OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA ČETVRTA PO DUHOVDANU
Jevanđelje o velikoj veri
 
Matej, 8, 5-13. Zač. 25.
 
Ako se čovek ne ispuni dubokim smirenjem, krotošću, poniznošću i poslušnošću pred Bogom, kako će se spasti? Kako će se spasti bezbožnik i grešnik, kad se jedva spasava pravednik (I Petr. 4, 18)? Ne zadržava se voda na visokim liticama planinskim, nego na niskim, ravnim i udubljenim mestima. Ni blagodat Božja ne zadržava se na oholim ljudima, koji se uzvisuju i prkose Bogu, nego na smirenim i krotkim, koji su udubili dušu svoju smirenjem i krotošću, poniznošću prema veličanstvu Božjem i poslušnošću volji Božjoj.
Kad pitomu lozu, koju domaćin brižno i dugo neguje, sasuši bolest, onda je domaćin čupa i baca u oganj, i na mesto njeno presađuje i kalemi divlju lozu.
Kad sinovi zaborave svu ljubav očevu i zbuntuju se protiv oca, šta čini tada otac? Izgoni sinove iz kuće, i na mesto njihovo usinovljava najamnike svoje.
Tako biva u prirodi, tako i meću ljudima. I nevernici govore: to tako biva po prirodnim zakonima i po ljudskim zakonima. No verni tako ne govore. Oni, koji su raskrilili zavese prirodnih i ljudskih zakona, i zagledali se u plamene oči tajni večite slobode, oni drukčije govore. Oni vele: to tako biva po volji Božjoj a radi naše pouke. To Bog piše prstom Svojim, i oni, koji znaju da čitaju rukopis Božji, napisan ognjem i Duhom po stvarima i događajima u prirodi i po stvarima i događajima među ljudima, oni jedini razumeju smisao svega. Oni pak, pred čijim očima, treperi priroda i život ljudski kao jedna velika gomila slova, bez duha i smisla, – oni govore o slučajnosti, i vele: sve što se događa nama i oko nas događa se po slučajnosti. Time hoće da kažu, kao da se sva ta velika gomila slova sama sobom kreće i meša, i od te bezumne mešavine ispadaju čas ovakvi čas onakvi događaji. Da Bog nije Bog milosti i sažaljenja, On bi se nasmejao ovakvoj ludosti zemaljskih tumača sveta i života. No ima neko ko se ovoj ludosti zlurado smeje: to je zli duh, vrag ljudskog roda, koji je bez milosti i sažaljenja prema ljudima. Kada guska tapka po šarenom ćilimu, prostrtom na travi, ona može da pomisli, da su sve šare i boje na ćilimu nekim slučajem natrpane tu, kao da je i ćilim slučajno nikao iz zemlje, kao što i trava – po guščijoj pameti – slučajno niče iz zemlje. Ali tkalja, koja je tkala i šarala ćilim, zna, da ćilim nije nikao odnekud slučajno, kao što zna, šta svaka šara i boja znači, i zašto su sve šare i boje tim redom jedna pored druge poređane. Samo tkalja zna, da čita i tumači ćilim, njenom rukom izatkan, i znaju oni, kojima ona kaže. Tako uzalud tapkaju neverni po prečudnom ćilimu ovoga sveta i govore o slučajnostima. Samo Bog, koji je i izatkao ovaj svet, zna šta znači svaki konac u svetskome tkivu; i zna onaj, ko se udostoji, da mu Bog kaže. Vidoviti Isaija piše: ovako govori Visoki i Uzvišeni, koji živi u večnosti, kome je ime Sveti: na visini i u svetinji stanuje, i (stanujem) s onim ko je skrušena srca i smerna duha oživljujući duh smernih i oživljujući srce skrušenih (Is. 57, 15). Bog je na zemlji, dakle, samo s onima, koji su skrušena srca i smerna duha. A s kojima Bog stanuje, onima i otkriva tajne sveta i života i duhovne dubine svekolikog Svog pisanja kroz stvari i događaje. Skrušena srca i smerna duha bili su Avram, Isak, Jakov, Josif, Mojsej i David, zato je Bog bio s njima i obećao biti i s njihovim potomstvom, dok ovo bude bilo skrušena srca i smerna duha. No kad se ljudi pogorde svojim čestim opštenjem s Bogom, onda oni padaju u goru propast nego li oni, koji nemaju nikakva poznanja ni opštenja s istinitim Bogom, Najočitiji primer zato daje nam narod Izrailjski, to jest potomstvo velikih i bogougodnih praotaca, koje spomenusmo. Pogorđen opštenjem s istinitim Bogom, ovaj narod je počeo prezirati sve ostale narode kao plevu na gumnu Božjem. No tim je sam sebe upropastio, jer ga je njegova oholost toliko zaslepila, da od svega, što mu je Bog ikada otkrio preko svojih proroka i ugodnika, on je zapamtio i zadržao samo jedno, a to je, da je on Bogom izabrani narod. Duh i smisao staroga otkrovenja Božjega za njega je potpuno iščezao, i Sveto pismo igralo je pred očima toga naroda kao gomila nerazumljivih reči. I kad se Gospod Isus pojavio u svetu sa novim otkrovenjem, narod jevrejski ne samo da se bio spustio svojim slepilom i neznanjem volje Božje na stepen neznabožačkih naroda, nego je potamnjenošću duhovnog vida i okorelošću srca u mnogome stajao i niže od ovih poslednjih. Današnje jevanđelje kazuje nam sud samoga Spasitelja o tome. Ono nam opisuje jedan događaj, koji je otkrio zdravlje u bolesnih i bolest u zdravih, veru u neznabožaca i neverstvo u onih, koji su sebe hvalisavo nazivali izbranim i pravovernim. I ovo jevanđelje je napisano za pouku svima vekovima i svima pokoljenjima, pa i za naš vek i naše pokoljenje. Kao heruvimski mač ova je pouka oštra, kao sunce jasna i kao planinsko cveće sveža i iznenađujuća. Da nas zastraši svojom oštrinom; da nas prosveti svojom jasnoćom, i da nas iznenadi u našoj sadašnjoj duhovnoj nebrižljivosti i nemarnosti. I još naročito da opomene nas hrišćane, da se ne zaboravimo i ne pogordimo time, što mi u crkvu dolazimo, Bogu se molimo i Hrista ispovedamo, te da se pred sudom Božjim ne nađu oni, koji su van crkve sa više iskrene vere i više dobrih dela.
A kad uđe Isus u Kapernaum, pristupi k njemu kapetan moleći ga i govoreći: sluga moj leži doma uzet i muči se strašno. Kapetan, ili sotnik, ili stotinar, bio je svakako starešina vojničke posade u Kapernaumu, glavnome gradu na jezeru Galilejskom. Da li je on bio neposredno pod rimskom vlašću ili pod vlašću Iroda Antipe, sasvim je sporedna stvar; premda je verovatnije, da je bio rimski oficir; glavno je, da je on bio neznabožac i da nije bio Jevrejin. Ovo je prvi oficir rimski, koji se spominje u Jevanđelju, da je poverovao u Hrista. Drugo je bio kapetan straže pod krstom Hristovim, koji je videći strašne pojave u prirodi pri izdisaju Gospoda, uzviknuo: Zaista ovaj bijaše sin Božji (Mat. 27, 54)! Pa onda se pominje kapetan Kornilije u gradu Kesariji, koga je apostol Petar pokrstio (Dela Ap. 10, 1-). I ako su bili neznabošci oni su prozreli istinu i život u Hristu, i poverovali u Njega pre cele horde preučenih, ali zaslepljenih, književnika jevrejskih.
Sluga moj leži doma uzet i muči se strašno. Ne baš sluga, nego momak ili poslušnik, prema grčkoj reči u jevanđelju; a verovatno da je taj momak bio vojnik, pošto je molilac oficir. Bolest je bila strašna: uzetost,i momak je već bio na umoru, kako jevanđelist Luka priča. A on beše kapetanu mio, Zato se kapetan potrudio, čim je dočuo, da je Hristos ušao u Kapernaum, da lično izađe pred Njega i zamoli Ga za pomoć svome omiljenom momku.
Ko pročita opise ovoga događaja kod dvojice svetih jevanđelista, Mateja i Luke, učiniće mu se na prvi pogled, da je među njima velika razlika. Jer Matej piše, da je kapetan sam lično pristupio Hristu i molio Ga, a Luka piše, da je on prvo poslao starešine jevrejske i preko njih najpre uputio svoju molbu, a potom, kad je Gospod pošao njegovom domu, on je poslao svoje prijatelje u susret Gospodu i poručio Mu da ne ulazi u dom njegov, pošto on – kapetan – nije toga dostojan, nego samo da rekne reč, i sluga će ozdraviti. I zaista razlike u ova dva opisa ima, ali protivrečnosti nema. A razlika je sva u tome, što Matej izostavlja i ne pominje dva izaslanstva, koja kapetan prethodno šalje pred Gospoda, a Luka opet izostavlja i ne pominje, da je najzad i sam kapetan, pored sve svoje skrušenosti i smirenosti od veličanstva Hristovoga, izašao pred Njega. Ovako prekrasno dopunjavanje jevanđelista izaziva kod duhovna čoveka samo radost i divljenje. Jer da su svi događaji istovetno opisani kod svih jevanđelista, po rečima Zlatousta, reklo bi se, da su jevanđelisti jedan od drugoga prepisivali. Našto bi trebalo onda četiri jevanđelista i četiri jevanđelja? Na svakom zemaljskom sudu potrebna su dva svedoka da posvedoče, pa da se veruje u neku stvar, a Bog je nama dao dva puta po dva svedoka u licu četiri jevanđelista, da bi oni, koji hoće spasenje, mogli što lakše i što brže poverovati, i da oni koji propadaju nemaju izgovora. I još nam je Bog dao četiri jevanđelista – premda je On mogao svu mudrost našega spasenja izručiti kroz jednog jedinog – da bi se mi ugledali na njihovo uzajamno dopunjavanje, te da bi se time poučili, da smo i mi određeni da se uzajamno dopunjujemo u ovom životu, prema različitim duhovnim darovima, od Boga primljenim (I Kor. 12, 1) kao članovi jednoga tela, koji jedan drugog pomaže svak po svojoj meri i čini da raste telo (Efes. 4, 16).
I tako, dakle, imajući pred sobom dva opisa, mi možemo predstaviti sebi jasno sliku događaja, o kome je reč. Čuvši o slavi i moći Gospoda Isusa a osećajući svoju ljudsku grešnost i nedostojnost, kapetan je prvo umolio starešine jevrejske, da odu ka Gospodu i pozovu Ga. On nije ni malo bio siguran, da će Gospod hteti doći. On je mogao pomisliti u sebi: gle, ja sam idolopoklonik i grešnik; On je vidovit i On će prozreti moju grešnost, čim čuje moje ime, te ko zna, hoće li se hteti saglasiti da uđe u moj dom? Bolje da pošaljem Jevreje pred Njega, pa ako odbije, neka odbije njih, a ako se saglasi doći… videću. A kada je saznao da se Gospod saglasio, on se sav uzbudio i zbunio. On šalje sada svoje prijatelje, da kažu Hristu, da ne ulazi u dom njemu grešnome i nedostojnome, nego samo neka rekne reč, i momak će ozdraviti. No tek što su prijatelji izašli pred Gospoda i saopštili Mu poruku kapetanovu, evo dolazi i sam kapetan. U velikom uzbuđenju on nije mogao ostati kod kuće. Gle, On dolazi pod njegov krov! Ne, ne; prijatelji njegovi ne znaju još ko je On, i neće Mu umeti reći što treba. A za starešine jevrejske mogao je kapetan već znati, da oni ne vole Hrista niti imaju vere u Njega. Zato mora i on lično pohitati u susret Njemu, tim pre pošto sad zna, da mu neće otkazati i time ga uniziti pred narodom. A on je oficir.
Istina, Jevreji su rekli dobru reč Hristu o kapetanu: dostojan je, da mu to učiniš, jer ljubi narod naš i načini nam zbornicu. No sve to što su oni rekli ne dodiruje suštinu stvari. Oni cene kapetanovu dobrotu po svojoj ličnoj koristi, koju su imali od njega. Ljubi narod naš. Ostali rimski oficiri i činovnici prezirali su Jevreje. A ovaj ih je voleo. I načini nam zbornicu. Hoće da kažu: potroši svoj novac a uštedi naš. Sagradi nam potrebnu bogomolju, koju bi inače mi sami morali graditi i platiti. Sve govore kao da govore Kajafi a ne Hristu. Na sve ovo Hristos im ništa ne reče, nego samo ćutke iđaše s njima. Potom izlaze pred Hrista prijatelji kapetanovi, i najzad i sam kapetan.
Sretnuvši se s Hristom licem u lice, naravno, kapetan je morao ponoviti celu stvar, koja je Gospodu već bila saopštena. A Isus mu reče: ja ću doći i isceliću ga. Vidite, kako govori Onaj, koji ima vlast i moć! Ne kaže: videćemo! Niti ga pita, kao druge: veruješ li, da ja to mogu učiniti? pošto već vidi srce kapetanovo i zna njegovu veru. Nego mu govori odlučno, kako se nikad nijedan lekar nije usudio govoriti: ja ću doći i isceliću ga. A ovako odlučno i jasno Gospod je namerno rekao, da bi izazvao sledeći odgovor kapetanov pred Jevrejima.
Jer kad Bog radi neki posao, On ga radi tako, da od toga posla ne bude samo jedna korist no mnoga. Hristos je hteo, da ovaj događaj mnogostruko iskoristi: i da izleči bolesnika, i da otkrije veliku veru kapetanovu, i da ukori Jevreje zbog neverovanja, i da iskaže jedno krupno proročanstvo o carstvu: o onima, koji misle za sebe pouzdano da će ući u to carstvo, no neće ući, i o onima, koji ne misle ući a ući će.
I kapetan odgovori i reče: Gospode, nisam dostojan da pod krov moj uđeš, nego samo reci reč i ozdraviće sluga moj. Kakva ogromna razlika između ove plamene vere srca i hladnih zakonskih verovanja farisejskih! Razlika ne manja nego što je razlika između ognja što gori i ognja naslikanog na hartiji. Kad je jedan farisej pozvao Hrista u dom na večeru, mislio je u svojoj zakoničkoj oholosti, da on time čini čast Gospodu, što Ga poziva u svoj dom, a ne Gospod njemu i njegovu domu, što ulazi pod njegov krov. I u toj oholosti i nadmenosti farisej je prenebregao čak i uobičajene izraze gostoljublja: niti je doneo svome Gostu vode za pranje nogu, niti Ga je predusreo sa celivanjem, niti Mu je glavu pomazao mirisnim uljem (Lk. 7, 44-46). A gle, kakav je skrušen i smiren pred Gospodom ovaj „neznabožac“, kome nije dato bilo da zna Mojseja i Proroke, i koji je imao svoj prirodni um kao jedinu svetlost u raspoznavanju istine i laži, dobra i zla! On zna, da je za svakog drugog čoveka u Kapernaumu čast da uđe u njegov dom, ali on u Hristu ne vidi obična čoveka no samoga Boga. Zato i govori: nisam dostojan da pod krov moj uđeš. I kako silna vera u Hrista i Njegovu moć! Samo reci reč, i bolest će pobeći, i sluga će moj ustati! Ni sam apostol Petar dugo i dugo nije mogao imati ovakvu silnu veru. Kapetan oseća u Hristovom prisustvu prisustvo samoga neba, nebeskog ognja i nebeske svetlosti. Našto toliki oganj da ulazi pod njegov krov, kad je dovoljna jedna iskra? Našto celo sunce unositi u kuću, kad je jedan zrak dovoljan? Da je kapetan znao Sveto pismo, kao što ga mi danas znamo, on bi rekao Hristu: Ti, koji si rečju stvorio svet i čoveka, Ti možeš rečju i bolesnoga podići! Jedna najmanja rečca Tvoja dovoljna je; jer je ona jača od ognja i svetlija od zraka sunčanoga, Samo reci reč! O, kako ova silna vera jednoga neznabošca mora da zastidi danas i mnoge od nas,koji sto puta bolje znaju Sveto pismo ali i sto puta manju veru imaju!
No s ovim rečima kapetan ne završuje, no produžuje, da objasni, kako on veruje u moć Hristovu: jer ja sam čovek pod vlasti, i imam pod sobom vojnike, pa rečem jednome: idi i ide; i drugome: dođi, i dođe; sluzi svojemu: učini to, i učini. Šta je jedan kapetan? On je vlast nad stotinom ljudi, a stotina drugih vlast su nad njim. No oni koji su pod njim moraju njega slušati. Pa kad on, kao čovek pod višom vlašću, i kome je lično data mala vlast, može da zapoveda svojim vojnicima i slugama, tim pre može Hristos, koji nije ni pod čijom vlašću, i koji je sam po sebi vrhovna vlast nad prirodom i ljudima. I kad se toliki ljudi pokoravaju slaboj reči kapetanovoj, kako li se sve stvari neće pokoravati reči Božjoj, koja je jaka kao život, oštra kao mač i strašna kao bič (V Mojsej, 32, 47; Jov. 12, 50; Ef. 6, 17; Priče 2, 5; Jov. 5, 21)? Koji su to vojnici Hristovi i sluge Njegove? Nije li život u svima bićima vojska Hristova? Nisu li angeli sa svetiteljima i svima bogobojaznim ljudima vojnici Hristovi? A sve sile u prirodi i smrti i bolesti – nisu li to sluge Njegove? Gospod naređuje životu: idi u to i to biće, i život ide; vrati se, i život se vraća. On šalje život; On popušta smrt i bolesti; On vaskrsava i On leči. Od Njegove reči povijaju se angelske vojske kao plamen od jakog vetra. On reče i postade; On zapovedi, i pokaza se (Ps. 33, 9). Niko ne može Njegovoj sili odoleti, niti se što sme Njegovoj reči protiviti. Nikad čovek nije govorio kao ovaj čovek (Jov. 7, 46). Jer On nije govorio kao potčinjen nego kao gospodar, kao onaj koji vlast ima (Mat. 7, 29). Kao takvoga Njega je kapetan i zamolio: samo reci reč i ozdraviće sluga moj! Oterati bolesti sa uzetog momka, to je delo, koje ne mogu izvršiti svi smrtni ljudi na zemlji; no to je malo delo za Hrista. Za ovakvo delo On se ne mora truditi i ići na noge u kuću kapetanovu; ne mora ni videti bolesnika; ne mora ga ni za ruku uzeti i podići. Samo neka rekne reč, i delo će biti svršeno. Eto, takvo je bilo kapetanovo mišljenje o Hristu, i takva vera njegova u Hrista.
A kad ču Isus, udivi se i reče onima što idu za njim; zaista vam kažem, ni u Izrailju tolike vere ne nađoh. Zašto se udivi Hristos, kad je On mogao znati unapred, šta će mu kapetan odgovoriti? Nije li ga On i izazvao da Mu tako odgovori Svojim neobičnim rečima: Ja ću doći i isceliću ga? Zašto se, dakle, sad udivi? Udivi se radi pouke onima, koji iđahu za Njim. Udivi se On, da bi pokazao njima, čemu se treba diviti u ovome svetu. Udivi se velikoj veri jednoga čoveka, da nauči Svoje sledbenike, da se i oni dive velikoj veri: Vaistinu, ništa u ovome svetu nije dostojno tolikog divljenja kao velika vera jednoga čoveka. Hristos se nije zadivio krasoti jezera Galilejskog; jer šta je ta krasota prema krasoti nebeskoj, koju On poznaje, Niti se ikad zadivio velikoj mudrosti ljudskoj, ni bogatstvu, ni sili; jer sve je to ništa prema bogatstvu, mudrosti i sili, njemu poznatoj u carstvu Božjem. Niti se ikad zadivio velikome zboru narodnome o prazniku u Jerusalimu; jer ništavan je i bedan takav zbor na zemlji prema sjajnom zboru angela na nebu, koji je On gledao od stvorenja sveta. Kad su se drugi divili lepoti hrama Solomonova, On je opisivao rušenje toga hrama do iz temelja. Samo je velika vera jednoga čoveka za divljenje. To je najveća i najkrasnija stvar na zemlji. Jer kroz veru rob postaje slobodan, argatin postaje sin Božji, i smrtan čovek postaje besmrtan. Kad je pravedni Jov ležao u gnoju i ranama na pepelu celog svog bogatstva i sve svoje dece, njegova vera u Boga ostala je nepokolebana. Iz sred gnoja i rana on je uzvikivao: i ako se ova koža moja i raspadne, opet ću u telu svom videti Boga; ja isti videću Ga i oči moje gledaće Ga (Jov. 19, 26-27).
Kome to izreče Gospod Isus Svoje divljenje? Onima što idu za Njim. To su Njegovi sveti apostoli. Radi pouke njima On se i udivi. Naravno, i ostali Jevreji, što su bili pošli s Njim kući kapetanovoj, čuli su ove reči, kojima Gospod izrazi Svoje divljenje: zaista vam kažem: ni u Izrailju tolike vere ne nađoh. Naime: ni u narodu jevrejskom, koji bi trebao da ima veru jaču nego ma koji drugi narod na zemlji, pošto je tome narodu od početka Gospod Bog otkrio Svoju silu i moć, i staranje i ljubav, kroz bezbrojna čuda i znake, i kroz plamene reči Svojih proroka. No u Izrailju je vera bila bezmalo sa svim presušila, i izbrani sinovi zbuntovali se protiv Oca i odelili od Oca i umom i srcem tako, da su imali um zaslepljen i srce okamenjeno. Čak ni Njegovi apostoli u početku – pa ni Petar, da i ne govorimo o Judi -nisu imali takvu veru u Hrista, kakvu je imao ovaj rimski oficir ni sestre Lazareve, čijoj je kući Hristos često dolazio; ni Njegovi srodnici i prijatelji u Nazaretu, među kojima je On odrastao.
Sada Gospod Isus, gledajući Svojim duhom do krajeva vremena, iskazuje jedno proročanstvo, žalosno za Jevreje a radosno za narode neznabožačke:
I to vam kažem, govori On, da će mnogi od istoka i zapada doći i sešće na trpezu s Avramom i Isakom u Jakovom u carstvu nebeskom. A sinovi carstva izgnaće ce u tamu najkrajnju; onde će biti plač i škrgut zuba. Ovo ce proročanstvo i do sada uveliko obistinilo, a i dan-danas obistinjava. Ha istoku i zapadu od naroda jevrejskog živeli su narodi neznabožački. (Gospod ne reče mnogi neznabošci nego samo mnogi od istoka i zapada premda je jasno, da je On mislio na neznabošce. Zašto ne reče neznabošci? „Da ne uzbuni Judejce, zato obazrivo reče od istoka i zapada“. Teofilakt). Mnogi su od njih celinom prešli u veru Hristovu, kao: Jermeni i Abisinci, Grci i Rimljani, i svi narodi evropski; mnogi su pak delimično postali hrišćani; kao: Arabi i Egipćani, Indijanci i Persijanci, Kitajci i Japanci, Crnci i Malajci, dok su sinovi carstva, to jest Jevreji, kojima je carstvo prvo i ponuđeno bilo, ostali uporni u svom neverovanju u Hrista do dana današnjega; ali zato su, mimo sve ostale narode, rasejani po celome svetu, oterani sa svoga ognjišta, prezreni i omrznuti od naroda, kod kojih su ce doselili kao došljaci. Tako, da je njihov život i ovde na zemlji postao tama najkrajnja plač i škrgut zuba. (Reč najkrajnja ili kromšnjaja u tačnom prevodu treba da bude spoljašnja ili vnješnjaja; „in tenebras exteriores kako onaj koga Gospod izgoni van (foras) kao za vrata, za dver, gubi svetlost, to je zbog toga tama nazvana vnješnjeju (spoljašnjom).“ Jeronim. – Ho y suštini ovo označava odvojenost i potpunu udaljenost od Boga; bitisanje u zemlji dalekoj, još udaljenijoj od one, u kojoj je bludni sin gladovao i u gladi svojoj pozavideo čak i svinjama na njihovoj hrani.) A y onome svetu nađe ce za besmrtnom trpezom i mnogo njihovih sopstvenih praotaca, Avrama, Isaka i Jakova više ljudi sa svih strana sveta, od svih paca i od svih jezika, nego li njih Jevreja. I biće u onom svetu za neverne sinove carstva tama, plač i škrgut zuba. Osušeni vinograd Domaćin čupa i baca u oganj, a na mesto njegovo zasađuje i kalemi divlju lozu. Zbuntovane sinove Svoje Otac nebeski odeljuje na večnost od Sebe, a na mesto njihovo usinjuje najamnike Svoje. I tako izabrani postaju neizabrani, a neizabrani izabrani. I prvi bivaju poslednji, a poslednji prvi.
A kapetanu reče Isus: idi, i kako si verovao neka ti bude. I ozdravi sluga njegov toga časa. Pošto je izrekao proročanstvo, onda čini čudo. Kao da hoće tim čudom ne samo da nagradi veru kapetanovu nego da i potvrdi Svoje veliko proročanstvo. Reče, i sluga ozdravi. Kao god što i pri prvom stvaranju Bog reče i bi, tako i sada pri Novom Stvaranju Gospod samo reče reč – i bi tako. Uzet čovek, koga cela carevina rimska ne bi mogla spasti, na jednu božansku reč Spasiteljevu ustaje, i biva zdrav. Bolest je sluga Božji, i kad Gospodar kaže: idi, ona ide; i kad kaže: doći, ona dođe. Bez lekova i melema bolesnik ozdravi, jer pozna sluga zapovest Gospodara svoga, pozna i pobeže. I lekovi i melemi ne leče, nego Bog leči. Bog leči ili neposredno Svojom rečju, ili posredno preko lekova i melema, – prema manjoj ili većoj veri bolesnika. Niti ima leka iodkakve bolesti u celom prostranom svetu, koji bi mogao odagnati bolest i povratiti zdravlje, bez sile Božje, bez prisustva Božjeg, bez reči Božje.
Slava neka je Živome Bogu za Njegova bezbrojna isceljenja vernih Svojom moćnom rečju, i u prošlosti i u sadašnjosti. Poklonimo se Njegovoj svetoj i svemoćnoj reči, kojim On stvara novo, leči bolne, uzdiže pale, proslavlja prezrene, utvrđuje verne i obraća neverne, a sve kroz Isusa Hrista, Sina Svog Jedinorodnog, Gospoda i Spasa našeg a silom Duha Svetog. Poklonimo se zajedno sa vojskama angelskim i svetiteljskim Ocu i Sinu i Svetome Duhu – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *