OMILIJE

 

OMILIJE
 
SLUŽBA HRISTOVA
 
Savest ljudi – Jedna uspomena sa hadžilukaVitlejemska pećina – Čistilište savesti – Utakmica u službi – Jedan redak zavet.
Za vreme Svetskoga Rata slušao sam govor jednog naučnika u Londonu. On je rekao, između ostaloga, ove velike reči: „Hristos je druga savest ljudi koja preporođava, osvetljava i pojačava našu urođenu savest. U ovim teškim danima kod ljudi bez Hrista urođena savest lako bledi i iščezava“.
Ove reči ja sam dobro zapamtio, i nosio ih u pametuj svojoj kao neko biserje.
Pre šest godina krenula je jedna grupa nas iz Jerusalima uz Vitlejem. Neki su seli u automobile, drugi na kamile, treći opet na konjska kola „arabije“ (od ove reči postala je naša reč rabadžija), a oni pravi i predani bogomoljci pošli su peške. Ugovorismo da se sačekamo svi u najvećoj radnji sedefa u Vitlejemu, pa da odatle, svi zajedno pođemo u sveštenu pećinu, gde se Spasitelj sveta rodio.
Kad smo se svi iskupili krenusmo jednom drugom ulicom ka Pećini. Neki strah obuze nam duše, uspori korake i zaveza jezike.
Pećina se nalazi na samome kraju varoši. Okolo nas trčala su arapska deca, vičući i kličući i tražeći bakšiš. Najednom pred nama se ukaza velika crkva, sazidana Carem Justinijanom nad samom pećinom.
Uđosmo u crkvu, pa se onda niz stepene spustimo u Pećinu. Tu smo dakle, u hladnoj pećini, gde je zakucalo najtoplije srce u istoriji roda ljudskog! U Pećini ništa osobito; samo je osobit On, koji se rodio u njoj. Ima i prostranijih i boljih peštera u Palestini. Ima ih mnogo; ali on ni od peštera nije hteo izabrati sebi najbolju. Prema istoku časna Trpeza, a ispod nje, na zemlji jedno veliko kandilo, što gori dan i noć, kroz mnoge vekove.Tu, gde to kandilo gori, rodio se On, – a naspram toga mesta, na drugoj strani, visi ceo red zapaljenih kandila. Tu su bile jasle, u kojima je On, povijen, ležao. Posmatrajući sve ovo sa poštovanjem i sećanjem na Hrista, strah nas prođe i mi osetismo čudnu toplinu u srcima. Nekima se oteše i suze na oči, a neki počeše glasno da jecaju. Ovo mesto dejstvuje kao čistilište. Čovek misli samo na Hrista i na sebe. I kad učini sravnjenje, svak mora da se zaplače od stida. Malo ko od nas da nije rođen u većoj udobnosti nego On. Tako je hteo On, Car nad Carevima i Gospodar nad Gospodarima, kako je nazvan u Apokalipsisu.
– Zašto se baš onda morao roditi? – kroz plač upita jedna žena našeg vođa, jednog grčkog kaluđera iz Patrijaršije Jerusalimske. Vidite kako je ovde u leto hladno, kako li je tek moralo biti u zimu kad se On rodio?
– Pa On je i došao da bude sluga svima – odgovori vođa. – Sam je rekao: Sin čovečji nije došao da mu služe, nego da služi. Znate, gospođo, da nesavesnim ljudima nije bilo pravo ni što se On ovde rodio, ni što se uopšte rodio. Tek što se rodio morala je njegova Sveta Majka da beži sa Njim na rukama, odavde u Misir ispred mača Irodova, a šta bi tek činili zavidljivci, da se on rodio na boljem mestu.
 
* * *
 
Vraćajući se iz Vitlejema nama su zujale u ušima reči:
– On je došao da bude sluga svima, i budući sluga svima On je bio druga savest sviju. On je sav bio služba i savest. Onaj ko služi – onaj budi savest kod ljudi Onaj pak, ko se gramzi za pravo i gospodarstvo – onaj sagoreva savesti u ljudi. Zato su tako često sluge veći moralni faktori u svetu nego njihovi gospodari. To se ne piše u knjige i u novine, ali to se upisuje na nebesima, gde će mnogi prvi biti poslednji.
Teško je bilo otpočeti ma kakav razgovor posle silnih utisaka o onoj sveštenoj Pećini. Najzad prvi odreši jezik naš vođa, pokaza nam jednu crkvu ukraj puta: Eto, na onom mestu prenoćila su tri Cara sa Istoka, kada su se posle poklonjenja Gospodu vratila doma; pa posle jedne pauze opet reče:
– Svetlost Zvezde dovela ih je do Pećine, a sa svetlošću Hristovom vratili su se u svoju zemlju.
Tada se jedan Abisinac okrete našem vođi i progovori:
– Danas sam ja od tebe mnogo naučen. I ako sam mnogo puta čitao Jevanđelje, nikad se, priznajem, nisam pažljivije zadržavao na rečima Hristovim o službi. Kad si me podsetio na Njegove reči da On nije došao da mu se služi, nego da služi, otkrio si mi jednu bitnu istinu o Hristu Gospodu.
– Pa da! odgovori naš vođa zadovoljno. – Tako je napisano. Ima i drugih Njegovih sličnih izreka kao:A ja sam među vama kao sluga; ili: Ko je među vama starešina neka bude kao sluga; ili: Ko hoće da bude prvi među vama neka bude svima sluga; i još druge njegove reči u tome smislu.
– Ne samo reči, brate, nego i sva dela Njegova pokazuju, da je On došao zbog službe, – reče neko treći!
– Pa eto i Njegovo rođenje u pećini!
Jedan Rus doktor uzdahnu:
– Ja se osećam kao da sam u onoj Pećini dušu okupao. A kako vi, gospodine konzule? (To beše jedan konzul iz Kaira).
– A ja – odgovori konzul – kao da sam dobio još jednu savest.
Bili smo već na domaku Jerusalima. Pri zahodu sunca mi smo pogađali, koje je koje zdanje u gradu.
Eno crkve na Sionu! Gle tamo niže Omarove džamije! A tamo dalje eno velike crkve Vaskrsenja! Eno Golgote!
Dok smo mi tako posmatrali panoramu Jerusalima, naš vođa se udari rukom po čelu, pa će reći:
– Ah, oprostite nešto sam zaboravio, i ogrešio se! Mi zaćutasmo.
– Zaboravio sam, veli da vam kažem jedan drevni običaj. Ko god od Hrišćana poseti Pećinu u Vitlejemu, treba da da zavet pred Bogom, da će dobro delo učiniti. Molim vas, dakle, prenesite se duhom ponovo u sveštenu Pećinu, i zavetujte se nešto, svaki za sebe, javno ili tajno.
Mi stadosmo kao okamenjeni.
Kakav bi zavet mogli dati? Toliko se dobrih dela može učiniti u svetu, ali na koje mi imamo sad da se zavetujemo?
– Znate kakav zavet da učinimo – reče jedan koga smo mi zbog njegove ćutljivosti zvali filosofom.
Jedan zavet za sve nas. Vi vidite da ljudi svuda u svetu najviše čine nesrećnim sebe i druge zbog javne utakmice oko vlasti, gospodstva i tome slično. Hajde, mi ovako sakupljeni da se zavetujemo, da ćemo ostatak svoga života ispuniti služenjem u ime Hristovo, utakmicom u službi.
– Sjajno! – uzviknuše svi.
– Zaista sjajno! – reče Abisinac. Ta Sin Božiji je želeo očistiti svet od paganskog takmičenja oko vlasti, gospodstva, koje danas čini sve narode nesrećnim i zbunjenim. To je Hristos, braćo!
I ako smo mi kršteni u Njegovo ime treba i da služimo u Njegovo ime.
Tako se mi zavetovasmo i rastadosmo.
Nikad se više nismo videli. Koliko je ko od tih mojih saputnika ispunio ovaj zavet nije mi poznato. Jedno znam: da je naš zavet bio potpuno iskren. I mogu verovati, da su moji saputnici bolje od mene ispunili ovaj retki zavet. A ja za sebe mogu reći, da ukoliko sam ga mogao ispuniti za poslednjih šest godina, utoliko osećao sam se živim, i srećnim i – čovekom.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *