OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA SEDMA PO DUHOVDANU
Jevanđelje o isceljenim i neisceljivim slepcima
 
Matej 9, 27-35. Zač. 33.
 
Prvostvoreni čovek živeo je kao i angeli od gledanja u Boga; njegovi potomci, posle greha, živeli su od vere u Boga. Oni kojima je zatvoreno gledanje a nije otvorena vera, ne mogu se računati u žive, jer nemaju veze sa Životom; čime će, dakle, živeti?
Jedno jezero, otvoreno prema nebu, prima vodu sa visine, puni se i ne presušuje. Jedno drugo jezero, zatvoreno prema nebu, prima vodu kroz zemlju od planinskih izvora, puni se i ne presušuje. No jedno treće jezero, zatvoreno prema nebu i odsečeno od podzemnih slivova vode, mora se isprazniti i presušiti.
Može li se jezero bez vode nazvati jezerom? Ne, nego pre suhim ponorom.
Može li se čovek bez Boga u sebi nazvati čovekom? Ne, nego pre suhim grobom.
Kao što je voda glavna sadržina jezera, tako je Bog glavna sadržina čoveka. Niti je jezero bez vode jezero, niti je čovek bez Boga čovek.
No kako će čovek imati Boga u sebi, ako je zatvoren od Boga sa svih strana kao suho jezero od vode, kao tamni grob od svetlosti?
Bog nije kao kamen, koji je jednom ubačen u čoveka, i tu ostaje i stoji mimo volje čovekove. No Bog je sila, finija i jača i od svetlosti i od vazduha; sila, koja puni čoveka ili ga napušta prema dobroj volji čovekovoj i beskrajnoj dobroti Božjoj. I tako čovek ni u dva dana nije podjednako ispunjen Bogom. To zavisi najviše od čovekove otvorenosti prema Bogu. Kad bi čovečja duša bila potpuno otvorena samo, prema Bogu (a to znači u isto vreme zatvorena prema svetu), onda bi se čovek vratio u prvobitno naslađivanje Boga gledanjem. No kako je to mučno postići u smrtnoj sredini, u kojoj se duša čovečja nalazi, to ostaje samo jedan otvor, kojim čovek može doći u vezu sa Bogom kao izvorom života – vera. A vera znači: prvo, sećanje na prvobitno izgubljeno gledanje Boga, – sećanje, koje je ostalo zapisano u savesti i razumu; drugo, primanje kao istine onoga što je Bog otkrio vidovitim prorocima i svetiteljima, koji su se udostojili gledanja Istine; i treće i najvažnije: priznanje Gospoda Isusa Hrista kao Sina Božjeg, kao vidljivo obličje nevidljivog Boga (II. Kor. 4, 4). Ovo treće dovoljno je samo sobom, i ono obuhvata i ispunjava do savršenstva oboje ono prvo. Ovo je vera, koja oživljava i spasava. Ovo je najveći otvor, kroz koji Bog ulazi u čoveka prema meri čežnje i dobre volje čovekove.
Zato Gospod Isus često pitaše bolesnike i stradalnike: veruješ li? Ili: veruješ li, da ja to mogu učiniti? Naime: otvaraš li mi vrata, da uđem? Vera čovekova nije drugo nego otvaranje vrata duše i dopuštenje Bogu, da uđe. Bože isprazni mene od mene, i useli se Ti u mene! Ovim rečima izražava se praktična suština vere.
I današnje jevanđelje opisuje Jedan od mnogih slučajeva, gde Gospod kuca na vrata duše ljudske, i gde ljudi otvaraju vrata i puštaju Ga unutra. I današnje jevanđelje opisuje jedno od mnogih čudesa, koja se stvaraju onda, kada čovek verom otvori sebe i pusti Boga u sebe. Jer Bog je čudotvorac po celokupnoj delatnosti Svojoj. Gde je On, tu je čudo. Ispred Njega se izmiču svi zakoni, prirodni i ljudski, kao senke ispred sunca, i ostaje samo Njegova moć, mudrost i ljubav, – sve predivno, preslatko i preslavno.
Posle Gadarinskog mraka, u kome su živeli neznabošci i gde Gospod nije naišao na veru kod ljudi, čak ne ni posle tako velikog čuda kao što je isceljenje dva besomučna čoveka, najedanput se ređaju nekoliki slučajevi, gde ljubav Hristovu sreta jaka vera kod ljudi; slučajevi, gde Gospod kuca i ljudi rado otvaraju vrata svoje duše; i On čini čudesa. Gde god se susretnu ljubav i vera, rađa se čudo. Najpre javi se vera onih, koji donesoše raslabljenog i kroz krov od kuće spustiše ga pred čudotvornog Iscelitelja. I videvši Isus veru njihovu reče raslabljenom: ne boj se, čedo, opraštaju ti se gresi tvoji… ustani, uzmi odar svoj i idi kući svojoj. Zar ovo nisu reči beskrajne ljubavi? I ustavši otide kući svojoj Zar ovo nije čudo, rođeno iz ljubavi i vere? -Potom žena, koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi, dotače se haljine Njegove govoreći u sebi: samo ako se dotaknem haljine Njegove, ozdraviću. To je vera! A Isus joj reče: ne boj se, kćeri, vera tvoja pomogla ti je. To su reči prave ljubavi. I ozdravi žena u taj čas. To je čudo rođeno iz ljubavi i vere. – Pa onda knez Jair pristupi Gospodu ožalošćen i reče: kći moja sad umre; nego dođi, i metni na nju ruku svoju, i oživeće. Samo metni na nju ruku svoju i oživeće! To je vera bez kolebanja i bez sumnje. A Gospod dođe, uhvati je za ruku, i ustade devojka. Uhvati je za ruku! Zar to nije ljubav Prijatelja i Lekara? I ustade devojka! Zar to nije čudo, rođeno iz ljubavi i vere? Posle ovih divnih primera susreta ljudske vere i božanske ljubavi evo još jednoga, koje današnje jevanđelje objavljuje:
I kad Isus odlažaše odande za njim iđahu dva slepca vičući i govoreći: smiluj se na nas, sine Davidov! Odakle je odlazio Gospod Isus? Iz kuće kneza Jaira, gde je vaskrsao mrtvu devojku. Slepci su čuli da On ide, pa su pošli za Njim vičući i moleći za milost. Slično je postupio i slepi Vartimej u Jerihonu. On je sedeo kraj puta i prosio. I čuvši da je to Isus Nazarećanin stade vikati i govoriti: sine Davidov Isuse, smiluj se na mene! (Mark. 10, 46-47). Tako i ova dvojica. Čuvši od svojih vođa da to Isus Čudotvorac prolazi, oni su zaboravili i prošnju i sve, i odmah krenuli za Njim vičući. Gle, i to su sinovi Avrama, druga Božijega, koji je negde gledao Boga, dok ovi jadnici nemaju vida ni za gledanje stvorenja Božjih!
No zašto slepci oslovljavaju Hrista sinom Davidovim? Zato što se takvo nazvanje smatralo za najveću počast u Izrailju. Car David je smatran uzorom svih careva u Izrailju; i kao što se svaki pravednik nazivao sinom Avramovim, tako se i svaki pravedan vlastelin nazivao sinom Davidovim. A Hristos je bio vlastelin, mada ne po društvenom položaju među ljudima, nego po istinskoj vlasti i moći, koja se iz Njega raznosila kao svež vazduh unaokolo. A da su Izrailjci imali običaj nazivati i daleke potomke Davidove sinovima Davidovim, vidi se iz više mesta Svetoga pisma (II. Carev, 16, 2; 18, 3; 22, 2). Verovatno je takođe, da su slepci pomišljali i na Gospoda Isusa kao Mesiju, kad su Ga nazvali sinim Davidovim, pošto je sav narod očekivao bogodanog Mesiju iz potomstva cara Davida (II. Samuil. 7, 12-13; Ps. 89, 27; Is. 9, 7; Lk. 1, 32).(„Ko se moli telesno i nema još duhovnog razuma sličan je slepcu, koji je vikao: Sine Davidov, smiluj se na mene! No jedan drugi slepac, kad je progledao i video Gospoda, nije Ga više nazivao sinom Davidovim no Sinom Božjim“ (Jov. 9, 35. 38). Simeon N. Bogoslov. Slovo 56) I daće mu Gospod Bog presto Davida oca njegova – tako je javljao veliki Arhangel Presvetoj Bogomajci. Čak i sam Arhangel služi se, dakle, uobičajenim jezikom narodnim, nazivajući Davida ocem Hristovim i ako Ga je pre toga nazvao Sinom Svevišnjega, to jest Sinom Božjim (Lk. 1, 32).
Nije li i ovo jedan strašan utuk za mračne fariseje i književnike, koji su Hrista nazivali huliteljem Božjim i grešnikom? Gle, kako ih Gospod posramljuje kroz one, koje su oni smatrali gorim od sebe: kroz neznabošce, slepce, pa čak i demone! Jer dok oni u svojoj zaslepljenosti od sujete nisu mogli videti u Hristu drugo do hulitelja i grešnika, dotle neznabožački kapetan pripisuje Njemu božansku moć nad bolestima (Mat. 8, 5 – ); i demoni u Gadari nazivaju Ga Sinom Božjim, pa najzad evo i slepci vide Ga duhom kao Sina Davidova. Neznabošci su, dakle, osetili u prisustvu Hrista prisustvo Boga, dokle zatupeli fariseji i književnici to nisu mogli osetiti; demoni su poznali u Hristu Sina Božjeg, dokle samo mudri vođi naroda Izrailjskog nisu Ga mogli poznati; i najzad slepci su videli ono što oni nisu videli.
Dokle su slepci vikali za Hristom, Hristos se nije osvrtao niti im se odazivao. Zašto? Prvo zato, da bi još više pojačao njihovu žeđ za Bogom i veru u Njega; drugo, da bi mnogi čuli viku slepca i sami se zamislili nad svojim srcem i ispitali svoju veru; a treće, da pokaže Svoju krotost i smirenost izbegavanjem slave ljudske na taj način, što će ove stradalnike izlečiti ne na drumu, pred masom sveta, nego u kući, pred nekoliko svedoka. Kakva krotost i kakva mudrost! Gle, On je najbolje znao, da nema ništa tajno što neće biti javno (Lk. 4, 22); i da svako dobro što se više skriva to se više objavljuje.
A kad dođe u kuću, pristupiše k njemu slepci; i reče im Isus: verujete li da mogu to učiniti? A oni mu rekoše: da, Gospode. Tolika je vera bila u ovih slepaca, da su oni neumorno hodili za Hristom bez obzira na to što se On na njih nije osvrtao niti odgovarao na njihove očajne krike. Tolika je vera njihova bila, da su Ga tražili do u samu kuću, u koju je On svratio; pa iako je kuća bila tuđa i nepoznata, oni su se usudili ući unutra. Oni su osećali: sad je došao trenutak našega isceljenja, – sad il’ nikad! Oni su znali, da u vascelom svetu ne postoji živ čovek osim Hrista, koji im može otvoriti oči i povratiti vid.
Verujete li da mogu to učiniti? pita ih Gospod. Zašto ih pita, kad On zna i vidi njihovu veru. On – tajnovidac i srceznalac? Pita ih zato, da bi oni javno iskazali svoju veru koliko radi njih samih toliko i radi drugih prisutnih ljudi. Jer javnom ispovešću vere utvrđuje se vera i kod onih, koji je ispovedaju i kod onih, koji slušaju.
Da, Gospode, – odgovaraju slepci. Preradosni što ih je Hristos uopšte oslovio, u njih se još više rasplamtela vera u Njega i Njegovu moć. Da, Gospode Oni Ga ne nazivaju više sinom Davidovim – to im se čini i malo i zaobilazno – nego upravo Gospodom. U tome i jeste njihovo veroispovedanje: Isus Hristos je Gospod, Bogočovek i Spasitelj. I to je dovoljno. ]er koji god prizove ime Gospodnje spašće se (Rim. 10, 13).
Vera je, dakle, tu, i u srcu i na jeziku. Sad treba da izađe ljubav u sretanje toj veri, i čudo će se roditi. A evo i ljubavi, koja nikada ne docni, da izađe veri u sretanje – nikada! Tada se Hristos dohvati očiju njihovih i reče: po veri vašoj neka vam bude! I otvoriše im se oči. Kao kad se jedna goreća sveća prinese drugoj, hladnoj, i ova se zasvetli! Prečisti Gospod nije se gadio nečistog tela ljudskog i još nečiste duše ljudske. Jer čistome je sve čisto (Titu 1, 15). On pruži Svoje prečiste ruke i dotače se tamnih rupa, zatvorenih prozora, gnjilih očiju slepačkih – i oči se otvoriše. Zavesa se skide, i svetlost uđe u tamnicu, i od tamnice stvoriše se obasjani dvori. Po veri vašoj neka vam bude. I vera se ne posrami: po veri njihovoj i bi. O, koliko visoko Gospod ceni svoja stvorenja, i ako su sva stvorenja dim i prašina pod nogama njegovim! Tražeći veru, On traži saradnju ljudi u svome stvaranju. On je mogao, kao što kaže premudri Zlatoust, jednom rečju učiniti sve bolesnike na zemlji zdravim. No šta bi time učinio? Izravnao bi čoveka sa ostalim beslovesnim tvarima, koje su bez slobodne volje, slobodnog opredeljivanja, i bez najviše namene. Ponizio bi čoveka na stepen sunca, meseca i zvezda, koje moraju da svetle pod zapovesti; i na stepen kamenja, koje mora da stoji i pada po zapovesti; i na stepen vode u potocima, i rekama, koja mora da teče po zapovesti. A čovek je slovesan i razuman i on treba da čini ono što beslovesna tvar mora da čini, to jest, da se savršeno preda Bogu i da ispunjuje zapovesti Božje. Gospod naređuje, ja moram da Ga slušam – govori sva priroda. Gospod naređuje, ja treba da Ga slušam – govori pravi čovek. Čovek ima da bira, no ne da bira između dva dobra, nego između dobra i zla. Izabere li dobro, biće Božji drug i sin u carstvu večnosti, i biće mu bolje nego vasceloj prirodi; izabere li zlo, biće odbačen od Boga, i biće mu gore nego beslovesnim tvarima. Takva je, dakle, volja Tvorca – da se čovek slobodno opredeli u ovome životu za dobro ili za zlo. Zato Gospod Isus pita ljude za veru; zato ih priziva u saradnju na njihovom sopstvenom spasenju. Vrlo malo zahteva Gospod od ljudi. On samo zahteva dobru volju od njih, da priznadu Njega za svemoćnog Gospoda i sebe za ništa. To je vera, i tu veru jedino traži Gospod od ljudi radi dobra i spasenja samih ljudi.
I zaireši im Isus govoreći: gledajte da niko ne dozna. A oni izišavši razglasiše ga po svoj zemlji onoj. Zašto im zapreti Isus, da ne razglašuju ovo čudo? Prvo zato, što On ne traži nikakve slave i hvale ljudske. Ljudska slava i hvala ne može ni jednu jotu dodati Njegovoj slavi. Drugo zato, da bi pokazao, da ono što čini On čini iz sažaljenja i ljubavi prema ljudima kao majka prema svojoj deci, a ne kao volšebnici i mađioničari, sluge demonske, koji u srcu mrze i preziru ljude, a ono što čine, čine samo zato da bi ih ljudi slavili i hvalili. Treće zato, da bi time dao primer ljudima, da svako dobro delo čine radi Boga a ne iz sujete; da ne zna levica što čini desnica (Mat. 6, 3). A četvrto i zato što On zna, – pa bi želeo da i ljudi to saznadu – da se dobro ne može sakriti, što se, uostalom, odmah i pokazalo. Jer hteli ne hteli slepci morali su Ga razglasiti po svojoj zemlji. Neka je jezik njihov i ćutao, oči su njihove govorile. Neka su oni baš i hteli prećutati, Božja sila, koja sve objavljuje, gonila ih je, da govore, i govore. A to je Gospod Isus i želeo, da im pokaže, naime: i mimo vaše volje objaviće se ovo delo, ma koliko se vi starali, da se ono ne dozna: samo vi nemojte želeti da ga objavljujete po sujeti svojoj, niti radi pohvale ni sebi ni Meni. Proslavite Boga – to je glavno.
A kad oni iziđoše, gle, dovedoše k njemu čoveka nema i besna. I pošto izgna đavola, progovori nemi. Kao žedni putnici u pustinji što jure ka jedinom pronađenom izvoru vode, tako i ljudi žedni zdravlja, mudrosti, snage, dobrote, mira, jure ka Gospodu Isusu, jedinom dotle neviđenom izvoru svih ovih dobara. A izvor je ovaj prejak, te niko, ko dođe da pije, ne vraća se žedan. Tek što su izašli slepi, sada sa otvorenim očima i bez vođe, a uđoše vođe jednoga nemog i besnog i privedoše Gospodu ovoga nevoljnika. Nem i besan! Niti ima uma da sklopi reč, niti jezika da izgovori reč. Gospod ga ne pita za veru, jer kako može besan čovek imati veru? Kako li nem ispovediti veru? Ali Gospod vidi veru njegovih vođa, koji ga k Njemu i privedoše. Verovatno, da je Gospod imao razgovor sa njima slično onome razgovoru sa slepcima, no jevanđelist, zbog sličnosti tih razgovora, tih pitanja i odgovora, ne saopštava ništa. Onima, koji traže spasenja, dosta je pouke i putokaza i u onome što je rečeno za slepe. Za one pak, koji bespovratno srljaju u propast rugajući se Spasitelju i rečima o spasenju, ne bi bilo dovoljno ni sve reči niti sva dela Gospoda Isusa Hrista za vreme celoga života Mu na zemlji. A sve to kad bi se stenografski napisalo i opisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige, veli jevanđelist (Jov. 21, 25). No ovo što se napisa, napisa se koliko, da mi verujemo u Sina Božjeg i da imamo život večni (Jov. 20, 31). Naš jevanđelist kao letimično samo pominje ceo ovaj slučaj u dve rečenice. A zamislite, koliki je to događaj: izagnati đavola iz besna čoveka, otključati njegovo nemilo, i učiniti da on mirno i pametno progovori! To je događaj veći do jednoga rata, o kome se pišu mnoge knjige. Ratovati može svako, a izagnati đavole i napuniti nema usta govorom ne može niko osim Boga. O ovome jednome čudu mogle bi se pisati knjige, no jevanđelist ga pominje samo sa dve rečenice; između ostalih razloga još i zato, da pokaže množinu sličnih čuda najvećeg Čudotvorca u istoriji vremena, kao i da pokaže lakoću, s kojom je Gospod ovakva nečuvana čuda činio.
Kaže se, da Gospod najpre izagna đavola, pa tek onda nemi čovek progovori. I ovo delo pokazuje, da Gospod uvek ide sa površine duboko u sami koren zla. Zli duh je bio u čoveku, i taj zli duh je i vezao jezik nemom čoveku. Trebalo je izagnati zlog duha, i sve njegove uzde i veze, kojima je vezivao bolesnika, odrešile bi se same od sebe. Zato Gospod prvo izgoni đavola, a potom puni čoveka umnom i slovesnom silom. Ovaj događaj podseća mnogo na raslabljenoga čoveka, kome je Gospod najpre rekao: opraštaju ti se gresi, pa tek onda: uzmi odar svoj pa idi kući svojoj. Hristov je najčešći metod, da prvo izleči duševnu muku, pa tek onda telesni nedostatak. On je mogao odrešiti jezik nemome, a ostaviti đavola u njemu. No šta bi s tim bilo učinjeno? Našto mu odrešen jezik, da kroz njega đavo govori i huli na Boga i na ljude? Našto osloboditi čoveka manjeg zla a ostaviti ga u okovima većeg? I zar ne bi vremenom đavo opet zavezao bolesniku jezik, i učinio ga nemim? O, Gospode, kako je sve premudro i celishodno, što Ti tvoriš! Mi se samo možemo diviti Tvojoj neiscrpnoj mudrosti, i od nje se učiti, da i sami sve što radimo, radimo temeljno i savršeno.
I divljaše se narod govoreći: nikada se tako što nije videlo u Izrailju. A fariseji govorahu: pomoću kneza đavolskog izgoni đavole. Dok se jedni dive, drugi se rugaju. Dok se jedni raduju dobru, drugi se žeste protiv dobra. Dokle narod proslavlja Boga, dotle vođi narodni misle na đavola. Dokle prostosrdačni nazivaju Hrista sinom Davidovim i Gospodom, dotle samomudri književnici nazivaju Ga poslanikom Velzevula, kneza đavolskog! I slepi progledaše i videše, i gluhi pročuše i čuše, i besni se opametiše i poznaše, i nemi progovoriše i ispovediše, a mudraci ovoga sveta sa odebljanim umom od zemne mudrosti i okamenjenim srcem od sujete i zavisti niti mogoše videti Sina Božjega, niti Ga čuti, niti Ga poznati, niti ispovediti. Jer je premudrost ovoga sveta ludost pred Bogom (I Kor. 3, 19).
Nikada se tako što nije videlo u Izrailju, govoraše narod s divljenjem. Istina, i Mojsej i Ilija i Jelisej činili su razna čuda, ali kako? Pomoću svoje vere, posta i molitve s jedne strane i Božje blagovesti s druge strane. To je Živi Bog činio moćna dela kroz njih. No Hristos čini sve Svojom sopstvenom vlašću i silom. Razlika je između Njega i starih čudotvoraca kao između sunca i meseca: mesec svetli svetlošću, koju prima od sunca, a sunce svetli svojom sopstvenom svetlošću. Bez predrasuda i prosta duša narodna osetila je tu ogromnu razliku, zato usta naroda i ispovediše: nikada se tako što nije videlo u Izrailju. A fariseji, istina, ne odriču moćna čuda Hristova – da mogu oni bi odrekli, sakrili, potplatili lažne svedoke kao pri Vaskrsenju Gospoda; ali ne mogu da odreknu ono što se zbivalo na očigled mnogih masa narodnih – oni, istina, ne odriču ta čuda, velimo ali iz zlobe i pakosti tumače ih na svoj način. Pomoću kneza đavolskog izgoni đavole. To su oni više puta rekli Gospodu, i više puta on im je zapušio usta strašno jasnim odgovorom (Mat. 12, 24; Mk. 3, 23-26; Lk. 11, 17 – 18). Rekao im je: Ako satana satanu izgoni, sam po sebi razdelio se: kako će, dakle, ostati carstvo njegovo? Zaista, teško je koliko toliko svesnom čoveku izmisliti smešnije, nedoslednije i gluplje tumačenje dela Hristovih nego što su ga izmislili pomračeni umovi narodnih starešina i književnika u Izrailju. Pomoću Satane izgoniti đavole! Nije li to isto što i reći: pomoću oca ubijati decu očevu? Ili: pomoću vojvode jedne vojske tući i uništavati vojsku tog istog vojvode? No nije uzalud rečeno: zavist je slepa. Može se takođe reći: zavist je smešna, i: zavist je glupa. Jer zavist ne samo da okameni srce, i zaslepi um, nego i zaplete jezik, te jezik ne zna šta govori; zbog čega sve što govori jezik zavidljivaca ispada bezumno, smešno i glupo.
Gospod Isus nije se obzirao na ovu srditu nemoć zavidljivih starešina narodnih, no žurno je produžavao Svoje delo, da spase i sačuva sve one, koje Mu je Otac Nebeski dao, da niko od njih ne pogine (Jov. 17, 12). Jer se kaže na kraju današnjeg jevanđelja:
i prohođaše Isus po svima gradovima i selima, učeći po zbornicama njihovim, i propovedajući jevanđelje o carstvu, i isceljujući svaku bolest i svaku nemoć na ljudima. Grad ili selo – Njemu je svejedno. On ne traži ni grad ni selo, – On traži ljude. Po svima gradovima i selima, kaže jevanđelist, da bi pokazao revnost Hristovu na delu. Revnost za kuću tvoju jede me (Ps. 69, 9). Za Njega je uistini jedan dan bio kao hiljadu godina. Trojako je bilo delo Hristovo, kao što pokazuju reči jevanđeljista. On je učio; On je propovedao blagovest o carstvu, i on je lečio svaku bolest i nemoć na ljudima. Učio – to znači tumačio je duh stvaranja i staroga zakona. Propovedao – to znači postavljao temelje Novome stvaranju, Carstvu Božjem, Crkvi svetitelja. Isceljivao – to znači delima dokazivao Svoje učenje i Svoju propoved.
I sve je ovo Gospod činio iz ljubavi ne samo prema ondašnjim ljudima, Svojim savremenicima – On je savremenik svega što je bilo, što jeste i što će biti – nego i prema nama. Da bi Svojom svetlošću zažegao sveću u duši našoj; da bi Svojom ljubavlju izašao u susret veri našoj, – te da bi se iz toga susreta Božje ljubavi i naše vere rodilo čudo našega spasenja: isceljenje našega duhovnoga slepila, našeg nemila i bezumlja, svih naših bolesti i nemoći.
O, Isuse Gospode, Sine Boga Živoga, smiluj se na nas! Da bi i mi znali proslaviti ime Tvoje po svoj zemlji tela našega; po svoj zemlji naroda našeg, i po svoj zemlji čovečanstva, živog i usopšeg, ime Tvoje i preslavnog i bezpočetnog Oca Tvoga sa presvetim i blagim i životvornim Tvojim Duhom – Trojicu jednobitnu i nerazdelnu, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *