OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA DESETA PO DUHOVDANU
Jevanđelje o nemoći neverovanja i moći vere
 
Matej 17, 14-23. Zač. 72.
 
Od kada je sveta i veka svi narodi na zemlji verovali su, da postoji duhovni svet, da postoje nevidljivi duhovi. Samo su se mnogi narodi varali u tome, što su zlim duhovima pripisivali veću moć nego dobrim, i što su vremenom zle duhove proglasili bogovima, podizali im hramove, prinosili žrtve i molitve, i očekivali od njih sve. Vremenom su mnogi narodi sasvim zapustili veru u dobre duhove i ostali samo sa verom u zle duhove, ili opake bogove, kako su ih oni nazivali; tako da je izgledalo, da je ovaj svet jedno trkalište od ljudi i zlih duhova. Zli duhovi su sve više i više mučili ljude i zaslepljavali ih, samo da bi ljudi sasvim izbrisali iz pameti pojam o jednom dobrom Bogu i pojam o prevelikoj bogodanoj moći dobrih duhova.
I u naše dane svi narodi na zemlji veruju u duhove. I ta je vera naroda u načelu prava. Oni, koji odriču duhovni svet, odriču Ga zato što gledaju samo svojim telesnim očima, i ne vide ga. No duhovni svet ne bi bio duhovni, kada bi se gledao telesnim očima. Svaki čovek pak, koji ima um nezaslepljen i srce nezadebljano grehom, može celim svojim bićem osetiti, svaki dan i svaki čas, da ljudi nisu sami u ovome svetu, jedino u društvu nemušte prirode, u društvu kamenja, bilja, životinja i ostalih prirodnih stvari, stihija i pojava, nego da se naša duša neprestano dodiruje sa nevidljivim svetom, sa nekim nevidljivim bićima. Ali nisu pravi oni narodi i ljudi koji podništavaju dobre duhove, a zle nazivaju bogovima i klanjaju im se.
Kad se javio Gospod Isus na zemlji, narodi su uglavnom svi verovali u moć zla i slabost dobra. Zle sile, uistini bile su preovladale svetom, tako da i sam Hristos nazivaše vođu zlih sila knjazom ovoga sveta. A starešine jevrejske opet pripisivahu demonima i njihovoj sili čak i sva božanska dela Hristova.
Gospod Isus došao je u svet, da prolomi i iskoreni slabotinjsku veru ljudi u zlo i da usadi u njihovu dušu veru u dobro, u svemoć dobra i u nepobedivost i neprolaznost dobra. Prastaro i sveopšte verovanje u duhove Hristos nije pobio nego potvrdio. Samo On je otkrio sav duhovni svet onakav kakav jeste, a ne onakav, kakav se činio ljudima prema našaptavanju đavolskom. Jedan dobri, mudri i svemoćni Bog je gospodar sveta duhovnog i fizičkog, nevidljivog i vidljivog. Dobri duhovi su angeli, i njihovoj množini teško je iskazati broj. Dobri duhovi, ili angeli, nesravnjeno su moćniji od zlih duhova. Zli duhovi upravo i nemaju nikakve moći da ma šta učine, ukoliko im Svevišnji Bog to ne popusti. No broj i zlih duhova je vrlo veliki. U jednom jedinom poludelom čoveku u Gadari, koga je Gospod iscelio, stanovao je čitav legion, to jest nekoliko hiljada zlih duhova. Ovi zli duhovi su obmanjivali ljudi i čitave narode u ono vreme, kao što i danas obmanjuju mnoge grešne, da su oni svemoćni; da su upravo oni jedini bogovi, i da drugog boga sem njih nema, kao i još i da dobri duhovi i ne postoje. No gde god se Gospod Isus pojavio, oni su bežali od Njega sa užasom. Oni su poznali u Njemu vlastodršca i sudiju, koji ih može izobličiti, proterati iz ovoga sveta i srušiti ih u bezdan pakleni. Oni su se bili razvašarili u ovome svetu po Božjem dopuštenju; navalili su bili na ljudski rod kao muhe na strvinu i držali su, da im je ovaj svet zauvek osiguran kao njihovo gnezdo i njihova trpeza. Najedanput se pojavio pred njima Nosilac dobra, Gospod Isus Hristos, i oni su od straha ustreptali i zavikali: došao si ovamo da nas mučiš! Niko se tako ne boji muka kao mučitelj drugih. Zli duhovi su mučili čovečanstvo nekoliko hiljada godina, i u mukama ljudskim oni su nalazili sebi zadovoljstvo. No videvši Hrista oni su uzdrhtali kao od svog najvećeg mučitelja, i bili su gotovi da idu iz ljudi čak i u svinje, i u ma kakvu drugu tvar, samo da ne budu proterani sasvim iz ovoga sveta. No Hristos nije pomišljao, da ih sasvim protera iz ovoga sveta. Ovaj svet je svet mešovitih sila. Ovaj svet je megdan, na kome ljudi imaju svesno i dobrovoljno da izberu: ili poći za Hristom Pobednikom, ili za nečistim i poraženim demonima. Hristos je došao kao Čovekoljubac, da pokaže moć dobra nad zlom i da utvrdi veru ljudi u dobro – samo u dobro.
I današnje jevanđelje opisuje jedan primer, izmeću bezbroj drugih kako je čovekoljubivi Gospod pokazao jednom više moć dobra nad zlom, i kako se postarao, da utvrdi veru ljudi u dobro, u svemoć dobra, u pobedu dobra.
Čovek neki pristupi ka Isusu klanjajući mu se i govoreći: Gospode pomiluj sina mojega, jer o meni meseca besni i ljuto se muči, pa mnogo puta pada u vatru, i mnogo puta u vodu. Ovaj događaj opisuju još dva jevanđelista: Marko (gl. 9.) i Luka (gl. 9.) Oni dodaju još neke pojedinosti o bolesti momčeta. To je bio jedinac u oca, i u njemu je bio duh nem. Kad ga taj zli duh spopadne lomi ga, te momče viče, u penu baca, i škrguće zubima, i suši se. Strele zloga duha uperene su od jedanput na tri strane, na čoveka, na svu tvar Božju i na samoga Boga. Šta je mesec kriv bolesti čovekovoj? Ako on prouzrokuje besnilo i nemilo kod jednoga čoveka, zašto to isto ne prouzrokuje kod svih ljudi? Nije zlo u mesecu nego je zlo u zlom lukavom duhu, koji obmanjuje čoveka i skriva sebe: on obvinjuje mesec, da čovek ne bi obvinio njega. On hoće time još i to da postigne, da čovek pomisli, da je sva tvar Božja zla, i da od prirode dolazi zlo čoveku a ne od zlih duhova, otpalih od Boga. Zato i napada svoje žrtve o menama meseca, da bi ljudi pomislili: gle, to je zlo od meseca! a pošto je mesec od Boga, sledstveno: to je zlo od Boga! Tako obmanjuju ljude ovi najprepredeniji i najsvirepiji zverovi.
U samoj stvari sve što je Bog stvorio dobro je; i sva tvar Božja služi čoveku na korist, a ne na pogibao. Ako i ima nešto, što smeta čovečjoj telesnoj ugodnosti, to opet služi duši čovekovoj u bodrenju i bogaćenju duha njegova. Gospode, tvoje je nebo i tvoja je zemlja; ti si sazdao vaseljenu i što je god u njoj (Ps. 88, 11). Sve je to ruka moja stvorila, veli Gospod (Is. 66, 2). Pa kad je sve od Boga, mora da je sve i dobro. Iz jednog izvora može teći samo ono što ima u tom izvoru, a ne i ono što nema. U Bogu nema zla; otkud, dakle, može zlo proisteći iz Boga, izvora samoga i čistoga dobra? Mnogi neupućeni ljudi nazivaju svako stradanje zlom. Ustvari svako stradanje nije zlo, no ima stradanja koja su dejstvo zla, a ima ih koja su lek od zla. Ludilo i besnilo predstavljaju dejstvo zla, a samo zlo je zli duh, koji dejstvuje u poludelom ili pobesnelom čoveku.
Muke i nevolje, što snađoše mnoge careve izrailjske koji činjahu ono što je zlo pred Gospodom, – te muke i nevolje jesu dejstvo i posledica greha tih careva. Muke i nevolje, pak koje Gospod popušta na pravednike, nisu dejstvo zla nego lek, kako za te samo pravednike, tako i za sve ostale ljude oko njih, koji razumeju njihovo stradanje kao od Boga za dobro poslato.
Stradanje, dakle, koje dolazi od napada zlih duhova na čoveka ili kao posledica greha, jeste od zla.
No stradanje, koje Bog popušta na ljude, da bi ih sasvim očistio od greha, istrgao ispod vlasti đavolske i približio k Sebi, to očistitelno stradanje nije od zla niti je zlo, nego je od Boga i za dobro je ljudi. Dobro mi je što stradam, da se naučim naredbama tvojim, govori vidoviti car David (Ps. 118, 71). Đavo je zlo, i put ka đavolu je greh. Izvan đavola i greha ne postoji uopšte nikakvo zlo.
I tako, dakle, sam zli duh bio je kriv za muke i stradanja onoga momčeta a ne mesec. Kad Bog po čovekoljublju Svome ne bi zadržavao zle duhove i štitio ljude od njih ili sam neposredno ili preko Svojih angela, zli duhovi bi u najkraćem vremenu satrli sav rod ljudski dušom i telom, kao skakavci što satru usev na njivi.
I dovedoh ga učenicima tvojim, i ne mogoše ga izlečiti. Tako govori Gospodu otac bolesnikov. Među ovim učenicima nisu bila trojica: Petar, Jakov i Jovan. Ova trojica bila su sa Gospodom na gori Tavorskoj, kada se Gospod preobrazio, i zajedno sa Njim spustili su se oni pod goru, gde je bilo mnoštvo naroda skupljeno oko ostalih apostola i oko bolesnika. Ne našavši Hrista žalosni otac je doveo bio svoga sina pred Hristove učenike, no ovi mu nisu mogli pomoći. Nisu mu mogli pomoći jedno zbog svog sopstvenog maloverstva, drugo zbog maloverstva samoga oca, a treće i zbog savršenog neverstva prisutnih književnika. Jer se kaže, da tu behu i književnici oko učenika i prepirahu se s ovima. A da je i u oca bila slaba vera, vidi se iz reči, kojima on oslovljava Hrista. On ne govori kao što je govorio prokaženi: Gospode, ako hoćeš, možeš me očistiti (Mat. 8, 2). Ovako govori jaka vera iz čoveka. Niti on govori kao knez Jair, kad je pozivao Hrista, da mu kćer oživi: dođi, metni na nju ruke i oživeće (Mat. 9, 18): I ovo govori jaka vera iz čoveka. A još manje on govori kao kapetan iz Kapernauma, kome je sluga bio bolestan: samo reci reč, i ozdraviće sluga moj (Mat. 8, 8). Ovo govori vrlo velika vera. No čovek s najvećom verom ništa i ne govori, no samo se približuje Hristu i dodiruje skut haljine Njegove, kao što je činila krvotočna žena i mnogi drugi. Ne čini tako i ne govori tako ovaj otac, nego on ovako veli Hristu: ako što možeš, pomozi nam. Ako što možeš! Jadnik! On je znači morao samo nešto malo načuti o moći Hristovoj, kad tako govori Onome koji sve može. Njegovu slabu veru još više je oslabila nemoć apostola, da mu pomognu, a svakojako i zlobne potvore književnika na Hrista i Njegove učenike. Ako što možeš! To pokazuje samo bledi zrak vere, koji je gotov bio malo malo pa da sasvim utrne.
A Isus odgovori i reče: o rode neverni i pokvareni! Dokle ću biti s vama? Dokle ću vas trpeti? Ovaj ukor upravlja Gospod na sve uopšte, na sve neverne i maloverne u Izrailju, i na sve one, koji su stajali pred Njim: na oca bolesnikova, na učenike, i naročito na književnike. O rode neverni! To jest: o rode, koji si potčinjen zlu (to jest: đavolu), koji mnogo veruješ u moć zla, koji ropski služiš zlu, a opireš se dobru (to jest: Bogu), slabo ili nikako veruješ u dobro, i buntovno bežiš od dobra! – A zašto Gospod dodaje još i reč: i pokvareni! Da pokaže, otkuda je došlo neverovanje, – od pokvarenosti, ili još jasnije: od greha. Neverovanje je posledica, pokvarenost uzrok. Neverovanje je družba s đavolom, a greh – pokvarenost – je put, kojim se došlo do te družbe. Pokvarenost je otpalost od Boga, a neverovanje tama i slabost i užas, u koji čovek zapada, kad otpadne od Boga. No pogledajte kako je Gospod pažljiv i oprezan u izrazima. On ne izobličava nikoga lično i poimenično, no govori uopšte. Njemu nije do toga, da se s ljudima sudi, no da ljude probudi. Nije Mu do toga, da ljude pojedinačno vreća i ponižava, no da ih osvesti i pomogne im uzdići se. Kako je ovo velika pouka za naše vreme, za naše pokoljenje, mnogoglagoljivo i uvredljivo! Kad bi sadašnji ljudi samo uzdržali i umerili svoj jezik, i kad bi prestali sa ličnim vređanjima rečima jedan drugog, nestalo bi polovine svekolikog zla u svetu, i polovina zlih duhova bilo bi proterano iz sredine ljudi.Čujte kako je veliki apostol Jakov, naučivši se dobro od primera svoga Učitelja, mudro govorio: svi, veli, pogrešujemo mnogo puta. Ali ko u reči ne pogrešuje, onaj je savršen čovek; može zauzdati i sve telo. Jer gle, i konjima mećemo đem u usta, da nam se pokoravaju, i sve telo njihovo okrećemo (Jak. 3, 2-4).
Šta označavaju reči Hristove: Dokle ću biti s vama? Dokle ću vas trpeti? Zamislite jednoga blagorodnoga i prosvećena čoveka, koji bi bio bačen među divljake, da s njima živi. Ili zamislite jednoga velikoga cara, koji bi sišao s prestola i spustio se u naseobine čergaške, ne samo da s čergašima živi i posmatra njihov život, nego da ih uči, da carski misle i osećaju i rade, blagodušno i velikodušno. Ne bi li svaki smrtan car posle tri dana uzviknuo: dokle ću s vama biti? Ne bi li mu i suviše bilo divljaštva, gluposti, nečistote i smrada i posle tri dana? A Gospod Isus Hristos, Car nad carevima, izrekao je te reči posle trideset i tri godine života među ljudima, koji su dalje stajali od Njegovog blagorodstva nego najdivljiji ljudi od najpitomijeg i najblagorodnijeg čoveka, i mnogo dalje nego najprljaviji čergaši od najvećih careva na zemlji. Premda On nije ni merio vreme danima i godinama nego delima i čudesima, koja je počinio na očigled mnogih hiljada svedoka, i po nauci prosutoj i posejanoj po mnogim hiljadama ljudskih duša. I posle sviju tih dela i čudesa, nauke i događaja, koji bi mogli ispuniti hiljadu godina vremena, i kao so osoliti hiljade pokoljenja ljudskih, On najedanput vidi, da Njegovi učenici ne mogu da izleče jednoga padavičara, i da isteraju jednoga zlog duha iz čoveka i ako ih je On primerom i rečju učio, kako da izgone legione. I čuje jednoga slabovernog grešnika gde Mu govori: ako što možeš, pomozi nam!
Pošto je tako Gospod ukoreo sve prisutne zbog maloverstva, On zapoveda, da Mu dovedu bolesnika: dovedite mi ga amo! I zapreti đavolu, i đavo izađe odmah iz momčeta, i ozdravi momče onoga časa. Tako priča jevanđelist Matej. Ostala dva jevanđelista spominju još neke pojedinosti, koje su se desile pre samoga isceljenja momčeta. To su uglavnome tri pojedinosti: prvo, Hristos pita oca, od kada je ta bolest na sinu mu; drugo, On ističe veru kao uslov isceljenja; i treće: pri samom privođenju sina ka Hristu uplašeni đavo s teškim mukama ostavlja dete i beži. Koliko ima vremena, kako mu se to dogodilo? upita Gospod oca bolesnikovog. On to nije pitao zbog sebe, no zbog onih oko sebe. On je provideo sve jasno, i znao je, da je bolest na momčetu stara. A otac odgovori: iz detinjstva. Neka svi čuju i poznadu: kakav užas trpe ljudi od zlih duhova; i kako je moćna Božja zaštita čoveka, bez koje bi zli duh davno i davno upropastio konačno i telo i dušu momčeta; i najzad, kakvu moć ima Sin Božji i nad najbesomučnijim zlim dusima. Smiluj se na nas! govori otac detinji Hristu. Na nas, veli, a ne samo na dete. Jer stradanje sina stradanje je i oca, i cele kuće, i cele familije. Ako bi momče ozdravilo, skinuo bi se teret sa mnogih ljudskih duša A Isus mu reče: ako možeš verovati, sve je moguće onom koji veruje. Prema svakidašnjem načinu Božjeg postupanja Gospod Isus i ovde hoće da odjedanput učini što više dobra. Jedno je dobro to, što će povratiti zdravlje momčetu. No zašto ne učiniti i drugo dobro? Zašto ne utvrditi veru u ocu momčetovom? I zašto istovremeno ne učiniti i treće dobro: ne pokazati što jače Svoju moć, da bi ljudi u Njega verovali? I zašto ne učiniti i četvrto dobro: ne izobličiti neverovanje i pokvarenost i presmikajušče držanje ljudi prema zlu, prema zlim dusima i grehu? I zašto ne učiniti i peto, i šesto i sedmo dobro, i sva ona dobra uopšte, koja jedno dobro delo povlači za sobom? Jer jedno dobro delo uvek vodi sa sobom veliko društvo. No pogledajete još jednom, kako Gospod mudro spaja strogost i snishodljivost. Kada oštro izobličava neverovanje, On to govori uopšte, probuđujući veru u sviju no ne ponižavajući nikoga lično. A sada, kada se lično obraća moliocu, On mu ne govori strogo, no sasvim pažljivo i snishodljivo: ako možeš verovati Ovakva pažljivost i snishodljivost Hristova proizvela je očekivano dejstvo. Otac se zaplaka i sa suzama reče: verujem, Gospode, pomozi mome neverju! Ništa tako ne topi led neverja kao suze. U onome času, kad se ovaj čovek zaplakao pred Gospodom on se pokajao za svoje ranije neverje, i u njemu je, u prisustvu Boga, naglo pridošla vera kao potok od nabujale reke. I on je tada izgovorio reči, koje su ostale kao glasovita pouka za sva pokoljenja ljudska: verujem Gospode, pomozi mome neverju. Ove reči pokazuju da čovek ne može čak ni do vere doći bez Božje pomoći. Samo do maloverstva čovek može sam doći, to jest do verovanja i u dobro i u zlo, ili drugim rečima: do sumnje i u dobro i u zlo. No od maloverstva do prave vere dalek je put. I taj put čovek ne može preći sam bez Božje ruke. Pomozi mi, Bože, da verujem u Tebe! Pomozi mi, da ne verujem u zlo! Pomozi mi, da se sasvim odrešim od zla i sjedinim s Tobom! To znače reči: pomozi mome neverju.
A kad privođahu momče, dok još iđaše k njemu, obori ga đavo, i stade ga lomiti. To je bilo poslednje popuštanje Božje đavolu, da bi sav narod video strahotu i užas, koju đavo može da nanese čoveku, i da se uveri, kako je nedovoljna ljudska moć, čak i moć najvećih lekara u svetu, da od takve strahote i užasa spase jedan jedini ljudski život. Te tako da bi kroz viđenje đavolske vlasti, i kroz osećanje svoje potpune nemoći, poznali veličanstvo i božansku silu Gospoda Isusa. Jevanđelist Marko navodi i preteće reči, koje je Gospod izrekao zlom duhu: duše nemi i gluhi, ja ti zapovedam, iziđi iz njega i više ne ulazi u njega. Ja ti zapovedam, govori Gospod. On je izvor moći i vlasti, i ne treba da pozajmljuje ni od koga. Sve što ima otac moje je (Jov. 16, 15) rekao je Gospod Isus drugom prilikom. A do sad, evo, i delom posvedočava. Od Sebe govorim; Mojom vlašću ti zapovedam; Mojom moći te izgonim. Neka narod pozna da On nije jedan od proroka, koji su činili izvesna dela pomoću Boga no Sin Boga Živoga, koga su proroci prorekli, i narodi očekivali. Treba još obratiti pažnju i na drugi deo Hristove zapovesti đavolu. I više ne ulazi u njega. Gospod mu naređuje, dakle, ne samo da iziđe, nego da se više ne vraća i ne ulazi u dugo mučeno momče. Ovo znači, da čovek i posle očišćenja može ponovo navući na sebe nečistotu. Jednom izgnani đavo iz čoveka može se ponovo vratiti u čoveka. To biva onda kada pokajani i od Boga pomilovani grešnik ponovo se vrati na svoj stari greh. Tada se đavo vraća u svoj stari dom. Zato Gospod i zapoveda đavolu, ne samo da iziđe iz momčeta, nego i da nikad više ne ulazi u njega: jedno, da bi Njegov božanski dar momčetu bio potpun i savršen; a drugo, da bi mi izvukli pouku iz toga, te da se posle jednog Božjeg pomilovanja ne bi opet vraćali na svoj stari greh, kao pas na bljuvotinu svoju, i time ponovo izlagali dušegubnoj opasnosti otvarajući vrata zlom duhu, da uđe u nas i zagospodari nad nama.
Posle ovoga slavnoga čuda Hristovoga svi se divljahu veličini Božjoj, piše božanstveni Luka. O, kad bi samo ovo divljenje veličini Božjoj ostalo trajno i neizgladljivo u dušama ljudi! Kad ne bi ono ubrzo prslo kao mehur na vodi! No Bog ne seje uzalud. Ako propadne ono seme, koje padne na put, i na kamenje, i u trnje, neće propasti ono, koje padne na dobru zemlju, nego će doneti stostruki plod.
A kad behu nasamo Hristos i Njegovi učenici, upitaše Ga ovi: Zašto ga mi ne mogosmo izgnati? A Isus im reče: za neverstvo vaše. Jer vam kažem zaista: ako imate vere koliko zrno gorušično, i reknete gori ovoj: pređi odavde tamo, i prećiće; i ništa vam neće biti nemoguće. Uzrok je nemoći, dakle, neverstvo. Što više vere, to više moći; što manje vere, manje moći. Ranije je Gospod bio dao svojim učenicima vlast nad duhovima nečistim da ih izgone i da isceljuju od svake bolesti i svake nemoći (Mat. 10, 1). I oni su tu vlast neko vreme korisno upotrebljavali. Ali po meri, kako im je vera slabila, bilo od straha svetskoga ili od gordosti, slabila je i data im moć. Gle, Adamu je bila data vlast nad svakom tvari, pa ju je Adam zbog neposlušnosti, lakomstva i gordosti proigrao i izgubio. I apostoli su, nekom svojom pogreškom, izgubili bili datu im moć i vlast. No ta izgubljena moć može se povratiti samo verom, verom i verom. Zato Gospod u ovoj prilici osobito silno ističe moć vere. Vera može gore premeštati; veri nije ništa nemoguće. Gorušično zrno je maleno, no ono može da da svoj ukus celom sudu jela. („I jer kao što gorušično zrno, maleno po veličini svojoj a silno po dejstvu, kad je posejano na malom prostoru pušta mnogo izdanaka, a kad uzraste može i ptice prikrivati – tako i vera u duši vrlo brzo tvori najveća dela. Zato imaj i ti veru u Njega, da bi i od Njega primio veru koja dejstvuje Izvan sila čovečjih.“ Kiril Jerusalimski: Oglasitelnoe Poučenie, V) ako imate ma i toliko vere koliko zrno gorušično, gore će uzmicati ispred vas i premeštati se s mesta na mesto. Zašto onda sam Gospod nije premeštao gore? Zato što nije bilo potrebe za to. On je činio samo ona čuda, koja su potrebna i korisna ljudima za spasenje. No zar je veće čudo premeštati gore nego pretvoriti vodu u vino, učiniti da malena količina hleba naraste ogromnom količinom, izgoniti đavole iz ljudi, lečiti sve bolesti, ići po vodi, utišati jednom rečju ili pomišlju morske bure i vetrove? Nije pak nimalo isključeno, da su sledbenici Hristovi, prema ukazanoj potrebi a po velikoj veri, činili i čudo premeštanja gora. No zar ima veće gore, teže planine, strašnijeg tereta i more na ljudskoj duši od svetskih briga, od svetskoga straha, od svetskih veza i okova? Ko tu planinu može da pokrene sa duše ljudske i baci je u more, taj je u istini pokrenuo s mesta najveću i najtežu planinu u svetu.
A ovaj se rod ne izgoni do samo molitvom i postom. Post i molitva su dva stuba vere; dva živa ognja, koja opaljuju zle duhove. Postom se utišavaju i uništavaju sve telesne strasti, a naročito blud; molitvom se utišavaju i uništavaju strasti duše, srca i uma: zle namere i zla dela, osveta, zavist, mržnja, pakost, gordost, slavoljublje i ostale. Postom se čisti telesni i duševni sasud od prljave sadržine svetske strasti i pohoti; molitvom se nizvodi blagodat Duha Svetoga u prazan i očišćen sasud, a puna vera sastoji se u obitavanju Duha Božjega u čoveku. Pravoslavna Crkva je od pamtiveka naglašavala post kao oprobani lek protiv sviju strasti telesnih i kao moćno oružje protiv zlih duhova. Svi oni, koji poništavaju ili odriču post, u stvari podništavaju i odriču jedan jasan i odlučan propis Gospoda Isusa u sistemu ljudskoga spasenja. Molitva se pojačava i produžava postom, vera se utvrđuje jednim i drugim; i još vera premešta gore, progoni đavole i sve nemoguće čini mogućim.
Poslednje reči Hristove u današnjem jevanđelju izgleda kao da nemaju veze sa opričanim događajem. Posle velikoga čuda isceljenja đavolom posednutog mladića, kada se narod divljaše tome, najedanput Gospod počinje govoriti Svojim učenicima o Svome stradanju. Predaće se sin čovečji u ruke ljudske, i ubiće ga, i treći dan ustaće. Zašto Gospod posle ovoga čuda, kao i posle nekih drugih čuda, govori učenicima o Svome stradanju? Zato, da se posle, kada dođe ono što mora doći, ne uplaši srce njihovo. On im to govori posle velikih Svojih dela, da bi to predskazanje, kao prava suprotnost Njegovim velikim delima, zaslugama, slavi i ushićenju, s kojim je bio predusretan i ispraćan, što bolje urezalo u pamet učenika. No to On govori još i za pouku kako apostolima tako i nama, da posle kakvih velikih svojih dela ne očekujemo nagradu od ljudi, no da budemo spremni na najgore i najteže udare i poniženja čak i od onih, kojima smo mi najviše koristili. Uostalom Gospod ne predskazuje samo stradanje, ubistvo i smrt Svoju, no i vaskrsenje. Tj. na kraju svega biće ipak vaskrsenje, pobeda i večna slava. Nešto po izgledu najneverovatnije predskazuje Gospod pred Svojim učenicima, da bi izazvao njihovu veru u ono što će doći, da bi ih naučio da veruju, kad im se kaže. Treba imati vere koliko zrno gorušično, i manje, pa da svaki čovek može s gotovošću očekivati svakog roda stradanja u ovome svetu znajući posigurno, da će kraj svemu biti u vaskrsenju. Svu slavu svetsku i sve pohvale ljudske ne treba da računamo ni u šta. Posle sviju trijumfa u svetu treba da budemo spremni poći na stradanje. S krotošću i poslušnošću treba da primamo sve što nam Otac naš nebeski šalje. Ne treba nikad da ističemo neke svoje zasluge za ljude, za naš grad ili selo, za narod, za otadžbinu, niti da se bunimo, kad nas pritisne stradanje. Jer ako smo se i učinili nečim zaslužnim za ljude oko sebe, to je moglo biti zbog Božje pomoći. Upravo svako dobro kroz nas učinio je Bog. Zato je Bog sasvim u pravu, da nam pošalje i stradanje posle svetske slave; poniženje posle pohvale; siromaštinu posle bogatstva; prezrenje posle uvaženja; bolest posle zdravlja; osamljenost i ostavljenost posle mnoštva prijatelja. Bog zna, zašto nam to šalje. On zna, da je to sve za naše dobro. Prvo, da bi se mi naučili tražiti vrednosti večne i neprolazne, a ne zanositi se do smrti lažnim i prolaznim sjajem ovoga vremena; a drugo, da ne bi za sva dobra dela i trudove još u ovome životu primili svu nagradu od ljudi i sveta, tako, da u onome svetu nemamo šta više ni potraživati ni primati. Rečju, da nam se ne kaže na kapiji carstva nebeskoga: idite odavde, vi ste primili platu svoju! Da se ne bi, dakle, to desilo s nama, te da ne bi zanavek propali sa neizbežnom propašću ovoga sveta, od koga smo i primali slavu, hvalu i počasti, naš Jedini Prijatelj, Gospod Isus Hristos, uči nas, da posle najveće slave, hvale i počasti svetske budemo gotovi primiti krst. Njemu neka je večna slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *