OMILIJE

 

OMILIJE
 
HAJDEMO DO VITLEJEMA
 
I kad anđeli otidoše od njih na nebo,
pastiri rekoše jedan drugom:
hajdemo do Vitlejema da vidimo
to što se tamo dogodilo
što nam kaza Gospod (Luka 2, 15).

 
Prvo su anđelske vojske zabrujale: Hajdemo tamo kud nas Gospod šalje; hajdemo da Vitlejema da vidimo to što se tamo dogodilo. I videvši poznali su u mladom telu mladenačkom Onoga koga su duhom gledali kao Duhovno Biće od postanja svoga. Potom su pastiri čuli i poslušali, i drug drugu rekli: Hajdemo do Vitlejema da vidimo to što se tamo dogodilo, što nam kaza Gospod, to jest angel Božiji. Potom su carevi od Istoka, mudri zvezdari, ostavili uplašenog Iroda i zbunjeni Jerusalim, rekli: Hajdemo do Vitlejema da vidimo to što se tamo dogodilo, kako nas je naša putevodna Zvezda povela. Potom su krenuli narodi i plemena od istoka i zapada i severa i juga, iz veka u vek, iz kolena u koleno, krenuli su na isti put sa istim ciljem: Hajdemo do Vitlejema da vidimo! Od ovih Božjih naroda i plemena pod nebesima nije izostao ni naš narod ni naše pleme. Naš Sveti Sava dva puta je ostavljao svoju otadžbinu i hodio putem do Vitlejema kako su nekad hodili pastiri Vitlejemski i učeni mudraci istočni. Naši kneževi i velikaši i kraljevi i carevi i težaci i trgovci, i radnici i vojnici, hodili su ugaženim putem na Istok, govoreći uz put drug drugu: Hajdemo do Vitlejema da vidimo to što se tamo dogodilo. Naši vladari i patrijarsi strojili su bogomolje u blizini Davidova grada Vitlejema. Naši monasi sa poklonicima i bogomoljcima ponavljali su kroz vekove u tim bogomoljama angelsku pesmu one prve Božićne noći: Slava Bogu na visini, mir na zemlji, dobra volja među ljudima. Naše proste pramajke i žene i sestre i device, kao i kneginje i carice, hodile su pa i do današnjeg dana hode poput slavne svete Petke Srpske tamo gde se angelska pesma čula i gde je putevodna zvezda stala, udubljene u misli o Velikoj Tajni i šapćući jedna drugoj: Hajdemo do Vitlejema da vidimo to što se tamo dogodilo. Teško da bi se našlo nekoliko familija u našem narodu, koje ne bi imale na dugoj liniji svoje prošlosti nekoga hadžiju, i koje pored svog običnog prezimena ne bi se mogli nazvati Hadžićima.
Hajdemo i mi, braćo i sestre, do Vitlejema da vidimo to što se tamo dogodilo. U ovaj svetli praznik treba svi mi da krenemo na hadžiluk do Vitlejema, duhom i mislima svojim. Duh i misao ne potrebuju ni noge ni točkove, ni drumove, ni troškove, ni krila ni okrilja, ni odmore ni hanove. Duh i misao mogu preneti čoveka trenutno tamo gde čovek zaželi. Duh i misao u nama imaju anđelska svojstva, te pomoću njih mi se možemo kao i angeli odjednom javiti pred Vitlejemom, i videti duhovnim vidom kako su i angeli videli ono što se dogodilo pred Vitlejemom.
Šta se dakle dogodilo?
Dogodilo se nešto što se ni pre ni posle toga nigde u vasioni nije dogodilo; nešto što se niti može uporediti ni uopštiti; nešto što se ne može smestiti ni stesniti ni u jedno korito ostalih događaja u svetu, niti podvesti ma pod koje pravilo i ma pod koji zakon. Dogodio se događaj koji se ne može razumeti razumom bez srca, ni srcem bez ljubavi. Car nebesni iz čovekoljublja na zemlji se javio. U malenom ljudskom telu rodio se Onaj koji je uzročnik svakog rađanja. Stao je u red stvorenja Onaj koji je pre vremena smislio sva stvorenja. Rodio se u gradu Davidovu Onaj koji je na hiljadu godina ranije gledao iz nevidljivog sveta Davida kao pastira ovaca u tom istom gradu, u istoj pećini. Došao je Onaj koji je Svoj dolazak objavljivao rodu ljudskom od izgnanja Adama iz Raja pa sve do Preteče Jovana. Kao kap rose sa ruže tako se On odronio od prečistog tela Najsvetije Devojke. Obukao se u prečisto telo kao u suzu, u kojoj se ogleda i blista celo sunce, celo večno Božanstvo. Duh Božji, Duh Njegov, sazdao mu je tu suzu – to prečisto telo – kao novu tvar, u koju se On odenuo. Javio se u gradu Davidovu, jer ga je kroz usta Davidova Duh najviše prorekao. Pokazao se prvo pastirima, jer je i David pastir bio; pa onda carevima, jer je i David car bio. Sišao je s nebesa u materijalni svet no nije za sobom zatvorio nebesa, nego se i nadalje ceo Bog ogledao u Njemu i On u celom Bogu, kao što se otac ogleda u sinu i sin u ocu, i saznaju da su jedno. Posetio je sve Onaj čiji smo mi svi gosti u svetu. Stvarni Bog u stvarnome čoveku. Jednom i za navek. Javio se kako je sam izvoleo; rodio se kako je Sam zahteo – da proživi vek čovečji među ljudima od kolevke do groba i da pokaže ljudima, da život nije tako ružan kako su se oni jadali. Primio je na Sebe sva stradanja i sve muke života, od demona i od ljudi, da bi utvrdio da je čovek u društvu sa Bogom nepobediv, nerazoriv i besmrtan, to jest jači od Satane, jači od prirode, Jači od smrti.
Eto to se dogodilo u Vitlejemu. Zar to nije događaj nad događajima? Zar to nije magnet koji je privukao Vitlejemskoj pećini nebo i zemlju i svu vasionu? Nebo u licu angela, zemlju u licu čobana i careva, vasionu u vidu zvezde. I nije li to radost i veselje i slavlje i spasenje? Gle koji god dođoše do Vitlejema da vide to što se tamo dogodilo proslaviše Boga u pesmi i radosti i veselju. Gle, mnoštvo vojnika nebeskijeh hvaljahu Boga govoreći: slava na visini Bogu, a na zemlji mir, među ljudima dobra volja. I za pastire koji videše čudo u Vitlejemu stoji napisano: I vratiše se pastiri slaveći i hvaleći Boga za sve što čuše i vidješe. I za careve mudrace opet stoji napisano, da kad stigoše u Vitlejem obradovaše se veoma velikom radošću (Mat 2, 10). Tako se obradovaše i svi oci naši koji posetiše Vitlejem i duhom svojim dodirnuše Onoga koji je izvor i sejač radosti po celome svetu.
Uđimo i mi danas duhom u Vitlejemsku pećinu i poklonimo se Bogu i Čoveku. Duhom možemo, ako telom ne možemo. Možemo duhom i na nebo se popeti, pred Njegov večni presto, tamo gde Mu se sada klanjaju oni isti angeli i pastiri i carevi, koji su Mu se negda poklonili. Ako telom ne možemo sada dostići nebesa, duhom možemo. Gle, i On se može sada Duhom Svojim spustiti i ući u nas, u pećinu tela našega i doneti nam mir i radost. Jer je sam izrekao obećanje svakom onome koji Njega ljubi govoreći: k njemu ćemo doći i u njega ćemo se nastaniti (Jov. 14, 23). Tajna je ovo velika, kako se Bog može spustiti u telo ljudsko Svojim Svetim Duhom, no svi Božiji svetitelji i pravednici osetili su to na sebi kao stvarni događaj, i ostavili nam svedočanstvo o tome. I svi su nas opominjali, roditeljski i duhovnički, da očistimo pećinu života svoga od skotova i razbojnika od svake nečistote i prljavštine, kako bi se Spasitelj rođeni nekad u pećini Vitlejemskoj duhom mogao useliti u našu pećinu. Njemu se poklanjamo i Njemu pesmu pevamo: Rođeni od Djeve Marije, Bože naš, slava Tebi. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *