OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA PETA PO DUHOVDANU
Jevnđelje o spasenju čoveka i propasti svinja
 
Matej 8, 28-34; 9, 1. Zač. 28.
 
Učiniše ljudi nepravdu prema Bogu, pa se oni rasrdiše na Boga. O, ljudi, ko ima pravo na koga da se srdi?
Zatvoriše bezbožni usta i pomisliše: da ne spominjemo ime Božje, da bi ga nestalo iz ovoga sveta! O, žalosni ljudi, vaša su usta u manjini u prostranom svetu. Jeste li videli i čuli, kako brana čini reku glasnom? Bez brane reka beše nečujna i mutava; i gle, brana joj otvori grlo! Svaka kap dobi jezik.
I vaša će brana učiniti to isto: otvoriće grlo bezglasnim, i napuniće mutave govorom. Ako prestanu vaša usta da ispovedaju ime Božje, uplašićete se čujući da ga ispovedaju čak i beslovesni i nemušti. Zaista vam kažem: ako vi zaćutite, kamenje će povikati. Ako i svi ljudi na zemlji zaćute, trava će progovoriti. Ako i svi ljudi izbrišu ime Božje između sebe, ono će biti ispisano dugama po nebu i ognjem po svakom zrnu peska. Tada će se pesak stvoriti ljudima, a ljudi peskom.
Nebesa kazuju slavu Božiju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski. Dan danu kazuje, i noć noći javlja (Ps. 19, 1-4). Tako govori bogovidac i bogopojac. A kako vi govorite? Vi prezrivo ćutite o Bogu; zato će kamenje progovoriti: A kad kamenje progovori, vi ćete hteti govoriti, ali nećete moći. Uzeće se od vas i daće se kamenju. I kamenje će biti ljudi, a vi kamenje.
Desilo se u staro vreme, da su tvrdousti ljudi gledali u lice Sina Božjeg i nisu Ga poznali, niti se jezik njihov odrešio, da Ga proslave. Tada je živi Bog otvorio jezik demonima, da oni zastide ljude svojim priznanjem Sina Božjeg. Demoni, gori od kamenja i jeftiniji od peska, zavapili su u prisustvu Sina Božjeg onda, kad su ljudi stajali mutavi oko Njega. Pa kad je ono što se sasvim otpadilo od Boga bilo prinuđeno, da ispovedi ime Božje, kako li neće neporočno kamenje, koje se slepo pokorava volji Božjoj!
Čita Bog lekciju ljudima ne samo kroz nebesa, napunjena angelima i okićena zvezdama, i ne samo kroz zemlju, svu pokrivenu glasilima bića Božjega, nego čak i kroz demone. Da bi samo dao prilike bezbožnima, koji se brzo spuštaju u Ad, da se ma od čega zastide i podignu u visinu, i spasu dušu svoju od ponora, ognja i smrada.
Pošto su se čak i izbrani ljudi, koji su pratili Gospoda Isusa po svetu, pokazali maloverni, to ih Gospod povede u jedan predeo najcrnjeg neznaboštva, da bi ih tamo zastideo i izobličio njihovo maloverstvo onim što će se dogoditi. A to što se dogodilo opisuje današnje jevanđelje.
A kad Isus dođe na onu stranu (mora) u zemlju Gergesinsku, sretoše ga dva besna, koji izlaze iz grobova, tako zla da niko ne mogaše proći putem onim. Gergesa i Gadara bili su gradovi u zemlji neznabožačkoj, s one strane mora Galilejskog. To su bila dva grada između deset gradova, koji su negda postojali na obalama ovoga mora. Kod jevanđelista Marka i Luke mesto Gergesa pominje se Gadara, što znači samo, da su ta dva grada stajali na blizu jedan drugog, i da se događaj, koji se priča, desio negde na domaku oba ta grada. Jevanđelisti Marko i Luka spominju jednoga besnog, dok Matej spominje dvojicu. Prva dvojica spominju jednoga od njih dvojice, koji je bio strašniji i kao strašilo celoj onoj okolini poznatiji, dok Matej spominje obojicu, pošto su obojica bili od Gospoda izlečeni. A da je jedan od njih bio poznatiji od svoga druga vidi se iz opisa Svetoga Luke, koji kaže, da je taj besomučnik bio iz grada – jedan čovek iz grada, te je kao građanin morao biti poznatiji u gradu nego li onaj drugi, koji je na svu priliku bio iz sela. I još se to vodi opet iz reči Lukinih, da u onome bejahu đavoli od mnogo godina, i malo dalje, da ga oni mučahu odavno, što znači, da je on bio stari bolesnik, te zbog svoje mnogogodišnje bolesti i veoma poznat u celoj ovoj okolini. Da je on bio mnogo bešnji i luđi od svog druga vidi se to iz Lukinog naglašavanja, da su ga ljudi vezivali u verige i pute, no da je on kidao sve veze, i teraše ga đavo po pustinji. To je, dakle,
razlog, zašto dva jevanđelista pominju samo jednog besnog, mada su bila dvojica njih. I mi se dan-danas često služimo tim načinom opisivanja nekog događaja, pominjući, na primer, samo vođu jedne uhvaćene razbojničke družine. I kad je uhvaćena cela družina sa harambašom, mi govorimo, da je uhvaćen taj i taj razbojnički harambaša. Tako i jevanđelisti. Pa kao što Marko i Luka dopunjavaju Mateja u jednoj pojedinosti, naime u opisu glavnog besomučnika, dotle Matej dopunjuje Marka i Luku u drugoj pojedinosti, naime u spominjanju obojice besomučnika.
Ovi besomučnici življahu u grobovima, i iz grobova izlažahu i lutahu po pustinji, i uznemirivahu ljude po poljima i drumovima, naročito po onom drugom, u blizini koga oni stanovahu. Neznabošci su imali grobove najčešće kraj drumova i puteva, što nije bila retkost ni kod Jevreja. Tako grob Rahilin nalazi se kraj puta što vodi iz Jerusalima u Vitlejem; grob Manasijin kraj puta ka Mrtvome Moru. Savladavši ova dva ljudska bića đavoli su se sada služili njima kao svojim oruđem, da pakoste drugim ljudima. Jer je glavna osobina ljudi, posednutih đavolima, da čine samo pakost i zlo. Oni su obnaženi od svakoga dobra. I u haljine ne oblačaše se, veli se za onoga jednoga od njih. To jest: pored svoje telesne nagote i duša njegova ne beše odevena ni u kakvo dobro, ni u kakav dar Duha Božjega, no beše sva gola i prazna od dobra, koje je dar Božji. A obojica behu tako opaki i zli, da ne mogaše niko proći putem onim.
I gle, povikaše i rekoše: što je tebi do nas Isuse, Snne Božji? Zar si došao amo pre vremena da nas mučiš? U ovoj vici đavolskoj najvažnije je to, što đavoli poznaše Isusa kao Sina Božjeg i u užasnom strahu od Njega javiše to glasno. Da se postide ljudi, koji gledahu u lice Gospoda i ne mogahu Ga poznati, ili poznavši Ga ne smedoše Ga priznati i javno ispovediti. („zato što su i učenici i narod nazivali Njega čovekom, zato sad dolaze demoni i objavljuju Njegovo božanstvo“. Zigaben). Nisu đavoli, istina, javili Hrista sa osećajem radosti i zadovoljstva, kao čovek kad nađe neko veliko blago, pa se obraduje i uzvikne, ili kao što je apostol Petar radosno uzviknuo: Ti si Hristos, Sin Boga Živoga (Mat. 16, 16); nego su oni uzviknuli od straha i užasa, videći pred sobom svoga Sudiju. Ali tek uzviknuli su, i objavili su Onoga, od čijeg imena najviše strepe, i čije ime oni najviše zataškavaju među ljudima i brišu iz srca ljudskog. Uzviknuli su u muci i očajanju, slično mnogim ljudima, koji samo u muci i očajanju pokreću jezik, da izgovore ime Božje.
Što je tebi do nas Isuse, Sine Božji? pitaju demoni. To jest: šta ima zajedničko između Tebe i nas? Našto Tvoja neočekivana i neželjena poseta? Kako se slaže Hristos s Velijarom (II. Kor. 6, 15)? Ne slaže se nikako. Zato Velijarove sluge, mučitelji ljudi, i pitaju Hrista, otkud On da im dođe? I to: pre vremena, da nas mučiš. Znači: oni očekuju čas sudni i mučenje na kraju vremena. Sama pojava Hrista pred njima za njih je mučenje, i to strašnije mučenje nego svetlost za krtice, nego oganj za pauke. U odsustvu Hrista demoni su bezočni i drski u tolikoj meri, da sobom posednute ljude ponižavaju ispod skotova, i da ispunjavaju strahom svu okolinu – da ne mogaše niko proći putem onim. A u prisustvu Hrista oni su ne samo ropski uplašeni nego strašljivički ponizni – slično svakom tiraninu pred sudijom svojim – jer gle, počeše ponizno moliti Gospoda, da ih ne najuri u bezdan. I moljahu Ga da im ne zapovedi da idu u bezdan. Da im ne zapovedi, jer, znači, ako im On zapovedi, oni moraju otići u bezdan. Takva je vlast i sila Hristova. A bezdan je njihovo pravo obitalište i mučilište. Za načalnika svih demona govori vidoviti prorok: Kako pade s neba zvezda Danica?Ti se u pakao svrže, u dubinu grobnu (Is. 14, 12 -15), tamo gde je plač i škrgut zuba. Zbog greha ljudskog, a po Božjem dopuštenju, demoni su pušteni u ljude. I njima je lakše u ljudima nego li u bezdanu. Jer kad su u ljudima oni muče ljude, a kad su u bezdanu muče sami sebe. I u ljudima oni su na mukama velikim, no te muke njihove ublažene su time, što još neko deli njihovo mučenje. Đavo je pakosnik tela, žalac u mesu, kako ga naziva apostol, koji je osetio njegovo prisustvo (II. Kor. 12, 7). Uz telo kao uz stepenice on se puže do duše, hvata se srca i uma čovečjeg; dok sve ne razjede, ne onakazi, ne isprazni od božanske krasote i čistote, od razuma i pravde, od ljubavi i vere, od nade u dobro i volje za dobrom. Tada on usedne u čoveka kao u svoj presto i uhvati sve konce od čovekovog tela i duše u svoje ruke, i čovek mu postaje kao skot, koga on jaše; svirala, kroz koju on svira; zver. kroz koju on ujeda. Takvi su bili i ovi besomučnici, o kojima je reč u jevanđelju. Ne kaže se, da oni videše Hrista; niti da Ga oni poznaše; niti da Ga oni osloviše; niti uopšte da oni povedoše neki razgovor s Njim. To sve učiniše đavoli, što behu u njima. Besomučnici su kao nepostojeći, kao dva mrtva groba, koje su đavoli gurali pred sobom i gonili svojim bičem. Ovakve ljude izlečiti znači vaskrsnuti mrtve; i još više. Jer mrtav čovek znači: duša odvojena od tela. Ako je duša u rukama Božjim, Bog je može povratiti u telo, i ovo oživeti. Ali kod ovih posednutih nešto je strašnije od smrti. Jer duša njihova je ukrađena i zarobljena đavolima; i đavoli je drže u svojim rukama. Treba, dakle, dušu čovečju od đavola oteti, treba đavole iz čoveka isterati, i dušu čovečju u čoveka povratiti. Zato je i čudo isceljenja besnih u najmanju ruku ravno čudu vaskrsenja mrtvih, ako ne i veće.
Došao si ovamo pre vremena da nas mučiš! govore đavoli Hristu. Znači, da oni već znaju, da ih na kraju krajeva čeka muka. O, kad bi grešni ljudi mogli bar to znati: da i njih čeka muka, i to ne manja od one muke, koja đavole čeka! Đavoli znaju, da će im se na kraju krajeva izmaći iz ruku čovečji rod, njihov glavni brst, i da će biti survani u tamni bezdan, gde će sami sebe glodati i jesti. Veliki prorok govori za načalnika đavola, da će se izbaciti iz groba svojega (to jest iz tela posednutih ljudi) kao gadna grana, i još – kao pogaženi strv (Is. 14, 19). A sam Gospod svedoči: ja videh Satanu gde spade s neba kao munja (Lk. 10, 18). Videće to na kraju krajeva i oni ljudi, kada kao grešnici polete poput te munje u oganj večni, pripravljen đavolu i slugama njegovim (Mat. 25, 41).
A dok đavoli u strahu i trepetu moljahu Hrista, dotle jedno veliko krdo svinja, oko dve hiljade, mirno pasijaše onde po bregu. I đavoli moljahu Gospoda: ako nas izgoniš, pošlji nas da idemo u krdo svinja. Naime: samo nas ne teraj u bezdan, nego nas pošalji bar u svinjska tela. Ako nas izgoniš). Ne kažu iz čoveka; neće ni da pomenu ime čovečje, – toliko im je ono mrsko. Jer od svih stvorenja u vasioni đavo ništa tako ne mrzi kao čoveka, niti ičemu tako zavidi kao čoveku. A Gospod Isus, naprotiv, naročito naglašava tu reč – čovek: iziđi, duše nečisti, iz čoveka! Njima se ne ide iz čoveka; oni bi nesravnjeno više voleli ostati u ljudima nego ići
u svinje; jer šta mogu učiniti od svinja? Dok ljude mogu učiniti svinjama, još gore, što mogu učiniti od svinja? Uostalom i kad su u svinjama, ili ma u kom drugom stvorenju, njihova je pakost upravljena protiv čoveka. I kroz svinje oni će se starati, da naškode čoveku; ako ne inače a ono time, što će potopiti svinje i izazvati gnev ljudi protiv Boga. Zato kad je u pitanju prazni bezdan, oni više vole i u svinje nego u bezdan.
I reče im Gospod: idite. I oni izišavši otidoše u svinje. I gle. navali sav krd s brega u more, i potopiše se u vodi. Isto tako mogli su zli duhovi naterati i ta dva bedna čoveka, da se utope u more, da im sila Božja nije to sprečavala. Biva, međutim, i biva neretko, da sumašedši ili slome se s neke visine, ili utope se u vodi, ili skoče u oganj, ili se obese. Zli demoni ih na to navode. Jer njima je cilj ne samo da zatruju ljudski život, nego i da dušu ubiju za obadva sveta. No biva često opet, da Bog, po Svojim premudrim saobraženjima, sačuva ljude od takve smrti.
No zašto Gospod Isus posla zle duhove baš u svinje? On ih je mogao poslati u drveće, ili u kamenje; zašto baš u svinje? Ne zato, da bi učinio po želji đavolima, no zato da pouči ljude. Gde su svinje, tu je nečistoća, a nečisti duhovi vole nečistoću; i gde ove nema, oni je tu silom stvaraju. I gde je malo ima, tu se oni brzo namamljuju, i od malo hitro stvaraju mnogo. A kad se oni usele i u najčistijeg čoveka, nagomilaju u njemu brzo svinjsku nečistotu. Time pak što su svinje pohrlile i brzo se potopile u more, hoće Gospod da nas pouči, kako je halapljivost i proždrljivost slabo otporna prema sili demonskoj, i da nas opomene na post. Šta ima halapljivije i proždrljivije od svinja? Pa gle, kako ih demonska sila brzo savlada i upropasti! Tako biva i sa halapljivim i proždrljivim ljudima, koji misle, da mnogim žderanjem sabiraju snagu u sebe. Međutim time ne sabiraju snagu nego slabost, – i fizičku i duhovnu. („Ja znam, da lekari ne prepisuju bolnim različna jela no uzdržanje i nejedenje. Da nećeš ti da kažeš, da lađari lakše mogu spasti lađu pretovarenu, nego li lađu umereno natovarenu i laku?“ Vasilije Veliki: Slovo 10., o postu). Proždrljivci su nekarakterni ljudi, slabi pred ljudima i još slabiji pred demonima. Ništa lakše demonima nego njih gurnuti i potopiti u more duševne smrti! No još je iz toga jasna pouka, koliko je strašna sila demonska, kad je Bog ne zadržava. Demoni, koji su bili u samo dva čoveka, savladali su i podavili za nekoliko trenutaka oko dve hiljade svinja. No tamo ih je Bog zadržavao dok Hristos nije došao – da pokaže Svoju silu i vlast nad njima; a ovde ih je Bog pustio – da se pokaže sila demonska. Kad bi Bog popustio, demoni bi za nekoliko trenutaka učinili sa svima ljudima na zemlji ono što su učinili sa svinjama. No Bog je Čovekoljubac, i Njegova bezgranična ljubav drži nas u životu i štiti nas od najljućih i najstrašnijih neprijatelja naših.
Ali, reći će neko, zar nije žao bilo Gospodu, prvo da tolike svinje propadnu, a drugo da se tolika šteta nanese građanima? Opet sam đavo navodi ljude na ovakve misli, tobož da se pokaže on sažaljiviji od Hrista! No šta su svinje do pokretna trava? Pa kad Bogu nije žao belih krinova u polju, koje danas oblači u veću raskoš od cara Solomona, a sutra ih sagoreva ognjem – zašto da mu bude žao svinja? Ili je valjda teže Bogu stvoriti svinju nego krin u polju? No neko će opet reći: ne zbog lepote nego zbog koristi. A zar svinja koristi čoveku samo onda kad mu hrani i tovi telo, a ne i onda, kad mu pomogne prosvećenju duše? A ovde je ovaj drugi sluča]. Vi ste bolji od mnogo vrabaca, rekao je Gospod ljudima. Nisu li ljudi bolji i pretežniji i od mnogo svinja, – pa i od kakve dve tri hiljade svinja? Neka svaki pomisli o sebi i svojoj ličnoj ceni, pa će brzo doći do uverenja, da je pouka čovečanstvu, koja je data kroz ovaj događaj sa svinjama, vrlo jevtino stala. Jer trebalo je očigledno i – gotovo drastično – pokazati zatupelom rodu ljudskom, prvo, kakva je nečistota đavolska i drugo kakva je sila đavolska. Nikakve reči na svetu ne bi mogle to tako jasno izraziti kao bes i potop svinja u onome trenutku, kada su ih zli duhovi spopali. A kakve bi tek reči mogle ubediti neznabožačke građane iz Gergese i Gadare, kada ih ni ovaj strahovito jasan dokaz – ne dokaz nego pokaz – ipak nije mogao probuditi od sna grehovnog, osvestiti nad bezdanom, u koju ih demoni nemilosrdno – kao i svinje – vuku, niti poučiti veri u Svemoćnoga Hrista!
Jer, gle, šta se dalje desilo: svinjari pobegoše i javiše u gradu i po selima. I gle, sav grad iziđe na susret Isusu; i videvši Ga moliše, da bi otišao iz njihovog kraja. Strah i užas beše ispunio i svinjare i građane, i bejahu se, vrlo uplašili. Svi videše što ni čuli ni videli nisu: besomučne ljude, od kojih su godinama strepili, gde sede kraj nogu Hristovih, mirni i pametni. I čuše priču od apostola i od svojih svinjara, kako Hristos isceli besomučne ljude, kako legion demona uzdrhta od straha pri samoj pojavi Hrista, kako Ga u strahu moliše, da ih pošalje bar u svinje, kad im ne da boraviti u ljudima, i najzad kako zli duhovi kao vihor savitlaše svinje i survaše ih u dubinu morsku. Sve to čuše; sve to dobro razumeše; i videše dva nova čoveka, do malo čas gora nego dva mrtvaca, sada očišćena i vaskrsla; i gledaše u lice krotkome Gospodu, koji stajaše pred njima, krotak i miran, kao da ne beše učinio veće čudo nego da je Gergesinska brda preturio i bacio u more, – i od svega toga ovi zatupeli građani samo jedno zadržaše u pameti i u srcu, naime: da su njihove svinje bespovratno propale. Mesto da kleknu na kolena i zahvale Gospodu, što spase dva čoveka, oni žale što pogubiše svinje! Mesto da zovu Gospoda u goste, oni Ga mole da što pre ode od njih. Mesto da pevaju slavu Bogu, oni kukaju žalopojku za svinjama. No ne žurite, da osudite ove svinjoljubive Gergesince pre nego se obazrete po današnjem društvu i prebrojite sve svoje svinjoljubive sugrađane, koji bi isto tako kao i Gergesinci više voleli svoje svinje nego li život svojih suseda. Ili mislite, da je malo danas ljudi, čak i među onima, koji se krstom krste i Hrista ispovedaju ustima i jezikom, koji se ne bi brzo rešili, da ubiju dva čoveka radi dobitka dve hiljade svinja? Ili mislite, da je mnogo i među vama onih, koji bi žrtvovali dve hiljade svinja, da bi spasli život dvojice ludih ljudi? O, neka se takvi pokriju dubokim stidom i neka ne osuđuju one Gergesince dok prvo ne osude sebe. Kad bi danas ustali Gergesinci iz grobova svojih i počeli brojati, nabrojali bi u hrišćanskoj Evropi preveliki broj svojih jednomišljenika. Oni su bar molili Hrista, da ide od njih, a Evropljani teraju Hrista od sebe. Da bi samo ostali sami, sami sa svojim svinjama i svojim gospodarima, demonima!
Ceo ovaj događaj od početka do kraja ima i svoj još dublji, unutrašnji smisao. No i ovo što rekosmo dovoljno je za pouku, opomenu i probuđenje svih onih, koji se osećaju u svome telu kao u grobu; koji opažaju dejstvo demonske sile u svojim strastima, što ih stežu kao gvozdene pute i verige, i vuku ih u bezdan propasti; koji pri svem tom cene čoveka u sebi, to jest dušu svoju više nego sve svinje, svu stoku, sve zemno imanje i bogatstvo, i koji traže leka i Lekara bolesti svojoj po cenu svega što imaju.
Cela pak priča završava se ovim rečima: i ušavši Hristos u lađu pređe more i dođe u svoj grad. Ni reči ne reče On Gergesincima. Šta pomažu reči tu gde ne pomažu takva božanska čuda? Ne ukori ih. Šta pomaže ukoravati mrtve grobove? Nego ćutke siđe niz brdo, uđe u lađu i ode od njih. Kakva krotost, kakvo strpljenje, kakva božanska uzvišenost! Kako je ništavna pobeda onoga vojvode, (Cezar) koji je gordo pisao svome Senatu: „dođoh, videh i pobedih!“ Hristos dođe, vide, pobedi i – oćuta. I oćutavši učini Svoju pobedu divnom i večnom. Zato neka se neznabošci uče na primeru onoga gordoga vojvode; mi ćemo se učiti na primeru krotkoga Gospoda Hrista. On se nikom ne nameće. No ko Njega prima, prima život; a ko Njega udaljuje, ostaje u oboru svinjskom, sa večnim besnilom i večnom smrću.
Gospode Isuse, Sine Božji, pomiluj nas grešne, isceli i spasi! Tebi neka je slava i hvala, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *