OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA DEVETA PO DUHOVDANU
Jevanđelje o Jačem od prirode
 
Matej 14, 22-34. Zač. 59.
 
Pobednik je Bog naš, i sve dobre i trajne pobede od kraja do kraja vremena pripadaju Njemu.
On pobeđuje nered u vasioni i ustanovljava red.
On pobeđuje nered među ljudima, prouzrokovan grešnicima, i vaspostavlja red. I kad se najgori među ljudima uzdignu na prva mesta a najbolji padnu na poslednja, On obrće taj besporedak, te prvi postaju poslednji, a poslednji prvi.
On pobeđuje zavere i spletke zlih duhova protiv roda čovečjeg, i razgoni ih kao jak vetar što razgoni rđav zadah.
On pobeđuje svaku oskudicu: tamo gde je malo, On umnožava, a tamo gde nema nikako, On stvara obilje.
On pobeđuje bolesti i muke; samo rekne reč, i bolesti i muke iščezavaju: slepi vide, gluhi čuju, nemušti govore, uzeti ustaju i hode, gubavi se čiste.
On pobeđuje smrt; i kad god On naredi, smrt pušta iz svojih čeljusti žrtve svoje.
On caruje nad jednim beskrajnim carstvom nebeskih sila, angela i svetitelja; nad carstvom nebeskim, prema kome je carstvo ovoga sveta tako teskobno i tamno kao jedna porođajna utroba.
On zapoveda elementima i tvarima ovoga sveta, i Njegovoj zapovesti ništa se ne može opreti a da se ne sruši u večitu propast.
Dan za danom, pobeda za pobedom. Istorija ovoga sveta je niz Božjih pobeda, obelodanjenje Božje moći i neodoljivosti. Kao jagnje je krotak, a od Njega se potresaju nebesa i zemlja. I kad se daje poniziti, time obelodanjuje Svoju visinu; i kad se daje popljuvati, time obelodanjuje nečistotu svega onoga što nije On; i kad se daje zaklati, time obelodanjuje Svoj život.
Kao bledom slikom obelodanio je Bog Svoju svetlost kroz sunce; Svoju moć kroz bezborojna ognjena tela vasionska; Svoju mudrost kroz poredak stvari i bića s kraja u kraj vasione; Svoju krasotu kroz krasotu tvari; Svoju milost kroz brižljivu negu svega što je sazdao; Svoj život kroz sve što živi. No sve je to samo trenutna i bleda slika Njegovih svojstava; sve su to samo ognjena slova napisana po gustome dimu. Sva pak ova svojstva Boga živoga pokazala su se u najvećem blesku, u kom su se mogla pokazati u ovome svetu, u čoveku. Ne u svakom čoveku, ne uopšte stvorenom čoveku, nego u nestvorenom čoveku, Gospodu Isusu Hristu. Sva sjedinjena – u Njemu su zasjala i pokazala se telesno: i svetlost i moć, i mudrost i krasota, i milost i život.
Šta označava svetlost nego pobedu nad tamom? I šta označava moć nego pobedu nad slabošću? I mudrost šta je drugo no pobeda nad ludošću i bezumljem? I krasota šta je drugo nego pobeda nad rugobom i nakaznošću? I milost ne označava li pobedu nad zlobom, pakošću i zavišću? I život – zar nije božanska pobeda nad smrću?
Šta mislite vi, što za Hristom idete, i Njegovim se imenom krstite? Nije li Hristos pokazao sve ove pobede kao nikad i niko od postanja sveta? Ne osećate li vi svaki dan, da idete za Najvećim Pobednikom od kad je sveta i vremena? I da se krstite imenom Onoga, koji sve može i sve zna; koji Svojom krasotom krasi sva stvorenja, i Svojom milošću miluje ih, i Svojim životom oživljava ih? Ako to ne osećate, ne koristi vam mnogo idenje za Njim i imenovanje sebe Njegovim imenom. Samo kroz Gospoda Isusa vi možete bez sumnje i kolebanja verovati u potpunu pobedničku moć živoga Boga nad svakom tvari, nad svakom stihijom i nad svakim zlom u svetu. Samo vam Gospod Isus može dati hrabrosti da živite, i hrabrosti da kroz smrt prođete. Samo vam On može opravdati nadu u bolji život od ovoga truležnog života. I samo vas On može zagrejati ljubavlju prema svakom dobru. Jer On je živa i ovaploćena pobeda Božja nad svetom. Ne bojte se, ja pobedih svet (Jov. 16, 33), rekao je Hristos Svojim učenicima, a kroz njih i svima nama. Ne bojmo se, naš Gospod i Spas Isus Hristos pobedi svet. Jevanđelje je knjiga Njegovih pobeda, svedočanstvo Njegove svemoći. Istorija Crkve do danas – i do kraja sveta – još je prostranija knjiga Njegovih pobeda. Ko god posumnja, izgubiće plod tih Njegovih pobeda. Zato bez ikakve sumnje pristupimo tumačenju današnjeg jevanđelja, koje opisuje jednu gorostasnu pobedu Hristovu nad fizičkom prirodom.
I natera Isus učenike svoje da uđu u lađu, i da idu napred na onu stranu dok on otpusti narod. To je bilo posle preslavnoga čuda umnožavanja hleba, kada je Gospod sa pet hlebova i dve ribe nahranio pet hiljada ljudi – osim žena i dece – i kada je posle obroka preteklo dvanaest kotarica punih komada. Sada Gospod predviđa i priprema novo preslavno čudo, o kome učenici Njegovi i ne sanjaju. Prva priprema je u tome, što On nateruje Svoje učenike, da bez Njega uđu u lađu i idu ka drugoj obali. Druga je u tome, što otpušta narod. A treća je u tome, što se Gospod penje još više na goru i ostaje sam na molitvi. I kad otpusti narod pope se na goru sam da se moli Bogu. I beše veče, i on beše sam. Dvaput se pominje reč sam, da se jače naglasi samoća, koju je Gospod namerno tražio i u kojoj je ostao, pošto je narod otpustio. Gora, samoća, tama. U takvim okolnostima čovek najlakše oseća blizinu duha Božjega; i molitva je tada najslađa. Sve što je Gospod Isus činio, činio je nama za pouku i spasenje. Jer On nije došao na zemlju, da nas nauči samo kroz reči, nego i kroz dela, i kroz događaje, i kroz svaki potez i pokret Svoj. On se penje na goru, jer je na gori najveća tišina; On ostaje u samoći, jer samoća znači odvojenje od ovoga sveta; On se moli u noćnom mraku, jer noćni mrak je zavesa na očima, koje najviše smetaju umu i razmišljanju, trčeći s predmeta na predmet. Ova molitva Hristova na gori ima i svoj dublji unutrašnji značaj. Otpuštanje naroda, penjanje na goru, samoća i mrak, – šta to sve znači? Otpustiti narod znači ostaviti na stranu sve prestave o svetu i sva sećanja, koja nas vežu za svet i uzbuđuju, pa ispražnjen od sveta uzdići se k Bogu na molitvu. Šta znači penjanje na goru? Znači uzdizanje umom i srcem i dušom na visinu Božju, u blizinu Božju, u društvo Božje. Onaj, koga priteže svet k sebi sa bezbrojnim interesima kao sa mnogobrojnim narodom, ne može se u isto vreme penjati ka visini, gde se čovek oseća sam sa svojim Tvorcem. Šta znači samoća? Znači – gola duša onakva kakva je. Odvojen od sveta čovek oseća užasnu samoću. Oni, koje razočaranost u svet dovede u ovu užasnu samoću, obično izvršuju samoubistvo, ako ne uspeju da se dignu na visinu, gde čovek nalazi Boga. Šta znači mrak? Znači – savršeno odsustvo ma kakve svetlosti ovoga sveta. Samotniku molitveniku sav ovaj svet leži potopljen u duboku tamu, u kojoj mu postepeno sviće zora nebeske svetlosti, što od Boga dolazi, i obasjava mu jedan novi, beskrajno sjajniji i bolji svet od ovoga. To su, dakle, četiri faze molitve i njihov unutrašnji smisao. U ovom slučaju sa Hristom one su predstavljene slikovno sa: otpuštanjem naroda, penjanjem na goru, samoćom i tamom.
No ova osamljenička molitva Gospoda Isusa poučna je za nas još i s obzirom na ono što se zbilo pre nje i što se imalo zbiti posle nje. Pre te molitve Gospod je učinio nečuveno čudo umnožavanja hleba, a posle nje imao je da po ustalasanom moru hodi kao po suhu do same sredine morske. Mada je On stvorio i jedno i drugo čudo Svojom sopstvenom božanskom moći, koja je s Njim od večnosti, i koja Ga nije ostavljala ni u Njegovom vremenom telesnom boravištu, ipak je On praktikovao molitvu i u hramu s narodom, i u pustinji, u samoći. Teško je ma kome od nas ulaziti u tajanstvenu ličnu pobudu tih molitava Gospoda Isusa. Svakako tim molitvama Jedinorodni Sin Prevečnoga Oca produžavao je i zasvedočavao i na zemlji nepomućeno jedinstvo Svoje sa Ocem Svojim i Duhom Svetim. No mimo toga sasvim je jasna pouka, koju nam je Gospod dao primerom molitve Svoje. Molitvi treba da prethodi dobro delo, jer tada molitva pomaže. Prvo treba da zasvedočimo svoju veru dobrim delom, pa onda, da je ispovedimo rečima. Dalje, molitva vredi samo onda, kad se spremamo da učinimo dobro delo, i molimo se Bogu za pomoć. Molitva pak Bogu, da bi Bog pružio Svoju pomoć u zlu delu, ne samo besciljna je no i bogohulna. Činiti zlo i vršiti molitvu to je kao sejati kukolj i zahtevati od Boga da nikne pšenica. Posle svakog dobrog dela treba da pripadnemo na molitvu i blagodarimo Bogu, što nas je udostojio i osposobio za to dobro delo; a pred svako dobro delo treba opet da pripadnemo na molitvu Bogu proseći od Njega blagodat, pomoć i sadejstvo, da bi predstojeće nam delo bilo svršeno valjano i čestito. Jednom rečju, svako dobro što imamo, ili što učinimo, ili što doživimo i vidimo, ili što čujemo i pročitamo – svako, svako bez izuzetka, treba da u celosti pripisujemo Bogu a ne sebi, ne svojoj moći, ne svojoj pameti ili pravednosti. Jer smo ništa pred Gospodom. Pa kad Gospod Isus, posle ovakvih prevelikih čuda pokazuje krotost, smirenje i poslušnost pred Svojim Ocem i Duhom, kojima je ravan po večnosti i jestestvu, kako mi da ne pokažemo krotost, smirenje i poslušnost prema svome Stvoritelju, koji nas je stvorio iz ničega, i bez čije pomoći ne možemo jednoga minuta postojati a kamo li neko dobro učiniti?
A lađa beše nasred mora, kolebajući se na talasima, jer bejaše protivan vetar. A u četvrtu stražu noći otide k njima Isus idući po moru. Kad su se uveče učenici navezli na more, more je bilo mirno, no potom je dunuo suprotan vetar, digli su se ogromni talasi, kakvi se često dižu na tome moru, laća se kolebala tamo amo, i učenici su bili u velikom strahu i nevolji. Gospod Isus je sve to predviđao, no On je naročito hteo, da izloži Svoje učenike opasnosti, da bi osetili svoju potpunu nemoć bez Njega i utvrdili veru u Njega. Da bi se oni setili jedne ranije bure na moru, kada je On bio na lađi, i kada su Ga oni ustrašeni probudili vičući: Gospode, izbavi nas, izgibosmo! (Mat. 8, 24-25), te da bi i sada poželeli, da je On sa njima. Da bi oni unapred osetili i poznali istinitost Njegovih svetih reči, koje će im On tek pri rastanku reći: bez mene ne možete činiti ništa (Jov. 15, 5).
Pri onoj ranijoj buri na moru, učenici su bili stavljeni na manje iskušenje i njihova vera na lakšu probu. Jer On je bio s njima na lađi; samo je tada spavao. Sada, pri ovoj drugoj buri, oni su stavljeni na mnogo veće iskušenje, i njihova vera na tvrđu probu. Jer On je bio odsutan, daleko od njih, na gori u pustinji. Kako će Ga dovikati? Kako će Mu javiti svoju nevolju? Po kome će Mu poručiti: Gospode, izbavi nas, izgibosmo! Ni po kome. Učenici su videli sada sebe obrečene na propast. Kao da može propasti čovek, koji ide po zapovesti Božjoj! Ah, kako je ovo divna pouka za pravednika: da ne očajava na putu, kojim Ga Bog upućuje; da veruje da Onaj ko ga je poslao, vodi brigu o njemu i zna nevolje njegove, no da ne pritiče odmah u pomoć, da bi iskušao veru pravednika, kao što se zlato u ognju kuša.
Kad su učenici bili u očajanju, već u poslednjem času očajanja najedanput im se javi Hristos hodeći po talasima. To je bilo u četvrtu stražu noći, što znači pred samu zoru. Jer su Jevreji, kao i Rimljani, njihovi gospodari, delili noć na četiri straže. Svaka straža trajala je po tri sata. Gospod se javi učenicima u četvrtu stražu noći, što znači u četvrtu, ili u poslednju četvrt noći, a to je pred zoru.
I videvši ga učenici gde ide po moru, poplašiše se i rekoše: to je utvara; i od straha povikaše. Ili je se već dan razvićao, ili je bila mesečina, ili je pak Gospod zasvetlio u tami svetlošću Tavorskom, – mi ne možemo znati. Glavno je, da je postao vidljiv učenicima. Videvši Ga na morskim talasima, učenici su se ispunili strahom neopisanim. Ovaj novi strah bio je veći od straha od bure i predstojeće propasti. Oni nisu znali za ovu moć svoga Gospoda, za ovoliku vlast nad prirodom. On im to do tada nije bio pokazao. Oni su videli samo, da On zapoveda moru i vetrovima, no nisu znali, da On može ići po vodi kao po suhoj zemlji. Naravno, oni su to trebali i mogli zaključiti iz onoga ranijeg čuda. Jer onaj ko može zapovediti moru da se umiri, i narediti vetru da prestane duvati, može nesumnjivo i hoditi po vodi kao po suhu. Ali učenici još nisu bili duhovno zreli; oni su još bili maloverni. I Hristos je i učinio ovo novo čudo, samo da bi pojačao njihovu veru.
To je utvara! pomisliše i povikaše učenici u stahu velikom. To je nekakvo priviđenje. Ili možda sam Satana u vidu njihovog Učitelja. Gle, njihov Učitelj hrve sa Satanom i njegovom vojskom u ovome svetu! Oni su to znali; oni su to videli. I sad – mogli su pomisliti – evo Satana uvrebao priliku kad su oni Njegovi prijatelji, sami, u velikoj opasnosti, da ih umori. Što im sve nije dolazilo u glavu! Svakako sve ono, što bi i danas došlo u glavu malovernim u opasnostima na putu Božjem.
No takav je način Božji kojim On postupa prema svima, koje ljubi. Koga Gospod ljubi onoga i kara; i bije svakoga sina, kojega prima (Jevr. 12, 6). I na kraju svih stradanja šalje najveće stradanje, kao što tumači bogomudri Zlatoust. Jer i On stradaše na zemlji celoga veka, pa kad bi pri samome kraju, pred samu pobedu, On pretrpe najveće stradanje, jer bi raspet na Krstu i zakopan pod zemlju. No to najveće stradanje trajaše kratko vreme, posle koga svanu, i konačna pobeda dođe kroz Vaskrsenje. Takvim redom trpeli su muke docnije i mnogi mučenici za veru Hristovu: najpre manje muke, pa sve veće i veće, dok ih pred samu smrt nije napadala najveća muka i najveće iskušenje. Evo samo jednog primera od hiljade: Svetu Marinu mučili su neznabošci strašno i užasno sve većim i većim mukama. Najzad su je privezali nagu za drvo, i počeli su joj gvozdenim klještama otkidati meso s tela. Rane su bile teške, krv je tekla a kosti se belile ispod sastruganog mesa. Nije li to najveća muka? Ne, ima jedna i veća, koja je čekala Božju svetiteljku. U veče su je bacili tako ranjavu u tamnicu. U tamničkoj i noćnoj tami pojavi se strahovita utvara: zli duh u vidu jedne ogromne i grdosne šarene zmijurine, koja je najpre počela kružiti oko svete device Marine, pa se po tom savije oko nje, i glavu joj obzine svojim smradnim čeljustima. No to nije dugo trajalo. Jer Bog nikad ne popušta na Svoje verne veća stradanja nego što ovi mogu podneti. Odmah zatim, kad je Marina zavapila srcem Bogu i u mislima prekrstila se, zmijurina iščezne i nad Marinom se otvori nebo, i ona vide Krst u svetlosti neiskazanoj, i na vrhu Krsta belog goluba, i čuje reči: „Raduj se, Marino, razumna golubice Hristova, Jer si pobedila zlobnoga vraga!“
Slično se desilo i s učenicima Hristovim. Posle užasnog straha od bure morske, napao je na njih još užasniji strah od tobožnje utvare.
No to nije bila utvara, no slatka i spasonosna stvarnost. To nije bio san nego java, niti neko drugi u obličju Hrista, no sam Hristos Gospod.
A Isus odmah reče im govoreći: ne bojte se, ja sam; ne plašite se! Vidite li, kako Gospod ne drži ljude Svoje dugo u najtežem iskušenju? On je znao njihov stah, preužasni strah od utvare, zato žuri da ih spase od toga straha: odmah im reče: Ne bojte se. Odmah! I vidite li, kako ih hrabri povraćajući im tako reći dah životni koji umalo nisu izgubili od straha: ne bojte se, ne plašite se! On ponavlja jedno isto ohrabrenje: ne bojte se, ja sam; ne plašite se. O, slatki glase! O, životvorna reči! Od toga glasa đavoli su bežali, bolesti se izmicale, mrtvi vaskrsavali. Šta govorim? Od toga glasa postalo je nebo i zemlja, sunce i zvezde, angeli i ljudi. Taj glas je izvor svega dobra, svega života, zdravlja, mudrosti i radosti. Ne bojte se, ja sam! Te reči ne može svak da čuje, ali ih čuju pravednici, koji stradaju za Gospoda. Ne čuje Hrista svak u svakom stradanju. Jer kako će Ga čuti onaj, ko strada zbog svojih greha, i svoje nepravde? Čuće Ga samo onaj ko strada radi vere u Njega (I. Petr. 4, 13-16). A, gle, učenici su stradali zbog vere u Hrista; naime, da bi se u njima utvrdila vera u Hrista.
A Petar odgovori i reče: Gospode, ako si ti, reci mi da dođem k tebi po vodi. Ove reči Petrove su izraz koliko njegove radosti toliko i sumnje. Gospode, Kliče radosno srce: ako si ti, govori sumnja. Čak docnije kad se Petar bio već utvrdio u veri, on nije govorio tako. Kad se vaskrsli Gospod javio na obali toga istoga Genisaretskog mora, i kad je Petar čuo od Jovana reči: to je Gospod, zapreže se košuljom i skoči u more (Jov. 21, 7). Tada niti je posumnjao, da je to bio Gospod, niti se bojao skočiti u more. Ali sada još je bio duhovni poletarac, još maloveran, zbog čega i govori: ako si ti, reci mi da dođem k tebi!
A on (Isus) reče: hodi! I izišavši iz lađe Petar iđaše po vodi da dođe k Isusu. Dok je imao vere, dotle je Petar i hodio po vodi, no čim je osvojila sumnja on je počeo tonuti. Jer sumnja izaziva strah. Po unutrašnjem smislu izaći iz lađe i ići po vodi ka Gospodu Isusu znači odvojiti se svojom dušom od tela, i od briga telesnih, i ljubavi telesne, i početi hoditi opasnom stazom ka duhovnom svetu, ka Spasitelju. Ti trenuci bivaju i kod običnih vernih, kod malovernih, kod kojih je radost u Hristu pomešana sa sumnjom. Oni često požele da se odvoje od svoje telesne vreće, i da pođu ka Hristu, caru duhovnog sveta, no brzo osete da tonu, te se vraćaju ka svome telu, kao lađi na talasima. Samo veliki duhovnici, najveći junaci u čovečanstvu, uspevali su dugim vežbanjem u postojanosti vere, da se krenu iz svoje telesne lađe po burnome moru duhovnome u sretanje Caru Hristu. I samo su oni do kraja ispitali i strah od tog odvajanja od lađe, i užas od bura i vetrova, i neopisanu radost od sretanja sa Hristom. To odvajanje duhom od lađe tela iskusio je za života na zemlji apostol Pavle – i mnogi drugi svetitelji posle njega. Kakva je to radost i slast bila na kraju opasnoga puta za velikog apostola, vidi se iz njegovog radosnog usklika: Time ću se hvaliti (II. Kor. 12, 3-5).
No posmotrimo šta se desi s Petrom, tada još malovernim! No videći vetar veliki uplaši se, i počevši tonuti povika govoreći: Gospode, pomagaj! Zašto ga plaši vetar, kad ga ne plaši more? Kao malo dete kad prvi put prohoda. Koraknulo nekoliko koraka, no neko se nasmejao, i dete klonulo na zemlju! Tako biva i u našem duhovnom poletu: sitnice nas ometaju, zaustavljaju i vraćaju natrag.
I odmah Isus pruži ruku uhvati ga, i reče mu: maloverni, zašto posumnja? Nismo li i mi hiljade puta tonuli u moru opasnosti ovoga života, dok nas neka nevidljiva ruka nije uhvatila i iznenadno izvukla i stavila van opasnosti? Ko od vas ne zna da priča bar nekoliko slučajeva gde je bio nevidljivom rukom neočekivano spasen od opasnosti? Svi vi to znate, i svi vi to pričate i prepričavate, pa čak i priznajete prisustvo te nevidljive ruke, koja vas je spasla. No, na žalost, malo je onih među vama, koji su bar kroz svoju savest čuli ukor nevidljivih usta: maloverni, zašto posumnja? Zašto posumnja, prijatelju, da je Božja ruka blizu? Zašto ne proslavi Boga u trenutku najveće opasnosti? Kako Avram ne posumnja, kada privede svoga jedinca sina žrtveniku da zakolje? Ne spase li ga Bog onda? Kako Jona proslavi Boga u utrobi kitovoj i bi spasen: kad nestajaše, veli, duše moje u meni, pomenuh Gospoda, i molitva moja dođe k tebi (Jona, 2, 8). Kako tri otroka u Vavilonu ne posumnjaše u ognjenoj peći, no verom spasoše se? I dalekovidi Danil u lavovskoj pećini? I blaženi Jov u ranama na gnojištu? I hiljade, hiljade drugih, koje stavljaše mučitelji na najveće muke za veru Hristovu, – kako oni ne posumnjaše? Zašto, dakle, ti posumnja? No Gospod te spase mnogo puta iznenadno, nevidljivom rukom Svojom, i ako si posumnjao u pomoć Njegovu. Zato bar sad seti se Gospodnjih dobričinstava, i pokaj se za svoje maloverije, i ukrepi se u veri, i u buduće u svakoj opasnosti proslavi i prizovi ime Gospoda, i bićeš spašen. Usred opasnosti proslavi Boga, a ne tek kad opasnost prođe. Ali i ne očajavaj, ako si se pokazao maloveran. I Petar je bio maloveran, te se vremenom ukrepio u veri te je bio u istini tvrd kao stena. I Toma je bio maloveran, pa ga je Gospod osnažio u veri. I mnogi najsvetiji među svetim ljudima i ženama bili su najpre maloverni, pa su postali postojani i tvrdi u veri Hristovoj. Čuj, kako blaženi David govori: u Boga se uzdam, ne bojim se; šta će mi učiniti čovek? Tebi sam se, Bože, zavetovao; tebe ću hvaliti. Jer si izbavio dušu moju od smrti, noge moje od spoticanja (Ps. 55, 11-13). Ovako govori onaj, koji istinski veruje i koji je poznavao u životu, da su nam i sve vlasi na glavi od Boga izbrojane, i da ni jedan vrabac – a kamo li čovek – ne može pasti bez Božje volje.
I kad uđoše u lađu, presta vetar. Čim Hristos uđe u lađu, presta vetar. Ne presta vetar sam od sebe, no po zapovesti Gospoda Isusa. Jer i ako se ovde ne kaže izrično, kao pri onoj prvoj znamenitoj buri, da Hristos zapreti vetru i moru (Matej 8, 26), ipak je to jasno samo od sebe. Bez svake sumnje jevanđelist Matej misli, da je vetar prestao po tajnoj, ako ne javnoj, zapovesti Hristovoj. Jevanđelist Marko to jasnije ispoljava, kad kaže: i uđe k njima u lađu i utoli vetar (Mk. 6, 51). No ni iz ovog se ne vidi, da je Hristos izrikom zapovedio vetru da prestane. Samom Njegovom silom i pomišlju vetar se utolio. Unutrašnji smisao ovoga ulaženja Hristova u lađu i stišavanja vetra jeste dovoljno jasan. Kada živi Gospod Isus uđe u lađu našega tela, bilo kroz sveto Pričešće bilo kroz molitvu ili drugi neki blagodatni kanal, vetrovi strasti utišavaju se u nama, i lađa mirno plovi ka svojoj obali.
A koji bejahu u lađi pristupiše i pokloniše mu se govoreći: vaistinu ti si sin Božji. Kad je Gospod prvi put utišao buru na moru i zaustavio vetrove, tada su učenici govorili, kao i drugi obični maloverni ljudi: ko je ovaj da ga slušaju i vetrovi i more? No od tada su oni videli mnoge znake od svoga Učitelja, i čuli mnoge pouke, tako da je vera u njima već bila dosta ojačala. Sada, pri ovom novom moćnom čudu, oni se više ne pitaju: ko je ovaj? Nego klečeći pred njim ispovedaju: vaistinu ti si Sin Božji. Ovo je prvi put da učenici svi ispovede Isusa kao Sina Božjeg. Naravno, i Juda je bio među njima. Nesumnjivo i on je ispovedio. No docnije zbog svog srebroljublja on se potpuno odrekao svoga Gospoda i Učitelja. Odrekao se, istina i Petar, i to triput, no to Petrovo odricanje bilo je trenutno, od straha; no Petar se odmah i pokajao i gorko se kajao i plakao zbog svog odricanja. Unutrašnji smisao ovih reči: a koji bejahu u lađi pristupiše i pokloniše mu se i ispovediše Ga kao Sina Božjeg jeste vrlo poučan za svakog hrišćanina. Naime: kada se Gospod jednom useli u nas, sve što je u nama treba da Mu se pokloni i ispovedi ime Njegovo: i um i sve misli naše; i srce sa svima osećajima našim; i duša sa svima hotenjima i težnjama našim. Tako će celo telo naše biti svetlo i tame u njemu neće biti. No teško nama, ako jednom primimo Hrista u sebe, pa Ga potom nekim grehom isteramo, ili Ga se odreknemo, kao Juda. Poslednje će biti gore od prvoga. Jer kad je Hristos ostavio Judu – tada uđe u njega satana (Jov. 13, 27). Ne zaboravimo ni za jedan trenut, da se s Bogom nije šaliti, još manje nego sa ognjem živim (Jevr. 12, 29).
I prešavši dođoše u zemlju Genisaretsku. To jest stigoše pred grad Kapernaum, kuda su se bili i uputili (v. Jov. 6, 17). Ko je bio u Galileji može pojmiti, kako je daleko bura bila zanela apostole Hristove. Vitsaida i Kapernaum leže na severnoj obali mora. I učenici, kad su ušli u lađu ispod Vitsaide, imali su samo ploviti pored obale. Međutim kaže se, da se laća od bure obrela nasred mora. Tu, nasred mora, i pojavio se Gospod Isus na talasima. Kad se bura utišala, laća je trebala da preplovi odatle pa do obale pod Kapernaumom. Prema jevanđelistima Mateju i Marku izgledalo bi, kao da je lađa taj put prešla prirodno, terana veslima i jedrima; a prema Jovanu pak moglo bi se zaključiti, kao da je Gospod učinio neodoljivom silom Svojom i to čudo, da se lađa odmah obrela u pristaništu, jer se kaže: i odmah lađa bi na zemlji, u koju iđahu. Tu nema savršeno nikakve protivrečnosti u iskazima jevanđelista. Jer Onaj, koji je mogao hoditi po vodi, i utišavati rečju i pomišlju more i vetrove, mogao je nesumnjivo učiniti, ako je to nužno bilo, da se lađa trenutno obre u svom pristaništu. Unutrašnji smisao ovog iskaza Jovanovog jeste, da kad se Gospod Isus useli u nas, onoga trenutka mi se osećamo kao u carstvu Božjem, kao u tihome pristaništu, gde lađu našeg života ne uznemiravaju nikakve bure ni vetrovi. I ako, posle toga, imamo još da hodimo po zemlji, mi to ne osećamo, jer i umom i srcem i dušom mi živimo tada u jednom drugom, boljem svetu, tamo gde caruje Hristos Pobednik. U Njegovim pobedama mi tada gledamo s radošću svoje pobede, i u svojim Njegove.
Samo je On pobedilac svakoga zla, i samo se On ne da ni od kakvog zla pobediti. Zato se pribimo i mi pod Njegovo moćno okrilje, gde nema bura, ni vetrova. ni priviđenja, nikakve boljezni, ni pečali, ni vozdihanija, no žizanj beskonečnaja, i gde ćemo naći obilje sviju blaga, koja ne prolaze, i koja se ne kvare od moljca i rđe, i gde ćemo zajedno s angelima i svetiteljima slaviti pobednička dela Hristova, čija veličina nama je još i nepojamna u ovome smrtnom svetu, u ovom uskom vidokrugu. No tamo će nam se sve otkriti, i mi ćemo se radovati, i radosti našoj neće biti kraja. Gospodu Isusu neka je slava i hvala, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *