OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA DVANAESTA
Jevanđelje o bremenu bogatstva
 
Matej 19, 16-26. Zač. 79.
 
Zamislite, da se jedna velika i gorda lađa razbije na dubini morskoj i počne da tone. Šta biva s putnicima?
Jedan se hvata za neku dasku, i drži se daske. Drugi se hvata za neko bure, i drži se bureta. Treći uspeva da veže mehove sebi oko vrata, i pliva s mehovima. Četvrti skače u vodu bez ičega, i pliva. Peti skida čamac s lađe, seda u čamac i ne žuri da vesla nego žuri da što više blaga zagrabi iz toneće lađe i prenese u čamac. Ko je od njih u najvećoj opasnosti? To jest: ko će od njih najsramnije poginuti – a poginuti moraju svi? Poginuće najsramnije onaj, koji izgleda nesigurniji – onaj u čamcu, što stoji kraj toneće lađe i pretovaruje blaga iz lađe u čamac. Vaistinu, on je u najvećoj opasnosti. Najpre će utovariti u svoj čamac nekoliko vreća brašna. Pa videći sanduke sa flašama vina i rakije, on će početi i to prevlačiti u čamac. Pa će početi grabiti i vući haljine, ćilime, platno, štofove – „trebaće mi za odelo i postelju!“ Pa obazrevši se i videvši srebrno posuđe, pozlaćene svećnjake, uzeće i to. No gle, tu su i burad sa uljem, sa usoljenim mesom, i ribom, i sa pirinčom i drugim raznim varivom – „trebaće mi i to; kako ću bez toga?“ Pa će onda ugledati kutije i torbe s novcem i dragocenostima. Ovo svakako mora preturiti u čamac. No zašto da ostavi fine stolice, uglačane stolove, kadifena kanabeta, kad i to može prevući? I prevlači. A čamac se sve više puni i sve dublje tone u vodu. Pa onda se seti: trebaće mu za gorivo petroleuma i uglja. Prevlači i to. Pa gle, tu su i ormani sa mnogim divnim knjigama! Trebaće mu u čamcu da čita i prekraćuje vreme do obale. Prevlači i to. Tu su i klaviri, violine, gudala i svirale. I tim se vreme prekraćuje. Prevlači i to. A čamac se sve više navršava i sve dublje tone u vodu. Dosta, veli i seda u čamac. No doseti se da je još puno stvari mogao i trebao prevući. I ponovo se penje u lađu i prevlači. Opet veli sam sebi – dosta, i seda u čamac. No pusta želja za stvarima ponovo ga pokreće, da još više prevuče iz lađe u čamac. Najzad lađa tone pod vodu, i on kreće sa žaljenjem, što još nije natovario. On počinje sad lagano da vesla ka obali. No voda je već do same ivice čamca. Ako neko od onih, koji su u najvećoj bedi, pokuša da uđe u čamac, čovek iz čamca će ga pre ubiti nego pustiti k sebi. I tako pretovarivši čamac stvarima on pretovaruje i svoju dušu zločinom. No duhne vetar, udare talasi. On se počinje braniti od vode: počinje ispljuskivati vodu iz čamca. No kad vidi, da to ne pomaže, počinje s tugom bacati u more najpre neke jevtinije stvari, pa onda sve skupocenije i skupocenije. Ali on se već umorio utovarujući stvari, te nema snage, da ih ponovo diže i baca u more. Voda najzad odoleva, tone pretovareni čamac – i on s čamcem.
Takav je život i kraj gramžljivih bogataša na moru ovoga zemaljskog života. Pre svega oni žive sa lažnim ubeđenjem, da je ovaj svet jedna razbijena lađa, bez kapetana, bez krme i krmanoša, – jedna pustolina, koja tone i propada, i kojom se koriste samo oni, koji što više iz nje zagrabe i prenesu u svoj čamac. No usred tog gramžljivog grabljenja i pustošenja lađe života pojavio se Kapetan Lađe, koji je stavio ruku na lađu kao na Svoju sopstvenost i rekao, da lađa ne tone, no da se to samo tako čini neveštim i kratkovidim neznalicama, koji su kratko vreme na lađi. On putuje s lađom od samog početka, prevozeći putnike: putnici se menjaju, no On stoji skriven i upravlja lađom. On zna odakle je lađa pošla i kuda ide; On zna put, i On se ne boji mora.
Taj kapetan jeste Gospod Isus Hristos. Blago no odlučno On silazi na talase i pruža ruku Svoju davljenicima. I oni, koji ništa nemaju u rukama no golim rukama plivaju, najpre Mu se odzivaju i hvataju se za Njegovu spasiteljsku ruku. No oni koji su natovarili svoj čamac pun i prepun, najteže Mu se odzivaju, jer se boje, da ako napuste svoj čamac i golih ruku pođu k Njemu po talasima, utonuće i oni i On. Oni ne veruju u Njega; oni se više uzdaju u svoj čamac. Posmatrajući ove i čitajući njihovu žalosnu dušu i još žalosniju veru u mrtve stvari, Gospod Isus okrete se spasenima i reče: zaista vam kažem, da je teško bogatome ući u carstvo nebesko. Ovakve slučajeve Gospod je mnogo puta posmatrao i na mnoge ukazivao, i iz njih pouku Svojima izvodio. I današnje jevanđelje opisuje jedan takav slučaj.
Tle, pristupi neko (ka Isusu) i reče mu: učitelju dobri, kakvo dobro da učinil da imam život večni? Jevanđelisti Matej i Marko govore o ovom nekome kao o bogatom mladiću, koji bejaše vrlo bogat, a jevanđelist Luka naziva ga još i knezom: neki knez. Ovo se desilo na jednome drumu u Judeji posle slavnog događaja sa decom, kada je Gospod naredio učenicima: pustite decu neka dođu k meni; takvih je carstvo Božje; kada je još rekao, da ko ne primi carstvo sa detinjom verom i radošću, neće ući u carstvo; i kada je decu zagrlio i blagoslovio. Istaknuvši tako nevinu decu kao građane carstva Božjega, Gospod je izašao na drum, i tu mu pritrča onaj mladi i bogati knez i kleknuvši na kolena pitaše Ga ono što smo već naveli. Način njegova pristupanja ka Hristu dostojan je svake pohvale, kao što je za žaljenje način njegova rastanka sa Hristom. On trči pred Hrista; on pada na kolena pred Njim; on traži saveta u Njega o najvećem pitanju u svetu – o životu večnom i uslovu za dobijanje istog. On je došao sa iskrenom namerom, a ne kao književnici, koji su dolazili samo da kušaju Gospoda. On je osećao neku duševnu glad i siromaštinu pri svem svom spoljašnjem bogatstvu.
Učitelju dobri! Tako mladić oslovljava Gospoda. Od njega je toliko dosta. Onaj ko provede ceo vek u tamnici pri svetlosti sveća, zar mnogo greši, kad pri prvom viđenju sunca nazove sunce svećom? Kakvo dobro da učinim Pri ovom pitanju on svakako misli na svoje bogatstvo, kao što je obično slučaj sa bogatašima, koji ne mogu da odvoje svoju ličnost od svoga imanja, niti da misle o sebi ne misleći o svome imanju. Šta bih ja mogao učiniti – kakvo dobro delo – od svoga bogatstva, da . imam život večni? Ne znajući potpuno s kime govori, on malo zna i šta govori. On bi rad bio čuti savet od Učitelja, kako bi mogao svojim imanjem zadobiti ono što sav svet ne može platiti, tj. život večni.
A Isus mu reče: što me zoveš dobrim? Niko nije dobar, samo jedan Bog. Srceznalac Isus proniče u misli mladićeve i čita ih kao sa knjige. Gospod vidi, da mladić Njega ne poznaje, i da Ga drži samo za dobra čoveka i dobra učitelja, pa hoće ovim rečima da Ga probudi na razmišljanje. Ako sam ja običan čovek, zašto Me nazivaš dobrim, ako li pak znaš ko sam Ja, zašto ne kažeš izrikom, nego Me zoveš učiteljem? Samo je jedan Bog dobar u punom i savršenom smislu; dobri ljudi mogu se nazivati dobrima samo u sravnjenju sa ljudima nedobrima. No niko se ne može nazvati dobrim u sravnjenju s Bogom. Samo je, dakle, Bog jedini dobar. Gospod Isus neće, dakle, da pokara mladića, što Ga ovaj naziva dobrim, nego što Ga ovaj shvata kao obična smrtna čoveka pa Ga ipak naziva dobrim. Neće Gospod pod time da kaže: Ja nisam dobar – nego: Ja nisam običan smrtan čovek. Ja sam Onaj, za koga se jedino može reći da je dobar.
Posle ovog uvodnog objašnjenja Gospod počinje odgovarati na pitanja mladoga bogataša: a ako želiš ući u život, drži zapovesti. Reče Mu (mladić): koje? A Isus reče: da ne ubiješ, ne činiš preljube, ne ukradeš, ne svedočiš lažno; poštuj oca i mater, i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. Ovo su pogodbe za ulazak u život. No bogataš nije pitao kako samo da uđe u život, nego kako da ima život, da dobije život, ili da nasledi život. Kakvo je neznanje pokazao u raspoznavanju ličnosti Gospoda Isusa, takvo je isto neznanje pokazao i u pogledu života večnoga. I kako Ga je Gospod tamo popravio, tako ga i ovde popravlja. Život večni ima svoje stupnjeve: na jednom su stupnju oni koji su samo spaseni, a na drugom su stupnju oni koji su savršeni. Apostoli će sedeti na dvanaest prestola i suditi kolenima Izrailjevim, dok ostali spaseni niti će sedeti na prestolima niti će kome suditi, premda će i oni i ovi biti u životu večnom. Ne znate li da će sveti suditi svetu? pita apostol Pavle Korinćane (I. Kor. 6, 2-3)? I to suditi ne samo stvarima ovoga sveta nego i angelima? No neće svi spaseni suditi, ,nego samo svetitelji Božji, savršeni. Prečista i Presveta Deva Bogomati časnija je od heruvima i slavnija od serafima; apostoli dolaze ispred svih svetitelja, svetitelji ispred ostalih ugodnika, a ostali ugodnici ispred običnih spasenih. Savršeni su oni, koji su sem sebe spasli još i mnoge pored sebe silom imena Gospoda Isusa, a spaseni su i oni koji su uspeli jedva sebe da spasu. Mnogi su stanovi u kući oca mojega, rekao je sam Gospod (Jov. 14, 2). A da nije tako, zar bi On to rekao? To On i ovom prilikom kaže samo na drugi način. U Carstvu nisu svi jednaki: jedna je slava onih koji su samo ušli u Carstvo, a druga je slava onih koji su savršeni u Carstvu. No vratimo se prvo na uslove ulaska u Carstvo, pa ćemo docnije čuti, opet iz usta Istine, o uslovima savršenstva. Koji su, dakle, uslovi za ulazak u Carstvo, ili u život večni? Držati zapovesti. Koje zapovesti? Sve; prvo one koje zabranjuju zlo činiti, pa onda one koje naređuju dobro činiti, prema reči proročkoj: ukloni se od zla i sotvori dobro (Ps. 33, 14). Prvo treba, dakle, ukloniti sebe od zla i zlo od sebe, pa tek onda osposobiti se za
tvorenje dobra. Zato Gospod i ističe prvo negativne zapovesti pa onda pozitivne, a ne po redu, kako su preko
Mojseja objavljene. Ne ubiti, ne preljubiti, ne ukrasti,ne svedočiti lažno – to su negativne zapovesti, koje znače uklanjanje od zla; a poštovati oca i majku i ljubiti svoga bližnjega – to su pozitivne zapovesti, koje znače tvorenje dobra. Dok se prve ne ispune, druge se ne mogu ispuniti. Onaj ko je sposoban ubiti bližnjega nije sposoban ljubiti bližnjega. I onaj ko tvori preljubu ne zna za ljubav. Pominjući ovih šest zapovesti Gospod nije mislio izređati baš sve zapovesti, nego samo neke važnije. A da je to tako vidi se prvo iz toga što Gospod izostavlja baš najvažniju od svih zapovesti – ljubav prema Bogu. Docnije ćemo objasniti zašto On ovu zapovest namerno izostavlja. Drugo to se vidi i iz saopštenja druga dva jevanđelista, Marka i Luke koji ne navode čak ni svih šest zapovesti, pomenutih kod Mateja. I Marko i Luka ne pominju na primer zapovest o ljubavi prema bližnjem. A Marko dodaje negativnim zapovestima još jednu opštu: ne čini nepravde nikome. Jevanđelisti se u svemu ovome, dakle, dopunjavaju, ni malo neprotivrečeći jedan drugom. Jedno je pak jasno iz svega što jevanđelisti saopštavaju naime: da Gospod nije imao nameru, da istakne isključivo pomenutih pet ili šest zapovesti, no da samo napomene mladiću kroz to sav stari zakon. A ovo pak što On preporučuje ispunjenje zapovesti staroga zakona, potvrđuje Njegove ranije reči, da On nije došao da pokvari zakon i proroke, nego da ispuni. Nisam došao da pokvarim nego da ispunim (Mat. 5, 17). Pa kad je savršeni Gospod bez ikakve lične potrebe ispunio sav zakon, tim pre moraju ga ispuniti svi oni koji se lagano penju uz visoke stepenice ka savršenstvu. Sve nabrojane zapovesti imaju za bogataše i naročiti unutarnji smisao. Tako, ne ubij znači: negujući odviše svoje telo u bogatstvu i raskoši ti ubijaš dušu. Ne čini preljube znači: duša je namenjena Bogu kao nevesta svome vereniku; ako se duša veže ljubavlju za svetsko bogatstvo i sjaj, za raskoš i prolazna uživanja, ona time čini preljubu prema svome besmrtnom vereniku, Bogu. Ne ukradi znači: ne ukradi od duše za račun tela; ne kradi vremena ni brige ni truda, koje treba da posvetiš duši, i ne davaj to telu. Bogataš spoljašnji obično postaje očajan siromah unutrašnji. I obično – no ne uvek – sve bogatstvo spoljašnjeg čoveka znači pokrađenost unutrašnjeg čoveka: ugojeno telo – mršava duša; raskošna odevenost telesna – nagota duševna; blesak spolja – tama unutra; snaga spolja – nemoć unutra. Ne svedoči lažno znači: ne opravdavaj ničim ljubav prema bogatstvu i zapostavljenost duše svoje, jer to je izvrtanje Božje istine, i lažno svedočanstvo pred Bogom i savešću. Poštuj oca i mater znači: ne odaj samo poštu i čest samome sebi, jer će te to pogubiti; poštuj oca i mater, kroz koje si došao u ovaj svet, da bi se kroz to naučio poštovati i Boga, od koga si došao i ti i tvoji roditelji. Ljubi svoga bližnjega znači: u ovoj nižoj školi vežbanja u dobru nauči se ljubiti svoje bližnje, da bi uzrastao do stepena, na kome se ljubi Bog. Ljubi svoje bližnje, jer ta će te ljubav spasti od samoljublja, koje te može pogubiti. Ljubi druge ljude kao samog sebe, da bi sebe ukrotio i ponizio i izjednačio sa drugim ljudima u očima svojim. Inače će gordost, koja dolazi od bogatstva, preovladati tobom i survaće te u pakao.
Na ovakav savet Gospoda Isusa reče bogati mladić: Sve sam ovo sačuvao od mladosti svoje; šta još nisam dovršio? A to znači, da su sve ove zapovesti njemu bile poznate od detinjstva i da ih je on u spoljašnjem Mojsijevskom smislu, ispunio. Opet se prevario mladi bogataš. On je mislio, da mu Hristos ništa novo nije rekao, no da mu je samo ponovio staro. Ustvari, svaka stara zapovest dobija nov sadržaj, nov duh i život na jeziku Hristovom. Svakoj spoljašnjoj zapovesti, koju je Gospod Hristos dao Izrailju preko Mojseja, taj isti Gospod Hristos, pri Novom Stvaranju, pri Novom Otkrovenju daje dublji unutrašnji značaj. I da je mladić, uistini ispunio nabrojane zapovesti po njihovom unutrašnjem, hrišćanskom značenju, a ne samo po spoljašnjem – kako su ih i fariseji ceremonijalno ispunjavali – on bi bio dušom odvezan od svoga bogatstva i ne bi mu bilo teško ispuniti ono što će mu Gospod posle ovoga predložiti. No on je bio ispunio sve te zapovesti kao i onaj farisej, koji se na molitvi hvalio pred Bogom: postim dvaput u nedelji, dajem desetak od svega što imam. Zato je bio i ostao vezan kao nezakonitim brakom za svoje bogatstvo, i nikako se od njega nije mogao odvojiti i poći za Hristom. Šta još nisam dovršio? pita on Gospoda, osećajući se već na pragu spasenja. On se morao nadati, da će mu Gospod kazati još neku sličnu zapovest, koju će on moći lako ispuniti. Gospod je prozirao u njegovu naivnu zakonsku površnost i omilje Mu. Jevanđelist Marko to saopštava. A Isus pogledavši na nj omilje Mu. Zašto Gospodu omilje ovaj nesavršeni mladić? Zato što njegova zakonska površnost nije bila zlobna kao kod fariseja i književnika, nego naivna i dobronamerna. No i pored toga Gospod mu je morao kazati gorku istinu i razbiti sve njegove iluzije o brzom i lakom spasenju.
Reče mu Isus: ako hoćeš savršen da budeš, idi prodaj sve što imaš i podaj siromasima, i imaćeš blago na nebu; pa hajde za mnom. A kad ču mladić reč otide žalostan, jer bejaše vrlo bogat. Reče mu najzad Gospod novu reč, neočekivanu i tešku. Gledajući neprestano u sredinu srca mladićeva Gospod mu reče ovu novu reč. I ako je unapred znao, da ova Njegova reč neće moći razvenčati dušu mladićevu od zemnog mu bogatstva i venčati je s Bogom, On mu ipak to reče koliko zbog onoga koji Ga pitaše, toliko – i više – zbog učenika, koji slušahu. Ako hoćeš savršen da budeš. To je ne samo ulazak u Carstvo, nego i vlast u Carstvu. Idi prodaj sve što imaš. To jest: idi i pokaži se gospodar nad svojim imanjem, koje ima tebe, a ne ti njega. Vaistinu, tvoje imanje ima tebe, a ne ti tvoje imanje. Tvoje imanje . do sada kupovalo je malo po malo dušu tvoju i predavalo je đavolu: idi sad ti i prodaj ga, i razdaj onima kojima ono treba, i to treba ne kao gospodar nego kao sluga života. Idi i raskini opasnu i nezakonitu vezu tvoje duše sa tvojim imanjem. Idi i razvenčaj se. Idi oslobodi se. Idi i istrgni dušu svoju ispod tereta zemlje, ispod prašine stvari, ispod gnoja bogataških uživanja, pa je uputi za Mnom. Bez igde ičega uputi je za Mnom. Duša je najbogatija, kad je bez igde ičega. Duša je u najvećem društvu, kad nije ni u čijem društvu sem Mome. Prodaj sve i podaj siromasima. Siromasi su oni, koji potrebuju tvoje bogatstvo, ne kao ukras, ne kao teret, ne kao gospodara, nego kao nasušni hleb, kao olakšanje životu, kao slugu i pomoćnika. I sve što budeš dao u materijalnom bogatstvu vratiće ti se u duhovnom. Gle, tvoja duša je prepuna siromaha, tvoje srce tako isto, tvoj um tako isto. Svima će njima doći bogatstvo, koje njima treba, kada se ti otreseš bogatstva, koje tebi ne treba.
No zašto Gospod upućuje bogataša da proda svoje imanje i razda siromasima, a ne kaže mu prosto: ostavi sve, ne vraćaj se kući svojoj, nego hajde za Mnom? Nije li tako rekao onome koji se hteo vratiti i ukopati oca svoga? Ostavi neka mrtvi ukopavaju svoje mrtvace, a ti hajde za mnom (Lk. 9, 59-60)! Nije tako Gospod kazao ovome bogatašu iz dva razloga: prvo, što ako on ne bi prodao imanje i razdao siromasima, to bi se desilo ili da susedi navale na napušteno imanje i pokradu ga, ili pak da neko od srodnika njegovih nasledi imanje i nađe se u istom položaju, u istom ropstvu od bogatstva, u kome je sada i taj mladić. Tako bi dakle, ili lopovi ili srodnici izgubili duše svoje na tome istom imanju. Drugo, šaljući ga da. proda i razda imanje siromasima Gospod hoće time da probudi u mladiću čovekoljublje, da izazove kod njega sažaljenje prema bližnjima, i da ga stavi u položaj da on oseti duhovnu radost i nasladu od davanja, od činjenja dobrog dela. Da bi privoleo mladića da ovo učini Gospod mu predočava odmah večnu nagradu, večno blago na nebu, gde moljac ne jede, gde rđa ne grize i gde lopovi ne kradu. Nesravnjeno je bolje blago koje ćeš primiti od onoga koje ćeš ostaviti. Jer šta će ti pomoći sve tvoje zemaljsko blago, kada budeš danas-sutra umro? Ono će propasti za tebe u ovom svetu, i upropastiće tebe u onome. Blago, pak koje ćeš imati na nebu čekaće na tebe dok se ne rastaviš sa ovim svetom – a to će biti vrlo skoro – i neće se od tebe uzeti ni rastaviti va vek veka. Utešivši ga za prividnu štetu u ovome svetu predočavanjem blaga na nebu, Gospod najzad poziva mladića: pa hajde za Mnom! Kada se od svega rastaviš, tada pođi sa obe noge i sa oba oka za Mnom. Ovako ne možeš ići jednom nogom za Mnom a drugom za svojim bogatstvom, niti možeš gledati jednim okom u Mene a drugim u svoje imanje. Ne; ne možeš služiti dva gospodara.
No sve uzalud: mladić sve sasluša lepo; razumede šta se od njega traži, obuze ga teška žalost, jer bejaše vrlo bogat, i otide, otide sa obe noge i oba oka ka svome kobnom bogatstvu. Bejaše vrlo bogat! To jest bejaše vrlo vezan za bogatstvo, vrlo okovan, vrlo zarobljen i vrlo slab, da se odupre korovu, u koji je bio zarastao. Zaista, on je bio kao seme, palo u trnje, koje bujno počne rasti, ali ga trnje uguši, te ne donese nikakva ploda. Veliko bogatstvo bilo je veliko žbunje trnja okolo semena njegove duše. Domaćin htede da počupa trnje oko njegove duše i dušu mu izvede na svetlost, da slobodno raste; ali on ne dade, ne može od zle navike da da. Kao onaj davljenik u prepunom čamcu. Gospod mu pruži Svoju moćnu ruku, da ga spase i uvede u lađu, no njemu beše žao natovarenih stvari u čamcu. I tako rastade se bogati mladić od Hrista, Kapetana Laće Života, i izgubi se na pučini morskoj, da uskoro potone i propadne – i čamac i on.
A Isus reče učenicima svojim: zaista vam kažem da će teško bogataš ući u carstvo nebesko. I opet vam kažem: lakše je kamili proći kroz iglene uši nego li bogatome ući u carstvo Božije. Nijedna reč Gospoda Isusa nije mogla biti bačena uzalud na njivu ovoga sveta. Ako se njome nisu koristili oni, kojima je ona neposredno upućena, koristili su se oni kojima je ona posredno upućena. U ovome slučaju reč Hristova bila je upućena neposredno bogatome mladiću a posredno učenicima. Mladić se nije mogao koristiti rečju Gospodnjom, ali su se učenici koristili. Zato se Gospod po odlasku mladića sada njima obraća i govori im, kako je teško bogatašu ući u carstvo nebesko. Ne kaže Gospod, da je bogatašu nemoguće ući u carstvo nebesko, nego da je teško, vrlo teško. A da bogatašu nije nemoguće ući u carstvo nebesko vidi se iz primera pomenutih u Svetome pismu. Avram je bio bogat, vrlo bogat čovek, no verom svojom bio je vezan više za Boga nego za sve bogatstvo svoje, više čak nego i za sina svoga jedinca. Az jesam zemlja i pepel, govoraše Avram za sebe pri svem bogatstvu svom. Bio je bogat prebogat i pravedni Jov, no bogatstvo mu nije smetalo da bude smiren pred Bogom i poslušan Bogu kako u slavi tako i u muci i poniženju. Bogat je bio i Voz, praded Davidov, no milosrdnošću svojom ugodio je Bogu. Pa je bogat bio i Josif Arimatejski, no bogatstvo mu nije smetalo da se sav preda Gospodu Isusu, i da učini sve moguće usluge mrtvome telu Gospodnjem, ustupivši Mu čak i novu kamenu grobnicu, spremljenu za sebe. Najzad bogati su bili i bezbrojni drugi Božji ugodnici u istoriji Crkve, no spasli su se i nasledili carstvo Božje, jer nisu srcem svojim bili vezani za zemaljsko bogatstvo nego za Hrista, smatrajući sve zemaljsko bogatstvo za prah i pepeo. Nije bogatstvo samo po sebi zlo, kao što nijedna stvorena tvar Božja nije zla, nego je zla ljudska privezanost za bogatstvo, za imanje, za stvari; i zle su i pogubne strasti i poroci, koje bogatstvo omogućava i izaziva, kao: blud, proždrljivost, pijanstvo, tvrdičluk, razmetanje sobom, samohvalisanje, sujeta, gordost, preziranje i podništavanje siromašnih ljudi, bogozaborav, i ostalo, i ostalo. Malo je onih koji imaju snage da se odupru iskušenjima bogatstva i koji mogu da gospodare svojim bogatstvom, a da ne postanu sluge i robovi bogatstva. Pre svega bogataš teško može da posti, a bez posta nema ni ukroćenja svoga tela, ni smirenja, niti prave molitve. Zato Gospod i govori, da je teško bogatašu ući u carstvo Božje. No time On ne kaže, da je siromahu lako ući u carstvo Božje. I siromaštvo ima svoja iskušenja gotovo kao i bogatstvo. Bogataš treba da se spasava velikim milosrđem i smirenjem pred Bogom, a siromah velikim strpljenjem, izdržljivošću i neprekidnim pouzdanjem u Boga. Niti se spasava bogataš koji je nemilosrdan i gord, niti siromah koji ropće na svoju sudbu i očajava o pomoći Božjoj. Ne postoje u svetu bogati i siromašni ljudi slučajno ili po nerazumnosti ovoga sveta, nego po premudrom Promislu Božjem. Za jedan tren oka Bog može sve ljude izjednačiti u bogatstvu, no to bi bila tek prava ludost. U tom slučaju ljudi bi postali sasvim nezavisni jedan od drugog. Ko bi se onda spasao? I kako bi se mogao iko spasti? Jer ljudi se spasavaju zavisnošću jedan od drugoga. Bogataš zavisi od siromaha, siromah zavisi od bogataša: učen zavisi od neuka, neuk od učena; zdrav zavisi od bolesna, bolestan od zdrava. Materijalna žrtva plaća se duhovnom platom. Duhovna žrtva učenoga plaća se materijalnom platom neukoga. Fizička usluga zdravoga plaća se duhovnom platom bolesnoga, i obratno: duhovna usluga bolesnoga (koji opominje na Boga i Sud) plaća se fizičkom uslugom zdravoga. Sve je utkano kao ćilim raznobojan. Jednobojan svet oslepeo bi sve oči. Kako bi bogataš spasao svoju dušu milosrđem i smirenjem, ili izgubio dušu svoju tvrdičlukom i gordošću, da nema siromaha? Kako bi siromah spasao svoju dušu strpljenjem i izdržljivošću, ili izgubio dušu svoju roptanjem i krađom i otmicom, da nema bogataša? Kako bi učen spasao svoju dušu sažaljenjem prema neukome i trudom oko ovoga, ili izgubio dušu svoju gordim preziranjem neukoga, da nema neukoga u svetu? Kako bi neuk spasao svoju dušu poslušnošću i krotošću pred učenim, ili izgubio dušu svoju neposlušnošću, zavišću, divljaštvom prema učenom, kada ne bi bilo učenoga? Kako bi zdrav spasao dušu svoju dobrodušnim ustajanjem oko bolesnika, sažaljivošću i molitvom za bolesnika, ili kako bi izgubio dušu svoju gađenjem od bolesnika, nebrižljivošću prema bolesniku i prevaznošenjem svojim zdravljem, kada ne bi bilo bolesnika? I kako bi bolesnik spasao dušu svoju pokornošću i zahvalnošću prema zdravom, ili kako bi izgubio dušu svoju mržnjom i zavišću prema zdravom, kada ne bi bilo zdravog? Bog je dao slobodu izbora čoveku, svakome čoveku. Nema ni jednoga čoveka u svetu, pred kojim nisu otvorena dva puta: put spasenja i put pogibelji. U tome se i sastoji sloboda čoveka. Bogatstvo može bogataša spasti, a može ga pogubiti; siromaštvo može siromaha spasti, a može ga pogubiti; i učenost učenoga može ili spasti ili pogubiti; i neukoga neukost može ili spasti ili pogubiti; i zdravoga zdravlje može ili spasti ili pogubiti; i bolesnoga bolest može ili spasti ili pogubiti. Sve zavisi od izbora čovekova. Hristos je došao da urazumi ljude a ne da primora. Zato Hristos i ne zapoveda mladiću: uđi u život! Nego ako želiš ući u život; i ne zapoveda mu: budi savršen! nego ako hoćeš savršen da budeš. Ako želiš, ako hoćeš – tako Bog govori slobodnim i razumnim bićima. Bog želi da svi ljudi pođu pravim putem i da se svi ljudi spasu, no zato ipak i put pogibelji stoji za ljude otvoren.
I opet vam kažem, govori Gospod Isus učenicima, da naglasi po dvaput, da je bogatome teško ući u carstvo Božje. Lakše je kamili proći kroz iglene uši nego li bogatome ući u carstvo Božije. Kamilom se zvala ne samo kamila životinja, nego i debela uža, kojima su lađe u pristaništu vezivane za obalu, da ih vetar ne krene. Na ova debela uža Gospod je i mislio u ovome slučaju. Lakše je, dakle, i to najdeblje uže prodenuti kroz iglene uši, nego li bogatome ući u carstvo Božje. Bezmalo, dakle, nemoguće, ali ipak nije nemoguće, nego vrlo teško. Ovo govori Onaj koji dobro poznaje slabost ljudske prirode i zna kako se ljudska duša da lako okovati bogatstvom i neodlepljivo prilepiti k zemlji.
A kad to čuše učenici divljahu se vrlo govoreći: ko se dakle može spasti? Zašto se dive učenici, kad su oni već bili učinili ono što bogati mladić nije mogao učiniti? Gle, oni su ostavili sve i pošli za Hristom. Premudri Zlatoust to divno objašnjava: ne straše se učenici za sebe nego za ostale ljude, meću kojima je veliki broj bogatih. Iz čistog čovekoljublja dakle, oni se dive strašnim rečima Hristovim. On njih šalje u svet da spasavaju ljude. Kako će moći oni spasti toliki broj bogatih ljudi u svetu, kad je bogatome bezmalo sasvim nemoguće ući u carstvo? To osećanje žaljenja ljudi gnječilo je tada njihovu dušu, i pod tim osećanjem oni su i postavili gornje pitanje: ko se onda može spasti? Kao da su oni milostiviji od Hrista! Kao da su oni čovekoljubiviji od Gospoda Čovekoljupca!
A Isus pogledavši na njih reče im: ljudima je ovo nemoguće a Bogu je sve moguće. Gospod Isus pogleda ih ne u lice i u oči, nego do u samu sredinu srca njihova. I tu pročita neznanje i strah. Gle, oni još ne poznaju moć Božju, zato se tako plaše za stvar Božju. Ono što je nemoguće ljudima, moguće je Bogu. A šta ljudima nije nemoguće? Ili drugim rečima: kakva dobra mogu ljudi učiniti bez Božje pomoći? Nikad, i nikakvo. Bez Božje pomoći ne može se spasti ni siromah kao ni bogat. Bez mene ne možete činiti ništa, rekao je Gospod (Jov. 15, 5). A apostol Pavle, koji je bio mrtav sebi a živ Hristu, potvrdio je ove reči Gospodnje u pozitivnom smislu rekavši: sve mogu u Isusu Hristu, koji mi moć daje (Fil. 4, 13). Blagodat Duha Svetoga može razgrejati i srce najvećeg bogataša i odvezati ga od bogatstva, i odlepiti ga od zemlje, i podići na put spasenja. Bogu je sve moguće.
Naš Bog je Bog svemoćni. Njegova moćna reč stvorila je svet, i njegova moćna desnica drži svod nebeski. On, Svemoćni, vaistinu može spasti i nas koji želimo spasenja. Ma kakav da je naš položaj na zemlji, ma kakvo da je naše stanje, i ma kakve da su okolnosti, On Svemoćni može nas spasti. No ne samo može – On to i hoće. Svemoćan je i Sveblag Bog naš – pohitajmo Mu u susret. On nas zove, i čeka. I raduje se sa svima svetim angelima Svojim, kad samo vidi nas, da smo se okrenuli licem k Njemu. O, okrenimo se licem i požurimo u pravu domovinu svoju, u sretanje Bogu našem, Bogu Svemoćnome i Sveblagome. No samo požurimo pre nego li smrt zakuca na vrata i ne kaže – dockan! Bogu našemu, Bogu Svemoćnome i Sveblagome, Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, Ocu, Sinu i Duhu Svetome neka je slava i hvala sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *