OMILIJE

 

OMILIJE
 
ROŽDESTVO I
Jevanđelje o Prvencu
 
Matej 1, 18-25. Zač. 2.
 
Ko sa poslušnošću i smirenjem priđe Gospodu Isusu Hristu, taj neće nikada više poželeti, da se odvoji od Njega.
Početna vežbanja regruta za vojsku Hristovu jesu vežbanja u poslušnosti i smirenju.
Sa poslušnošću i smirenjem počinje novi svet, nova tvar, novo čovečanstvo. Stari svet je pogazio poslušnost prema Bogu i smirenje pred Bogom, i time je porušio most između zemlje i neba. Duhovna građa za obnovljenje toga mosta jesu, na prvom mestu, poslušnost i smirenje.
Dok je Adam bio bogat poslušnošću i smirenjem, dotle je on jedva mogao praviti razliku između svoga duha i duha Božjega, između svoje volje i volje Božje, između svojih misli i misli Božjih. On nije mogao ništa ni osećati, ni hteti, ni misliti, što nije bilo u Bogu i od Boga. Kao angeli Božji tako je i Adam stajao u neposrednoj blizini Boga, i iz neposredne blizine gledao je u praizvor svetlosti, mudrosti i ljubavi. Nije mu bilo potrebno paliti nekakvu svoju sveću živeći u samome suncu. Njegova sveća u suncu niti bi gorela niti bi svetlila.
No kada je Adam prekršio poslušnost i izgubio smirenost – a to dvoje uvek jednovremeno se ili gubi ili dobija – tada je njegovo neposredno opštenje s Bogom presečeno, most porušen, i on je pao u strašnu tamu i memlu, u kojoj je morao svetliti sebi svojom svećom, koju mu je ipak milost Božja dala onda kada ga je pravda Božja isterala iz Raja. Tada je on ne samo počeo praviti razliku između sebe i Boga, između svoje volje i volje Božje, svojih osećanja i osećanja Božjih, i svojih misli i misli Božjih, – ne samo počeo praviti i uviđati razliku, nego je jedva, ovda onda u časovima prosvetljenja, mogao zapaziti sličnost svoju s Bogom.
Avaj, u takav bezdan bio je survan svojom neposlušnošću i gordošću onaj, koji je prvobitno bio stvoren po obrazu i podobiju same Svete i Božanske Trojice! („U čoveku neporočnom obraz Božji bio je izvor blaženstva, u čoveku palom on je (samo) nadežda blaženstva“. Filaret Moskovski: Slovo na Vavedenije.) Avaj, svi smo mi potomci Adamovi, svi – niski izdanci iz panja posečenog kedra, koji se negda veličanstveno uzvišavao i vijao nad svima Božjim stvorenjima u Raju, niski izdanci obuzeti visokim korovom surove prirode, koja se kao zavesa spustila između nas i praizvora besmrtne ljubavi.
Pogledajte samo kako, kao na udar magičnoga štapa, neposlušnost i gordost ljudskoga praoca najedanput menjaju svu tvar okolo njega, i on biva okružen čitavom vojskom neposlušnih i pogorđenih!
Dok je Adam bio poslušan i smiren pred svojim Tvorcem, dotle je sva njegova okolina disala poslušnošću i smirenjem. No kakva promena scene u jednom trenutku! U trenutku Adamova pada, Adama okružuju sve samo neposlušni. Tu je pokraj njega neposlušna Eva. Tu je glavni nosilac neposlušnosti i gordosti – duh neposlušnosti, Satana. Tu je i sva priroda, neposlušna, zbuntovana i luda. Voće, koje se dotle topilo od slasti u čovekovim ustima, počinje ga udarati svojom gorčinom. Trava, koja se povijala kao svila pod njegovim nogama, počinje ga grepsti kao boca. Cveće, koje se radovalo kad ga car njen miriše, počinje se oklopljavati trnjem, da ga odbije od sebe. Zverovi, koji su se kao jaganjci umiljavali oko njega, počinju naletati na nj sa oštrim zubima, i očima plamtećim od gneva. Sve uzima nemiran i prateći stav prema Adamu. I najbogatiji od sve stvorene prirode osetio se najsiromašniji. Pre toga obučen u slavu arhangelsku, sada se osetio unižen, usamljen i – nag; tako nag, da je morao da pozaima od prirode odelo svojoj nagoti, i telesnoj i duhovnoj. Za svoje telo počeo je pozaimati kožu od životinja i lišće od drveća, a za svoj duh počeo je pozaimati od svih stvari – od stvari! – znanje i umenje. Onaj koji je dotle pio sa prepunog izvora života, sada je bio prinuđen da hodi za stokom, da se saginje u blato, i pije iz stopa stočnih, kako pri fizičkoj tako i pri duhovnoj žeđi.
Pogledajte sada Gospoda Hrista i Njegovu okolinu. Sve sama poslušnost i smirenje! Arhangel Gavril, predstavnik angelske poslušnosti i smirenja; Deva Marija – poslušnost i smirenje; Josif – poslušnost i smirenje; pastiri – poslušnost i smirenje; mudraci istočni – poslušnost i smirenje; zvezde nebeske – poslušnost i smirenje. Poslušne bure, poslušni vetrovi, poslušna zemlja i sunce, poslušni ljudi, poslušna stoka, poslušan i sam grob. Sve je poslušno Sinu Božjem, Novom Adamu, i sve se smirava pred Njim, jer i On je beskrajno poslušan prema Svome Ocu i smiren pred Ovim.
Poznato je, da uz mnoge zemaljske useve, koje čovek seje i neguje, rado niču i neke druge trave i prorašća, nesejana i nenegovana. Tako i sa dobrodeteljima: budeš li marljivo sejao i negovao poslušnost i smirenje u duši tvojoj, videćeš, da će ubrzo pored njih nići i cela kita ostalih dobrodetelji. Jedna od prvih jeste prostota, unutrašnja i spoljašnja. Poslušnu i smirenu Devu Mariju krasi istovremeno i čedna prostota. Tako isto i pravednoga Josifa, tako i apostole, i jevanđeliste. Pogledajte samo, s kakvom besprimernom prostotom opisuju jevanđelisti najveće događaje u istoriji ljudskoga spasenja, u istoriji vaseljene! Možete li sebi predstaviti, s kakvom bi opširnoću i teatralnošću jedan svetski književnik opisao, recimo, vaskrsenje Lazarevo, da je slučajno mogao biti očevidcem toga događaja? Ili, kakvu bi nafrazanu i naduvenu dramu napisao o svemu onome, što se dešavalo u duši poslušnoga, smirenoga i prostoga čoveka Josifa u onom trenutku, kada je doznao, da je njegova štićenica i obručnica bremenita? Sve ovo pak opisuje jevanđelist u današnjem jevanđelju svega sa nekoliko prostih rečenica:
A rođenje Isusa Hrista bilo je ovako: kad je Marija, mati njegova, bila obručena Josifu, a još dok se ne behu sastali, nađe se da je ona trudna od Duha Svetoga. Pre toga jevanđelist je opisivao rodoslov Gospoda Isusa, ili bolje reći: rodoslov pravednog Josifa, iz plemena Judina a od kolena Davidova. U tome rodoslovu jevnađelist je ređao ljude, rođene od ljudi, putem i načinom prirodnim, kako se svi smrtni ljudi u svetu rađaju. Najedanput počinje opisivati rođenje Gospoda i veli: a rođenje Isusa Hrista…. kao da pokaže sa onim a neobičnost i nadprirodnost Njegovog rođenja, koje se sasvim izdvaja od načina rođenja svih nabrojanih predaka Josifovih. Marija, mati Njegova, bila je obručena Josifu. U očima sveta to obručenje moglo se smatrati kao uvod u bračni život; no u očima Marije i Josifa to se nije moglo tako smatrati. Isplakana od Boga, Deva Marija je zavetom roditeljskim bila zauvek posvećena Bogu. Taj zavet roditeljski ona je i od svoje strane dragovoljno usvojila, što pokazuje i njeno mnogogodišnje službovanje u hramu jerusalimskom. Da je stajalo do njene volje, ona bi nesumnjivo provela do smrti u hramu kao i Ana, kći Fanuilova (Lk. 2, 36-37), ali zakon je drugčije propisivao, pa je drukčije moralo i biti. Ona se obručila Josifu ne zato, da bi živela u braku nego baš da bi izbegla brak. Sve pojedinosti ovoga obručenja i njegovog značaja nalaze se u predanju crkvenom. I kad bi ljudi cenili predanje u vezi sa Bogomaterom, sa pravednim Josifom i sa svima ličnostima, pomenutim u Jevanđelju, koliko cene predanja, često i najluđa, u vezi sa svetskim carevima, vojvodama i mudracima, svakome bi bio jasan smisao obručenja Presvete Deve sa Josifom. (Sveti Ignjatije veli, da je Deva obručena bila „da bi rođenje Njegovo bilo sakriveno od đavola, te da bi đavo mislio o Njemu kao rođenome od venčane žene a ne od devojke“. Isto i Jeronim Tolk. na Mateja. Isto i Grigorije Neokesarijski: II Slovo na Blagovesti).
A još dok se ne behu sastali – ove reči ne znače, da su se oni potom sastali kao muž i žena, niti je ovo na pameti jevanđelista. Jevanđelista interesuje u ovom slučaju samo rođenje Gospoda Isusa i nikoga više, i on ispisuje gornje reči, da pokaže, da je Njegovo rođenje bilo bez sastanka muža i žene. Zato razumi reči Jevanđelista isto kao da je napisao: i bez sastanka njihova nađe se da je ona trudna od Duha Svetoga. Samo od Duha Svetoga i mogao je biti začet onaj, koji je imao da usred carstva duha mraka i zlobe uspostavi carstvo Duha svetlosti i ljubavi. Kako bi On mogao ispuniti Svoju božansku misiju u svetu, da je došao u svet kroz sve kanale zemaljske, zatvorene grehom i zapahnute truleži smrtnom? U tom slučaju novo vino mirisalo bi na stare mehove, i Onaj, koji je došao da spase svet, i sam bi potrebovao spasenja. – Čudom je samo mogao biti spasen svet, čudom Božjim; tako je verovao ceo čovečji rod na zemlji. Pa kad je čudo Božje došlo, ne treba sumnjati u njega, nego mu se treba pokloniti i sebi u tome čudu potražiti leka i spasenja. Kako postupa Josif saznavši za trudnoću Deve Marije?
A Josif muž njezin, budući pravedan, i ne hoteći je javno sramotiti, namisli je tajno pustiti. On postupa, dakle, po poslušnosti k zakonu Božjem. On je poslušan volji Božjoj, kako je i ukoliko je volja Božja do tada bila objavljena narodu izrailjskom. On postupa i po smirenju pred Bogom. Ne budi suviše pravdiv! opominje premudri Solomon (Propov. 7, 16). To jest: ne teraj suviše pravdu nad onima, koji pogreše, nego se sećaj svoje slabosti i svojih grehova, pa se staraj da milošću ublažiš pravdu prema grešnicima. Zapojen ovim duhom Josif nije ni pomislio, da Devu Mariju predaje sudu za podozrevani greh: i ne hoteći je javno sramotiti, namisli je tajno pustiti. Ovakav plan prikazuje nam Josifa kao uzorita čoveka, uzorita u pravdi i milosti, kakvog je u opšte duh staroga zakona mogao vaspitati. Kod njega je sve prosto i jasno, kako je to i moglo biti u srcu jednog bogobojažljivog čoveka.
Ali tek što je pravedni Josif bio smislio jedan zgodan izlaz iz nezgodnog položaja, najedanput umeša se nebo u njegov plan sa jednom iznenadnom zapovešću:
No kad on tako pomisli, a to mu se javi u snu angel Gospodnji i reče: Josife, sine Davidov! ne boj se uzeti Marije žene svoje, jer ono što se u njoj začelo od Duha je svetoga. Angel Božji, koji je pre toga javio Prečistoj Devi dolazak u svet Bogočoveka, sada ide i raščišćava put pred Njim i uravnava staze nogama Njegovim. Josifova sumnja je jedna smetnja na putu Njegovom, i to vrlo jaka i opasna smetnja. Tu smetnju treba ukloniti. Da bi pokazao, kako je nebeskim silama lako učiniti i ono što je ljudima vrlo teško, angel se ne javlja Josifu na javi nego u snu. Oslovljavanjem Josifa sinom Davidovim angel hoće da ga istovremeno i počastvuje i opomene. Kao potomak cara Davida ti treba da se raduješ ovoj božanskoj tajni više od drugih ljudi, no treba i da je razumeš bolje od drugih. No kako to da angel naziva Devu ženom njegovom: ne boj se uzeti Marije žene svoje? Onako isto kako je i Gospod sa krsta rekao Majci Svojoj: ženo, eto ti sina! a potom učeniku svome: eto ši matere (Jov. 19, 26-27)! Vaistinu, štedljivo je nebo na reči, i ništa izlišno ne govori. Da nije trebalo to reći, zar bi angel rekao? Ako je ovaj naziv Marije ženom
Josifovom kamen spoticanja nekim nevernim ljudima, on je odbrana čistote od nečistih sila, Jer Božju reč ne slušaju samo ljudi nego svi svetovi, i dobri i zli. Onaj ko bi želeo proniknuti u sve tajne Božje, taj bi morao imati vid Božji za svu tvar vidljivu i nevidljivu.
Ono što se u njoj zanelo od Duha je svetoga. Božje je to delo a ne ljudsko. Ne gledaj na prirodu, i ne boj se zakona. Ovde dejstvuje veći od prirode i jači od zakona, bez koga ni priroda ne bi imala života, ni zakoni sile.
Iz ovoga što angel saopštava Josifu jasno je, da Deva Marija ništa nije pričala ovome o svome ranijem viđenju sa velikim arhangelom, kao što je jasno, da se ona sada, kada ju je Josif nameravao otpustiti, nije ni najmanje pravdala. Saopštenje arhangela, kao i sve nebeske tajne, koje su joj se postepeno otkrivale, ona je čuvala i slagala u srcu svome (Lk. 2, 19; 2, 51). U svojoj veri u Boga i poslušnosti prema Bogu ona nije prezala ni od kakva poniženja pred svetom. „Ako su moje muke ugodne Bogu, zašto da ih ne podnesem?“ govorili su docnije neki hrišćanski mučenici. Živeći u stalnoj molitvi i bogomisliju i Prečista je mogla reći: „ako je moje poniženje ugodno Bogu, zašto da ga ne podnesem?“ Samo neka ja budem prava pred Gospodom, koji srca poznaje, a svet neka čini sa mnom što hoće. Znala je pak ona, da joj sav svet ne može ništa učiniti, što Bog ne bi dopustio. Kakvo milokrvno mirenje pred Gospodom živim, i kakva predivna predanost volji Njegovoj! I još uz to – kakvo herojstvo duha kod jedne nežne device! Tajna je Gospodnja u onih koji ga se boje (Ps. 25, 14). Dok grešnice u naše vreme, kao i u sva vremena, navode čak i lažne svedoke za sebe, dotle Deva Marija, koja nema čoveka za svedoka nego Svevišnjega Boga, ne pravda se, ne uzbunjuje se, nego ćuti, – ćuti i čeka, da je sam Bog u svoje vreme pravda. I Bog je pohitao brzo, da opravda Svoju izbranicu. Onaj isti angel, koji joj je otkrio veliku tajnu njenog začeća, požurio je sada da on govori mesto ćutljive Device. Objasnivši, dakle, Josifu ono što je već bilo, angel Božji sada ide dalje i objašnjava mu ono što ima da bude:
Pa će roditi sina, i nadeni mu ime Isus, jer će on spasti svoj narod od grehova njihovih. „Ne reče: rodiće ti sina, no tako prosto reče – rodiće; jer (ga) ne rodi njemu no svemu svetu“ (Zlatousti). Angel upućuje Josifa, da se ponaša prema Novorođenom kao istinski otac, zbog čega i kaže: i nadeni mu ime. Isus znači Spasitelj; zato druga rečenica i počinje sa jer; to jest. nadeni mu ime Spasitelj, jer će on spasti svoj narod od grehova njihovih.
Arhangel je istinit vesnik Božji. On govori ono što doznaje od Boga; on gleda istinu o Bogu. Za njega priroda sa svojim zakonima kao i da ne postoji. On zna samo za svemoć Boga živoga, kao što je nekada i Adam znao. Rekavši: on će spasti narod svoj od greha njihovih, arhangel je predskazao osnovno delo Hristovo. Hristos ima da dođe da spase ljude ne od nekog sporednog zla nego od glavnog zla, od greha, koji je izvor svemu zlu u svetu. On ima da spase drvo čovečanstva ne od jednog oblaka gusenica, koje ga slučajno brste jedne godine, nego od crva u korenu, od koga se celo drvo suši. On dolazi da spase ne čoveka od čoveka, ni narod od naroda, no sve ljude i sve narode od Satane, sejača i vlastitelja greha. On dolazi ne kao braća Makaveji, ili Varava, ili Bar -Kohba, da diže bunu protiv Rimljana, koji su kao oblak gusenica navalili na narod izrailjski da ga opuste, nego kao besmrtni i sveopšti lekar, pred kojim su i Izrailjci i Rimljani, i Grci i Misirci, i svi narodi na zemlji, bolesni i prebolesni, sušeći se od jednog istog mikroba, od greha. Hristos je, docnije, savršeno ispunio predskazanje arhangela. Opraštaju ti se gresi! bila je Njegova pobedonosna reč kroz celu Njegovu zemnu delatnost među ljudima. U tim rečima sadržavala se i dijagnoza bolesti i lek. Greh – to je dijagnoza bolesti; oproštenje greha – to je lek. I Josif je bio prvi udostojen od smrtnih ljudi u Novom Stvaranju, da sazna pravi cilj dolaska Mesije i pravu prirodu Njegove delatnosti.
Ovo što je arhangel do sad rekao Josifu, bilo je dovoljno, da ovaj, u poslušnosti novoj i neposrednoj zapovesti Božjoj, odustane od svojih misli kao i od plana u pogledu otpuštenja Marije. Nebo naređuje – Josif se povinuje. No običan metod neba nije, da ljudima izdaje naredbe bez apelovanja na ljudsko poimanje i samoopredeljenje. Bogu je od početka bilo stalo do toga, da čovek dejstvuje kao slobodno biće. Jer u slobodi, u slobodnom samoopredeljenju čoveka, i sastoji se sva čar čoveka. Bez slobode čovek bi bio samo jedna mehanička vešta naprava Božja, koju bi Bog držao i kretao isključivo po svojoj volji i svojoj sili. Takvih naprava Bog ima u prirodi dosta, no čoveku je On dosudio izuzetan položaj, davši mu slobodu, da se opredeljuje za Boga ili protiv Boga, za život ili za smrt. Položaj pun časti no u isto vreme i pun opasnosti. Zato i ne izdaje Bog Adamu prostu zapovest: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu, ali s drveta od poznanja dobra i zlas njega ne jedi, nego Bog odmah dodaje: jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš (Post. 2, 16-17). Sa ovom poslednjom rečenicom Bog daje čoveku jedan razlog njegovom razumu i jedan motiv njegovoj volji, da ne jede od zabranjenog drveta ]er u koji dan okusiš s njega, umrećeš. Slično čini sada i arhangel s Josifom. Pošto je izdao naređenje ovome, da primi Mariju i ne otpušta je, i pošto je objasnio, da je plod devičanske utrobe njene od duha svetoga, arhangel podseća Josifa i na jasno proročanstvo velikog proroka: gle, devojka će začeti i rodiće sina, i nazvaće se Emanuil, što će reći: s nama Bog (Isa. 7, 14)!
To što je napred rečeno: i nadeni mu ime Isus ne stoji u protivnosti sa ovim što se sad kaže, naime: i nazvaće se Emanuil, što će reći s nama Bog. U prvom slučaju Josifu se naređuje, da mu on nadene ime Isus, tj. Spasitelj, a u drugom slučaju tvrdi se, da će Mladenac biti nazvan, od ljudi i naroda, Emanuil, tj. s nama Bog. I jedno i drugo ime, svako na svoj način, izražavaju najbolji smisao dolaska Hristovog u svet i Njegovog dela u svetu. On će naime doći, da oprosti grehe, da pomiluje i spase ljude od greha, zato će se zvati Spasitelj, – Isus. No ko može opraštati grehe osim jednoga Boga (Mark. 2, 7)? Niko u svetu; niko ni na nebu ni na zemlji nema ni prava ni moći opraštati grehe i spasavati od greha tokmo edin Bog. Jer greh je glavni crv bolesti svetske. I niko ne poznaje bezdani užas greha kao Bog, koji je bezgrešan; niti iko može crv greha iščupati iz korena osim Boga. Pa kako je Isus opraštao grehe, i kroz to činio ljude zdravim, to On i jeste Bog među ljudima. Kad bi se htela imena dovoditi u uzročnu vezu, onda bi se ime Emanuil stavilo pred ime Isus. Jer da bi Novorođeni mogao izvršiti posao Spasitelja, on mora biti Emanuil, tj. mora doći kao Bog među nas. No i ovako kako je, ima isti smisao. Svejedno je, rekli ovako ili onako; smisao je isti, rekli mi: Emanuil – zato Spasitelj, ili rekli Spasitelj – jer je Emanuil (No ko će Ga nazvati Emanuilom? Gle, ovde se govori bezlično „Niko Ga nije nazvao Emanuilom. Po imenu – niko, a ustvari – svi. Oni koji su poverovali, saglašavali su se, da je s nama Bog, mada On živi među nama kao čovek“. Monah E. Zigaben: Tolkovanje Mateja). U svakom slučaju jedno je jasnije od svega u svetu, a to je, da spasenja ovome svetu nema, ako Bog ne dođe u njega; i da nama ljudima nema ni leka ni spasenja, ako Bog ne bude bio s nama. Ako ne bude Bog bio s nama, i to ne samo kao ideja ili lepi san, nego s nama kao i mi: s dušom kao i mi, u telu kao i mi, u jadu i stradanju kao i mi, i – najzad, u onome što nas najvećma čini različnim od Boga – u smrti kao i mi. zato svaka vera, koja uči da Bog nije došao u telu i da ne može doći u telu, lažna je, jer predstavlja Boga i kao nemoćna i kao nemilosrdna; predstavlja ga kao maćehu a ne kao majku. Kao nemoćna predstavlja ga, jer ga uvek bojažljivo čuva od najvećeg megdana – megdana sa Satanom, grehom i smrću. Treba okovati Satanu, treba iščupati klicu greha iz korena duše ljudske, treba žalac smrti satrti – ah, treba izvršiti delo veće i teže nego što bi bilo svet držati na svojim plećima. Naš Bog je taj megdan održao, i to pobedonosno. Ljudi drugih vera boje se, da i u mislima dozvole svojim bogovima takvu borbu, u kojoj bi protivnici njihovi mogli pobediti. Kakva bi to majka bila, koja se ne bi sagnula do zemlje iz ljubavi prema svome čedu, da ga teši, da ga ljuljuška, da mu guguće? Pa još ako je dete u ognju, ili u zverinjaku! O, Gospode, oprosti, što se ovako pitamo! Kakav bi Ti bio milosrdni Tvorac sveta, kad Te milost ne bi spustila među nas, nego kad bi samo iz maglovite i bezbolne daljine posmatrao nesreću našu, a da nikada hladan prst ne pružiš u oganj naš, niti nogom Svojom da kročiš u pećinu, u kojoj nas zverovi dave? Zaista, Ti si se spustio među nas, i još niže nego što ikakva zemaljska ljubav to iziskuje; rodio se se u telu, da s telesnima poživiš i telesne spaseš; pričestio si se čašom stradanja svih Tvojih stvorenja; nisi delio ni s kim tu čašu gorkog pričešća, nego si je sam do dna ispio. Ti si zato naš Spasitelj, jer si bio Bog među nama; bio si Bog među nama, zato si i mogao biti naš Spasitelj. Slava Ti, Isuse Emanuile!
Što se tiče Josifa, on je sa strahom i trepetom sve jasnije uviđao, da se oko njega plete tkivo, duže od sunčane svetlosti a šire od vazduha; jedno tkivo, kome je sam Svevišnji osnov, a angeli i sva stvorenja potka. Njemu je palo u deo, da u centru samoga tkiva Novog Stvaranja posluži kao oruđe Božje. Dok god čovek ne oseti, da Bog kroza nj dela Svoje delo, dotle je on slab i nejak, neodređen i samoprezren. No kada čovek oseti, da ga je Bog uzeo u Svoje ruke, kao kovač gvožđe za kovanje, on se oseti istovremeno moćan i smiren, jasan u postupcima svojim, i ponosit Bogom svojim.
Kad se Josif probudi od sna, učini onako kako mu je angel zapovedio, i uze Devu Mariju opet k sebi, i ne znadijaše za nju dok ne rodi sina svoga prvenca, i nadene mu ime Isus. Kad čitamo sveto Jevanđelje, treba um jevanđelski da prenosimo u sebe a ne svoj um u Jevanđelje. Sam u čudu jevanđelist priča o čudu rođenja Spasiteljeva. Njemu je glavno da pokaže, da je to rođenje bilo na čudesan način. Ovo je već četvrti dokaz toga, koji jevanđelist Matej u današnjem jevanđelju ističe. Prvo je rekao, da je Deva Marija bila samo obručena Josifu; drugo, da se ona našla trudna od Duha svetoga; treće, da je angel u snu objavio njenu trudnoću kao čudesnu i nadprirodnu; i četvrto, evo, sada ponavlja tu istu misao rečima, da Josif ne znadijaše za nju dok ne rodi sina svoga prvenca. Jasno je, dakle, kao sunce, da Jevanđelist i ne pomišlja da kaže, kao da je posle ovoga rođenja Josif stupio u vezu sa Marijom. Ono što nije bilo dok ne rodi sina, nije bilo ni posle, kada rodi sina. Kad bi mi rekli za nekoga, da dok god traje bogosluženje u crkvi on ne pazi na reči sveštenika, mi svakako i ne pomišljamo da time kažemo, da taj neko po svršetku bogosluženja pazi na reči sveštenika. Ili kad kažemo za čobanina, da on peva dok ovce pasu, mi ne mislimo, da čobanin ne peva kad ovce prestanu da pasu. („Kao što se kaže za vreme Potopa, da se gavran ne vrati u lađu dokle se zemlja ne isuši; on se, naravno, ni posle ne vrati. (Ili) kao što Hristos govori: s vama sam do kraja vremena: eda li potom neće biti s nama?“ Teofilakt) Reč prvenac pak odnosi se isključivo na Gospoda Isusa (Ps. 89, 27; sravni II Samuil 7, 12 – 16; Jevr. 1, 5-6; Rim. 8, 29), koji je prvenac među svima carevima, i prvenac među braćom svojom (Rim. 8, 29), to jest: među spasenim i usinovljenim ljudima. Kad bi se prvenac pisalo sa velikim početnim slovom, kao osobena imenica, ne bi proizašlo nikakvo dvojstvo u mišljenju. Ili, kad bi se pred reč prvenac stavila zapeta, opet ne bi proizašlo nikakvo dvojstvo i nikakva zabuna. Međutim, baš treba i čitati, kao da je Prvenac osobno ime, i kao da napred stoji zapeta: i rodi sina svoga, Prvenca. Gospod Isus je Prvenac kao tvorac novoga carstva, kao Novi Adam.
Za svetoga Amona (Žitija Svetih: 4 Oktobra) priča se, da je osamnaest godina bio u braku sa venčanom ženom ne imajući s ovom nikako telesne veze. Sveta mučenica Anastasija (22. decembra), takođe živela je niz godina u braku sa Pomplijem, rimskim senatorom, i nije imala s njim nikako telesne veze. Navodimo ovde samo dva primera od hiljade drugih. Svojim prečistim devičanstvom, prežde roždestva, v roždestvje i po roždestvje, Deva Marija je pokrenula na devičanski život hiljade i hiljade devojaka i momaka kroz istoriju crkve. Ugledajući se na njeno devičanstvo mnoge su venčane žene prekidale brak i posvećivale se devičkoj čistoti. Ugledajući se na nju mnoge su teške razvratnice trzale se od svog razvratnog života, perući svoju uprljanu dušu suzama i molitvom. Kako bi se, dakle, moglo i zamisliti, da je Prečista Deva, stub i nadahnuće hrišćanske čistote i devičanstva kroz vekove, mogla biti niža u devičanstvu, od svete Anastasije, Tekle, Varvare, Katarine, Paraskeve i ostalih bezbrojnih? Ili, kako bi se moglo i zamisliti, da je Ona, koja je nosila u telu svome bestrasnoga Gospoda, mogla ikada imati i sen telesne strasti; Ona, koja je Boga nosila i Boga rodila „bila je devom ne samo telom nego i duhom“, govori sveti Amvrosije. A Zlatoust opet sravnjuje Duha Svetoga sa pčelom i veli: „kao što pčela neće da uđe u smradan sud, tako ni Duh Sveti neće da uđe u nečistu dušu“.
No prekinimo razgovor o onome, čemu treba posvetiti manje razgovora a više divljenja. Tamo gde je poslušnost i smirenje naspram Boga živoga, tamo je čistota. Poslušne i smirene sluge Svoje Gospod isceljuje od svake zemaljske strasti i pohote. Posvetimo se s toga očišćenju svoje savesti, svoje duše, svoga srca i svoga uma, da bi se i mi udostojili blagodatne sile Duha Svetoga; da bi jednom prestala zemlja sejati svoje seme po unutrašnjem čoveku našem, te da bi Duh sveti začeo unutra u nama nov život i novoga čoveka, sličnoga Gospodu i Spasu našem Isusu Hristu. Njemu neka je slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim, – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *