OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA TREĆA PO DUHOVDANU
Jevanđelje o čistoti uma
 
Matej 6, 22-33. Zač. 18.
 
Od svih ljudi na zemlji najveću odgovornost pred Bogom nosi čovek, koji se naziva hrišćaninom. Jer hrišćaninu je Bog najviše dao, pa će najviše od njega i tražiti. Narodima, koji su se udaljili od prvobitnog otkrovenja Božjeg, Bog je ostavio prirodu i razum: prirodu kao knjigu i razum kao vođu po toj knjizi. Hrišćanima pak, pored prirode i razuma, povraćeno je prvobitno otkrovenje Božje i dato novo otkrovenje istine kroz Gospoda Isusa Hrista. Uz to hrišćani imaju i Crkvu, koja je čuvar, tumač i vođ u oba ta otkrovenja; i najzad hrišćani imaju silu Duha Svetoga, koji od početka Crkvu oživljava, i uči i vodi. I tako dok nehrišćani imaju jedan jedini talant, razum, koji ih vodi i uči na knjizi prirode, dotle hrišćani imaju pet talanata: razum, staro otkrovenje, novo otkrovenje, Crkvu i silu Duha Svetoga. Kad nehrišćanin ulazi u prirodu, da je čita i tumači, pred njim svetli samo jedna sveća, razum; kad Jevrejin ulazi u prirodu, da je čita i tumači, pred njim svetle dve sveće, razum i staro otkrovenje; a kad hrišćanin ulazi u prirodu, da je čita i tumači, pred njim svetli pet sveća: razum, staro otkrovenje, novo otkrovenje, Crkva i sila Duha Svetoga. Ko treba, dakle, da bolje vidi i jasnije čita: čovek sa jednom svećom, ili čovek sa dve sveće, ili čovek sa pet sveća? Nesumnjivo, da će svak od njih znati donekle da čita, a još je nesumnjivije, da će čovek sa pet sveća moći dalje videti i jasnije čitati nego prva dvojica. Kad se onome, koji je u pet puta većoj svetlosti, pogasi svih pet sveća, tada ostaje on u većem mraku nego onaj, koji hodi u svetlosti jedne sveće, pa mu se ta jedna ugasi. Jer kad u jedan isti mrak zađu dva čoveka, mračnije biva pred očima onoga, koji je zašao u mrak sa veće svetlosti. No i oni koji hode sa jednom jedinom svećom, tj. sa čistim i nepomračenim razumom svojim, mogu se probiti kroz mračni klanac ovoga života u veliku svetlost Božju; kud i kamo je lakše onima, pred kojima svetli svećnjak od pet sveća. I kad oni, koji hode sa jednom svećom, neće imati izgovora (Rim. 1, 20), ako skrenu s puta i izgube se u mraku, kakav će izgovor imati pred Bogom oni, kojima je Bog dao u ruke pet sveća, pa ipak skrenu s puta i izgube se u mraku? Zaista, od svih ljudi na zemlji najveću odgovornost pred Bogom nosi čovek, koji se zove hrišćaninom.
Svojim današnjim jevanđeljem Gospod Isus otkriva proste i jasne istine, koji mnogi od nas, takoreći, svaki dan gaze nogama i nevide ih; tako proste i jasne istine, da ih može čovek sa jednom jedinom svećom – sa bogodanim čistim razumom – videti i priznati.
Ovako govori Gospod: Svetilnik je telu oko. Ako dakle oko tvoje bude zdravo, sve će telo tvoje svetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će telo tvoje tamno biti. Oči su prozor telu, kroz koji telo zna za svetlost, prima svetlost, i raspoznaje sve u svetlosti. Ako je taj prozor zalepljen, kakva grozna tamnica postaje telo! Oči su vođ telu; dokle taj vođ zorko hodi napred, telo se pravilno kreće i ne tumara van puta: noge idu kako treba, ruke rade kako treba, i svaki organ tela vrši svoju ulogu kako treba. No ako vođ zapadne u tamu, u kakvu li tek tamu zapada vođeni! Ako se oči ugase i prestanu svetliti telu, kakvu bezumnu gomilu tame tek predstavlja telo! Tada se za telo zatvaraju svi putevi: noge ili ne idu nikako ili idu kuda ne treba; ruke ili ne rade nikako ili rade kako ne treba; i svaki organ tela vrši svoju ulogu kako ne treba. Noga tapka, i tapkanjem trudi se da zameni potamneli vid; ruka pipa, i pipanjem trudi se da zameni potamneli vid; uho pažljivije sluša, i trudi se da pažljivijim slušanjem zameni vid. No sve uzalud, vođeni ne mogu zameniti svoga vođu. Nastaje jedna zbrka i pometnja. Bez očiju telo čovečje uistini postaje prava pravcata tamnica.
Unutrašnji smisao ovih reči nameće se sam po sebi posle iduće rečenice, koja glasi: ako je, dakle, svetlost što je u tebi tama, kolika je tek tama! Ne kaže svetlost na tebi ili pred tobom nego u tebi. Ovim Gospod celu sliku o oku i telu okreće na unutrašnjost čovekovu, na um i na dušu. Jer oko je slika uma a telo slika duše. U Svetom Pismu često se govori o vidovitosti uma kao i o zaslepljenosti uma. Apostol Pavle želi Efescima da bi im Bog dao: bistre oči uma (1, 18). A Psalmopevac moli Boga: otvori oči moje, da bih video čudesa zakona tvoga (Ps. 118, 18), misleći ovde na umne oči i unutrašnji vid, kojim se jedino i mogu videti zakoni Božji. Um je oko cele duše. Um je prozor duše prema Bogu. Dok je um čist, svetao i otvoren prema Bogu, dotle se na celu dušu sipa svetlost nebeska, te se misli naše pravilno uzdižu ka Bogu; svi osećaji srca našeg slivaju se u ljubav prema Bogu i zakonu Njegovom, sve namere, sve težnje, sva dela duše naše svetla su, zdrava i upućena službi Bogu. Kao osvetljeno polje, po kome stado pase i čobani se vesele, i u koje vuci ne smeju da uđu od svetlosti! Tek kad sunce zađe i tama padne, vuci se usuđuju sići u polje i tražiti sebi plen. Osvetljena čistim i zdravim umom i duša je naša slobodna od divljih zverova poroka i strasti, koje na nju navaljuju samo onda kada je pokrije tama bolesnoga uma. (Avva Venijamin bio se razboleo pred smrt. Njegovi učenici i poštovaoci počeli su s tugom moliti kraj njegove postelje za njegovo ozdravljenje. Čuvši starac, zašto oni Boga mole, rekne im: „molite se vi, da se ne razboli moj unutarnji čovek; a od ovoga tela ja nisam video vajde ni dok je zdravo bilo, niti pak sad, kad je bolesno, osećam štete“. Alfavitni Paterik). Kad je um čist sve je čisto u duši čovekovoj, i ceo je čovek tada čist. A čistome čoveku opet sve je čisto (Tit. 1, 15). Nesumnjivo da u svakom čoveku poredi najveće čistote ima i nečistote; no čovek čista uma neće da vidi nečistotu. On upravlja svoj um, a um celu dušu, samo na ono što je čisto kako unutra u čoveku tako i u spoljašnjem svetu. I, upravljajući svoj um samo na ono što je čisto, čovek se sve više bogati čistotom. Što god se um naš više zadržava na Gospodu Isusu Hristu, kao savršenoj čistoti i svetlosti, to um naš, a kroz um i srce i duša, postaju sve čistiji, osvetljeniji, zračniji i vidovitiji.
Odvrati li se pak um od Boga, otkaže li se od Boga i pohuli li na Boga, tada je svetilnik duše ugašen; tada je prozor na odaji zazidan; i vođ duše je skliznuo s puta i pao u jamu. („Ne sabira se oblak bez duvanja vetra, niti se strast rađa bez pomisli“, kaže Marko Podvižnik: v. Dobrotoljubie, Pomisli su pak kao vetrovi, koji duvaju iz pokolebanog uma, te uzbuđuju osećajnu i voljnu prirodu čovekovu). Kolika tama tada tek duša postaje! Tada nastaje zabuna u duši, i slepačko tapkanje i pipanje čas po ovom čas po onom putu. Jedna trenutna misao istakne se za vođu duše, kao jedna veštačka iskra, no brzo se gasi i predaje vođstvo jednom trenutnom osećanju, koje se smenjuje opet drugim osećanjem ili drugom mišlju, ili jednom i drugom i trećom težnjom, dok najzad čovek ne padne u tamu ljudskog očajanja. Iznemoćala i pomračena duša tada se predaje potpuno vođstvu tela, koje je sama tama i slepilo bez svetlosti duševne. I telo postaje vođ. I slepac počinje da vodi slepca, dok neminovno oba ne padnu u jamu.
Još se gornje reči Hristove odnose na roditelje i učitelje, na vođe narodne i na sveštenike Crkve Božje. Roditelji su kao oči za svoju decu, a tako i učitelji za svoje učenike, a tako i vođe za svoj narod. Ako oni koji napred idu ne vide kuda idu, još manje će videti oni, koji sleduju njima. Ako su roditelji na stranputici, kako će deca naći pravi put? Ako učitelji govore laž, kako će učenici znati istinu? Ako su vođe narodne bezbožne, kako će narod biti pobožan? Ako su sveštenici Božji nečisti, kako će verni biti čisti? Tada će se na svima njima obistiniti reči proročke, koje su se bezbroj puta obistinile na narodu izrailjskom: očima će gledati a neće videti (Mat. 13, 14; sravni Jov. 9, 39). To jest: gledaće telesnim očima na duhovne stvari i događaje, i neće ih videti; jer telesno oko vidi ono što je telesno, ali duhovno oko ili um, vidi ono što je duhovno. No pošto je kod njih vid uma zaslepljen, to sve što je duhovno na nebu i na zemlji ostaje za njih nevidljivo i nepoznato, pošto oni gledaju samo telesnim očima. A telesni čovek ne razume što je od Duha Božija, jer mu se čini ludost i ne može oa razume, jer treba duhovno da se razgleda (I Kor. 2, 15).
Čujte šta još apostol Pavle kaže: a mi um Hristov imamo (I Kor. 2, 16). Blago onome od nas, ko može za sebe da kaže, da ima um Hristov! Blago onome, ko je svoj smrtni, lelujavi, zemaljski um odbacio i zamenio ga krepkim umom Hristovim! Taj će sav biti ispunjen svetlošću neizrečenom, i sav svet ovaj videće potopljen u jednu veliku svetlost, kao Mojsej kupinu u plamenu. Taj će lako hoditi kroz klanac ovoga života, jer će put biti osvetljen najvećim svetilnikom, najvidovitijim okom, najčistijim umom. Jer Gospod govori: Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom ne će hoditi po tami (Jov. 8, 12). Hristos je videlo naše; Hristos je oko života našeg. Ko hoće da pozna život i da vidi put pravoga života, taj mora kroz to oko gledati. Svako drugo oko je više ili manje kvarno, potamljeno i uprljano, te kao naočari, ili uvećava ili umanjuje, ili približuje ili udaljuje predmete. Samo kroz oko Hristovo vidi se sve kako jeste, i na nebu i na zemlji, i u čoveku i u stvarima. Zato će i najteže odgovarati pred Bogom oni, kojima je dano, da sve gledaju kroz Hristovo oko, pa ne gledaju.
Niko ne može dva gospooara služiti, govori dalje Gospod; jer ili će jednoga mrzeti a drugdga ljubiti, ili će se jednog držati o drugog prezirati. Ne možemo Bogu služiti i mamonu. Mogu li dva točka od kola voziti napred a dva nazad? Može li čovek jednim okom gledati na istok a drugim na zapad? („Kao što jedno oko ne može smotriti na nebo a drugo ne zemlju, tako i um ne može sjediniti brigu o božanskom i o svetskom“. Avva Isaija.). Ili jednom nogom koračati na desno a drugom na levo? Ne može. Tako se isto ne može ići u susret Bogu i ostajati u zagrljaju sveta. Ne može čovek služiti Bogu i grehu, nego ili će Boga mrzeti a greh voleti, ili obratno: Boga voleti a greh mrzeti. Da bi tu istinu još više naglasio Gospod je ponavlja samo drugim rečima: ili će se jednoga držati a drugoga prezirati. Ako se jedan čovek drži Boga, on se ne može držati i neprijatelja Božjeg. A ljubav prema ovome svetu neprijateljstvo je prema Bogu. Bog traži od nas celo srce, i zato nam nudi svu Svoju pomoć i sve darove Svoje. Jer oči Gospodnje gledaju po svoj zemlji, da bi pokazivao silu svoju prema onima, kojima je srce celo prema njemu (II Dnevnika 16, 9), celo – to jest čisto i ispražnjeno od vere u svet, nade u svet, ljubavi prema svetu, a ispunjeno verom, nadom i ljubavlju jedino prema Gospodu živom i besmrtnom. Ko se drži Gospoda, taj uistini mora osećati prezrenje prema svekolikoj smrtnoj, varljivoj i truležnoj slasti i draži ovoga sveta. I obratno, ko se predao potpuno u naručje varljivih nada i obećanja ovoga sveta, taj će potpuno zanemariti i prezreti Boga. Ali ne varajte se, Bog se ne da ružiti (Ef. 6, 7). Jer ko se odrekne Boga, odreći će se i njega Bog, i Bog će ostati Bog, a onaj će biti izbrisan iz knjige živih u oba sveta. Zato budi postojan u predanosti Bogu, i ne deli srce svoje, nego kad si metnuo jednom rukom na plug u njivi Gospodnjoj, ne obziri se natrag. I kad si jednom počeo da bežiš od sodomske pokvarenosti ovoga sveta, ne okreći svoga pogleda za se, da se ne bi okamenio kao žena Lotova, pa ne bi mogao ni napred ni nazad. I kad si jednom uspeo da se spaseš od crnog faraona misirskog, ne poželi više da se vratiš u ropstvo njegovo, ma na tvome putu ka spasenju stajale i prepone takve kao mora, i pustinje, i glad, i žeđ, i bezbrojni neprijatelji. Gospod uvek ide pred onima, koji se spasavaju od požara grehovnoga ognja, i On im proseca put i kroz mora, i kroz peščane pustinje, i kroz guste redove neprijatelja.
Ne možete Bogu služiti i mamonu. Opet Gospod hoće da pojača onu prvu misao: niko ne može dva gospodara služiti. To jest dva gospodara, koji suprotno misle, suprotno žele, suprotno hoće. Pravedni Avram poslužio je tri gospodara (Post. 18, 2), no ta tri gospodara bili su u suštini i u duhu jedan. I mi možemo služiti trideset angela Božjih, ili trista svetitelja Božjih, no to nisu ni trideset ni trista gospodara, nisu to čak ni dva gospodara no jedan jedini: to je Božja vojska svetlosti, istina i pravda koja stoji pod jednim jedinim gospodarom, Bogom. Da se ne bi, dakle, mislilo, da mi ne možemo služiti dva dobra i sveta čoveka, Gospod zato objašnjava prvu svoju misao pokazujući, da On misli na dva suprotna gospodara, koji ničega sličnoga među sobom nemaju, kao podne i ponoć. Bog i mamon – to su ta dva suprotna gospodara, kojima mi možemo da se predamo na službu: Bogu za spasenje i život, a mamonu, za propast i smrt. Mamon znači bogatstvo. To je reč feničanska. Kažu, da su mnogobožački Feničani imali i jedan kip pod tim imenom, kome su se klanjali kao božanstvu bogatstva. Zašto je Gospod upotrebio stranu reč za ono što je suprotno Bogu? Zato da pokaže Svoje duboko prezrenje prema obožavanju bogatstva, prema služenju i robovanju bogatstvu. Jer je koren sviju zala srebroljublje (I Tim. 6, 10). Srebroljublje označava ne samo strasnu ljubav prema srebru nego prema svakom izlišnom i dušegubnom bogatstvu. Gospod je mogao reći: ne možete služiti Bogu i laži, jer Bog je istina. On je isto tako mogao reći: ne možete služiti Bogu i otmici, jer Bog je milost; ni Bogu i bludu, jer Bog je čistota; ni Bogu i zavisti, jer Bog je sušta ljubav, ni Bogu i ma kom grehu, jer Bog je čistota; ni Bogu i zavisti, jer Bog je sušta ljubav, ni Bogu i ma kom grehu, jer Bog je bezgrešan i protivnik greha. Zašto je Gospod Isus stavio baš službu bogatstvu kao suprotnu službu Bogu? Zato što služba bogatstvu izaziva, prouzrokuje i omogućava sve ostale grehe i poroke. Ko se prilepi svim srcem zemnom bogatstvu, taj se neće moći uzdržati ni od laži, ni od krađe, ni od otmice, ni od krivokletstva, pa čak ni od ubistva, samo da bi svoje bogatstvo sačuvao i uvećao. Niti će se moći uzdržati od zavisti i mržnje prema onima, koji su bogatiji od njega. Pored toga, bogatstvo će mu lako otvoriti kapije svih ostalih greha i poroka: pijanstva, kartanja, bluda, preljube, i svih beščinstava. A kada uvidi, da ga se ljudi zbog bogatstva boje i klanjaju mu se, on će prestati da se boji Boga i da se klanja Bogu; gledaće s prezrenjem na zakon Božji i Crkvu Božju, i ubrzo će postati krajnji bogohulnik i bogoodricatelj. Eto, dakle, zašto je Gospod izabrao baš službu bogatstvu – ili mamonu, demonu bogatstva – kao službu, koja se najviše protivi službi Bogu. Služba bogatstvu vodi čoveka robovanju bogatstvu sasvim umrtvljuje dušu u čoveku. („Ubog je onaj ko mnogo potrebuje; mnogo potrebovanje pak stvara u životu nenasitost želja. Razgoreli oganj sve gorivo guta, i niko ga ne može zadržati, dok ne sagori sve. Tako i srebroljupca – može li ko zadržati? Vasilije Veliki: O srebroljublju.). Drugom prilikom Gospod je rekao: kakva je korist čoveku ako sav svet dobije a dušu svoju izgubi (Mat. 16, 26)? Svet je Božji i ostaće Božji, a bogataš kada umre ostaće i bez sveta i bez duše, te će na Sudu Božjem biti siromašniji od najsiromašnijih argata i najamnika svojih u sadašnjem životu.
Zato vam kažem, govori dalje Gospod: ne brinite se za život svoj, šta ćete jesti ili šta ćete piti; ni za telo svoje, u što ćete se obući. Nije li život pretežniji od hrane, i telo od odela?
Zato vam kažem. Zašto? Zato što je bogatstvo tako opasno po dušu. Zato što služba mamonu sprečava vas, da služite Bogu. Zato što želim, da vi budete gospodari svega sveta i sviju stvari, našto je Bog i namenio čoveka pri stvaranju, a ne da budete sluge slugu svojih i robovi robova svojih. Zato neka vas ne mori teška briga o jelu i piću i odelu. Teže je stvoriti telo nego li snabdeti ga sa jelom i odelom. Pa Bog, koji je učinio ono što je teže, učiniće i ono što je lakše. Zna otac vaš šta vama treba. Njegovo oko neprestano stražari nad vama i Njegove prepune ruke neprestano su pružene prema vama. Ne vidimo li na sve strane oko sebe, kako Stvoritelj hrani i poji i odeva sva stvorenja Svoja? On hrani mrave u prašini; On hrani zverove u planini; On hrani ribe u vodi. Kad nastane studen On upućuje laste i ždralove u tople predele, gde im daje hranu zimi; On nalazi legalo medvedu, gde će da prezimi. On poji drveće i travu. On zaleva gore i livade. On kupa svu zelen i cveće. Ili, ima li koji god stvor na zemlji, da ga je Bog stvorio i pustio neodevana i gola? Ko odenu lava i tigra, i vuka i lisicu, ako ne On? Ko saši odelo paunu i gavranu, i ko napravi oklop kornjači i krljušt ribi, ako ne On? Ko dade vunu ovci, i kostret kozi, i čekinju svinji, i dlaku volu, i grivu konju, ako ne On? Ko naveze krila leptiru i plašt stršljenu i košulju svakoj bubici, što se krije u travi i lišću, ako ne On? Ko obloži svako drvo korom, i struk kukuruza ko tako okiti? Ko isprede i izatka odelo cveću u livadi, takvo odelo kakvo nikad carevi zemaljski ne ponesoše? Gospod, Gospod Živi, koji ih i stvori. Pa zar će taj Gospod gledati samo na čoveka kao na pastorka meću stvorenjima Svojim? Zar On, koji hrani i poji i odeva divlje zverove u gori, i travu u polju, i bubinje u travi – zar On može ostaviti najslavnije Svoje stvorenje, čoveka, gladna i žedna i gola?
Pogledajte na ptice nebeske, kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice. Pa ko ih hrani? Hrani ih Otac vaš nebeski. Ne kaže Otac njihov nego Otac vaš. Bog je za njih samo Stvoritelj, a za vas je On nešto više – On je vaš Otac. Jer vi ste mnogo pretežniji od njih. Hristos ovim rečima ukazuje na nesravnjivo dostojanstvo čovekovo nad ostalim stvorenjima. Niste li vi pretežniji od ptica nebeskih? Pa kad ste pretežniji, zar će premudri Bog nahraniti Svoja jeftinija i nevažnija stvorenja, a zaboraviti da nahrani Svoja najdragocenija i najvažnija stvorenja u svetu, sinove Svoje? Uostalom sva vaša briga za jelo i piće ne koristi vam ništa, ako Bog ne da Svoje životne sile onome, čime se vi hranite i pojite. Jer ne hrani vas hleb nego vas hrani Božja sila kroz hleb; i ne poji vas voda nego Božja sila kroz vodu. Vi ništa sami od sebe ne možete činiti: Ko od vas brinući se može dodati rastu svome lakat jedan? To jest, ko od vas može kroz hiljade briga učiniti, da mu telo poraste za jedan pedal više? I ko od vas može produžiti za jedan pedao vremena svoj život na zemlji? Gospode, govori car David, evo s pedi dao si mi dane (Ps. 39, 5)! Ne umiru li i oni, koji mnogo jedu i piju, kao i oni, koji malo jedu i piju? I ne umiru li brže proždrljivci nego isposnici? I da li oni, koji mnogo jedu i piju, rastu u visinu za jedan pedao više od drugih ljudi? Pa kad ne možeš svom svojom brigom o jelu i piću dodati ni jedan pedao svome telu u visinu, niti pak možeš produžiti život svoga tela za jedan pedao vremena na zemlji, ostavi izlišne brige o telu, i predaj se brizi o duši, s kojom ćeš, po raspadu tela, poći pred Boga.
I za odelo što se brinete? Pogledajte na krinove u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem, da ni Solomon u svoj slavi svojoj ne obuče se kao jedan od njih. Prvo je Gospod ukazao na ptice, da njima zastidi one, koji se suviše brinu za jelo. A sada ukazuje na još niža stvorenja Božja, na cveće u polju, da njima zastidi one, koji se suviše brinu za odelo. No zašto Gospod ukazuje baš na krinove a ne na neko drugo cveće, koje je Bog obukao u ne manju krasotu nego li krinove? Prvo zato što krinovi svojom belinom, koja predstavlja čistotu, izdvajaju od svega ostalog cveća u polju. Tajnovidac Jovan video je Sina Božjeg na nebu kao belo jagnje i narod mnogi, narod pravednika, obučen u haljine bele (Otkrov. 7, 9-15.) A drugo zato što je hteo Gospod, da sravni krasotu toga cveća sa carem Solomonom, za koga se veli, da se najradije oblačio u belo odelo. Sa Solomonom pak sravnjuje Gospod krinove zato što je Solomon bio najbogatiji i najslavniji car staroga vremena. I gle, mudri i bogati car Solomon, pored sve svoje brige i truda da se što lepše obuče, nije se mogao obući tako kako Bog može obući i beslovesnu travu u polju. Sva briga ljudska, dakle, ne može učiniti ono što učini Bog silom Svojom. Pa kad travu po polju, koja danas jeste a sutra se u peć baca, Bog tako odeva, a kamo li vas (neće), maloverni? I ako je krin tako krasan, gle, on ništa drugo nije do obična trava, koja danas cveta a sutra se ognjem sagoreva. O, maloverni, zar će Bog tako brižno odevati travu poljsku, nepokretnu, beslovesnu i nemuštu, a vas ostaviti da hodite goli? O, maloverni, zapamtite, što god više brinete vi sami o sebi, to manje Bog brine o vama!
I još jednom ponavlja Gospod zapovest, da ne brinemo, šta ćemo jesti, i šta ćemo piti, i u što ćemo se odenuti. Ponavlja zato, da bi nas odučio od suvišnih i izlišnih briga, koje pomračuju vid naš duhovni, zaslepljuju um naš, i ostavljaju nas u mraku ovoga sveta, u rukama jednog zlog gospodara, mamona, udaljene i otuđene od Boga.
Kad imamo hranu i odeću ovim da budemo zadovoljni, govori apostol (I Tim. 6, 8). To jest, kad imamo samo ono šta nam je najpotrebnije – a o čemu se Bog stara – ne tražimo više preko toga, jer briga o suvišnom kao i o sutrašnjem danu gurnuće nas na kraju krajeva u službu đavolu. I sam Gospod uči, da tražimo od Boga u molitvi samo hleb nasušni, pod kojim se ima razumeti i hleb duhovni, kojim ljudi upravo i žive. Da ne ištemo od Boga nikakvu raskoš ni izlišnost za naše telo. Jer sve ovo neznabošci ištu. To jest oni, koji ne znaju za pravoga Boga i Njegovu neograničenu moć i ljubav, niti za vrednost besmrtne duše čovekove, niti za krasotu i slast carstva Božjega i Njegove pravde – oni traže više nego što im treba. I Bog im daje po njihovoj želji, i ne ostaje im dužan ništa ni u ovom ni u onom životu. Svu svoju platu oni primaju ovde na zemlji, kao i ptice nebeske i cveće poljsko. Jer sva slava ptica nebeskih sastoji se u njihovom zemaljskom životu; i sva krasota cveća poljskoga jeste trenutna krasota u vremenu. No Svojim sinovima Bog je prigotovio carstvo nebesko od postanja sveta, i neizrečenu slavu u tom carstvu. Nije, dakle, čoveku slava u jelu i piću i odelu. Jer da je u tome slava čovekova, čovek bi bio hiljade puta bolje i nahranjen i napojen i odeven u ovome životu nego li sva ostala stvorenja na zemlji, u vazduhu i u vodi. No zato je baš i sam car Solomon u svoj slavi svojoj lošije odeven od krinova poljskih, da ljudi vide, da nije njihova slava u raskoši odela nego u nečem višem i trajnijem; te da bi odvratili svoje oči i svoje srce od prolazne slave ovoga sveta i potražili za sebe onu slavu, koja im je od Boga i namenjena i obećana.
Nego ištite najpre carstva Božjega i pravde njegove, i ovo će vam se sve dodati. To jest: ne ištite konaca od Onoga, koji vam može dati carsku odeždu; i ne ištite prosjačke mrve sa stola Onoga, koji vas želi postaviti za Svoju carsku trpezu. On je Car, a vi ste Njegovi sinovi. Ištite ono što dolikuje carskim sinovima; ono što ste negda imali, pa ste grehom izgubili. Ištite blago, koje moljci ne jedu, rđa ne kvari, niti lopovi kradu. Ako se udostojite, da dobijete najveće, nesumnjivo ćete dobiti uz to i najmanje. Ištite carstva Božjega, u kome sam Bog sedi na prestolu i caruje (Ps. 102, 19); carstvo blagodati i svake pravde, u kome pravednici sijaju kao sunce (Mat. 13, 43); i gde nema bolesti, ni pečali, ni uzdisanja, ni – smrti. Ne budite kao bludni sin, koji odelivši se od svoga oca, poželi da jede svinjsku hranu, nego ištite da se samo vratite iz tućine u dom oca svog nebeskog, gde caruje pravda i mir i radost u Duhu Svetome (Rim. 14, 17). Niti budite kao Isav, koji je svoje dostojanstvo prodao za čanak sočiva. Zar ćete i vi dati večno carstvo i blaženstvo za čanak sočiva, što vam ovaj svet nudi? Neka vas Gospod Bog milošću Svojom sačuva od toga srama i poniženja. Neka On sačuva oko uma vašeg, da ne potamni i ne zavede se zlim mamonom zemaljske truleži i obmane. Neka vas On urazumi, da budete kao carski sinovi, koji su izgubili carstvo, ali koji ni o čem ne misle i ne brinu nego o povratku u carstvo svoje.
Na jednoj crkvi u Siriji, zadužbini cara Justinijana, stoje i danas napisane reči, koje je sam car dao napisati: Carstvo Tvoje, Hriste Bože, carstvo svih vekova (Ps. 144, 13). Neka bi nam Gospod pomogao, da ove reči ispiše naša čežnja za Hristom u srcima našim. Sve drugo je sporedno i nevažno. Sva druga carstva na zemlji nadživeće grob i crv. I kad ne bude bilo više ni zemlje ni zemaljskih carstava, pevaće na nebu radosno pravednici s angelima: Carstvo Tvoje, Hriste Bože, carstvo vsih vjekov, i vladičestvo Tvoje vo vsjakom rodje i rodje. Zato neka je slava i hvala najslađem Učitelju pod suncem, Hristu Bogu, zajedno sa Bogom Ocem i Bogom Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *