OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA TRINAESTA
Jevanđelje o zlim vinogradima
 
Matej 21, 33-42. Zač. 87.
 
Ništa ružnije u ovom svetu nema od neblagodarnosti, ništa uvredljivije i dušegubnije. Jer šta može biti ružnije nego kad čovek zataji i zabašuri učinjeno mu dobro delo? A šta li tek rugobnije nego kad čovek vrati milost nemilošću, vernost nevernošću, čast beščašćem, dobrotu podsmehom. Ovakva neblagodarnost navlači crni oblak između neblagodarnog s jedne strane i prečistoga Oka nebeskog s druge strane, koje je sama svetlost bez primese tame i sama dobrota bez primese zla.
Ljudi se srde i na životinju neblagodarnu, mada životinja često zastiđuje ljude svojom blagodarnošću, svojom iskrenošću i vernošću. A šta čine ljudi za životinje, da bi im životinje bile blagodarne? Blizu do ništa, izuzev sračunatog interesa ljudskog da se da malo a primi mnogo. I preko desetostruke nagrade, kojom životinje plaćaju ljudima sve usluge oko sebe, ljudi očekuju povrh svega i blagodarnost od životinja.
Ljudi se srde mnogo više na neblagodarna čoveka. Jer čovek čoveku može učiniti nesravnjeno veću uslugu nego ma koja životinja, ali može i doživeti nesravnjeno veću neblagodarnost od čoveka nego li od životinje. U ovome svetu blagodarnost dobija svoj pravi božanski sjaj i neblagodarnost svoju pravu paklenu rugobu samo u čoveku, samo u čovečjem rodu. Jer nijedna živa tvar u svetu ne može biti ni toliko blagodarna niti toliko neblagodarna kao što to može čovek. Najblagodarniji čovek najbliži je savršenstvu. Blagodarnost njegova prema svima Božjim tvarima oko njega čini ga najboljim građaninom ove zvezdane vasione; blagodarnost prema ljudima čini ga najboljim građaninom društva ljudskog; a blagodarnost prema Tvorcu vasione i prema ljudima čini ga dostojnim građaninom carstva Božjega. No šta su svi darovi vasione i svih ljudi na zemlji, koje jedan smrtan čovek može primiti, prema nesravnjivim i bezbrojnim darovima koje on danonoćno od Boga prima? I šta je sva naša blagodarnost, koju dugujemo tvarima i ljudima, prema neizrečenoj blagodarnosti koju dugujemo Bogu? Gle, i sve dobre darove, koje primamo od sveta i od ljudi, primamo u samoj stvari od Boga kroz svet i ljude. A koliko još darova uz to daruje Bog svakome od nas neposredno, saopštavajući ih u duhu našem bez posrednika, i to od rođenja – čak i od pre rođenja – pa do same smrti! Koliko li tek darova daruje Gospod Hristos svima krštenim dušama, koliko duhovnih blaga, koliko blagodatne sile! I za sve ovo ne biti blagodaran, to znači ne samo izgubiti svoje čovečje dostojanstvo, nego spustiti se niže i od svake životinje i od svake tvari u prostranoj vasioni. Da bi spasao ljudski rod ovolikog poniženja, Gospod Isus je – i bez Svoje lične potrebe – često javno uzdizao blagodarnost i hvalu Bogu (Mat. 11, 25; 14, 19; 26, 26-27), Isto su tako činili i sveti apostoli neprestano hvaleći Boga (Dela Ap. 2, 47), i blagodareći Mu ne samo za dobročinstva prema njima lično, nego i prema drugim ljudima. Ne prestajem zahvaljivati za vas piše apostol Pavle vernima u Efesu (Ef. 1, 16) učeći ih u isto vreme, da zahvaljuju za sve u ime Gospoda našega Isusa Hrista (Ef. 5, 20). Isto tako i Crkva Božja, po primeru apostola, do dana današnjega neprestano uznosi hvale i blagodarenja Gospodu Živome, i neprestano opominje verne svoje, da nikad ne zaborave i ne sustanu blagodariti Bogu za sve što im Bog šalje. Nema nijednog bogosluženja koje Crkva ne počinje sa rečima: blagosloven Bog naš! Niti ima ijednog koje Ona ne završuje rečima: Slava tebi, Hriste Bože, nadeždo naša, slava Tebi! A Crkva to čini zato da bi se u duši vernih duboko urezala misao, i pesma, i molitva besprekidne blagodarnosti Bogu, tako da svaki može kazati za sebe kao Psalmist: pohvala je njegova svagda u ustima mojim (Ps. 34, 1).
Od svih pak primera ljudske neblagodarnosti prema Bogu najcrnji i najužasniji je primer neblagodarnosti naroda Jevrejskog prema Gospodu Isusu Hristu. Taj primer opisuje u današnjem jevanđelju sam Gospod u vidu jedne proročanske priče, – priče o čoveku domaćinu i zlim vinogradima. Ovu priču ispričao je Gospod u hramu Jerusalimskom pred glavarima svešteničkim i starešinama narodnim, i to na samom domaku Svoga poslednjeg stradanja i krsnog Raspeća.
Bejaše čovek domaćin koji posadi vinograd, i ogradi ga plotom, i iskopa u njemu pivnicu, i načini kulu, i dade ga vinogradarima, i otide. Kao što na drugom mestu Gospod kaže čovek car, tako i ovde čovek domaćin, da time označi dobrog domaćina, ili Boga. Jer ma koliko da je čovek nemoćan i ponižen u ovome svetu Bog se ne stidi nazivati se čovekom. Čovek je ipak u vascelom svetu glavno i najdragocenije stvorenje Božje, te zato se Bog i naziva čovekom, da bi time pokazao prevashodstvo čoveka nad svakim drugim stvorenjem u svetu i Svoju preveliku ljubav prema čoveku. Samo pomračeni um neznabožaca i bogootpadnika nazivao je Boga imenom prirodnih pojava i predmeta, ognjem, suncem, vetrom, vodom, kamenjem, drvećem, životinjama, tek ne imenom čoveka. Hrišćanska vera jedina podigla je čoveka visoko iznad sve stvorene prirode, i jedino čoveka udostojila, da se Svevišnji Tvorac može nazvati njegovim imenom. Vinograd označava narod izrailjski, koga je Bog izabrao, da kroz njega provede spasenje celoga roda ljudskog. Sam Bog naziva narod izrailjski vinogradom Svojim (Is. 5, 1). Plot oko vinograda označava zakone, koje je Bog dao narodu izabranom i kojima ga je kao zidom odelio od ostalih naroda. U Izrailju postavi zakon, koji dade ocima našim, da ga predadu deci svojoj (Ps. 77, 5). Pivnica označava obećanje Mesije, pravoga Spasitelja roda ljudskog, kojim se obećanjem narod izabrani pojio kroz vekove kao životvornim pićem. Takvim životvornim pićem samo je Gospod Isus Sebe nazivao govoreći: ko je žedan neka dođe k meni i pije (Jov. 7, 37; 4, 14) i koji mene veruje neće nikad ožedneti (Jov. 6, 35). Kula označava stari žrtveni hram, praobraz svete Crkve Božje posle dolaska Hristova. I sam Gospod (Mat. 16, 18; 21, 42) a i apostoli (Ef. 2, 20) upodobljavaju Crkvu jednoj građevini. Pod vinogradarima razumeju se starešine narodne, sveštenici i učitelji. Šta označavaju reči i otide? Zar može Bog otići i udaljiti se od Svojih ljudi? I otide označava, s jedne strane, da je Bog ustroivši i učinivši sve što je trebalo za spasenje ljudi, ostavio im slobodnu volju, da iskoriste sve darove Božje za svoje spasenje; a s druge strane reč otide označava strpljenje Božje prema gresima ljudskim i bezumnim delima protiv njihovog sopstvenog spasenja, – strpljenje i dugotrpljenje Božje, koje prevazilazi svaki um ljudski.
A kad se približi vreme plodovima, posla sluge svoje vinogradarima da prime plodove njegove. Kao što i običan čovek domaćin šalje sluge svoje u određeno vreme, da prime plodove od vinogradara, tako i Bog šiljaše Svoje sluge, Svoje izbranike narodu Izrailjskom, da potraže plod duhovni od svega što je Bog dao tome narodu na obdelavanje. Proroci su sluge Božje a plodovi od vinograda jesu sve dobrodetelji, koje proističu iz poslušnosti zakonu Božjem. Posla sluge svoje vinogradarima, to jest na prvom mestu starešinama narodnim, sveštenicima, književnicima i učiteljima, koji su najpozvaniji da uče narod zakonu Božjem i rečju i primerom, i koji su odgovorni Bogu kako za sebe tako i za narod. Jer njima je dato više vlasti i više mudrosti, a kome je više dato više se od njega i traži. Ovi prvaci i vođi narodni, ako ne zbog čega drugog, trebali su iz blagodarnosti prema Bogu da prime izaslanike Božje s poštovanjem i ljubavlju, sa kojom bi primili samoga Boga. A šta oni učiniše?
I vinogradari pohvatavši sluge njegove jednoga izbiše, a jednoga ubiše, a jednoga zasuše kamenjem. Eto kako znaju ljudi da vraćaju zlo za dobro! Eto crne neblagodarnosti ljudske! Proroci su napominjali starešinama narodnim zakon Božji, volju Božju, dobročinstva Božja. Proroci su isticali spasonosnost, krasotu i sladost zakona Božjeg, tražeći njegovu primenu u životu svakog pojedinca i celog naroda. Oni su u ime Boga tražili dobra dela kao plodove božanskog zakona. No tih dobrih dela nisu nalazili, i oni su ostajali kao poslenici, koji su izašli u vinograd da beru grožđe, no grožđa nisu našli. I ne samo da su ih starešine narodne pustile praznih ruku, nego su ih pohvatali, ismejali, naružili, jedne bili, druge pobili, treće kamenjem zasuli. Tako su na primer proroka Miheja bili, Zahariju pred oltarom ubili, Jeremiju kamenjem zasuli, Isaiju testerom prestrugali, Jovanu Preteči glavu mačem posekli.
Opet posla druge sluge, više nego pre, i učiniše njima tako isto. Druge sluge to su opet proroci. Što god se izabrani narod više kvario i otpadao od Boga, to je milosrdni Bog slao sve više Svojih proroka, da narod opominju, da narodne starešine nakaraju, da ne bi svi propali kao besplodne loze, koje se seku i u oganj bacaju. No i ove druge sluge. Božje ne prođoše bolje od prvih. I njih starešine narodne, sveštenici, književnici i učitelji biše, pobiše ili kamenovaše. I što god se strpljenje Božje većma produžavalo, to je neblagodarnost ljudska prema Bogu bivala veća i odvratnija.
A najposle posla k njima sina svoga govoreći: postideće se sina mojega. Sve sluge Božje biše posramljene; sve opomene Božje odbačene, sva dobročinstva Božja prezrena. Ljudsko strpljenje u ovakvom slučaju iscrplo bi se do kraja. No Božje strpljenje je veće od strpljenja i najstrpljivijeg lekara, koji leči bezumnoga. Na desetinu ovolike neblagodarnosti ljudi bi odgovorili gvozdenom pesnicom. A gle šta blagoutrobni Bog čini: mesto gvozdene pesnice On šalje Sina Svoga Jedinorodnoga! O, neiscrpna dobroto Božja! Ni najbolja majka ne bi pokazala toliko milosti i strpljenja prema rođenom čedu Svome, koliko je Živi Bog pokazao prema stvorenim ljudima Svojim. A kad se navrši vreme, govori apostol, posla Bog sina svojega jedinoroonoga (Gal. 4, 4). To jest, kad se navrši vreme Božjeg čekanja, da Izrailj donese ploda; i kad se navrši vreme zla i bezakonja starešina narodnih; i kad se najzad navrši vreme Božjeg strpljenja. Kad vinograd beše kao plamenjačom opaljen i plot oko vinograda prolomljen, i neznabožačka poplava puštena u vinograd, i pivnica u vinogradu zasušila, i kula u vinogradu pretvorena u razbojničku pećinu – tada iznenadno dođe u vinograd Sin čoveka domaćina, Sin Božji Jedinorodni. Znao je Bog unapred, da se vinogradari neće snebivati ni najmanje, da učine sa Sinom Njegovim ono isto što su učinili sa slugama Njegovim. A zašto onda veli: zastideće se sina mojega? Da zastidi nas tim rečima, nas koji ni dan-danas ne primamo s dužnim poštovanjem i ljubavlju Sina Božjega među nas. I da još pokaže, do kakvog je bestidstva bila porasla neblagodarnost ljudi u narodu izabranom, toliko milovanom blagodjejanjima Božjim. Evo, čujte, do kakve gnusobe je bilo poraslo to bestidstvo bogozaborava i bogomrskosti:
A vinogradari videvši sina rekoše među sobom: ovo je naslednik; hodite da ga ubijemo, i da nama ostane nasledstvo njegovo. I uhvatiše ga, pa izvedoše napolje iz vinograda i ubiše. Kako je ovo savršena slika onoga što se uskoro po tom desilo sa Gospodom Isusom! Kao god što bi zli vinogradari ubili sina čoveka domaćina, da bi tako prigrabili sebi vinograd, tako su jevrejski prvosveštenici, fariseji i književnici, uistini i ubili Gospoda Isusa, da bi oni narod potpuno pritisnuli svojom vlašću i svojim apetitom. Šta ćemo činiti? rešavahu među sobom vođi naroda jevrejskoga: ako ga ostavimo tako, svi će ga verovati (Jov. 11, 47-48). I na predlog Kajafe rešiše da Ga ubiju. Uzalud sve iskustvo od hiljadu godina, da se Božji čovek ne može ubiti, jer kao ubijen on silnije živi i jače preti, i teže pritiskuje savest. Gle, njihovi su preci pobili tolike Božje proroke, pa su im uskoro morali dizati spomenike. Morali su, jer su im ubijeni proroci postajali strašniji u smrti nego za života. Oni su imali oči da vide, ali nisu mogli videti; pamet su imali da pamte šta je bilo kroz hiljadu godina sa ubijenim a šta sa njihovim ubicama, ali nisu upamtili niti su mogli da se sete. Hodite da ga ubijemo! Najlakše rešenje ljudsko, no i najneuspešnije, od Kaina do Kajafe, i od Kajafe do poslednjeg ubice na zemlji! Ubiti pravednika znači samo poslati ga nazad Bogu, od koga je i došao; a to opet znači staviti ga u neosvojivi položaj u borbi, i naoružati ga nepobedivim oružjem, i učiniti ga hiljade puta jačim nego što je bio kad je u telu hodio po zemlji. Šta da govorimo? Ubiti pravednika znači pomoći pravedniku da pobedi, i osuditi sebe na poraz i konačnu propast. Šta je znao prvosveštenik jevrejski Kajafa, kad ovo nije znao? Znao je manje od ništa; jer da je njegovo znanje bilo samo ništa, on se ni onda ne bi rešio, da ubije Hrista, i time samoga sebe – a ne Hrista – surva u večitu propast. Hodite da ga ubijemo! Jer sav narod ode za Njim. Tako govorahu. Mi ostasmo sami; bez vlasti, bez časti, bez novca. Ko će nam služiti? Ko će nas hvaliti? Koga ćemo varati? Koga li globiti? Zato ubimo Njega, i nasledimo ono što, evo, On nasleđuje: narod, vinograd naš, koji smo mi i do sada držali, i berbu sami uživali. – Svoje rešenje zli vinogradari su ubrzo priveli u delo. Uhvatiše ga, izvedoše napolje iz vinograda i ubiše. Pogledajte, kako Hristos do samih pojedinosti proviđa ono što će se s Njim desiti. Svi jevanđelisti govore, da su Jevreji izveli Hrista iza grada na Lobno mesto, Golgotu ili Kosturnicu, koja se nalazila van zidova Jerusalima. To i znače reči izvedoše ga napolje iz vinograda. No te reči znače još i to, da će starešine jevrejske odbaciti Hrista, odseći Ga od naroda izrailjskog, odreći Ga se kao Izrailjca, baciti Ga preko plota svoga naroda, i predati Ga kao tuđina tuđincima, Rimljanima u ruke, da Ga ovi sude. Kao dođe, dakle gospodar od vinograda šta će učiniti vinogradarima onim? Tako upita Gospod Isus starešine narodne. Kad dođe gospodar, veli On; a u početku priče rekao je – i otide. Kad dođe gospodar – to označava kraj strpljenju gospodarevu. Kad bude kraj strpljenju Božjem, tada će biti i početak Njegovom gnevu. No koga ovde zamišlja Gospod Isus pod gospodarem, samoga Sebe ili Oca Svoga? Svejedno je. Ja i Otac jedno smo, rekao je On. Glavno je, da će i Božjem strpljenju i obesti vinogradara biti kraj ubrzo posle ubistva Sina Božjega.
Šta će učiniti Gospodar zlim vinogradarima? Ko to pita, i koga? Upravo sam Gospodar pita to zle vinogradare. To osuđeni na smrt pita Svoje sudije i ubice. Kako jezovit razgovor između Jednoga pred smrću i drugih pred zločinom! Obično oni, koji su pred smrću, zbunjeni su i ne znaju šta govore dok su sudije – ako su pravedne – prisebne. Ovde je sasvim obrnut slučaj. Hristos, koji zna za tajno rešenje starešina da Ga ubiju, priseban je i zna šta govori, dok su Njegove nepravedne sudije zbunjene i ne znaju šta govore. Tako svaki zločin oduzima čoveku dve stvari: hrabrost i pamet. Evo, dakle, šta oni odgovaraju Hristu:
Rekoše mu: zločinci će zlom smrću pomoriti, a vinograd daće drugim vinogradarima, koji će Mu davati plodove u svoje vreme. Vidite, kako ne znaju šta govore! Sami sebi izriču presudu! prema jevanđelistima Marku i Luki izgleda, da je sam Gospod iskazao ove reči. A prema Mateju jasno je, da Gospod njih pita, da se oni izjasne, šta misle. Kako ne može biti nikakve protivrečnosti kod jevanđelista, to je najverovatnije, da je najpre sam Gospod iskazao, šta će čovek domaćin učiniti sa zlim vinogradarima a šta sa vinogradom svojim, a potom, da je On i njih upitao za mišljenje. Oni su najpre potvrdili ono što je Gospod rekao i složili se sa Njim, no odmah, kao dosetivši se, da se to na njih odnosi, uzviknuli su – prema Svetom Luki – da ne bude! Vidite iz ovoga njihovu zbunjenost i protivrečnost! – No koji su to drugi vinogradari, kojima će domaćin predati vinograd? Pre svega treba znati da će i vinograd biti novi kao i vinogradari. Od Hrista pa na dalje proširiće se vinograd Božji na ceo rod ljudski, i neće se sastojati samo iz naroda Izrailjskog, nego iz svih naroda na zemlji. Taj novi vinograd nazivaće se Crkvom Božjom, a poslenici – ili vinogradari – u njemu biće apostoli, svetitelji, oci i učitelji Crkve, mučenici i ispovednici, episkopi i sveštenici, blagočestivi i hristoljubivi carevi i carice, i svi ostali služitelji u tome vinogradu Gospodnjem. Oni će davati plodove u svoje vreme. To posle Hrista postaje izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod (I Petr. 2, 9). Jer sa Hristom prestaje izabranstvo naroda jevrejskoga, i izabranstvo prelazi na sve verujuće u Hrista po svima narodima na zemlji.
Da ne bude! Tako rekoše zli vinogradari Sinu Božjem, kada se dosetiše, da se ova strašna priča na njih odnosi. Bez tih reči, koje navodi jevanđelist Luka, bila bi praznina u jevanđelju Matejevom; jer se ne bi razumelo, zašto je Gospod rekao ovo što sleduje. Međutim posle tih reči starešina jevrejskih postaju razumljive reči Hristove: zar niste nikad čitali u pismu: kamen koji odbaciše zidari, onaj posta glava od ugla; to bi od Gospoda, i divno je u očima vašim. Kamen je očigledno sam Hristos; zidari su starešine, sveštenici i književnici jevrejski; ugao je spona izmeću Izrailja i neznaboštva, između starog izabranstva i novog, između stare Crkve i nove. Hristos je na tome uglu, na svršetku staroga i početku novoga; On priziva u carstvo Svoje i Izrailjce i neznabožce sa istom ljubavlju, pošto se i jedni i drugi u vreme dolaska Njegova pokazaše kao jalovo drveće. Naročito Izrailjci; jer oni Ga odbaciše, kao što zidari odbacuju kakav nepotreban kamen. Kako se ljuto zidari prevariše! Gle, odbaciše glavni temeljac života ljudskog, istorije ljudske, istorije svega stvorenoga sveta! U samoj stvari oni Ga ne odbaciše, no zamahnuše da Ga odbace, te sami biše odbačeni: On se pak utvrdi na uglu novog zidanja, Novog Stvaranja. To bi od Gospoda, i mudrije i pravednije nije moglo biti. I divno je u očima vašim. To jest: čitajući Sveto pismo (Ps. 117, 22) i vama se čak čini, da je ovo divno od Gospoda, pošto ne znate na koga se ove reči odnose. Ne znate, da je strašan ovaj kamen. Jer svaki koji padne na taj kamen razbiće se, a na koga on padne satrće ga (Mt. 21, 44; Lk. 20, 18). I vaistinu uporni Jevreji su se razbili o taj kamen, i On ih je satro. Spotakli su se o njega kao o kamen sablazni i razbili se još dok je Gospod Isus bio u telu na zemlji. A docnije, po Raspeću i Vaskrsenju, taj kamen je na njih pao i satro ih. Jer posle kratkog vremena pošto su zli vinogradari ubili Sina Domaćinova, navali na Jerusalim rimska vojska predvođena Titom, i grad razori a Jevreje razjuri iz njihove domovine, i raseli ih po celome svetu. I desi se s Jevrejima nešto gore i strašnije nego sa narodima, koji su grešili i u gresima svojim pomrli, kao što su bili Asirci, Vavilonci, Feničani, Misirci i drugi. Desilo se s Jevrejima nešto slično kao i s Kainom. Jer Bog nedozvoli, da ma ko ubije Kaina, a međutim obeleži na njemu znak ubice i najuri ga da se skita po svetu. No Kaina je postigla teška kazna odmah posle prvog mu zločina, a Jevreje nije. Oni su ubijali i kamenovali Božje proroke jednog za drugim, a Bog je trpeo, odlagao kaznu, čekao pokajanje, i slao sve nove i nove proroke. Tek kada su i Spasitelja ubili, postigla ih je pravedna kazna. Ponekad Bog odmah šalje kaznu na prestupnika, a ponekad odlaže tu kaznu i odlaže, tako da ljudi pomisle, da kazna nikad ni doći neće i da će prestupnik ostati nekažnjen. Kad je Marijam, sestra Mojsejeva, osudila svoga brata odmah je postala gubava po celome telu: i gle Marijam beše gubava, bela kao sneg od gube (V. Mojs. 12, 10). Kada su Datan i Aviron osuđivali starešine svoje, zemlja se pod njima otvorila i progutala ih – i otvorivši zemlja usta svoja proždre ih (IV Mojs. 16, 32). Ananije i Sapfira prisvajali su i zatajivali crkveno imanje, zato su trenutno pali mrtvi (Dela Ap. 5, 5). No Bog ne kažnjava svakog zločinca odmah. Naprotiv, baš veći deo zločina i greha ne bivaju kažnjeni onoga časa kada se učine, nego docnije, ili čak docnije ili i po smrti grešnika. Kažnjavanje greha biva po premudrom domostrojstvu Božjem sa ovim svetom. Kad ne bi Bog kažnjavao Jedne grešnike odmah posle učinjenog greha, mi bi očajali čekajući Božju pravdu; a kad ne bi Bog strpljivo odlagao kaznu drugih grešnika, kako bi se mi naučili strpljenju prema onima koji nas vređaju? Najzad i to, što Bog neke teške grešnike nikako ne kažnjava za života ovde na zemlji, služi nama svima za pojačanje vere u budući Sud Božji, koji neće mimoići ni onoga grešnika koga su svi sudovi na zemlji mimoišli. Avaj onome, koji se nekažnjeno naslađiva svojim grehovima do same smrti! Njemu ne zavidite! Jer je primio u ovome životu što je želeo, i u onome neće imati šta da primi osim – osude. Kad je Gospod Isus bez ijednog Svoga greha onako užasno stradao i namučen bio, kako da ne strada i svako od nas grešnih, koga Bog koliko toliko voli? A ko mnogo greši a nimalo ne strada nije ni najmanje sličan Hristu, te neće ni imati nikakva udela s Njim u Carstvu Božjem. Strahujmo, ako je sav naš život protekao bez muke i stradanja a sa mnogim neiskajanim gresima. A radujmo se, ako smo izdržali mnogo muka i stradanja, i ovim se koristili pokajavši se pred Bogom i popravivši puteve svoje. Neka niko ne kaže i ne pomisli: mogu odložiti pokajanje pošto je Bog tako strpljiv. I kad je tako dugo trpeo Jevreje, potrpeće i mene još koju godinu da se ne prevarimo; može Bog prema Svom Promislu i potrpeti nas još koju godinu bez pokajanja, a može On spustiti Svoju tešku ruku na nas kroz koji sat ili minut. Odlaganje pokajanja čini pokajanje sve težim i težim, pošto navika grešenja sve jače i jače utvrđuje korene greha u nama, sve većma i većma pomračuje um naš i kameni srce naše. I mi tada i bezvoljno koračamo od teškog greha sve težem i težem, isto onako kao i zli vinogradari koji su najpre ubijali proroke, pa najzad ubili i Sina Božjeg. Šta onda možemo očekivati za sebe, nego ono isto što su dočekali i zli vinogradari? Ugaoni kamen koji je od Boga namenjen bio za dom našega spasenja, izdiće se iznad naših glava i satrće nas. Jer Gospod, koji je silan u milosti, silan je i u pravdi.
Požurimo, dakle, da se koristimo milošću dok nam se milost obilno nudi. Ne čekajmo, da se ruka milosti ukloni od nas i da se ruka pravde spusti na nas. Ne odlažimo pripremanje plodova u vinogradu duše naše; nego budimo spremni, da kad sluge Domaćinove dođu damo im odmah spremne i sabrane plodove. Svaki dan angeli Božji sabiraju duše ljudske i odnose ih iz ovoga sveta kao berači grožđe iz vinograda. Naš red ne može nas mimoići. O, da se naši plodovi ne pokažu „truli“! O, da se naše duše ne pokažu šture! O, angeli hranitelji, osvestite nas, podržite nas i pomozite nam pre nego kucne poslednji čas! O, Gospode Isuse, smiluj se na nas! Tebi neka je slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *