padaju na zemlju i klanjaju se živome Gospodu, koji je dsšao na zemlju, da ih oslobodi robovanja zvezdama i verovanja u slepu sudbu.
I otvoriše skrovišta svoja i prinesoše Mu darove: zlato i tamjan i smirnu. Prinesoše Mu tri vrste darova, da time označe, još i nesvesno, svetu i životvornu Trojicu; u čije ime i dolazi mladenac Isus među ljude i da još time označe trojaku službu Gospoda Isusa: carsku, svešteničku i proročku. Jer zlato predstavlja carsko dostojanstvo, tamjan svešteničko, a smirna proročko ili žrtveno. Novorođeni Mladenac biće, dakle, car carstva besmrtnoga, biće sveštenik bezgrešni, i biće prorok, koji će, kao i većina proroka do Njega, biti zaklan. Jasno je u celome svetu da zlato označava cara i carstvovanje, jasno je i da tamjan označava molitvenika ili sveštenika; i jasno je takođe iz Svetoga Pisma, da smirna označava besmrtnost: gle, smirnom je Nikodim u istini pomazao mrtvo tele Isusovo (Jov. 19, 39; sravni Psal. 45, 8; Marko 15; 23), a telo se pomazivalo. da se što duže sačuva od raspadljivosti i truleži, i bar za neko vreme spase od strašnog smrtnog uništenja. Od Hrista će se zasijati svet kao od zlata, i ispuniti molitvom kao što se hram ispunjava mirisom od tamjana, i zamirisaće sva vasiona od Njegove nauke i Njegovog tela kao od smirne. I još uz to sva ta tri dara predstavljaju trajnost i nepromenljivost: zlato ostaje zlato, tamjan ostaje tamjan, smirna ostaje smirna; nijedno od njih vremenom ne gubi svoje svojstvo, no i posle hiljade godina zlato sija, tamjan gori i smirna miriše. Nisu se mogle naći tri stvari na zemlji, koje bi tako verno simvolizovale misiju Hristovu na zemlji, niti koje bi jasnije i rečitije iskazale trajnost, da – večitost, Hristovog dela na zemlji i sviju onih duhovnih i moralnih vrednosti, koje je On doneo ljudima s neba. On je doneo istinu, On je doneo molitvu, On je doneo besmrtnost. Kojom bi se drugom stvari na zemlji bolje predstavila istina nego zlatom? Činite što hoćete sa zlatom, ono ostaje sjajno. Kojom bi se drugom stvari na zemlji bolje predstavila molitva nego tamjanom? Kao što se mirisni dim od tamjana širi po hramu, tako se molitva širi po celoj duši ljudskoj, i kao što se dim diže u visinu, tako se molitva duše ljudske diže k Bogu. Da ispravitsja molitva moja jako kadilo pred toboju. I druge stvari istina mogu dati dim, ali nijedan drugi dim ne izaziva dušu na molitvu, osim dima od tamjana. I kojom bi se drugom stvari na zemlji bolje predstavila besmrtnost nego li smirnom? Gle, smrtnost proizvodi smrad, besmrtnost je postojani miris. I tako su istočni zvezdari simbolički iskazali celo veroispovedanje hrišćansko, počev od Svete Trojice, pa sve do vaskrsenja i besmrtnosti Gospoda Isusa i Njegovih sledbenika. Otuda oni nisu samo prosti poklonici no i proroci, proroci kako hrišćanskog veroispovedanja tako i života i dela Hristova. Sve to nisu oni sami od sebe mogli znati, po svojoj ljudskoj mudrosti, nego po Božjem nadahnuću, koje ih je i pokrenulo na putovanje u Vitlejem, davši im čudnu zvezdu za putovođu. Kada su završili svoje poklonjenje u Vitlejemu, zvezdari su smišljali vratiti se opet na Jerusalim, pa istim putem obratno svojoj postojbini. Irod ih je nestrpljivo očekivao, i oni su mislili, u naivnosti svojoj, poći mu i podeliti radost svoju sa tim bezradosnim vladarom. Ali
primivši u snu zapovest da se ne vraćaju k Irodu, drugim putem otidoše u svoju zemlju („Pre nego što su oni videli Mladenca, zvezda im pokazuje put, a pošto su videli, angel besedi s njima (u snu) kao sa već posvećenim“, Monah Evt. Zigaben: Tum. Mateja). Oni su se bili predali Proviđenju, i Proviđenje je upravljalo stope njihove. Oni nisu znali srce Irodovo i njegovu zlu nameru, ali sveznajuće Proviđenje objavilo im je to u snu i naredilo, da se ne vraćaju istim putem, nego da okrenu drugim pravcem ka svojoj zemlji. („Nešto veliko napominju nam zvezdari time što se oni vraćaju u svoju domovinu drugim putem. Naša domovina jeste Raj; pošto smo poznali Isusa, nama se zabranjuje povratak u Raj onim putem, kojim mi idemo. Jer mi smo otišli iz svoje domovine putem gordosti, neposlušnosti, pristrašća k vidljivom svetu, kušanja zabranjenih plodova; i za povratak nužno je ići putem plača, poslušnosti, prezrenja vidljivoga, i obuzdanja telesnih želja“. Grigorije Dvojeslov: Besede Na Jevanđelja, knj. I, bes. X). Svakojako to saopštenje dobili su oni preko angela Božjega, kao i pravedni Josif u nekoliko mahova. Poslušni Bogu u svemu, oni su odmah udarili drugim putem, zaobišli su Jerusalim i, radosno slaveći i hvaleći Boga i novorođenoga Spasitelja sveta, otputovali su svojima na dom, noseći im veći dar nego što su od svoga doma poneli Caru Hristu. Jer sada su nosili u srcima svojim samoga Cara Hrista. To jest, na mesto ostavljenog zlata, tamjana i smirne, oni su nosili puno srce istine, molitve i besmrtnog mirisa Hristovoga.
I tako, u kratkom razmaku vremena pod krov pećine Vitlejemske ušli su na poklonjenje Hristu pastiri i zvezdari, najprostiji i najučeniji ljudi u svetu. Da se time pruži primer svima nama, kako prostim tako i učenim, da svi mi podjednako potrebujemo Gospoda Hrista, i da svi sa istim smirenjem i poslušnoću treba da Mu se klanjamo kao Životodavcu, i da Ga slavimo kao svoga Boga i Spasa, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojicu jednobitnu i nerazdelnu, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *