OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA JEDANAESTA PO DUHOVDANU
Jevanđelje o opraštanju
 
Matej 18, 23-35. Zač. 77.
 
Kada je Gospod Isus Hristos umirao na Krstu, On se i u samrtnim mukama trudio, da bude od koristi ljudima. Ne misleći o sebi nego o ljudima, On je izdišući izrekao jednu od najvećih pouka, koju je uopšte dao čovečjem rodu. To je pouka o opraštanju. Oče, oprosti im, jer ne znaju šta rade! Nikad ni sa jednog gubilišta nije se do tada čula takva reč. Naprotiv, oni koji su do tada ginuli na gubilištima, bili pravi ili krivi, prizivali su bogove i ljude na osvetu. „Osveti me“, to je reč, koja se do Hrista najčešće čula na gubilištima, pa na žalost i danas čuje među mnogim plemenima, čak i onim koja se krste svetim Krstom Hristivim. A Hristos pri poslednjem dahu oprašta Svojim rugateljima i mučiteljima i ubicama, moli Svoga Oca nebeskog, da im i On oprosti, i još po vrh toga nalazi izvinjenje za njih – ne znaju, veli, šta rade!
Zašto baš ovu pouku o opraštanju da ponovi Gospod na Krstu? Od bezbroj drugih pouka, koje je On na zemlji dao ljudima, zašto izabra baš ovu pouku, a ne neku drugu, da izrekne Svojim božanskim ustima na kraju, baš na samome kraju? Nesumnjivo zato, što je naročito hteo, da se ova pouka zapamti i ispuni. U nezaslužnim mukama na Krstu, veličanstven nad svakim veličanstvom sveta i uzvišen nad carevima i sudijama zemnim, nad mudracima i učiteljima, nad bogatim i siromašnim, nad društvenim reformatorima i bundžijama, Gospod Isus je primerom opraštanja zapečatio Svoje Jevanđelje. Da pokaže time, da bez opraštanja niti carevi mogu carovati, ni sudije suditi, ni mudraci mudrovati, ni učitelji učiti, ni bogataši i siromasi živeti životom čovečanskim a ne skotskim, ni plahi reformatori i bundžije što korisno učiniti. A pre svega i posle svega da pokaže, da bez opraštanja ljudi ne mogu Njegovo Jevanđelje ni razumeti niti – još manje – ispuniti.
S rečima o pokajanju Gospod je počeo Svoju nauku, a s rečima praštanja završio je. Pokajanje je seme, opraštanje je plod. Nikakvu hvalu nema seme, koje ne donosi ploda. Nikakvo pokajanje nema vrednosti bez opraštanja.
Šta bi bilo društvo ljudi bez opraštanja? Jedan zverinjak usred prirodnog zverinjaka.
Šta bi bili svi zakoni ljudski na zemlji do nepodnošljivi lanci, da ih ne blaži opraštanje?
Zar bi se bez opraštanja mogla majka nazvati majkom, i brat bratom, i prijatelj prijateljem, i hrišćanin hrišćaninom? Ne: opraštanje čini glavni sadržaj svih ovih nazvanja.
Da ne postoje reči: oprosti mi! i: neka ti je prosto! ljudski život bi bio savršeno nepodnošljiv. Nema te mudrosti na zemlji, koja bi mogla zasnovati red i utvrditi mir među ljudima bez primene opraštanja. Niti ima te škole i toga vaspitanja, koje bi moglo stvoriti ljude velikodušnim i plemenitim bez vežbanja u opraštanju.
Šta pomaže čoveku sva njegova svetska učenost, ako on nije u stanju oprostiti svome bližnjem jednu uvredljivu reč, ili jedan uvredljiv pogled? Ništa. I šta pomaže čoveku sto oka zejtina pred oltarom, ako svaka oka nije svedok bar jedne oproštene uvrede? Ništa.
O, kad bi mi znali, koliko se nama prećutno oprašta svaki dan i svaki čas ne samo od strane Boga, nego i od strane ljudi, i mi. bi sa stidom požurili, da drugima oprostimo! Koliko nehatnih, uvredljivih reči mi izbacimo, na koje se odgovori ćutanjem; koliko jarosnih pogleda; koliko nepriličnih pokreta; pa čak i nedozvoljenih dela! I ljudi prelaze preko toga, ne vraćajući nam oko za oko, i zub za zub. A šta tek da kažemo o opraštanju Božjem? Za ovo je nedovoljna svaka ljudska reč. Reč bogovska potrebna je, da opiše neizmerivu dubinu Božjeg milosrđa i Božjeg opraštanja. Takvu reč iskazuje nam današnje jevanđelje. Ko bi drugi na nebu i na zemlji i mogao iskazati i opisati ono što je Bogu, osim jedinoga Gospoda Isusa, prevečnoga Sina Božjega? Niko ne zna oca do sin, i ako kome sin hoće kazati (Mat. 11, 27). Bezmerno praštanje Božje Gospod Isus izrazio je pričom o velikom dužniku. Za ovu Mu je dao povoda apostol Petar, koji Ga je upitao, koliko puta treba oprostiti uvrede bratu svome, da li do sedam puta? Na ovo je Gospod odgovorio znamenitom rečju: ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta sedamdeset. Uporedite i ova dva iskaza, i videćete razliku između čoveka i Boga. Petar je mislio da je dodirnuo vrhunac milosti, kada je rekao do sedam puta. Gospod Isus odgovara – do sedam puta sedamdeset! I kao da Mu se učinila i ta mera nedovoljna, Gospod, da bi jasniji bio, ispričao je sledeću priču:
Carstvo je nebesko kao čovek car, koji namisli, da se obračuna sa svojim slugama. Nebesko carstvo ne da se rečima iskazati niti bojama opisati; ono se samo da upodobiti donekle onome što se događa u ovome svetu. Gospod govori u pričama zato, što je mučno drukčije izraziti ono što nije od ovoga sveta. Ovaj svet je pomračen i unakažen grehom, no on ipak nije sasvim izgubio sličnost sa onim stvarnim svetom. Ovaj svet nije duplikat onoga sveta – daleko od toga – nego samo bleda slika i sen onoga. Otuda se i mogu praviti upodobljenja između ta dva sveta, kao između stvari i njene senke. Zašto Gospod kaže čovek car, a ne prosto car? Prvo zato, da istakne zvanje čoveka nad zvanjem cara: veća je čast biti čovek nego biti car. Upravo čovek znači pravo dostojanstvo, a car znači službu. Drugo zato, da pokaže dobroga cara. Tako Gospod govori i o čoveku domaćinu, čoveku trgovcu, kao i o čoveku caru, sve sa istom namerom: da istakne dobroga domaćina, dobroga trgovca, kao i dobroga cara. Govoreći o sudiji, koji se Boga ne bojaše i ljudi ne stiđaše (Lk. 18, 2), Gospod ne kaže: čovek sudija, nego prosto jedan sudija. Iz ovoga vidite, da kad Gospod kaže čovek car, On time hoće da kaže – dobar car.
Neki dobar car, dakle, namisli da se obračuna sa svojim slugama. Sluge njegove dužnici su njegovi; jer pravi car ne zadužuje se kod svojih slugu nego sluge kod njega. Obračunavajući se sa svojim slugama dovedoše mu jednoga dužnika od deset hiljada talanata. Jedan talant iznosio je oko 240 zlatnih lira, ili oko 500 dukata; deset hiljada talanata iznosilo je blizu dva i po miliona zlatnih lira, ili oko pet miliona dukata. Dug je ovaj ogroman i za jednu državu, a kamoli za jednoga čoveka. No šta je to? Još je veći broj naših greha pred Bogom, naših dugovanja Bogu. Govoreći o dugovanju sluge caru Gospod misli o našem dugovanju Bogu. Zato i upotrebljuje ovako ogromne, na prvi pogled neverovatne, brojeve, koji, naravno, nimalo nisu neverovatni kad se sračunaju gresi svakoga od smrtnih ljudi.
Pa kako nemaše čim platiti, zapovedi gospodar njegov da prodadu njega, i ženu njegovu, i decu, i sve što ima, i da mu se plati. U to vreme po zakonima, kako rimskim tako i jevrejskim (II. Car. 4, 1; II. Mojs. 21, 2; III. Mojs. 25, 39), osiromašeli dužnik mogao se prodati u ropstvo, zajedno sa familijom svojom. Jedna udova žena vapijaše proroku Jelisiju: sluga tvoj, muž moj, umre,pa sada dođe poverilac da mi uzme dva sina u roblje (II. Car. 4, 1). Ono, dakle, što naređuje car da se učini sa njegovim slugom dužnikom, naređuje po pravu i zakonu. Unutrašnji smisao ove careve zapovesti jeste, da onda kada naši gresi prevaziđu svaku meru, Bog nas lišava sviju darova Duha Svetoga, koji čine čoveka čovekom. Da prodadu dužnika znači, da se grešnik lišava svoje bogodane ličnosti; i njegovu ženu – znači, da se lišava dara ljubavi i milosti; i njegovu decu – znači da se lišava moći stvaranja ma kakvog dobra. I da mu se plati
– znači, da se svi bogodani darovi od zlog čoveka vraćaju ponovo Bogu, kao sopstveniku i istočniku svakog dobra. Mir će se vaš k vama vratiti iz kuće nedostojne mira, rekao je Gospod Svojim učenicima (Mat. 10, 13).
Onda sluga pade, klanjaše mu se i reče: Gospodaru, pričekaj me, i sve ću ti platiti. A gospodar se sažali na tog slugu, pusti ga i dug mu oprosti. Kakva trenutna promena, i kako jevtin otkup, i kako bezmerna milost! Opaki sluga, koji je nagomilao toliki dug na sebe, nije se imao na koga obzirati, ni levo ni desno. Niko mu u svetu nije mogao pomoći, osim opet njegova gospodara, poverioca. On je stajao između gospodara i slugu. Sluge mu ne smeju pomoći mimo volje gospodareve. Jedini, dakle, onaj koji ga sudi može ga i pomilovati. I on učini ono što je jedino bilo i moguće i razumno učiniti
– pade pred noge gospodareve i zamoli ga za milost. On nije molio za oproštaj duga – on na to nije smeo ni pomisliti – nego za priček: pričekaj me, i sve ću ti platiti. A čovek car – pravi čovek i pravi car – pusti Ga i dug mu oprosti. Dade mu, dakle, dvojnu slobodu: slobodu od ropstva i slobodu od duga. Nije li ovo pravi carski dar? Ovako ne postupaju carevi zemaljski.Ovoliku neočekivanu milost može učiniti samo Car nebeski. I On to čini, i to čini često. Kadgod se jedan
grešnik osvesti i pokaje, Car nebeski je gotov da oprosti deset hiljada tovara greha, i da grešniku povrati sve oduzete darove. Ne samo što niko ne može dostići milosrđe Božje, nego ga niko ne može ni opisati. Rasuću kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu, vrati se k meni! govori Gospod (Is. 44, 22). Ko se vrati Gospodu s iskrenim pokajanjem, tome Gospod oprašta sve, i ponovo mu daje još jedan rok, još jedan megdan, da vidi, hoće li uz Gospoda stajati ili će Gospoda izdati. Car Jezekija razbole se na smrt, i plačući okrete se licem k zidu i pomoli se Bogu da mu produži život, i Bog mu produži život još za petnaest godina. Zato slavljaše Jezekija Boga govoreći: tebi bi milo da izvučeš dušu moju iz jame pogibli, jer si bacio za leđa svoja sve grehe moje (Is. 38, 17). Tako je slično bilo i sa prezaduženim slugom. On je molio svoga Gospodara, da ga ovaj samo pričeka sa dugom, i gospodar mu je oprostio sav dug, dao mu slobodu, i sad stao da čeka, da vidi ne kako će mu sluga vratiti stari dug, nego kako će mu se odužiti za ovo novo dobročinstvo. A evo, kako mu se sluga ubrzo oduži:
A kad iziđe sluga taj, nađe jednoga od svojih drugara, koji mu beše dužan sto groša, i uhvativši ga davlmše govoreći: vrati mi što si dužan. Oprošten i oslobođen od svoga gospodara, sluga sreta drugog slugu, svoga dužnika, prema kome se sad on stavlja u položaj gospodara. No kad se od sluge napravi gospodar, pogledajte kakav je grozan gospodar! Dok se čovek car ponašao prema svome dužniku vaistinu i čovečanski i carski, dotle se taj isti dužnik, koga je milost carska spasla od pogibelji, ponaša sada prema svome dužniku gore od divlje zveri; i to još za kakav dug! Za sto groša! Njemu je čovek car oprostio pet miliona zlatnih dukata, a on za sto groša hvata i davi svoga dužnika, i baca ga u tamnicu dok ne plati dug! Ovo se više ne obračunava čovek car sa svojim slugama, nego sluga sa slugom. I sluga poverilac hvata za gušu slugu dužnika, i davi ga, i traži, da mu odmah vrati što mu je dužan.
Pade drugar njegov pred noge njegove i moljaše ga govoreći: pričekaj me, i sve ću ti platiti. Ista scena kao i malo čas, kada je onaj opaki sluga bio na kolenima pred gospodarem. I on je pao pred noge gospodara, i on je molio govoreći: pričekaj me, i sve ću ti platiti. I čovek car se sažalio, i oprostio mu deset hiljada talanata. A on se ne sažali nad svojim dužnikom, koji mu dugovaše samo sto groša. On se ne hte smilovati, ni sažaliti, ni oprostiti, nego ga odvede i baci u tamnicu dok ne plati duga. Tako sluga poverilac postupi sa slugom dužnikom. Tako čovek postupa sa čovekom. A takvo postupanje čoveka prema čoveku i okreće Božju milost na pravdu. Kad god čovek proigra milost Božju, postiže ga pravda Božja. A pravda posle proigrane milosti je strašna. Ne varajte se, govori apostol, Bog se ne da narugati; jer što čovek poseje ono će i požnjeti (Gal. 6, 7). U samoj stvari mi se rugamo Bogu, kad od Njega primamo milost a delimo oko sebe nemilost. U samoj stvari mi se podsmevamo Bogu kad klečeći izmolimo od Njega oproštaj za svoje bezbrojne grehe, a odmah potom bacamo u tamnicu svoga brata za jedan jedini greh prema nama. Ne varajmo se, vaistinu Bog se ne da narugati, Bog se ne da ismejati, Bog se ne da izigrati. Mi nikad nismo daleko od Njegove ruke, kako od one koja miluje, tako i od one koja kažnjava. A strašno je pasti u ruke Boga živoga (Jevr. 10, 31). A kako je to strašno, pokazuje se dalje ovom samom pričom Hristovom:
Videvši pak drugari njegovi šta se dogodi, žao im bi vrlo, i otišavši kazaše gospodaru svome sve što se dogodi. Ko su ti drugari, koji videše i kojima žao bi vrlo? To su milostivi ljudi, koji po duhovnom razumu poznaše šta Bog učini onome zlom sluzi, a svojim očima pak videše nepodnošljivu pakost zloga sluge, pa zavapiše Bogu. No to se može odnositi i na angele, koji se mogu nazvati drugovima ljudi po tome, što su i jedni i drugi pozvani na službu Bogu, kao i po tome što će, po rečima samoga Spasitelja, oni koji se udostoje onoga sveta biti kao angeli (Lk. 20, 36). Naravno, da ni milostivi ljudi ni angeli ne moraju saopštavati Bogu, šta se dogodilo u svetu, da bi tobož Bog doznao, pošto je Svevišnji Bog sveznajući i svevideći, i pošto i jedan i drugi sve što vide i sve što razumeju, vide i razumeju pomoću Boga. Pa zašto se onda kaže, da sluge videše šta uradi njihov nemilosrdni drugar i kazaše svome gospodaru? Zato da se pokaže bolećivost i sažaljivost dobrih ljudi i angela. Zato što je to volja samoga Boga, da se svi Njegovi verni raduju dobru a žaloste od zla. Ožalošćene sluge Božje, dakle, dođoše i saopštiše Gospodaru sve što se dogodi.
Tada ga dozva gospodar njegov, i reče mu: zli slugo, sav dug onaj oprostih tebi, jer si me molio. Nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara kao i ja na te što se smilovah? Čovek car neće da kazni opakog slugu pre nego mu kaže njegov zločin. Tako će postupiti Gospod i na Strašnom Sudu; okrenuće se onima s desne strane, pozvaće ih u večno blaženstvo i objasniće im, kako su oni zaslužili to blaženstvo; pa će se onda okrenuti onima s leve strane, oteraće ih u večnu muku i objasniće im, kako su oni zaslužili tu muku. Gospod hoće, da svak zna zašto prima nagradu ili kaznu, te da niko ne smatra, da mu je od Boga nepravda učinjena.
Prvo Bog naziva slugu zlim, i time ga zauvek odlučuje od Sebe. Jer zlo sa dobrom nema nikakve zajednice. Odmah zatim dolazi i jasno obrazloženje, zašto Bog grešnika naziva zlim: sav dug onaj prostih tebi. Bog ne ulazi u pojedinosti. On ne kaže: ja tebi oprostih deset hiljada talanata, a ti ne hte oprostiti svome drugaru ni sto groša, – nego prosto veli: sav dug onaj, da bi time pobudio grešnika, da sam misli o veličini toga duga. Dalje Gospodar objašnjava, i šta Ga je pobudilo, da oprosti dužniku onoliki dug – jer si me molio. I ovde Gospodar ne ulazi u pojedinosti, prećutkujući ono što je prethodilo molbi, naime: padanje na kolena i klanjanje. Ovo dvoje izražava pokajanje, a pokajanje prethodi molitvi. Molitva bez pokajanja ne pomaže ništa. No čim je molitva skopčana s pokajanjem ona biva od Boga uslišena. Prezaduženi sluga je pokazao uistini, najpre pokajanje, pa je onda zamolio Gospodara, da ga pričeka. Zato je molba njegova bila odmah uslišena, i Gospodar mu je učinio više nego što je on zahtevao – oprostio mu je sav dug. Dalje mu Gospodar pokazuje njegov zločin prema drugaru, i to u upitnom obliku. Zašto u upitnom obliku? Zašto mu ne kaže: ja se tebi smilovah, a ti se ne smilova svome drugaru – nego mu govori: nije li trebalo da se i ti smiluješ na svoga drugara, kao i ja na te što se smilovah? Zato, da bi krivac sam uvideo, da nema šta odgovoriti. Zato, da bi ga gospodar priveo u užas ćutanja, dajući mu priliku da kaže ako može što kazati u svoju odbranu. U takvom upitnom obliku odgovorio je Gospod Isus onome momku poglavara svešteničkog, koji mu je prvi udario šamar po obrazu, i upitao: zar tako odgovaraš poglavaru svešteničkom? A Gospod odgovori: ako zlo rekoh, dokaži da je zlo; ako li dobro, zašto me biješ? (Jov. 18. 22-23): Ovakav odgovor Hristov morao je privesti momka u užas ćutanja. Ovakav odgovor znači usijano ugljevlje prosuto i na glavu i pod noge. Takav način izlaganja nečije krivice upotrebljuje i čovek car u današnjoj jevanđelskoj priči – nije li trebalo da se i ti smiluješ?
Nastao je užas ćutanja… A posle toga došao je užas osude. I razgnevi se gospodar njegov, i predade ga mučiteljima, dok ne plati sav dug svoj. Kad se milost Božja obrati u pravosuđe Božje, onda je Bog strašan. Blaženi David govori Bogu: Ti si strašan, i ko će se održati pred licem tvojim kad se razgneviš (Ps. 75, 7)? A vidoviti Isaija opet: gle, ime Gospodnje ide izdaleka, gnev Njegov gori (Is. 30, 27)! Tim ognjenim gnevom razgnevi se, dakle, čovek car na nemilosrdnoga slugu, i predade ga mučiteljima, to jest zlim dusima. Jer zli dusi su pravi mučitelji ljudi. Kome bi se inače predao onaj, ko je zbog nemilosrđa otpao od Boga, i koga je sam Bog nazvao zlim, – kome ako ne glavnim nosiocima zla, đavolima? Zašto se kaže: dok ne plati sav dug svoj? Zato da se pokaže, da je predat na večno mučenje. Jer pre svega nemislivo je, da se dužnik sa tolikim dugom može ikada odužiti; a drugo što ovakvu konačnu osudu Bog ne izriče nad čovekom u ovom životu nego tek posle smrti, kada nema ni pokajanja niti ikakve mogućnosti otplate grehova, učinjenih na zemlji.
Tako će i otac moj nebeski učiniti vama, ako ne oprostite svaki bratu svojemu od srca svojih pregrešenja njihova. Ovo je zaključak priče, i ovo je njen glavni smisao. U ovim rečima nema nikakve dvosmislice niti rezerve. Onako kako mi postupamo prema bratu svome, postupiće i Bog prema nama. Ovo nam je objavio Gospod Isus, kod koga nema neznanja ni pogreške. Hristos ne kaže ovom prilikom otac vaš nego otac moj nebeski, jer time hoće da kaže, da ako ne opraštamo grehe braći svojoj mi gubimo pravo da Boga nazivamo ocem svojim. I još naglašava Gospod način opraštanja – od srca svojih. I čovek car oprostio je prezaduženom sluzi od srca svoga, jer se kaže: gospodar se sažali, a sažaljenje dolazi sa srca. Ako, dakle, ne oprostimo bratu svome, i ako ne oprostimo od srca, sa sažaljenjem i ljubavlju, s nama će Bog, Tvorac i nas i naše braće, postupiti onako isto kao čovek car sa nemilosrdnim slugom. To jest, i mi ćemo biti predati mučiteljima, besovima, koji će nas mučiti večno u carstvu mraka, gde je neprestani plač i škrgut zuba. A da nije ovako, zar bi nam Gospod Isus to rekao? A On je to rekao ne samo povodom ove priče o nemilosrdnom sluzi nego i u više drugih prilika. Kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti (Mat. 7, 2). Nije li i ovo istovetna ta pouka, bez dvosmislenosti i bez rezerve? Pa onda, nije li Gospod tu istovetnu pouku stavio čak i u glavnu molitvu, koju nam je predao, u molitvu Gospodnju: i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima našim? Ovim strašnim rečima, mi svaki dan, kad god čitamo Oče naš, tako reći, obnavljamo ugovor s Bogom, moleći ga da On postupi s nama onako kako mi postupamo sa svojim bližnjim; da nam oprosti onako kako mi opraštamo; da pokaže milosti prema nama onoliko koliko mi pokazujemo milosti prema dužnicima svojim. Kako lako obavezu dajemo Bogu, a kako strahovitu odgovornost primamo na sebe! Lako je Bogu oprostiti nama onoliko koliko mi opraštamo drugima; lako je Njemu oprostiti svakome od nas i dug od deset hiljada talanata; o kad bi mi s takvom božanskom lakoćom hteli oprostiti dug svome bratu od sto groša! Verujte, ma koliki da je dug čoveka prema čoveku, ma koliki da je greh brata prema bratu i drugara prema drugaru, on ne iznosi više od sto groša prema pregolemom dugu, koji svaki od nas duguje Bogu. Svi smo mi bez izuzetka veliki dužnici Božji. I kad god pomislimo da gonimo svoga drugara na sud zbog duga, treba da se setimo , da mi neizmerno više dugujemo Bogu, koji nas još pričekuje, još odlaže naplatu, još trpi i oprašta. Ah, treba da se setimo, da kakvom merom merimo, onakvom će se i nama meriti! I povrh svega treba, da se setimo poslednjih reči Hristovih, koje je izrekao izdišući na Krstu: Oče, oprosti im Ko ima i malo nespaljene savesti, taj će se zastideti od takvih sećanja, i klonuće njegova goniteljska ruka protiv malih dužnika njegovih.
Požurimo se, braćo, da oprostimo svima grehe i uvrede, da bi i nama Bog oprostio bezbrojne grehe i uvrede naše. Požurimo se, dok smrt nije zakucala na vrata i viknula: dockan! Iza vrata smrti niti ćemo mi moći više opraštati, niti će se nama oprostiti. Slava neka je Božjoj milosti i Božjoj pravdi. Slava i hvala božanskome Učitelju i Gospodu našem Isusu Hristu, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici Jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *