OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA ŠESTA PO DUHOVDANU
Jevanđelje o radosti i zluradosti
 
Matej 9, 1-8. Zač. 29.
 
Ne radovati se tuđem dobru jeste jedna od najnedostojnijih odlika ogrubele od greha duše ljudske.
Šta to sunce uči ljude od jutra do mraka? Ljudi, radujte se dobru, i ta će vas radost učiniti bogovima!
Slavuj gladan peva u zoru po dva sata, pre nego nađe dva zrna hrane za doručak. Šta to slavuj uči ljude, bogataše u postelji, koji počinju svoj dan otvaranjem usta, no ne za pesmu nego za jelo? Ljudi, radujte se dobru, i pevajte o dobru! Ne pitajte, čije je dobro? Dobro nema gospodara na zemlji. Ono je gost iz daljine; mi stvoreni i smrtni nismo posednici dobra, no pevači njegovi.
Žalostiti se u tuđoj žalosti – to još mogu i grešni starci. No radovati se u tuđoj radosti – to mogu samo deca; i oni koji su nevini kao deca. Zaista vam kažem, govori Gospod, koji ne primi carstva Božjega kao dete, neće ući u njega (Mark. 10, 15; Mat. 18, 3). A šta je carstvo Božje nego zbir svih dobara, i odsustvo svih zala? Nevino dete raduje se više tuđem dobru nego li pakostan starac svom sopstvenom. Jer za dete ne postoji tuđa radost. Ono deli osmeh sa svačijih usta; čak i podsmeh ono tumači kao osmeh. Niko na zemlji nije toliko sličan Bogu kao nevino dete. Božja radost u našem dobru, pa i najmanjem, neiskazana je i savršena.
Kad je Gospod Isus došao među ljude, On je otkrio neizmerno bogatstvo Božjih dobara. Tim dobrima zaradovala su se deca, i svi oni ljudi, koji su po nepokvarenosti bili najsličniji deci. No ta dobra ne samo nisu zaradovala ljude se krivim umom i otvrdlim srcem, nego su ih ona, naprotiv, i rastužila i ogorčila.
Hristos podseća ljude na njihovu prvobitnu domovinu, u Božjem sjaju i u angelskom društvu, – deca se ovome raduju, a pakosni starci rugaju.
Hristos oduzima strah od ljudi, i čini ih bestrašnim gospodarima sveta, – deca ovo zahvalno primaju, a kneževi odbijaju.
Hristos pokazuje, očigledno, kako čovek, sjedinjen sa živim Bogom, može da pobedi i sebe, i prirodu oko sebe, i zle duhove, i bolesti, i smrt; – i deca se tiskaju oko Gospoda s veseljem, da bi se što više naslađivala ovim pobedama, dok se književnici tiskaju oko Gospoda s ogorčenjem, da bi našli uzroka za Njegovo poniženje, hapšenje i mučenje.
Deca traže od Hrista blagoslov, a starešine narodne bacaju na NJ prokletstvo.
Da su ljudi normalni i zdravi, oni bi se radovali detinjskom radošću svakoj reči Hristovoj i svakom delu Njegovom. Jer On pokazuje ljudima samo dobro, samo sjaj i krasotu dobra, samo slast i trajnost i jačinu dobra. No mnogi ljudi – ni onda ni danas – nisu se obradovali videvši dobra, koja je Hristos otkrio i pokazao. Zašto, zašto to? Zato što su se ljudi izmirili sa zlom, navikli na zlo, sajuzili sa zlom, pa im je zlo postalo kao stvarnost, a dobro kao obmana. Kao kokoš, koja je dugo i uzaludno kljuvala po naslikanom zrnevlju, pa kad je pravo zrnevlje stavljeno pored naslikanog, ona – razočarana – nije htela više kljuvati, smatrajući i pravo zrnevlje za lažno. O, kokošinje pameti kod onih ljudi, koji misle, da i iz Hristove ruke može doći obmana kao iz ostalih nečistih ruku! Kad bi još i iz Njegovih ruku i Njegovih usta dolazila obmana ljudima, onda vaistinu ljudski život bio bi gori od nebića, strašniji od najstrašnijeg sna, i luđi od najluđeg vrtloga. Žalosni su po sto puta oni, koji pruženoj ruci Hristovoj ne pružaju svoju ruku; gle, ma na koju drugu stranu pružili oni svoju ruku, pružiće je u oganj ili u čeljusti vučje. A po sto puta blaženi ste vi, verni, koji se radujete samom pomenu imena Hristova kao dete pomenu majke svoje. Samo opašite se snagom i istrajnošću, da do kraja istrajete u veri i radosti. Jer onome, koji pođe za Hristom, pa se vrati, gore će biti nego onome, koji nikako ni polazio nije. I ako ga je Gospod oslobodio od jednoga zlog duha, pa se on odrekne Gospoda, navaliće na nj i zapleniti ga sedam zlih duhova, gorih od onoga prvog (Lk. 11, 24-26).
Hristos je kao vododelnica. Gde se On pojavi ljudi se odmah dele u dva tabora: u one, koji se raduju dobru i u one, koji se ne raduju dobru. I dan-danas tako je među ljudima; a tako je bilo i u ono vreme kada je Gospod hodio po zemlji, obučen u telo čovečje. Današnje jevanđelje opisuje tu strašnu podelu među ljudima u prisustvu Otkrivača dobra, Gospoda i Spasa našeg Isusa Hrista.
Ušavši Isus u lađu pređe i dođe u svoj grad. To je bilo posle Njegove znamenite posete neznabošcima na istočnoj obali jezera Genisaretskog; posle moćnog isceljenja dvojice besomučnika i posle strašnog utuka za neverujuće ljude od izjave samih demona, da je Hristos Sin Božji. On uđe u lađu. To je bila ona ista lađa, sa kojom se On prevezao s apostolima preko jezera; ona ista, sa koje je pre toga učinio čudo isto tako veliko kao što je i izgnanje demona iz ljudi, jer zapreti vetrovima i moru i postade tišina velika. Danas pak čujemo iz jevanđelja, da je Gospod, pri povratku sa tog puta iscelio raslabljenog bolesnika oprostivši ga greha i bolesti. I tako u najkraćem vremenu Hristos je učinio tri moćna dela, tri izvanredna čuda, koja su jasno svedočila o poseti Boga ljudima. U najkraćem vremenu Gospod je otkrio tri neizmerno velika dobra ljudima: vlast nad prirodom, vlast nad demonima i vlast nad gresima i bolestima. Tri velika povoda za radost ljudima! Strašne su verige, kojima nas vezuje priroda, – ko da se ne raduje oslobođenju od tih veriga? Još su strašnije verige, kojima nas demoni okivaju i šibaju pošto nas izbezume, – ko da se ne raduje pobedi nad ovim najgorim dušmanima roda ljudskog? A verige, kojima nas sputava greh i predaje u ropstvo prirodi i demonima i bolestima, jesu prvonačalne verige, u koje se čovek okovao svojevoljno još u samom početku otkazavši se poslušnosti i smirenosti pred svojim Stvoriteljem; – o smrtni, ko od vas da se ne raduje raskidanju tih prvih veriga, koji su osnova za svu potku i sve tkanje ostalih ropskih veriga vaših?
Ovo poslednje dobro objavio je Gospod ljudima onda kada iz gadarinskih predela pređe i dođe u svoj grad. Kapernaum je bio Njegov grad, u kome se On nastanio pošto je bio odbačen, i maltene ubijen od građana Svoje dugogodišnje postojbine, Nazareta (Lk. 4, 28-31; Mat. 4, 13).
I gle, donesoše mu raslabljena ležećeg na odru (na postelji). Ovaj događaj opisuju i jevanđelisti Marko i Luka. Ova poslednja dvojica opisuju događaj sa nekim pojedinostima, koje jevanđelist Matej ispušta. Raslabljeni čovek bio je u tolikoj meri bolestan, da ne samo što nije mogao doći sam Hristu, nego nije se dao dodirnuti i skinuti s postelje; zbog čega su njegovi srodnici i prijatelji bili prinuđeni izneti ga sa posteljom iz kuće, i doneti pred Gospoda. Očajna raslabljenost toga bolesnika vidi se još i iz toga, što su četvorica ljudi morali nositi postelju, samo da bi ga sigurnije držali i što manje potresali pri hodu. Donevši ga do kuće, u kojoj je Hristos bio oni videše, da je od mnogoga naroda, koji se tiskaše na vratima, sasvim nemoguće bilo ući. I oni se odlučiše te otkriše krov od kuće, i kroz krov spustiše postelju sa bolesnikom pred Hrista. U tome trenutku Hristos je kazivao narodu nauku Svoju. I kazivaše im reč. Nijednoga trenutka On nije dangubio: posle dela govorio je reč, posle reči tvorio je dela. I rečima i delima On se služio neprekidno, samo da pomogne ljudima radovati se dobru, i verovati u dobro, i u Njega kao vrhovnog nosioca i otkrivača dobra.
I videvši Isus veru njihovu reče raslabljenome: ne boj se, čedo, opraštaju ti se gresi tvoji. Gospod Isus video je veru njihovu ne tek onda kad su oni spustili bolesnika pred Njega, nego još onda kada su oni podigli postelju sa bolesnikom i pošli iz kuće k Njemu. Jer Onaj, koji je mogao videti pomisli srca ljudskog, mogao je još lakše videti događaje i nadaleko kao i na blizu. On je video Natanaila pod smokvom pre nego je ovaj bio doveden pred Njega (Jov. 1, 48). Šta govorimo? On je video ne samo događaje, koji se zbivaju, nego i one, koji će se zbiti do kraja vremena. Ovde se ne kaže: videvši njih Isus – nego: videvši veru njihovu; da se time pokaže, da Hristos vidi i ono što je još teže videti, ono što je najskrivenije u čoveku. A ovo je opet napisano radi nas, da bi znali, našto Gospod gleda, i danas kao i onda, i da bi mi još znali, da pomoć Božju možemo očekivati U stradanjima samo onda, kad imamo veru. Kada Bog vidi veru našu, On ne docni sa Svojom pomoću.
I videvši veru njihovu. No čiju veru? Da li samo veru onih, koji su doneli bolesnika, ili i bolesnikovu? Prvo, očigledna je vera onih, koji su bolesnika nosili. I po samoj njihovoj veri Gospod je mogao isceliti raslabljenoga. Jer u dosta prilika Hristos je učinio čuda i bez znanja i van vere bolesnika. Pre svega mrtvi, koje je On vaskrsao, nisu mogli imati veru, da bi se čudo desilo po njihovoj veri. Čak ni sama okolina umrlih nije uvek pokazivala osobitu veru. Za Nainsku udovicu ne kaže se, da je verovala, nego samo da je plakala za mrtvim sinom. No u času kad je Gospod njoj pristupio i ražaljen odlučno rekao: Ne plači, možda se kod nje vera u moć Njegovu zasvetlila. Niti su Marta i Marija, sestre Lazareve, mnogo verovale, da će Hristos vaskrsnuti njihovog umrlog brata, i to posle četiri dana ležanja u grobu. Jedino je knez Jair imao jaku veru u Hrista, kad mu je prišao i rekao: kći moja sad umire; nego dođi i metni na nju ruku svoju, i oživjeće (Mat. 9. 18). Isto tako Hristos nije lečio mnoge teške bolesnike po veri njihovoj, nego uglavnom po veri njihovih srodnika ili prijatelja. Tako je On izlečio slugu kapetanovog u Kapernaumu (Matej 8,) ne po veri teško bolesnoga sluge no po veri kapetanovoj, kao što je izlečio kćer žene Hananejke po veri majke (Mat. 15, 22), i kao što je izlečio mnoge padavičare, i besomučne, i gluvoneme, po veri njihovih srodnika ili prijatelja, koji su ih priveli k Njemu (Mat. 9, 32; 15, 30; 17, 14; i dr.). Gadarinske besomučnike pak očistio je od demona izlečio i bez njihove vere i bez vere njihove okoline, jedino po Svojim saobraženima i po planu domostroiteljstva ljudskoga spasenja, jedino da bi probudio veru u zatupelih i ojačao je u malovernih (Mat. 8, 26).
U slučaju ovoga raslabljenoga pak vidi se, da je velika vera bila kod onih, koji su ga doneli ka Hristu. Hristos nije morao ceniti njihovu veru po spoljašnjim znacima; On je gledao pravo u srca njihova i video je veru njihovu. No mi, koji ne vidimo srca, možemo po spoljašnjim znacima videti, da je vera njihova zaista bila velika. Da se četiri čoveka reše, da donesu jednog beznadežnog bolesnika ka Hristu – nije li to veliki znak vere? Pa još da se dignu na krov, da ga otvore i spuste bolesnika kroz krov u kuću pred Hrista – nije li to očigledan znak jake vere? Jer zamislite, kakvom bi se riziku ta četiri čoveka izložila, i kakvom podsmehu od strane svojih suseda, da su morali, posle tolikog truda i posle provaljivanja krova na kući, vratiti bolesnika natrag neizlečena! A ljudi su se i onda bojali podsmeha kao i danas, i zazirali od neuspeha isto kao i danas. Samo se prejaka vera ne boji podsmeha niti zazire od neuspeha, – čak i ne pomišlja na podsmeh, kao što i ne sumnja u uspeh.
Gospod je mogao, dakle, izlečiti bolesnoga videvši samo veru njegovih nosača. Ali ima znakova, da je i sam bolesnik imao veru. Pre svega jedan iole svestan čovek, kad bi bio bez vere, zar bi dozvolio, da ga ljudi vuku zajedno sa posteljom po ulicama, i – što je još važnije – zar bi dozvolio, da ga dižu na krov i spuštaju kroz krov unutra u kuću? No ima još jedan unutrašnji znak vere bolesnikove. Gospod njega oslovljava sa rečju čedočedo opraštaju ti se gresi. Zar bi nevernika Hristos nazvao čedom? Zar bi se nepokajanom moglo reći: opraštaju ti se gresi? Kad je Hristos hteo vaskrsnuti sina Nainske udovice, On ga nije oslovio rečju: čedo, niti sine, nego momče. Jer mrtav niti veruje, niti može da se kaje. Međutim ovde On govori bolesniku: čedo! Pa onda, nije li Gospod kazao: ako se čovek pokaje, oprosti mu (Lk. 17, 3-4)? Pokajanje je, dakle, uslov oproštaja. A pokajanja nema bez stida i straha od Boga i bez vere u Boga.
I gle, neki od književnika rekoše u sebi: ovaj huli na Boga. Tako pomisliše oni, koji se ne raduju dobro, saveznici i robovi zla. Kao vele: ko može opraštati grehe osim jedinog Boga? Ove žbirske i usahle duše, koje smatraju sebe najvećim mudracima i koje traže da spuste Hrista bar na svoj nivo ako ne i niže, naravno ne mogu da smeste u svome teskobnom i pomračenom umu pomisao, da se Bog mogao javiti kao čovek, i da se ta pojava Boga u čoveku i zbila u licu samoga Gospoda Isusa. Njima nije stalo do muka bolesnikovih, a još manje do njegova isceljenja, – oni love kakvu reč Hristovu, da bi Hrista mogli poniziti, ukloniti sa svoga puta i od svoje savesti „Sveteći se za svoje strasti oni su mislili da se svete za hulu na Boga“ (Zigaben). Jer im je pretežak bio.
I videvši Isus pomisli njihove reči: zašto zlo mislite u srcima svojim? Prisutni književnici nisu bili ništa izrekli na usta svoja, no samo su pomislili u srcima svojim. Ne kaže se u umu nego u srcu pomisliše, što znači, da je ta misao njihova bila skopčana s ogorčenjem i mržnjom. Jer oni nisu osluškivali Hrista ni kao verujući, niti kao objektivni ispitivači, nego kao žbiri i gonitelji. Da su pak bili verujući, oni bi se obradovali reči i delu Hristovome kao i ostali ljudi, koji videše i hvališe Boga. A da su mogli biti objektivni ispitivači, oni bi poverovali u Hrista, kao što je poverovao kapetan straže pod Krstom na Golgoti. Jer ovaj je objektivno i nezainteresovano posmatrao sve šta se događalo, pa kad je video, s kakvim je strahom, potresom i užasom sva priroda propratila smrt Hristovu, on je uzviknuo: zaista ovaj bejaše Sin Božji (Mat. 27, 54)!
Gospod Isus vide pomisli njihove. Ko može videti pomisli osim Boga? Ti ispituješ srca i utrobe, Bože pravedni! dovikuje David (Ps. 7, 9). Ja Gospod ispitujem srca i iskušavam bubrege, da bih dao svakome prema putevima njegovim, govori sam Gospod kroz proroka Jeremiju (17, 10). A Solomon u molitvi svojoj govori Bogu: ti jedini znaš srca sinova čovečjih (II Dnevn. 6, 30). I evo, Gospod Isus vidi srca i pomisli u srcu. Kao što zemlja ne može da vidi oko, a oko može da vidi zemlju, tako i sva zemna stvorenja, obložena vremenom, ne mogu da prozru u tajne večnosti, a oko večnosti može da prozre i vidi sve što je na zemlji i u vremenu. Gledajući ovim vidom večnosti Gospod Isus je skroz prozirao i video, šta se krije i u dubinama mora, i u dubinama srca ljudskog kao i u svima dubinama vremena i prostora.
Zašto zlo mislite u srcima svojim? Tako upita nezlobivi Gospod Svoje osluškivače i gonitelje. O, kakva neizmerna čistota misli Isusovih! Kakva neopisiva krasota srca Njegovog! I kakva jagnjeća krotost! Zašto zlo mislite? Zašto ne mislite dobro? Zašto zlo očekujete? Zašto ne očekujete dobro? Zašto se zlu radujete? Zašto se ne radujete dobru? Zašto stojite kraj bistra izvora i očekujete, da mutljag iz njega potekne? Zašto gledate u sunce i očekujete pomračenje njegovo? Manite se tih bolesnih navika; pa se radujte bistrini izvora i svetlosti sunca! – Gospod ih ne ismeva, ne napada, ne ruži, kao što bi to običan smrtan čovek činio prema svojim neprijateljima onda, kada bi uspeo, da jednome raslabljenom čoveku povrati zdravlje i snagu. Zaista, ni najpažljiviji lekar ne bi mogao blaže osloviti svoje najteže bolesnike nego što krotki i umilni Gospod oslovljava svoje bezumne gonitelje – zašto zlo mislite u srcima svojim, kad možete misliti dobro, i očekivati dobro, i radovati se dobru?
Jer šta je lakše reći: opraštaju ti se gresi; ili reći: ustani i hodi? Ali da znate da vlast
ima sin čovečji na zemlji opraštati grehe (tada reče raslabljenom): ustani, uzmi odar svoj i idi kući svojoj. I ustavši otide kući svojoj. Reći reč za Gospoda je isto što i učiniti delo. Za običan smrtan jezik podjednako je lako reći i: opraštaju ti se gresi, i: ustani i hodi; pošto i jedno i drugo ostaje bez ikakvih posledica. No za bezgrešnog Gospoda reč je isto što i delo. Zato On hoće da kaže gornjim rečima: šta je lakše učiniti: oprostiti čoveku grehe, ili dići ga zdrava iz postelje? I jedno i drugo delo podjednako je nemoguće za obična smrtna čoveka. Ljudima je ovo nemoguće, a Bogu je sve moguće (Mat. 19, 26). Šta je dakle, lakše: izlečiti dušu ili izlečiti telo? Duša se pak ne može drukčije nikako izlečiti dok se ne oprosti svojih grehova. Kad se oprosti grehova, duša biva zdrava; a zdravoj duši lako je ozdraviti telo. Prema tome mnogo je važnije oprostiti grehe bolesniku nego li dići ga na noge, kao što je važnije iščupati crva iz korena drveta, nego li očistiti drvo spolja od crvotočine. Jer dok je crv u drvetu, dotle mora biti crvotočine na drvetu. Greh je uzrok bolesti, i duševne i telesne, i to bezmalo uvek. Izuzetak čine oni slučajevi, gde Bog po Svom blagom Promislu popušta telesne bolesti i na pravednike, kao što to najbolje pokazuje primer sa pravednim Jovom. No kao pravilo važi od postanja sveta, da je greh uzrok bolesti. I onaj ko može greh u bolesniku uništiti, može još lakše učiniti telo njegovo zdravim. Onaj pak ko bi mogao privremeno podariti telu zdravlje, a ne bi mogao grehe oprostiti, činio bi onoliko isto koliko i voćar, koji bi očistio drvo od crvotočine ali ne bi ni znao niti mogao iščupati crva iz korena drveta.
Gospod Isus sve što čini čini savršeno, po poretku i bez omaške. On je rad da bolesnome povrati potpuno zdravlje, i duše i tela. Zato mu prvo leči dušu, pa onda čeka, da književnici učine svoje, to jest da kažu: ovaj huli na Boga da bi Mu se dalo povoda, da objasni vezu greha i bolesti, da naglasi prevashodstvo duše nad telom, i da istakne Svoju božansku moć još jače. Teškom bolesniku daje se ponekad i jaka mera leka. Gospod u ovome slučaju ističe Sebe kao vlast imajućeg. On se ovde ne poziva na Oca nebeskog, nego na Svoju večnu vlast i moć. Treba još zapaziti reči: na zemlji: vlast ima sin čovečji na zemlji opraštati. To jest dok je čovek u ovome životu na zemlji, samo dotle se mogu opraštati gresi. No kad ode sa zemlje, opraštanja prestaju. U onome svetu nema opraštanja za grešnike, koji su se bez pokajanja preselili iz ovog života. Zato se i kaže na zemlji.
Ustani, uzmi odar svoj i idi kući svojoj! Tako odlučno govori Gospod bolesniku, govori ne kao književnici što govore, nego kao Onaj koji vlast ima. I kao što On ima vlast oprostiti duši grehe, tako isto ima vlast i narediti telu da bude zdravo. No da ne bi bilo nikakve sumnje u bolesnikovo ozdravljenje, Gospod mu naređuje, da uzme sam svoju postelju, na kojoj su ga četvorica ljudi donela, i da ide kući svojoj. A zašto mu baš naređuje, da ide kući svojoj? Prvo zato, što sam Gospod ima radost u tuđem dobru, i što želi, da ozdraveli što pre ode kući svojoj, unese radost tamo gde je dugo vremena carovala tuga i obraduje sve svoje domaće, koji su se mučili oko njega u bolesti. Drugo zato, da pokaže slavoljubivim književnicima, da to što On čini, čini iz čistog čovekoljublja, a ne kao oni što čine da ih ljudi hvale. Kao što pastiru nije do toga, da ga njegove ovce hvale, tako i Hristu nije do toga, da ga ljudi hvale. Ja ne primam slave od ljudi, rekao je On drugom prilikom (Jov. 5, 41), a to je ovom prilikom hteo i da pokaže.
A ljudi videvši čudiše se, i proslaviše Boga, koji je dao vlast takvu ljudima. Dok književnici hule u srcima svojim na Hrista, dotle ostali narod, kome sujeta svetska nije sasvim pomračila um i zatrovala srce, divi se i proslavlja Boga zbog neviđenog dela, koje Gospod učini pred očima sviju. Ovaj narod, koji se ovako divi i koji proslavlja Boga, mnogo je bolji od svojih zatucanih književnika, i mnogo je bliži dobru i istini od gadarinskih neznabožaca, koji videše čudo i ne proslaviše Boga, nego žaleći za svojim svinjama oteraše Hrista čovekoljupca iz svoje zemlje. Ali ipak i ovaj narod nije shvatio samoizvornu, božansku moć Hrista Spasitelja. On proslavi Boga, koji je dao takvu vlast ljudima! Narod taj ne vide i ne prizna Gospoda Isusa kao Jedinorodnog Sina Božjeg.
No to što tadašnji ljudi svi ne videše i ne priznaše, vidimo i priznajmo mi, kojima je kroz Crkvu data blagodat da istinu vidimo i priznamo, Naučimo se, dakle, radovati se dobru, jer je svako dobro od Boga; pa ćemo se tako naučiti radovati se Bogu, životvornom izvoru večite radosti. Kao što govori nadahnuti prorok: radujem se i veselim se o Tebi, pevam imenu tvojemu, Višnji (Ps. 9, 2). Od te radosti otvoriće nam se oči, da vidimo svu punoću istine u Gospodu Isusu; i otvoriće nam se jezik, da Ga priznamo i proslavimo kao Sina Božjeg, jedinog Spasitelja ljudi i jedinog Čovekoljupca. Njemu neka je slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroz sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *