OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA OSMA PO DUHOVDANU
Jevanđelje o Umnožitelju hleba u pustinji
 
Matej 14, 14-22. Zač. 58.
 
Svevišnji Bog sve što tvori, tvori celishodno. Ništa u Njegovim delima nema besciljno, nepotrebno i izlišno.
Zašto neki ljudi tako besciljno hode i toliko besciljnih poslova posluju? Zato što ne znaju cilj svoga života, ni metu svoga putovanja.
Zašto se neki ljudi pretrpavaju nepotrebnim brigama i jedva gamižu pod gomilom izlišnih stvari? Zato što ne znaju ono što je jedino potrebno.
Da bi sabrao rasejani čovečji um, da bi iscelio razdeljeno srce čovečje, i da bi rastrojenu snagu čovečju ujedinio, – zato je Gospod Isus ukazivao čovečanstvu od početka do kraja jedan – i samo jedan – cilj: carstvo Božje. Ah, kako razrok čovek gledajući u dve strane ne vidi ni jednu! Ah, kako je besciljan život mnogociljnog uma! Kako je neosetljivo podeljeno srce! Kako je besnažna rasuta snaga volje!
Samo je jedno na potrebu – carstvo Božje! U tu jednu tačku težio je Hristos Čudotvorac da upravi poglede celoga čovečanstva. Ko u tu jednu tačku gleda, taj ima jednu misao – Bog, jedan osećaj – ljubav, jednu težnju – približenje Bogu. Blago onome, ko je sebe tako sabrao; – taj je postao sličan staklenome sočivu, koje sabere mnoštvo sunčanih zraka, tako da može da proizvodi oganj.
Reči koje je Gospod kazao Marti: Marto, Marto, brineš se i trudiš za mnogo, a samo je jedno potrebno (Lk. 10, 41-42), izrečene su ustvari kao ukor i kao opomena celom čovečanstvu. A to jedno potrebno jeste carstvo Božje (Mat. 6, 33). Sve što je Gospod rekao i sve što je učinio upravljeno je toj jednoj tački, i tom jednom cilju. U toj Jednoj tački sabran je sav plamen, koji svetli putnicima zalutalim po klancima i vrtlozima vremenog života.
Sve je celishodno kod Gospoda – to jest sve je upravljeno na ovaj najviši, jedini jedinstveni cilj – sve je umesno i sve neophodno potrebno, kako reči rečene tako i dela učinjena. Nikad ni jedna reč izlišna; nikad nijedno delo necelishodno! I kakva plodovitost i reči i dela Njegovih! Po milioniti i milioniti put svaka reč i svako delo Njegovo donosi do dana današnjega mnogostruki plod. I kako sladak, i mirisan i životvoran plod!
Zašto Gospod Isus nije pretvorio kamenje u hleb onda kada je to od Njega Satana tražio, međutim docnije u dva maha, kada je narod oko njega bio gladan, On je od malo hleba stvorio ogromne količine, tako da je više preteklo nego što je bilo u početku obroka? Zato što bi prvo čudo bilo necelishodno, nepotrebno i izlišno, a drugo je bilo celishodno, potrebno i umesno.
Zašto Gospod Isus nije hteo pokazati znak s neba farisejima, kada su to ovi od Njega zahtevali, međutim On je u bezbroj prilika pokazivao te znake s neba, ta neviđena čuda nad bolesnim, prokaženim, ludim, bojažljivim, mrtvim? Opet zato što bi svaki znak s neba pred zavidljivim i sujetnim farisejima bio necelishodan, nepotreban i izlišan, dok je u ostalim slučajevima bio celishodan, potreban i umesan.
Zašto Gospod Isus nije premeštao gore s jednog mesta na drugo, i zašto ih nije bacao u more? On je to mogao, bez svake sumnje; pa zašto to nije činio? On, koji je mogao zapovediti burnom moru da se utiša, i vetrovima da ne duvaju, mogao je bez svake sumnje i gore premeštati i bacati ih u more. No kakva je potreba bila zato? Nikakva. Zato Gospod to nije ni činio. Međutim, potreba je bila velika, da se more utiša i vetrovi zaustave, jer su se ljudi davili i vikali za pomoć.
Zašto Gospod Isus nije pretvarao zemlju u zlato i gavrane u golubove? Kad je mogao pretvoriti vodu u vino, bez svake sumnje mogao Je i to. No našto to? Nije bilo nikad nikakve potrebe, da On pretvara zemlju u zlato i gavrane u golubove. Međutim, bila je velika potreba, da se jednom, na jednoj svadbi nađe vina za goste. I da bi zadovoljio tu potrebu i spasao domaćina od stida Gospod je pretvorio vodu u vino.
Samo đavoli i grešnici zahtevali su besciljna, nepotrebna i izlišna čuda od Hrista. Pogledajte samo, kakve gluposti zahteva Satana od Hrista: da pretvori u pustinji kamenje u hleb, i da skoči sa vrha crkve na zemlju! I pogledajte kako okoreli grešnici, fariseji i književnici, koji su bili očevici mnogih korisnih čudesa Hristovih, zahtevaju od Njega još nekakav znak, nekakvo besciljno i izlišno čudo, kao što bi bilo: bacanje gora u more, pretvaranje zemlje u zlato i gavranova u golubove! Zato je Gospod odbio zahtev i đavola i grešnika. Ni nikad nije On odbio da učini čudo, kada je čudo bilo celishodno i potrebno radi spasenja ljudi.
I današnje jevanđelje opisuje jedno takvo celishodno i potrebno čudo, umnožavanje hleba u pustinji, no ne u pustinji bez ljudi, ili u pustinji gde je sam đavo, no u pustinji, gde je bilo možda preko deset hiljada gladnih ljudskih bića (jer se kaže da je bilo pet hiljada samih ljudi osim žena i dece).
Vide Isus mnogi narod, i sažali se na njih, i isceli bolesnike njihove. To je bilo u ono vreme, kada je Jovan Krstitelj pogubljen od cara Iroda. Čuvši ovo Gospod Isus sede u lađu i ode u pusto mesto nasamo. Sva četiri jevanđelista opisuju ovaj događaj, neki sa više pojedinosti, neki sa manje. Prema Jovanu Gospod je ušao u lađu kod Tiveriade i prešao more Galilejsko, a prema Luki On je izišao na severozapadnoj obali mora i uzišao uz brdo u pustinju kod grada koji se zove Vitsaida.
Gospod je običavao često sklanjati se u samoću, i to u pusta mesta i na brda. On je to činio iz tri razloga: prvo, da učini jednu kratku pauzu u svome žurnom i mnogom delanju, da bi ljudi takoreći svarili svu onu nauku koju im je On otkrio, i sva ona čuda, koja im je On pokazao. Drugo, da bi dao primer apostolima i nama, da je neophodno nužno povlačiti se u samoću, ulaziti u klet svoju (Mat. 6, 6), i ostajati sa svojom dušom molitveno jedino u društvu Boga. Jer samoća i ćutanje čoveka čiste, ukroćavaju, razvedravaju i snaže. I treće, da nam pokaže, da se dobar i potreban čovek nigde ne može sakriti – ne može se sakriti grad kad na gori stoji (Mat. 5, 14) – te da time opravda i podstakne pustinožiteljstvo i monaštvo. Istorija Crkve pokazala je po hiljade puta, da se nikad nijedan veliki pustinjak, molitvenik ili čudotvorac, nije mogao sakriti od naroda. Mnogi se, bez razloga, pitaju: šta će monah u pustinji? Nije li bolje, da bude među narodom, te da koristi narodu? No kako će svetliti nezapaljena sveća? Monah nosi svoju dušu kao nezapaljenu sveću u pustinju, u samoću, da je postom, molitvom razmišljanjem i trudom zapali. Uspe li, da je zapali, svetlost će se njegova videti od celoga sveta i svet će poći k njemu i naći ga, ma se on krio u peskovite pustinje, u neprohodne planine ili u nepristupne pećine. Ne, monah nije beskoristan, no može da bude najkorisniji čovek narodu od svih drugih ljudi. To jasno pokazuje i ovaj događaj sa Gospodom Isusom. Zalud se On sklanjao od naroda u pustinju, silan narod vrveo je k Njemu.
A On pogleda i sažali Mu se, jer bejahu kao ovce bez pastira. Dole po gradovima sinagoge su bile pune samozvanih pastira, koji su ustvari bili vuci u ovčijoj koži. Narod je to znao i osećao, kao što je znao i osećao i neizmernu milost i ljubav Hristovu prema sebi. Narod je video i osetio, da je Hristos jedini dobri pastir, koji se iskreno i boljezneno brine o njemu. Zato je i pojurio k Njemu i u pustinju. I Gospod isceli bolesnike njihove. Narod oseća potrebu u Hristu, i ne traži od Njega čuda iz prazne radoznalosti, no zbog velike nužde i muke. I poče ih uniti mnogo, veli sveti Marko.
A kad bi veče pristupiše k njemu učenici njegovi i rekoše: pusto je mesto i već je dockan: otpusti narod neka ide u sela da kupi sebi hrane. Jevanđelist Matej ne govori, šta je Gospod tako dugo radio s narodom. On samo veli, da je On iscelio bolesnike njihove. Zato pak jevanđelist Marko dopunjava tu prazninu kad veli: i poče ih učiti mnogo. Vidite, kako se jevanđelisti divno dopunjuju! Dakle, Gospod je do u samu noć učio narod. To je moralo trajati poviše sati. A zato vreme vi možete pročitati celo jevanđelje. Tom jednom prilikom dakle, Gospod je iskazao od Svoje božanske nauke koliko bi stalo u celo jevanđelje. Nije li onda u pravu jevanđelist Jovan kad kaže da kad bi se sve napisalo, što je Gospod rekao i učinio, jedva bi knjige stale i u sami svet?
Kako su milosrdni učenici! Pusto je mesto i već je dockan. Narod je ogladneo; vreme je već krajnje da se razilaze. No kuće su njihove daleko, a oni su mnogo gladni. Gle, tu su i mnoge žene, i deca. Treba da što pre dođu do hrane. Neka idu u okolna sela i nabave sebi hranu.
No zar Hristos nije milostiviji i sažaljiviji od Svojih učenika? Zar se On nije mogao setiti pre učenika, da je narod gladan i da je već tu noć?Naravno, da je Hristos milostiviji i sažaljiviji od Svojih učenika i da je se On pre njih setio, šta treba narodu. Još u samom početku, kako piše jevanđelist Jovan, podignuvši Isus oči i videvši da mnoštvo naroda ide k njemu, reče Filipu: gde ćemo kupiti hleba da ovi jedu? No razgovor s Filipom je prošao, narod se skupio oko Gospoda sa svojim bolesnicima. Gospod je najpre izlečio sve bolesnike, pa je onda nastavio da poučava narod. I to je trajalo do mraka. I tek sada pada na um apostolima, da je narod gladan i da potrebuje hranu. Gospod je to, dakle, u samom početku predvideo, ali posle o tom namerno nije hteo govoriti nego je čekao, da to pitanje pokrenu sami apostoli, i to iz dva razloga: prvo, da bi pojačao njihovo sažaljenje i milosrđe, a drugo, da bi se pokazala njihova nemoć bez Njega. Jer Hristos im reče: ne treba da idu: podajte im vi neka jedu. On zna, da im oni ne mogu dati, no On to govori, da bi oni potpuno saznali i ispovedili svoju nemoć. A oni Mu rekoše: nemamo ovde samo pet hlebova i dve ribe. Prema opisu jevanđelista Jovana i to malo hrane što je bilo nije bilo njihovo no nekoga dečka, koji se tu zadesio. Ovde ima jedno momče, koje ima pet hlebova ječmenih i dve ribe; ali šta je to na toliki svet? To saopštava Gospodu Andreja, prvozvani apostol, koji i ako je bio najduže sa Hristom još nije bio savršen u veri, čim se pita: šta je to na toliki svet? Hlebovi behu ječmeni, što takođe nije slučajno. Iz toga treba da se poučimo, kako veli premudri Zlatoust, da budemo zadovoljni sa prostom hranom i da ne probiramo, jer je, veli, „slastoljublje mati svih bolesti i stradanja“.
Donesite mi ih ovamo, naredi Gospod učenicima. Sad je tek red na Njega. Narod je nemoćan da nađe sebi hrane; apostoli su takođe ispovedili svoju nemoć, da pomognu narodu. Sada je tek došlo Njegovo vreme; sada je stvar zrela za čudo.
I zapovedi narodu da posedaju po travi, pa uzevši onih pet hlebova i dve ribe, pa pogledavši na nebo blagoslovi, i prelomivši dade svojim učenicima, a učenici narodu. Zašto Gospod Isus pogleda prvo na nebo? On to nije činio pri tolikim moćnim čudesima kao što su bila: otvaranje očiju slepih, očišćenje prokaženih, izgnanje zlih duhova iz ljudi, ukroćavanje mora i vetrova, pretvaranje vode u vino, pa čak i nekih vaskrsavanja mrtvih. Zašto, dakle, izuzetno u ovom slučaju pogleda na nebo ka Ocu Svom Nebeskom?
Prvo zato, da pred tolikim silnim narodom pokaže jedinstvo volje Njegove i Očeve, i da time opovrgne pakosne potvore fariseja, kao da On sva čuda čini pomoću sile demonske. Drugo zato, da kao čovek da primer svetu smirenosti pred Bogom i zahvalnosti za sva dobra, koja od Boga dolaze. Sličan primer On nam je pružio i pri Tajnoj Večeri – blagoslovivši dade hvalu i prelomi (Mat. 26, 26; Lak. 22, 17). Dade hvalu Ocu Svom Nebeskom, i blagoslovi hleb kao dar Božji. I mi tako treba pri svakom obroku, ma kako on skroman bio, da odajemo Bogu blagodarnost i hvalu za isti i blagosiljamo dar Njegov. Treće, da bi On, kao Bog, pri umnožavanju hleba, koje je sasvim slično novom stvaranju, izrazio time jedinstvo moći Trojice u jedinstvu, koja samo kao takva stvara. Otac, Sin i Duh Sveti – Trojica jednobitna i nerazdelna jeste Tvorac svega što postoji.
Sam Gospod Isus Svojim rukama prelomi hleb. Zašto to? Zašto nije naredio učenicima, da oni prelome? Zato da pokaže Svoju dobru volju da ugosti narod i Svoju preveliku ljubav prema ljudima. I da time nauči nas, da kad činimo milostinju i dajemo darove dajemo s pažnjom i ljubavlju, kao i On što je činio.
I jedoše svi, i nasitiše se; i nakupiše komada što preteče dvanaest kotarica punih. A onih što su jeli beše ljudi oko pet hiljada, osim žena i dece. Evo čuda nad čudima, i slave nad slavama! Pet hiljada ljudi – osim žena i dece – da su samo uzeli po jedan zalogaj, koliko se uzima nafora u crkvi, pa bi ipak pet hlebova mučno dovoljno bilo. A gle ovde: i jedoše svi, i nasitiše se, i osta na pretek dvanaest kotarica punih! Da je to bila kakva opsena, ne bi se reklo i nasitiše se. I ako bi neko nekoga mogao opseniti, da mu se čini da jede, no ne može ga gladna opsenom nasititi. Da je to bila kakva opsena, otkuda dvanaest punih kotarica komada? Ne, ne; to samo okoreli ljudi u grehu mogu nazvati opsenom. Međutim to je bila stvarnost kao što je živi Bog stvarnost. Primetite još i to, da pri ovome čudu niko se ne usuđuje da kaže nešto protiv, ili da ga protumači kakvim glupim objašnjenjima, kako su fariseji činili pri drugim čudima. Ne samo da niko ne govori ništa protiv njega, nego videvši čudo koje učini Isus govorahu: ovo je zaista onaj prorok, koš treba da dođe na svet (Jov.). Još više, htedoše da ga uhvate i učine carem. Tako je ogroman utisak učinilo ovo, vaistinu, moćno delo Hristovo na narod! Kad je iko nekoga opsenara učinio carem? A ovo je stvarnost i istina, i narod, oduševljen tom stvarnošću i istinom, htede silom prinuditi Hrista, da im bude car. I to bi se desilo, da se Hristos ne izmače i tako ne osujeti ovu nameru oduševljena naroda.
I odmah natera Isus učenike svoje da uđu u lađu, i da idu napred na onu stranu dok on otpusti narod. Nije li čudnovato, da Hristos goni Svoje učenike, da uđu u lađu i idu napred, bez Njega? Zašto On to čini? Prvo, zbog onoga što je bilo; i drugo, zbog onoga što će biti. Neka se što pre odvoje od naroda, pa neka nasamo razmišljaju i razgovaraju o velikom čudu umnožavanja hlebova. I neka se navezu na more, gde će im se Gospod Isus uskoro javiti s novim, nebivalim čudom, – naime: hodeći po vodi kao po suhu. Gospod je prozreo unapred, šta će se desiti i šta će On učiniti. Učenici ništa ne predviđajući, i svakako čudeći se, zašto ih Gospod goni da idu, ostaviše Njega s narodom, spustiše se niz brdo k moru i navezoše na more. Nesumnjivo je još razlog za ovo žurno gonjenje učenika iz gomile naroda i to, što Gospod želi, da ih sačuva od gordosti pred narodom i samohvalisanja time, što, gle, oni su tobož pristalice i sledbenici takvoga neviđenog Čudotvorca! Kao god što je hteo, da ih nauči smirenju rekavši im: podajte im vi neka jedu, tako sada odgoneći ih hoće da ih sačuva od gordosti i prevaznošenja Njime, svojim Učiteljem. I najzad, On hoće da oni poznadu Njegovu beskrajnu krotost i smirenost pred Bogom na taj način, što se posle takvog veličanstvenog čuda povlači u samoću na molitvu. Nije im On to morao izrično reći, no oni su već dovoljno bili upoznati sa Njegovim načinom i običajem čestog povlačenja u samoću radi molitve. Uostalom nije li On toga dana baš naročito i udaljio se u pustinju, da bude nasamo, posle vesti o strašnoj pogibiji Jovana Preteče? Neka vide učenici, da On nije zaboravio, zašto je izišao u pustinju; a naročito neka vide i poznaju, da veliko delo, koje je On iznenadno učinio, i sve pohvale i veličanja od strane zadivljenog naroda nisu ni najmanje pokolebali Njegov duševni mir i Njegovu krotost, niti su Ga mogla vratiti od namere, da bude u samoći na molitvi.
Ovaj ceo događaj o davanju narodu hleba i ribe, kao i broj hlebova i riba, i broj kotarica preostalog komada – ima još i svoj tajanstveniji, unutrašnji smisao. Pred Svoju smrt Gospod je nazvao blagosloveni hleb telom Svojim. Ovde On to ne čini, istina, rečima, no brojem hlebova. Pet označava pet telesnih čula ili čuvstava, a pet čula predstavljaju celo telo. Riba označava život. U prvim vekovima Crkve Hristos je slikan u vidu ribe, što se i dan-danas može videti po starim hrišćanskim katakombama i zbegovima. Hristos će, dakle, dati Svoje telo i Svoj život ljudima na hranu. No zašto su tu bile dve ribe? Zato što se Gospod dao na žrtvu i u Svom zemaljskom životu i daje se u Crkvi Svojoj posle Vaskrsenja do današnjeg dana. Šta znači to što On lično prelama hleb? Znači, da se On po Svojoj dragoj volji daje na žrtvu za spasenje ljudi. Zašto je dao apostolima, da oni dele hleb i ribu narodu? Zato što će oni uistini raznositi Hrista po celome svetu i deliti Ga narodima kao životvornu hranu. Šta znači to što je preteklo baš dvanaest kotarica hleba? Znači obilje žetve truda apostolskog. Žetva svakog apostola biće nesravnjeno veća od semena posejanog kao što je svaka kotarica sadržavala više hleba od onoga što su gladni pojeli i nasitili se.
No sve su ove tajne preduboke i neiscrpne. Ko se sme suviše nagnuti nad sudbinu njinu? Ko li se usuditi u ovome smrtnom veku spustiti na dno njihovo? Neka je i ovoliko koliko samo nagovestimo dovoljno onima, kojima je slatko čitati i slušati Jevanđelje. Slašću Jevanđelja i angeli se opijaju. Koliko čovek više čita, i više molitveno o njemu razmišlja, i više se po njemu u životu upravlja, to se više otvaraju njegove dubine i mirišu njegove slasti. Gospodu Isusu Hristu neka je zato slava i hvala, zajedno sa bespočetnim Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroz sve vreme i svu večnost. Amin (Ovaj događaj čudotvornog umnoženja hleba božanskom silom Hristovom spominje se u divnoj molitvi pri blagosiljanju hlebova).

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *