OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA PETNAESTA
Jevanđelje o ljubavi
 
Matej 22, 35-46. Zač. 92.
 
Svaki onaj koji hoće da posrami Boga, posramljuje sebe, a Bogu daje priliku da se više proslavi.
I svaki ko radi na uniženju pravednika, na kraju krajeva on unižava sebe, a pravednika većma uzdiže.
Ko stavlja kamen na put pravednika, sam zapinje za nj, a pravednika primorava samo da se penje uza strmen, odakle se još više vidi.
Ko duva da pogasi oganj pravednika, većma ga razgoreva, a svoj gasi.
Na burnome moru sveta Bog je stena, na kojoj se pravednik spasava i o koju bezbožnik razbija svoj čamac.
Na burnome moru života pravednik je kamen spoticanja grešniku. Grešnik izvaljuje taj kamen i pada u rupu gde je kamen bio.
Ko se baca prašinom protiv vetra, oslepeće. Ko zasipa jezero kamenjem, potopiće se.
Bog je kao navlaš ostavio pravdu nenaoružanu i nezaštićenu u ovome svetu, da bi On pokazao Svoju silu i da bi nasilnici imali kamen spoticanja. Zato je jači konac pravde nego sindžir nepravde. Nasilnik kidiše da prekine konac pravde, no zapliće se u njega i gine.
Satana je hteo uništiti pravednog Jova, pa ga je digao u nebesa. Onda kada je Jov izgledao nemoćan, pobedio je. Satana je hteo uništiti cara Iroda, i ovaj, po zlu svome, nije se tome protivio. I kada je Irod izgledao svemoćan, propao je.
Sve što je od Boga u ovome životu čini se nemoćno, no jače je od zvezda i od bučnih okeana.
Pogledaj i nauči se iz ovih protivpoložnosti, koje ti je Bog za pouku ostavio: Mojsej i Faraon, David i Golijat, Jov i Satana, Jerusalim i Vavilon, tri otroka i car Navuhodonosor, Danilo i Darije, apostoli i Rim. I ako budeš razumeo poruku, koju ti je Bog ostavio u ovim suncosjajnim primerima, ti ćeš radosno uzviknuti s divnim Davidom: Jedni se uzdaju u kola, drugi u konje, a mi u ime Gospoda Boga svoga (Ps. 20, 7). I tad ćeš razumom divno razumeti i srcem usvojiti reči apostola Pavla: što je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami premudre; i što je slabo ono izabra Bog da posrami jako (I Kor. 1, 27).
No kakva je sudba dobra u ovome svetu, kakav je njegov tok, njegova prividna slabost i neodoljiva jačina, to ne možeš ni na kome u istoriji sveta tako jasno videti kao na samome Gospodu Isusu. Najpoznatiji On se javio kao nepoznat; Najpravedniji On je osuđen kao nepravedan; Najmoćniji On se dao ubiti kao nemoćan. I šta je bilo na kraju? Pobeda i slava. Pobeda i slava Njegova, a poraz i sram onih, koji Ga ne primiše, ne priznaše i namučiše. No još pravi kraj nije ni došao; a kad dođe, tek onda će se videti sva veličina Njegove pobede i sav sjaj Njegove slave; i tek onda će se videti sav užas poraza i srama Njegovih gonitelja i mučitelja.
Kad god su neprijatelji dobra, neprijatelji Božiji, pleli mrežu Hristu, sami su padali u nju; kad god su spremali poniženje Njemu, sami su bili poniženi, i kad god su hteli Njemu da zatvore usta, sami su morali zaćutati. Upravo, sve što su činili na Njegov sram okrenulo se na Njegovu slavu a na njihov sram. Tako je bilo onda, tako biva i danas. Ko god se i danas usprotivi Hristu, pašće i propašće, a Hristu će time samo dati priliku da većma zasvetli Svojom silom i slavom. Tako biva danas, tako će biti i sutra – sve do skončanja vremena. I današnje jevanđelje pokazuje divno, šta biva s ljudima, kada kušaju Boga, spremajući time sebi čast a Bogu beščašće.
Zakonik neki pristupi k Isusu kušajući ga i upita: učitelju, koja je zapovest najveća u zakonu? Ovo je bilo poslednje u nizu onih kušanja, kojima su Jevreji tražili ma kakvu zakačku da bi mogli Hrista osuditi na smrt. Kako su ljudi zatrovani zlom? Dok Bog traži ma i jedno dobro delo kod najvećeg grešnika, da bi ga spasao, dotle ljudi traže ma i jedan greh kod najvećeg pravednika, da bi ga ubili!
Najpre su Hrista kušali glavari sveštenički starešine narodne pitanjem: kakvom vlasti to činiš? i ko ti dade tu vlast? Našto je Hristos odgovorio, pitajući njih o krštenju Jovana Krstitelja, da li je to krštenje bilo s neba ili od ljudi? Tim pitanjem Gospod je zbunio Svoje kušače, koji pomisliše: ako rečemo: s neba, reći će nam: zašto mu onda ne verovaste? ako li rečemo: od ljudi, bojimo se naroda; jer svi Jovana držahu za proroka. To kušanje ispalo je na slavu Hristovu i na sram kušača. Jer time se otkrio kukavičluk grešnika da kažu istinu, i u isto vreme data je nama pouka, da je Jovan poslanik Božji i da je tim pre Gospod Isus nebeski vlastodržac. Pri ovome kušanju udružili su se bili protiv Hrista sveštenici i kneževi, koji su inače bili neprijatelji među sobom.
Potom su fariseji s Irodovcima izašli pred Hrista s kušanjem, da li treba ili ne ćesaru porez plaćati? Kaži nam dakle šta misliš: treba li dati harač ćesaru ili ne? Gospod je pogledao u novac, na kome je bio lik ćesarev i odgovorio: podajte ćesarevo ćesaru a Božje Bogu. I to kušanje ispalo je na slavu Hristovu a na sram kušača. Jer rečenim rečima Gospod je umetnuo još jednu potrebnu ciglu u građevinu Svoje nauke, ostavivši nama kroz to jednu neophodnu i divnu pouku, a kušače posramio otkrivši i razbivši njihove spletke. Pri ovome kušanju udružili su se bili stari međusobni neprijatelji: fariseji i Irodovci; prvi, koji su se pravili rodoljubi i prijatelji naroda, i drugi, koji su te držali s Rimljanima, gospodarima Palestine.
Potom su sadukeji sami prišli ka Hristu s jednim naročitim kušanjem. Kad sedmorica braće jedan za drugim izumru, ostavljajući jedan drugom u nasleđe, prema Mojsejevom zakonu, jednu istu ženu – čija će ta žena biti o vaskrsenju mrtvih? Na ovo glupavo pitanje, koje se kušačima činilo osobito veštom zamkom za Hrista, odgovorio je Gospod Isus: o vaskrsenju niti će se ženiti ni udavati, nego su kao angeli Božji na nebu. Pa pošto su sadukeji bili jedna sekta ljudi, koji od suvišne zemaljske učenosti nisu verovali ni u Sveto pismo niti u život posle smrti, preblagi Gospod je iskoristio ovu priliku, da opravda veru u zagrobni život i vaskrsenje rekavši: a za vaskrsenje mrtvih niste li čitali što vam je rekao Bog govoreći: ja sam Bog Avramov, i Bog Isakov, i Bog Jakovljev? Nije Bog, Bog mrtvih nego živih. I tako kušanje i ovih kušača ispalo je u korist Hristovu a na štetu njihovu. Jer se pokazalo neznanje i glupost kušača, i jer je Gospod, odgovarajući njima, odgovorio i svima nama na jedno mučno pitanje, na koje nam niko drugi ne bi znao odgovoriti.
Najzad, kad biše poraženi i sadukeji, koji su smatrali sebe i bili smatrani od sveta kao osobite mudrice, sabraše se najcrnji mećusobni neprijatelji, fariseji i sadukeji, da učine zajednički napad, te jedan od njih, u ime sviju, upita Hrista: koja je zapovest najveća u zakonu? Sa ovim pitanjem ove sluge mraka mislile su posigurno uhvatiti Hrista u pogrešci, tako da bi Ga mogli izvesti pred sud. Oni su bili pogazili sve glavne zapovesti iz zakona Božjega, danog im kroz Mojseja, i ostali su samo sa dva štura šipka: obrezanjem i praznovanjem subote. I to su istina bile zapovesti Božje, no ne glavne, i ne onako šture i besmislene kako su ih oni shvatali u te dane. Mislili su svakojako, da će Hristos istaći jedno od toga: ili obrezanje, ili subotu, ili pak neku novu Svoju zapovest. Pa su računali: ako On kaže da je obrezanje glavna Božja zapovest, da Ga optuže za potcenjivanje subote; ako li istakne praznovanje subote kao glavnu zapovest, da ga optuže za potcenjivanje obrezanja; a ako li pak da neku novu zapovest od Svoje strane, da Ga pogotovu optuže za potcenjivanje staroga zakona Božjega. Oni, skudoumni, nisu mogli ni slutiti, da će Hristos izreći ono u čemu su oni najsiromašniji, i da rekavši staro izriče opet novo.
A Isus mu reče: ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom misli svojom. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova; ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Obe ove zapovesti nalaze se u Starom zavetu, no ne jedna uz drugu, nego u dve razne knjige Mojsejeve (V Mojs. 6, 5; III Mojs. 19, 18). One nisu stavljene u deset Božjih zapovesti, koje čine osnov celog zakona danog kroz Mojseja, nego su kao uzgred pomenute, zbog čega je malo ko na njih i obraćao pažnju. Nisu one slučajno stavljene meću sporedne zapovesti, nego po naročitom promislu Božjem, pošto ljudski rod u ono vreme još nije bio spreman da ove dve zapovesti primi. Pre nego se dođe na veliku školu mora se proći mala škola. A Dekalog Mojsijev predstavlja malu školu vežbanja i pripremanja za veliku školu ljubavi.
Ljubi Gospoda Boga svoga. To je prva i najveća zapovest. Druga zavisi od nje i ističe iz nje. No zar ljubav biva po zapovesti? Ne, ne biva. No, na žalost, zapovest o ljubavi morala je doći, pošto je potamnjeno srce ljudsko zaboravilo prirodnu ljubav čoveka prema Onome koji najviše ljubi čoveka. I majka ne opominje svoje dete na ljubav prema sebi sve dok se dete njeno toliko ne zaboravi, da prezre i ozlobi majku svoju i pođe niz klizave stranputice svetske ljubavi. Tada ljubav prema majci postaje zapovest, i to ne toliko zbog majke koliko zbog deteta. Nikakvu zapovest o ljubavi Bog ne daje angelima, pošto su angeli neudaljeni od Boga i pošto oni prirodno ljube Boga. Uopšte stid je za ljudski rod, što je on izazvao ovu zapovest o ljubavi. Jer zapovest o ljubavi prema Bogu koliko je zapovest toliko je i ukor rodu čovečjem. I svaki onaj ko iole zna šta sve Bog čini za njega i šta on sve duguje Bogu, mora, uistini, osetiti najdublji stid, što je grehom zatrovani čovek dao povoda za ovakvu zapovest. Gle, ljubav čoveka prema Bogu prirodnija je nego ljubav deteta prema majci. Zato ljubav čoveka prema Bogu treba, i bez ikakve zapovesti, da je očiglednija od ljubavi deteta prema majci. („Bog je najviše dobro od koga je svako dobro i blaženstvo. S Bogom živeti je i u nesreći sreća, u siromaštini bogatstvo, u jadu uteha.- Zato ljubi Njega kao najviše dobro i blaženstvo tvoje, ljubi Ga više svakog stvorenja, više oca i majke, više žene i dece, i više sebe samoga“ Tihon Zadonski, Sočin. I). Zašto dete ljubi majku svoju? Zato što oseća ljubav majke prema sebi. A zašto čovek ne oseća ljubav Boga prema sebi? Zato što mu je srce odebljalo i vid duhovni pomračen grehom. Hristos je i došao u svet da učini, da bi srce ljudi otančalo za fino osećanje ljubavi prema Bogu, i da bi se duhovni vid pomračenog čovečanstva otvorio. Došao je Hristos Gospod, kao najjači izraz Božje nepromenjene ljubavi prema čoveku, da bi razgoreo ponovo potuhli oganj ljubavi u srcima dece Božje, i da bi ono što je negde kod ljudi bilo sasvim prirodno, kao i kod angela, pa vremenom postalo neprirodno, učinio ponovo prirodnim. Kad majka ne bi ljubila dete, zar bi dete moglo ljubiti majku? Kad Bog ne bi ljubio čoveka, zar bi čovek mogao ljubiti Boga? No Bog od početka – i od pre početka – ljubi čoveka; otuda i potiče prirodnost ljubavi čoveka prema Bogu. U Svojoj božanskoj molitvi pred stradanje, Gospod Isus govori Ocu nebeskom: da pozna svet da si me ti poslao i da si imao ljubav k njima kao i k meni što si ljubav imao (Jov. 17, 23). Kako uzvišena i utešna izjava! Bog ima očinsku ljubav prema nama, grešnicima i nečistim ljudima isto kao i prema Svome Jedinorodnom Sinu! Oni, koji mogu da poznadu i osete dubinu i neugasivi plamen ove božanske ljubavi, ne potrebuju nikakvu zapovest o ljubavi. Naprotiv, oni bi se stideli, kad bi im se zapovedilo da ljube Boga, to jest: da odgovaraju ljubavlju na ljubav. Apostol Jovan, koji je naslanjao glavu na prsi Gospoda i Boga svoga, i koji je najbolje osetio dubinu i sladost božanske ljubavi na samom nepresušnom izvoru njenom, piše: dečice, da imamo mi ljubav k njemu jer on najpre pokaza ljubav k nama (I Jov. 4, 19; 4, 10). Vidite, kako piše! Ovo nisu vešto izabrane i sastavljene reči svetskih mudraca, nego je ovo gugutanje u treperenju srca onoga koji se pojio punom merom ljubavi na samom izvoru, i koji se u radosnom oduševljenju služi najprostijim rečima da iskaže neiskazivu ljubav Božju. Čujte sad kako drugi jedan apostol, koji je najpre mrzeo i gonio Hrista, piše o ljubavi: ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? Nevolja li ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili strah? ili mač! Pa još dodaje: znam jamačno da ni smrt, ni život, ni angeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar može nas razdvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Gospodu našem (Rim. 8, 35 – 39). Ja mislim, od kad je sveta i vremena, da jedan čovek nije rečima dao jačega izraza svoje ljubavi. I ovo nije ljubav po zapovesti i zbog zapovesti, no ovo je ljubav koja je prirodno izazvana ljubavlju, plamen koji se zapalio od većeg plamena. Zapovest je data onima koji su davno davnim zaslužili kaznu zbog otupelosti prema ljubavi, zbog prekršaja ljubavi i vapijuće neblagodarnosti prema Bogu. Ni Hristos ni Apostoli, niti sve vojske ljubitelja Boga na nebu i na zemlji, nisu mogli obrazložiti zapovest o ljubavi prema Bogu bolje, niti dati jači podsticaj za izvršenje te zapovesti, van proste napomene, da Bog najpre ljubi nas, i da On najpre pokaza svoju ljubav prema nama. Mogle bi se napisati – i već su napisane – čitave knjige dokaza Božje ljubavi prema nama i razloga naše ljubavi prema Bogu. Sav stvoreni svet, vidljivi i nevidljivi, dokaz su Božje ljubavi prema nama; sva priroda i njeno ustrojstvo, sunce i zvezde, godišnja vremena, tok čovečjeg života pod okom Proviđenja, dugotrpljivost Božja prema grešnicima, nečujno no moćno podržavanje pravednika, i ostalo, i ostalo sve, čemu broja ni imena nema, dokazuje ljubav Božju prema nama. No našto sve to nabrajati i imenovati, kad je dovoljno reći samo da Bog nas ljubi, da On najpre ljubi nas! Silazak Sina Božjega meću ljude, Njegovo delo i Njegovo stradanje za ljudski rod premaša svojom veličinom i bleskom sve ostale dokaze Božje ljubavi. Njegova usta kazala su nam, da Bog nas ljubi kao i Njega; Njegova nauka pokazala je to; Njegova dela zasvedočila su to; Njegovo stradanje zapečatilo je to. Zato i Njegova zapovest o ljubavi treba što pre da postane u srcima našim neodoljivo prirodno osećanje slično osećanju ljubavi deteta prema majci, slično no mnogo jače.
Zašto Gospod zapoveda da ljubimo Boga svnm srcem, svom dušom, i svom misli svojom! Prvo zato da bi pojačao tu zapovest i što jače je urezao u pamet ljudima. Drugo zato da bi pokazao, da ljubav prema Bogu isključuje svaku drugu ljubav, svako deljenje ljubavi, svako služenje dvojici gospodara – Bogu i mamonu. No ima još jedan tajanstveni unutrašnji razlog. Bog je trojstvo, Oca i Sina i Duha Svetoga, u jedinstvu. I čovek je trojstvo od srca, duše i uma. I otac ljubi čoveka, i Sin ljubi čoveka, i Duh Sveti ljubi čoveka. Ceo Bog ljubi čoveka. Zato i dolazi zapovest, da bi ceo čovek ljubio celoga Boga. Kad čovek ljubi celim srcem svojim, i celom dušom svojom, i celim umom svojim, onda ceo čovek ljubi. Kad čovek ljubi Oca, i ljubi isto tako Sina, i ljubi isto tako Duha Svetoga, onda čovek ljubi celoga Boga. Kad jedan deo čoveka ljubi jedan deo Boga, onda ljubav nije potpuna; ne, nego onda ljubav uopšte nije ljubav; jer podeljen čovek nije čovek, i podeljen Bog nije Bog. Kad neko kaže, da ljubi Oca, no da ne zna za Sina i Duha Svetoga, taj nema ljubavi prema Bogu. I kad neko kaže, da ljubi Sina, no da ne zna za Oca i Duha Svetoga, taj nema ljubavi prema Bogu. I kad neko kaže, da ljubi Duha Svetoga, no da ne zna za Oca i Sina, taj nema ljubavi prema Bogu. Jer taj ne poznaje Boga u celini. Isto tako nema ljubavi prema Bogu ni onaj ko kaže, da ljubi Boga samo srcem, ili samo dušom, ili samo umom. Jer taj ne poznaje sebe u celini, niti uopšte zna za ljubav. Ljubav, prava ljubav – a ne ono što svet zove ljubavlju – ide od celine ka celini. („Uništi u sebi svako razdeljenje; neka bude sav čovek sabran u jedno i svecelo ustremljen k Bogu“. Ignjat. Brajčaninov: Sočin. t. IV, bes. v 22. voskresenie.
Prep. Simeon Novi Bogoslov navodi ove divne primere ljubavi prema bližnjem koji u isto vreme kratko i jasno izražavaju suštinu ljubavi. „Ja znam čoveka, govori on, koji je čas plakao zbog ovoga ili onoga (grešnika), čas udarao sebe u lice i u grudi za spasenje ponekoga, čas stavljao sebe na mesto grešnika, koji je zgrešio rečju ili delom, i uobražavajući samoga sebe kao učinitelja greha brata svoga, ispostavio je taj greh Bogu i molio se za oproštaj, prolevajući pri tome obilne suze. Znao sam i jednog drugog čoveka, koji se mnogo radovao zbog onih koji su se podvizavali, usavršujući se u svakoj dobrodetelji i preuspevajući u dobru, kao da je uveren bio, da će on primiti nagradu za njihove dobrodetelji i podvige čak i više od njih samih; a opet skorbeo je i skrušavao se zbog onih koji su zgrešili rečju ili delom, i to tako silno da nije sumnjao, da će on jedini imati da odgovara za sve njih i biti bačen u pakao. Znam i takvoga, koji je tako silno želeo spasenje braći svojoj, da je mnogo puta s toplim suzama molio Boga, da ili i oni budu spaseni, ili da i on zajedno s njima bude predan mukama. Pokrenut bogopodobnom toplom ljubavlju on nikako nije želeo biti spasen sam bez braće svoje. Jer tako se on bio s njima sjedinio duhovno, sojuzom svete ljubavi, u Duhu Svetome, da čak nije želeo ni u carstvo nebesko ući odeljen od njih.“ To naziva Prep. Simeon „bogonosnom, savršenom ljubavlju prema Bogu i bližnjemu“. Slovo 54.) Vidite li, kako se dubokim i neiscrpnim sadržajem ove proste zapovesti opovrgavaju sve jeresi protiv trojičnosti Boga u jedinstvu? I još: kako se njome razvejava u prašinu sva polovna i sitničarska psihologija nekih naučnika naših dana, koja komada unutrašnjeg čoveka i čini ga beskrajno ništavnim i nesrećnim?
A druga je zapovest kao i ova: ljubi svoga bližnjega kao samoga sebe. Ne kaže: ravna ovoj, nego: kao i ova. To jest: i druga se zapovest tiče ljubavi, no ne ljubavi prema Tvorcu nego prema stvorenjima. Ljubeći svoju majku dete ljubi i sva dela i sve radove i naprave svoje majke; a osobito: ljubeći svoju majku dete ljubi i svoju braću i sestre. Ljubav prema majci pojačava ljubav prema braći i sestrama. Ko ima ljubavi prema svojim roditeljima, prirodno će je imati i prema svojoj braći; ko pak nema ljubavi prema roditeljima, retko može imati ljubavi prema svojoj braći. Isto tako, ko ima ljubavi prema Bogu, lako će imati ljubavi prema ljudima kao braći svojoj po Bogu; ko pak nema ljubavi prema Bogu, taj može samo sebe varati da ima ljubavi prema ljudima. Takav čovek u najbolju ruku može imati samo izvesnog maglovitog sažaljenja prema ljudima, kome je opet izvor u sažaljenju samoga sebe. Mada je ova zapovest izrečena i u Starom Zavetu, ona je sasvim nova u ustima Hristovim. Jer i Gospod veli na drugom mestu: novu vam zapovest dajem: da ljubite jedan drugog kao što ja vas ljubih (Jov. 13, 34). Prvo zato je nova, što je izriče Onaj, koji je pokazao najveću ljubav prema ljudima u istoriji sveta; a drugo zato, što je pojam bližnjih raširen daleko izvan zidova jevrejskog naroda i rasprostrt na sve ljude Božje. Ljubite neprijatelje svoje, rekao je Hristos. Jer ako ljubite one koji vas ljube, kakvu platu imate (Mat. 5, 44-47)? Ne obasjava li Bog suncem i neprijatelje vaše? I ne daje li On dažd i onima koji vas ne ljube? Tvoje je da ljubiš sve ljude radi ljubavi Božje, a Njegovo je posle da deli pravedne od nepravednih.
Naši bližnji jesu vidljivo polje, na kome mi pokazujemo ljubav svoju prema nevidljivom Bogu. Na kome će se očitavati naša ljubav prema Bogu ako ne na ljudima koji žive s nama na zemlji? Bog biva ganut našom ljubavlju prema susedima našim slično majci koja se oseća ganuta ljubavlju nekoga stranca prema detetu svome. Toliko je neophodno nužno pokazati svoju ljubav prema Bogu na ljudima oko sebe, da apostol ljubavi čak naziva lažom onoga ko kaže da ljubi Boga a mrzi na brata svoga: ako ko reče: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svoga, laža je (I Jov. 4, 20).
Naši bližnji jesu za nas škola, u kojoj se mi vežbamo u najsavršenijoj ljubavi – ljubavi prema Bogu. Svako delo ljubavi, koje mi učinimo nekome čoveku, većma razgoreva našu ljubav prema Bogu. A u čemu treba da se sastoji naša ljubav prema bližnjim, to nam je jasno rečeno i primerom pokazano kako od strane samoga Gospoda i Njegovih svetih apostola, tako i od čitave vojske Božjih ugodnika, bogonosnih otaca, mučenika i mučenica. No glavna su dela ljubavi: milosrđe, praštanje uvreda, molitva za druge, podržavanje slabih, stišavanje gordih, opominjanje nepravednih, poučavanje neukih, prikrivanje tuđih nedostataka, pohvaljivanje tuđih vrlina odbrana potištenih, žrtvovanje životom za druge. Od ove ljubavi niko veće nema, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jov. 15, 13). No ako neko čini i najveće požrtvovanje iz kakvih drugih pobuda, a ne iz ljubavi, njegovo požrtvovanje ne vredi ništa (I Kor. 13, 3). Ko ima ljubav ima sve, i ispunio je sav zakon.
Najzad, da pomenemo i duboko shvatanje apostola Pavla Crkve Hristove, iz koga shvatanja neminovno i prirodno proističe ljubav prema bližnjim. Svi mi verni jesmo udi Hristovi, živi delovi tela Hristovoga (Efes. 4. i 5. glava i I Kor. 6, 15). Svi mi rastemo u jedan veliki i živi organizam, u jedno nebesko telo, kome je glava Hristos. Kad. je to tako, onda treba da s ljubavlju pomažemo uzrast i napredovanje jedan drugog. Kad jedan deo tela napreduje, to je na dobro i korist celoga tela; kad je jedan deo tela bolestan, to je na muku u štetu celoga tela. Otuda ljubav naša prema bližnjima služi zdravlju kako naših bližnjih, tako i nas samih. Vaistinu, ljubav je zdravlje; mržnja je bolest. Ljubav je spasenje, mržnja je propast.
I tako ove dve zapovesti o ljubavi jesu najveće u zakonu Božjem, i većih niti je bilo, niti ima na zemlji. To je zakon carski (Jak. 2, 8), kojim se drži nebo i spasava zemlja. O ovim dvema zapovestima visi sav zakon i svi proroci. Bog je dao sav zakon Mojsejev iz ljubavi, i Bog je zagrejao proroke Svojom ljubavlju. Može se reći, da se prve četiri zapovesti u starom zakonu odnose na ljubav prema Bogu, a ostalih šest na ljubav prema bližnjima; premda su svih deset starih zapovesti samo sen Hristovog zakona o ljubavi. Može se još reći, da sve dobro, što je čovek u stanju učiniti, proističe iz ljubavi prema Bogu i iz ljubavi prema bližnjima. I najzad, može se reći, da svi gresi, što ih je bilo i što ih ima, jesu gresi ili protiv ljubavi prema Bogu ili protiv ljubavi prema bližnjima. Ako se i dalje bude išlo u razmišljanju o dubinama i širinama ove dve božanske zapovesti, moglo bi se slobodno reći da o njima visi nebo i zemlja, sav stvoreni svet: angelski i materijalni.
Eto, šta su postigli svojim kušanjem i udruženi neprijatelji Hristovi! Eto, kakvu su plamenu iskru iskresali zlobnim udarom u kamen! Oni su smerali da ponize i zbune Hrista, međutim sebe su ponizili do prljave prašine, a Hrista su uzdigli do prestola večnoga Zakonodavca. I tako, ovo poslednje kušanje dalo je priliku Hristu, da Sebe beskrajno proslavi, a nama opet svima da pruži najdragoceniju korist objavljujući nam zapovesti o ljubavi.
Posle ovakvog odgovora Hristovog, neprijatelji Njegovi zaćutali su. I niko više ne smede da ga zapita. I ne samo to, nego, prema pričanju jevanđelista Marka, onaj zakonik, koji je stavio pitanje Gospodu, gotovo se obratio u sledbenika Hristovog, tako mu je Gospod rekao: nisi daleko od carstva Božjega. Jer kad je zakonik kušač saslušao neočekivani odgovor Spasiteljev, on nije mogao odoleti a da ne uzvikne: učitelju, pravo si kazao! dodavši još od svoje strane da je ljubav prema Bogu i bližnjem veća od sviju žrtava i priloga. Onaj, koji je mislio pobediti, ostao je pobeđen; i oni, koji su mislili posramiti, ostali su posramljeni. I niko više ne smede da Ga išta zapita.
Sada je bio došao red na Hrista da on njih pita. I On ih upita:
Šta mislite za Hrista, čiji je sin? Rekoše mu: Davidov. Reče im: pa kako David njega naziva Gospodom govoreći: reče Gospod, Gospodu mojemu: sedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim? Kad dakle David naziva njega Gospodom, kako mu je sin? Ovim pitanjem Gospod je hteo prvo da kaže da je On Hristos; drugo, da pokaže da se varaju oni koji očekuju Mesiju kao zemaljskoga cara iz kolena Davidova, koji će prognati Rimljane i učiniti Izrailj silnim zemaljskim carstvom; treće, da su Njegovi kušači Njegovi neprijatelji, i četvrto, da će oni, kao i neprijatelji jedinoga Hrista koji je imao doći i koji je došao, biti pobeđeni i kažnjeni. Oni mu rekoše: Davidov. To je sve što su oni znali. I Gospod Isus je bio iz plemena Davidova, dakle po zakonu njihovom – sin Davidov. No gle, ni sam prorok David nije zamišljao Mesiju kao svoga sina jedino po krvi, inače Ga ne bi nazivao svojim Gospodom. Jer gde je to bilo, da jedan predak naziva svoga potomka Bogom? No David je svojim duhom provideo i poznao dvojnu prirodu Hrista, čovečansku i božansku, i nazvao Ga Svojim Gospodom, opet duhom. Tajnu vaploćenja Sina Božjega David je iz davne davnine shvatio svojim proročkim duhom mnogo bolje nego li fariseji i sadukeji, gledajući Hristu u oči. Hristos se imao roditi iz njegovog plemena, i On se po telu rodio od Presvete Deve Marije, koja je bila iz plemena Davidova; no On je imao doći kao prevečni Sin Božji po božanskoj prirodi Svojoj. I kao takav On je došao. Gospod navodi reči Davidove ne da ih popravi no da ih potvrdi. Sve je tačno što je David provideo i prorekao. Sve se zbilo kako je pisano. Obećani od Boga i očekivani od ljudi Spasitelj došao je na zemlju i kao sin Davidov i kao sin Božji. Posle Svoga vaskrsenja i vaznesenja On je, uistini, seo s desne strane prestola veličine na visini (Jov. 1, 3). I Njemu su, uistini, svi Njegovi neprijatelji pali pod noge. I ne samo to, nego je On zavladao vlašću Svojom nad svima poglavarstvima, i vlastima, i silama, i gospodstvima, i nad svakim imenom što se može nazvati ne samo na ovome svetu nego i na onom koji ide (Ef. 1, 20-21). Sada je to javna tajna, no onda je to bilo tajna java. Zato Gospod i ne govori kao od svoje strane, nego navodi proročanstvo Davidovo, koje je trebalo biti poznato Jevrejima. Naravno, njima su bila poznata slova i reči, no smisao rečenoga i napisanoga bio je daleko od njih. Još im Gospod neće da govori ništa od Svoje strane, nego ih pita za smisao reči iz zakona, zato što su i oni Njega pitali nešto o zakonu, naime: koja je najveća zapovest u zakonu? On je njima dobro odgovorio na njihovo pitanje; no oni nisu Njemu mogli odgovoriti ni reči. I niko Mu ne mogaše odgovoriti ni reči: I tako se pokazalo, da On zna zakon a da ga oni ne znaju, ma da su oni sebe smatrali sveznajućim u oblasti zakona. Gospod je znao ne samo reči zakona no duh i život zakona; a oni su znali samo reči zakona, bez duha i života; zato u stvari nisu znali ništa. I ono što su znali bilo je samo na propast njihovu a na štetu naroda, koji ih je slušao.
Niti smede ko od toga dana da ga zapita više. Strah uđe u njih od prepirki sa Njim, u kojima je On uvek odnosio pobedu nad njima. Oni Ga, dakle, nisu mogli uhvatiti u reči, da bi Ga osudili. Zato će se sada mahnuti reči i prihvatiti srebra i zlata, da potplate Judu i lažne svedoke. I ono što nisu uspeli rečima, uspeće srebrom i zlatom. Samo će prežalostan biti za njih taj privremeni uspeh. Jer to poslednje i najprljavije sredstvo pokazaće obrnuti rezultat, kao što su to pokazala i sva kušanja rečima. To će doneti poslednju i potpunu pobedu Hristu, a njima nepovratni udar i večnu propast. Jer jedva će proći tri dana od kada budu platili najamnike da hvataju Hrista i svedoče lažno na Njega, a gle, oni će morati plaćati stražare, da ne razglašuju vaskrsenje Hristovo.
Hiljadu puta je bolje ne biti nikada rođen, nego roditi se i ustati protiv Boga.
Svaki onaj ko hoće da posrami Boga, posramljuje sebe, a Bogu daje priliku da se više proslavi. I divno je ovo u očima našim. Gospodu našemu Isusu Hristu neka je slava i hvala, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *