OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA ŠESNAESTA
Jevanđelje o talantima
 
Matej 25, 14-30. Zač. 105.
 
Bog stvara nejednakost; ljudi ropću na nejednakost. Jesu li ljudi mudriji od Boga? Kad Bog stvara nejednakost, znači da je nejednakost mudrija i bolja nego jednakost.
Bog stvara nejednakost zbog dobra ljudi; ljudi ne mogu da vide svoje dobro u nejednakosti.
Bog stvara nejednakost zbog krasote nejednakosti; ljudi ne mogu da vide krasotu u nejednakosti.
Bog stvara nejednakost zbog ljubavi, koja se razgoreva i podržava nejednakošću; ljudi ne mogu da vide ljubav u nejednakosti.
To je prastari ljudski bunt zaslepljenosti protiv vidovitosti, ludosti protiv mudrosti, zla protiv dobra, rugobe protiv lepote, zlobe protiv ljubavi. Još su Eva i Adam, predali se Satani, da bi samo bili jednaki s Bogom. I još je Kain ubio brata Avelja zato što im žrtve nisu bile jednako prave pred Bogom. Od tada do sada traje borba grešnih ljudi protiv nejednakosti. A i od pre toga do sada Bog stvara nejednakost. Od pre toga, velimo, jer Bog je i angele stvorio nejednakim.
Bog želi da ljudi budu nejednaki po svemu spoljašnjem, kao: po bogatstvu, moći, činu, učenosti, položaju i t.d., i ne preporučuje u tome nikakvo nadmetanje. Ne tražite prva mesta, zapoveda Gospod Isus. Bog želi nadmetanje ljudi u umnožavanju unutrašnjih dobara: vere, dobrote, milosrđa, ljubavi, krotosti i blagosti, smirenosti i poslušnosti. Bog je dao i spoljašnja i unutrašnja dobra. No spoljašnja dobra kod čoveka On smatra jevtinijim i neznačajnijim od unutrašnjih dobara. Spoljašnja dobra On je dao na uživanje i životinjama kao i ljudima. No bogatu riznicu unutrašnjih, duhovnih dobara On je rasuo samo po dušama ljudskim. Bog je dao čoveku nešto više nego životinjama, zato On traži od čoveka više nego od životinja. Taj višak sastoji se u duhovnim darovima.
Spoljašnja dobra Bog je dao čoveku, da posluže unutrašnjim. Jer sve spoljašnje služi kao sredstvo unutrašnjem čoveku. Sve vremeno određeno je na službu večnom; i sve smrtno određeno je na službu besmrtnom. Čovek koji ide obratnim putem, i koji svoje duhovne darove sve utroši isključivo na sticanje spoljašnjih, vremenih dobara, bogatstva, vlasti, čina, svetske slave, liči na sina koji od oca nasledi mnogo zlata, pa sve zlato raspe na kupovanje pepela.
Za ljude koji su osetili u duši svojoj položene darove Božje, sve spoljašnje postaje maloznačajno: Kao osnovna škola za onog ko dođe na veliku školu.
Samo za spoljašnja dobra bore se neznalice a ne mudraci. Mudraci vode jednu težu i korisniju borbu – borbu za umnožavanje unutrašnjih dobara.
Za spoljašnju jednakost bore se oni, koji ne umeju ili ne smeju da zavire u sebe, niti da zaposle sebe na unutrašnjoj, na glavnoj njivi svoga čovečanskog bića.
Bog ne gleda na to, šta je jedan čovek u ovome svetu i šta ima, i kako je odeven, i nahranjen, i naučen, i od ljudi poštovan – Bog gleda na srce čoveka. Drugim rečima: Bog ne gleda na spoljašnje stanje i položaj čoveka, nego na njegov unutrašnji napredak, uzrast i bogaćenje duhom i istinom. O tome govori današnje jevanđelje priča o talantima, ili o duhovnim darovima, koje je Bog položio u dušu svakoga čoveka, pokazuje veliku unutrašnju nejednakost ljudi po samoj prirodi njihovoj. No ona pokazuje i mnogo više. Svojim orlovskim zamahom ova priča preleće svu dužinu istorije duše čovečje, od početka do kraja. Ko bi samo ovu jednu jedinu priču Spasiteljevu potpuno razumeo i njenu poruku svojim životom ispunio, stekao bi večno spasenje u carstvu Božjem.
Čovek neki polazeći na put dozva sluge svoje i predade im blago svoje. I jednome dade pet šalanata, a drugome dva, a trećemu jedan, svakome prema njegovoj moći; i otide odmah. Pod čovekom treba razumeti Svevišnjega Boga, darodavca svih dobrih darova. Pod slugama se razumeju angeli i ljudi. Polazeći na put znači dugotrpljenje Božje. Talanti su duhovni darovi, kojima Bog obdaruje Svoja razumna stvorenja. Da su svi ti darovi veliki pokazuje njihovo namerno nazvanje talantima. Jer jedan talanat je bio krupan novac, i predstavljao je vrednost od 500 zlatnih dukata. Velimo, Gospod je namerno nazvao darove Božje talantima, da pokaže veličinu tih darova; da pokaže, da je preblagi Tvorac bogato obdario stvorenja Svoja. Tako su veliki ti darovi, da i onaj koji je primio jedan talant, primio je sasvim dovoljno. Pod čovekom se razume i sam Hristos Gospod, što se vidi iz reči jevanđelista Luke: jedan čovek od dobra roda. Taj čovek od dobra roda jeste sam Hristos Gospod, jedinorodni Sin Božji, Sin Najboljega. I još se to jasno vidi iz daljih reči istoga jevanđelista: otide u daljnu zemlju da primi sebi carstvo, i da se vrati (Lk. 19, 12). Posle Svoga vaznesenja Gospod Isus otišao je na nebo, da primi Sebi carstvo, obećavši svetu, da će se opet vratiti na zemlju, kao Sudija. Kada se pod čovekom razume Gospod Isus, onda se pod slugama Njegovim razumeju apostoli, episkopi, sveštenici i svi verni. Na svakoga od njih izlio je Duh Sveti mnoge dobre darove, no različite i nejednake, da bi drug druga dopunjavali i tako svi skupa moralno se usavršavali i duhovno rasli. Darovi su različni, ali je Duh jedan; i različne su službe, ali je jedan Gospod; i različne su sile, ali je jedan Bog koji čini sve u svemu. A u svakome se pojavljuje Duh na korist; i taj isti Duh razdeljuje po svojoj vlasti svakome kako hoće (1. Kor. 12, 4-11). Kroz tajnu krštenja svi verni dobijaju obilje tih darova, a kroz ostale tajne crkvene darovi se ti od strane Boga pojačavaju i umnožavaju. Pod pet talanata neki tumači razumeju pet čuvstava čovekovih, pod dva talanta dušu i telo, a pod jednim talantom jedinstvo prirode čovekove. Pet telesnih čuvstava dato je čoveku na službu duha i spasenja. Telom i dušom čovek treba brižljivo da služi Bogu i bogati se bogopoznanjem i dobrim delima. I ceo čovek, kao jedinstvo, treba da se stavi u službu Boga. U detinjstvu čovek živi sa pet čuvstava, sa punim čuvstvenim životom; u zrelijem uzrastu čovek oseća dvojstvo u sebi i borbu između tela i duha; a u zrelom duhovnom uzrastu čovek se oseća kao jedinstveni duh, pobeđujući deobu sebe na pet i na dva. No baš u tom zrelom uzrastu, kad čovek pomisli da je pobedilac, preti mu najveća opasnost od neposlušnosti prema Bogu. Dostigavši najveću visinu on tada pada u najdublju propast, i zakopava svoj talant.
Svakome daje Bog darove prema njegovoj moći, to jest prema tome koliko svaki može nositi i upotrebiti. Naravno, Bog razdaje darove ljudima i prema planu Svetoga domostrojstva. Kao što strojitelji jednoga doba niti imaju iste sposobnosti, niti rade isti posao, nego ovaj ima ovu sposobnost a onaj onu, i svak radi prema svojoj sposobnosti!
I otide odmah. Ove reči označavaju brzinu Božjeg stvaranja. I kad je Tvorac stvarao svet, stvorio ga je brzo. I kad je Gospod Isus došao na zemlju redi Novog Stvaranja, radi obnovljenja sveta, On je brzo svršio Svoj posao: objavio i razdao darove, i odmah otišao.
Šta učiniše, dakle, sluge sa primljenim talantima?
Onaj što primi pet talanata otide raditi s njima i dobi još pet talanata. Tako i onaj što primi dva dobi i on još dva. A koji primi jedan otide te ga zakopa u zemlju i sakri srebro gospodara svoga. Sva radinost i trgovina što postoji među ljudima jeste slika onoga što biva, ili što treba da biva – u carstvu duša ljudskih. Od svakoga ko nasledi neko imanje, ljudi očekuju da on to imanje uveća; od svakoga ko je stekao jednu njivu, očekuje se da on tu njivu obrađuje; od svakoga ko je izučio neki zanat, očekuje se da on taj zanat radi kako na korist svoju tako i na korist suseda; od svakoga ko zna neko rukodelje, očekuje se, da on to rukodelje pokaže; od svakoga ko je ušao s novcem u trgovinu, očekuje se da on taj novac umnoži. Ljudi se kreću, rade, glačaju stvari, sabiraju, menjaju, prodaju i kupuju. Svak se trudi da stekne što mu je potrebno za telesni život, i svak se trudi da unapredi svoje zdravlje, da podmiri svoje svakodnevne potrebe i da osigura na duže vreme svoje telesno biće. Sve je to samo slika onoga što čovek treba da radi za svoju dušu. Jer duša je glavno. Sve naše spoljašnje potrebe slike su naših duševnih potreba, i opomena i pouka da se potrudimo i za našu dušu, gladnu i žednu, golu i bolesnu, nečistu i žalosnu. Zato svaki onaj od nas, ko je primio od Boga bilo pet mera bilo dve mere bilo jednu meru vere, ili mudrosti, ili čovekoljublja, ili straha Božjega, ili čežnje za duševnom čistotom i silinom, ili krotosti, ili bogoposlušnosti – treba da se trudi da bar udvoji tu meru, kao što su to učinili prvi i drugi sluga, i kao što to obično čine ljudi koji se bave trgovinom i zanatima. Onaj ko ne umnoži dati mu talant – ma koji i ma koliki talant bio – biće posečen kao besplodno drvo i u oganj bačen. Ono što čini svaki domaćin sa besplodnom voćkom, koju uzalud okopava, kalemi i ograđuje, pa mu ona ipak nikakav plod ne daje, – ono će učiniti i vrhovni Domaćin ove vasionske gradine, u kojoj su ljudi najdragocenije voćke Njegove. Pogledajte i sami, s kakvim čuđenjem i prezrenjem ljudi gledaju na onoga čoveka, koji nasledivši imanje od svoga oca ništa ne radi no samo sedi i troši nasleđe na svoje lične telesne potrebe i telesna zadovoljstva! Ni najbedniji prosjak ne gomila na sebe toliko prezrenje ljudi kao takav sebični lenjivac. Takav čovek je sušta slika duhovnog lenjivca, koji je od Boga primio jedan talant vere, ili mudrosti, ili rečitosti, ili ma kakve dobrote, pa ga neiskorišćena drži zakopana u blatu svoga tela, ne umnožavajući ga trudom, ne pokazujući ga nikome iz gordosti, i ne koristeći nikome iz sebičnosti.
A po dugom vremenu dođe gospodar tih slugu, i stade se računati s njima. Bog nije udaljen od ljudi ni jednoga časa, a kamo li na dugo vreme. Njegova pomoć ljudima teče iz dana u dan kao prepuna reka, no Njegov Sud, Njegov obračun s ljudima dolazi posle dugog vremena. Brz na pomoć svakome ko Ga za pomoć viče, Bog je spor na odmazdi svakome ko Ga vreća, i ko besputno troši darove Njegove. Ovde je reč o poslednjem, o Strašnom Sudu, kada izbije čas vremena i svi delatelji se pozovu da prime svoju platu.
I pristupivši onaj što je primio pet talanata, donese još pet talanata i reče: gospodaru, predao si mi pet talanata, evo još pet talanata ja sam dobio s njima. A gospodar njegov reče mu: dobro, slugo dobri i verni! u malom bio si mi veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svoga. A pristupivši i onaj što je primio dva talanta reče: gospodaru, predao si mi dva talanta, evo još dva talanta ja sam dobio s njima. A gospodar njegov reče mu: dobro, slugo dobri i verni! u malom bio si mi veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svoga. Jedan po jedan sluga pristupa svome gospodaru i polaže račun o onome što je primio i što je primljenom zaslužio. Jedan po jedan i mi ćemo svi morati pristupiti Gospodaru neba i zemlje i pred milionima svedoka objaviti svoj račun o primljenom i o zasluženom. U tom času ništa se neće moći ni sakriti ni popraviti. Jer će Gospod Svojom svetlošću prisutne obasjati tako da će oni svi znati istinu o svakom. Ako smo u ovom životu uspeli da udvojimo svoje talante, mi ćemo vedra lica i slobodna srca izaći pred Gospoda, kao i ova prva dvojica dobrih i vernih slugu. I bićemo obasjani Licem Gospodarevim, i za navek oživljeni rečima Njegovim: dobri i verni slugo! No, avaj nama, ako izađemo prazni pred Gospodara i Njegove svete angele kao onaj treći, zli i lenjivi sluga!
No šta znače reči: u malom bio si mi veran, nad mnogim ću te postaviti! Znače, da su svi darovi, koje mi primamo od Boga u ovome svetu, pa ma koliki oni bili, maleni prema onom blagu koje čeka verne u onom svetu. Jer je pisano: što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono ugotovi Bog onima koji ga ljube (1. Kor. 2, 9). Najmanji trud radi ljubavi Božje nagrađuje Bog bogatim carskim darovima. Za ono malo što verni pretrpe u ovome životu iz poslušosti prema Bogu i za ono malo što se potrude oko svoje duše Bog će ih uvenčati slavom, kakvu svi carevi ovoga sveta niti su poznali niti su imali.
A sada evo šta biva sa zlim i nevernim slugom: A pristupivši i onaj što je primio jedan talant reče: gospodaru, znao sam da si ti žestok čovek: žnješ gde nisi sejao, i kupiš gde nisi vejao; pa se pobojah i otidoh te sakrih talant tvoj u zemlju; i evo ti tvoje. Takvo opravdanje svoje zloće i lenosti podnosi ovaj treći sluga svome Gospodaru! No, neće biti on usamljen u tome. Koliko i koliko ima meću nama takvih koji bacaju krivicu na Boga za svoju zlobu, nemar, nerad i sebičnost! Ne priznavajući grešnost svoju i ne poznavajući čovekoljubive puteve Božje oni ropću na Boga zbog svoje nemoći, bolesti, siromaštine, neuspeha. Pre svega svaka reč koju lenjivi sluga govori Gospodaru sušta je laž. Gde to Bog žnje, gde nije sejao? I gde to On kupi, gde nije vejao? Ima li ikakvo dobro seme u ovome svetu koje nije posejano od Boga? I postoje li ikakvi dobri plodovi u vasceloj vasioni, koji nisu od Božjega truda? Zli i neverni žale se, na primer kad im Bog uzima decu: „Eto, vele, kako nam On nemilosno uzima pre vremena našu decu!“ A po čemu su to vaša deca? Ne behu li ona Njegova pre nego ih vi svojom nazvaste? I po čemu pre vremena? Zar Onaj koji je i stvorio vremena ne zna kad je čemu vreme? Ni Jedan domaćin na zemlji ne čeka da mu sva gora ostari, pa da je tek onda seče, nego kako mu kad treba seče i staru i mladu, i ono što je istrajalo kao i tek ponikle mladice, kako za koju svrhu u svome domu. Mesto što ropću na Boga i proklinju Onoga od koga zavisi svaki dah njihov, bolje bi bilo da govore kao pravedni Jov: Gospod dade, Gospod uze; neka je blagosloveno ime Gospodnje! Pa onda zli i neverni ropću na Boga, kad im tuča pobije žito; ili kad im laća s tovarom potone u moru; ili kad ih napadne bolest i nemoć; ropću i govore, da je Bog žestok! A to govore samo zato što, ili se ne sećaju svojih grehova, ili što ne mogu da iz toga izvuku pouku za spasenje svoje duše.
Na lažno opravdanje Svoga sluge odgovori Gospodar: zli i lenjivi slugo! Znao si da ja žnjem gde nisam sejao, i kupim gde nisam vejao; trebao si dakle da daš trgovcima, i ja došavši uzeo bih svoje s dobitkom. Trgovci s novcem zovu se drukčije i menjačima. To su oni koji promenjuju jednu vrstu novca u drugu vrstu novca, i tako promenjujući dolaze do svoga dobitka. No ovo sve ima svoj prenosni smisao. Pod trgovcima treba razumeti dobrotvorne ljude; pod novcem darove Božje; a pod dobitkom spasenja duše ljudske. Vidite li, kako sve što biva spolja među ljudima jeste samo slika onoga što biva, ili što treba da biva, u duhovnom carstvu u ovome životu? Čak i menjači novca upotrebljeni su kao slika duhovne stvarnosti unutra u samim ljudima! Gospod ovim hoće da kaže lenjivom sluzi: dobio si jedan dar od Boga; nisi ga hteo sam iskoristiti za svoje spasenje; – zašto ga bar nisi predao nekome dobrotvoru, nekome duševnom čoveku, koji bi i hteo i umeo taj dar predati drugim ljudima, koji se nuždavaju u njemu, da bi se lakše spasli? I ja, kad bih došao, našao bih više spasenih duša na zemlji: više vernih, više oblagorođenih, više milosrdnih i krotkih. Mesto toga ti si zakopao talant u zemlju tvoga tela, koje je u grobu istrulelo (jer ovo će Gospod govoriti na Strašnom Sudu) i koje ti sada ništa ne pomaže!
O, kako jasna i kako strašna pouka za one koji imaju mnogo bogatstva, i ne dele ga sirotinji; ili mnogo mudrosti, i drže je zaključanu u sebi kao u grobu; ili mnogo ma kakve dobre i korisne sposobnosti, i ne pokazuju je nikom; ili veliku vlast, i ne štite bedne i potištene; ili veliko ime i slavu, i ne i jednim zrakom neće da obasjaju one koji su u tami! Najblaže rečeno za njih: svi su oni lopovi. Jer Božji dar smatraju svojim; prisvojili su tuđe, i sakrili su darovano. No nisu oni samo lopovi nego i ubice. Jer nisu pomogli spasti one koje su mogli spasti. Njihov greh nije manji nego greh čoveka, koji bi stajao s konopcem kraj reke i video nekoga gde se davi, i ne bi mu bacio konopac da se spase.
Vaistinu i takvima će Gospod reći kao što je u ovoj priči reko i zlom sluzi.
Uzmite dakle od njega talant, i podajte onom što ima deset talanata. Jer svakome koji ima daće se, i preteći će mu, a od onoga koji nema, i što ima uzeće se od njega. I nevaljaloga slugu bacite u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba. I u ovome životu biva obično, da se uzima od onoga što ima malo i daje onome što ima mnogo. I to je samo slika onoga što se događa u duhovnom carstvu. Od raspusnog sina ne oduzima li otac novac i ne daje li sinu razumnome, koji ga zna korisno upotrebiti? Od nepouzdana vojnika ne oduzima li vojskovođa municiju i ne daje li dobrom i pouzdanom vojniku? Nevernim slugama oduzima Bog Svoje darove još u ovom životu: nemilosrdni bogataši obično doživljavaju bankrotstvo i umiru u bedi; sebični mudraci završavaju krajnjom skudoumnošću ili ludilom; pogorđeni svetitelji padaju u greh i završavaju kao veliki grešnici; nasilni vlastodršci doživaljavaju porugu, sram i nemoć; sveštenici, koji nisu poučavali druge. ni rečima ni primerom, padaju u sve teži i teži greh, dok se u teškim mukama rastave s ovim životom; ruke, koje nisu htele raditi ono što su umele raditi, postaju drhtave ili ukočene; jezik, koji nije hteo govoriti istinu koju je mogao govoriti, postaje zadebljan ili mrtav; i uopšte svi skrivači Božjih darova završavaju kao bezdarni prosjaci. Oni koji nisu umeli deliti dok su imali, moraće naučiti prositi kad im se uzme imanje. Ne uzme li se nekome zlom i tvrdom sebičnjaku dati mu dar baš do njegove smrti, uzima se njegovim bliskim potomcima ili srodnicima, kojima je njegov dar dopao u nasleđe. Glavno je, da se nevernome oduzima dati mu talant, i tek kad mu se isti oduzme šalje se on na osudu. Jer Bog neće nikoga osuditi dokle u njemu stoji Njegov blagodatni dar. I osuđeniku pred zemaljskim sudovima pre nego se pošalje na osudu skida se Njegovo odelo i oblači se u odelo robijaško, odelo osude i srama. Tako će i svaki nepokajani grešnik biti najpre obnažen od svega što je na njemu bilo božansko, pa će se onda poslati u tamu najkrajnju, gde je plač i škrgut zuba.
Ova priča nas jasno uči, da neće biti osuđen samo onaj ko zlo čini, nego isto tako i onaj ko dobro ne čini. I apostol Jakov uči: koji zna dobro činiti i ne čini, greh mu je (Jak. 4, 17). Sva Hristova nauka kao i primer Hristov upućuju nas na činjenje dobra. Uzdržavati se od zla, to je polazna tačka; no ceo put životni jednoga hrišćanina treba da je posut dobrim delim kao cvećem. Činjenje dobrih dela neizmerno mnogo pomaže uzdržavanju od zlih dela. Jer teško da se iko može uzdržati od zla ne čineći u isto vreme dobro, i sačuvati od greha bez praktikovanja dobrodetelji.
Još nam ova priča potvrđuje, da je Bog podjednako milostiv prema svima ljudima; Jer je svakome stvorenom čoveku dao poneki dar; istina: nekom više nekom manje, što ni malo ne menja stvar, pošto On traži više od onoga kome je više dao, a manje od onoga kome je manje dao. No svakome je dao dovoljno, da može spasiti sebe i pomoći spasenju drugih. Zato bi bilo pogrešno misliti, da u ovoj priči Gospod govori samo o bogatašima razne vrste u ovome svetu. Ne; On govori o svima ljudima bez razlike. Svi su bez razlike poslani u ovaj svet s nekim darom. Udovica koja je u hramu Jerusalimskom priložila dve poslednje svoje lepte, bila je vrlo siromašna novcem, no nije bila siromašna darom požrtvovanja i straha Božjega. Naprotiv, zbog dobre upotrebe ovih darova, pa ma i preko dve bedne lepte, ona je bila pohvaljena od samoga Gospoda Isusa. Zaista vam kažem: ova siromašna udovica metnu više od sviju (Mark. 12, 42-44). No uzmimo baš najgori i najzagonetniji slučaj. Zamislite čoveka slepa i gluvonema, koji kao takav proživi ceo svoj vek na zemlji, od rođenja do smrti. Neko će se od vas zapitati: pa kakav dar od Boga ima takav čovek? i kako se on može spasiti? Ima on dar, i to veliki. Ako on ne vidi ljude, vide ljudi njega. Ako on ne deli milostinju, on pobeđuje milosrđe kod drugih ljudi. Ako on ne može rečima da opominje na Boga, on služi sam sobom kao živa opomena ljudima. Ako on ne propoveda rečima, on služi kao dokaz propovedi o Bogu. Zaista, on može mnoge privesti k spasenju, a kroz to i sebe spasiti. No znajte, da slepi, i gluvi, i nemi obično ne spadaju o one koji zakopavaju svoj talant. Oni se ne kriju od ljudi, i to je dosta. Jer sve što imaju da pokažu, oni pokazuju. Sami sebe! I to je novac koji oni stavljaju u promet i sa dobitkom vraćaju Gospodaru. Oni su sluge Božje, opomena Božja, izazivanje Božje. Oni ispunjuju srca ljudska strahom i milosrđem. Oni predstavljaju strašnu i jasnu propoved Božju, urezanu u mesu. Baš oni koji imaju oči, i uši, i jezik, – oni su ti koji najčešće zakopavaju svoj talant u zemlju. Njima je dato mnogo, i kad se od njih bude tražilo mnogo, oni neće moći dati ništa.
I tako, nejednakost je postavljena u sami osnov stvorenoga sveta. No toj nejednakosti treba se radovati, a ne buniti se protiv nje. Jer nju je postavila Ljubav a ne mržnja, Razum a ne ludost. Nije ljudski život ružan zbog odsustva jednakosti, nego zbog odsustva ljubavi i duhovnog razuma u ljudima. Unesite više božanske ljubavi i duhovnog razumevanja života, pa ćete videti, da još dvaput ovolika nejednakost neće ništa smetati blaženstvu ljudi.
Ova priča o talantima unosi svetlosti, razuma i uma u duše naše. No ona nas i podstiče i žuri, da ne odocnimo svršiti posao za koji smo poslati od Gospodara na tržište ovoga sveta. Vreme protiče brže od najbrže reke. I skoro će biti kraj vremenu. Ponavljam: skoro će biti kraj vremenu. I niko se iz večnosti neće moći povratiti da uzme zaboravljeno i da učini neučinjeno. Zato požurimo, da iskoristimo dati nam dar Božji, pozajmljeni talant Gospodara nad gospodarima. Gospodu Isusu neka je slava i hvala za ovu božansku pouku kao i za sve, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *