OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA DRUGA PO DUHOVDANU
Jevanđelje o prizivanju apostola
 
Matej 4, 18-23. Zač. 9.
 
Zašto toliko žure ljudi u naše vreme?
Da što pre vide uspeh svoga truda. I uspeh dolazi, i prolazi, i ostavlja za sobom trag žalosti.
Zašto toliko žure sinovi ljudski u naše vreme?
Da što pre poberu plodove svoga rada. I plodovi dolaze, i prolaze, i ostavljaju za sobom trag gorčine.
I kad dođe smrt, ljudi naših dana umiru gledajući sebe cele samo u prošlosti, gledaju zadobijene uspehe zaboravljene, požnjevene plodove istrulele. Sa smrću njihovom umiru i poslednji tragovi njihova truda i njihova roda. Oni, koji za njima dolaze, sa istom žurbom seju, sa istom žurbom žanju i jedu plodove, i sa istom prazninom odlaze iz ovog života.
To je ljudski način. No to nije Božji način. Videći razliku izmeću ljudskog i Božjeg načina narod je rekao: Bog je spor i dostižan. Bog je spor, no On može biti spor za jedno pokolenje; ali On nije spor na celoj liniji života svih pokolenja. Često u jednom pokolenju On seje, a u drugom žanje. I pokolenje, u kome Bog seje, smatra Bog vrlo sporim, dok pokolenje, u kome On žanje, smatra ga vrlo brzim. Nije li u našim ljudskim poslovima svaka žetva brža od oranja, selidbe, plevljenja, trebljenja i uzdisajnog čekanja dok plod sazre? No Bog nije ni brz ni spor. On ima Svoju meru, i od te mere ne odstupa. Mrav gleda i vidi samo svoj mravinjak; domaćin gleda i vidi celu njivu.
Da je Hristos postupao po ljudskom načinu, On ne bi izabrao dvanaest ribara za Svoje apostole, nego dvanaest careva zemaljskih. Da je samo hteo videti odmah uspeh Svog truda i požeti plodove Svoga rada, On je mogao Svojom neodoljivom silom pokrstiti dvanaest najmoćnijih careva na zemlji i učiniti ih Svojim sledbenicima i apostolima. Zamislite samo, kako bi se Hristos trenutno pročuo u celome svetu! Kako bi se brzo Njegova nauka rasprostrla po celoj zemlji; kako bi idoli od carskih ukaza hitro iščezli; kako bi se hramovi neznabožački pretvorili u hrišćanske bogomolje; kako bi prestalo klanje stoke na žrtvu bogovima, i dim od krvi bio zamenjen dimom od tamjana; kako bi se lako ustanovila crkva Boga živoga i jedinoga vascelom rodu ljudskom! Bez ikakve muke Hristos bi se uspeo tada na jedan jedini carski presto, sa koga bi vladao, preko dvanaest pokornih careva, kao Svojih doglavnika, svim narodima na zemlji i celim svetom od istoka do zapada i od severa do juga. Bez ikakve muke tada bi i uporni Jevreji priznali Cara Hrista kao svog očekivanog Mesiju i poklonili Mu se.
No, pomislite, šta bi bilo na kraju krajeva od takvoga svetskoga carstva, stvorenoga na brzu ruku, silom i genijem jednoga čoveka? Bilo bi isto što i sa svima ostalim svetskim carstvima pre i posle Hrista. Zajedno sa svojim osnivačem i ono bi leglo na samrtni odar, i svet bi se našao opet na početku, sa koga je i pošao. Ili, još jasnije, bilo bi što i sa jednim gorostasnim hrastom, koga jedan div iščupa u planini i presadi u dolini. Dokle div stoji uz presađeni hrast i drži ga svojom snažnom rukom, dotle hrast i stoji; čim se div ukloni od hrasta, vetrovi dunu i obore hrast na zemlju. I ljudi bi se skupili oko palog hrasta i začudili se, kako tako moćan hrast podleže vetrovima, dok niska leskova drveta oko hrasta odoleše i ostadoše uspravno? I ljudi bi odmahnuli glavom i rekli: zaista, sigurnije stoji i lakše vetrovima odoleva nisko leskovo drvo kad lagano iz semena raste, nego i najveći hrast, kad ga divovska ruka presadi pa se od njega ukloni. Što god se koren jednoga drveta niže spušta u podzemnu tamu, to je drvo jače, otpornije i dugotrajnije.
Kako je premudro, što je Hristos počeo iz nizine a ne od vrhova! Kako je premudro, što nije počeo zidanje Svoga carstva od careva nego od ribara! Kako je dobro i spasonosno za nas, koji živimo dve hiljade godina posle Njegovog dela na zemlji, što On nije video konačni uspeh Svoga truda niti požnjeo plodove Svoga rada za Svoga života! On nije hteo kao div da presadi odjedanput na zemlju jedno gorostasno drvo nego je hteo da, kao prost težak, zarije seme drveta duboko u podzemnu tamu, pa da ide doma. Tako je i učinio. Ne samo do tame prostih galilejskih ribara, nego do tame samoga Ada zario je Gospod seme Drveta Života, i otišao. I drvo je lagano raslo, vrlo lagano. Besomučni vetrovi su ga ljuljali, da ga slome ali nisu mogli. Neprijatelji su sasecali drvo do zemlje, ali je koren puštao sve više mladica; i sve je upornije i brže raslo što se više sasecalo. Vražje sile su rile duboko pod zemljom, dublje od katakombi, da koren iščupaju; ali što su ga više trzale, to je koren postajao sve durašniji i žile sve mnogobrojnije, i izdanci sve bujniji. Zato drvo Hristovo, usađeno po Božjem a ne po ljudskom načinu, i danas, posle dve hiljade godina, cveta i lista i donosi slatke plodove, za ljude i angele, i blista se u svežini i krasoti kao da je posađeno pre jednog ljudskog veka.
Da je Gospod Isus postupio po ljudskom načinu, On bi se, istina, mnogo brže proslavio među ljudima, ali zato mi ne bi bili spaseni. No On nije išao za ljudskom slavom – za zvukom svirale, koja danas svira a sutra se baca u oganj – nije išao za ljudskom slavom no za ljudskim spasenjem. On nije došao među ljude kao div u pozorište, da pokaže Svoju snagu i veštinu, te da Mu ljudi rukama pljeskaju, nego kao prijatelj i lekar došao je nama u bolnicu, da nas obiđe, da s nama nasamo razgovara, i da nam ponudi savet i lek. Zato je dobro za čovečanstvo, od početka do kraja vremena, što je Gospod postupio po Božjem načinu i izabrao za Svoje apostole ne dvanaest velikih careva, no dvanaest malih ribara. A o tome, kako ih je On izabrao, govori današnje jevanđelje.
Hodeći Isus pokraj mora Galilejskog vide dva brata: Simona nazvanog Petra i Andreja brata njegova, gde bacaju mreže u more, jer bejahu ribari.
Od kud Gospod Isus na Galilejskom moru to nam jevanđelist objašnjava u prethodnom jevanđelju. Čuvši da je Jovan Krstitelj predan, On ostavi Judeju i ode u Galileju, u prezreni kraj zemlje izrailjske. Predviđajući krvavi konac Svoga velikog vojnika i Preteče, On kao da povlačenjem spremaše pobedu nad neprijateljem. No kad je već u Galileji, nije li prirodno da se nastanio u Nazaretu, u postojbini Svojoj, gde je proveo najveći deo Svoga zemnoga života? Ne koji je prorok mio na postojbini svojoj? On je bio došao u Nazaret, no tu Ga htedoše baciti sa vrha brda dole (Lk. 4, 29). Povlačeći se opet od prevremenog zločina ljudskog, On se najzad nastani kraj Galilejskog mora, na međama zemlje Zavulonove i Neftalimove, među najudaljenijim i najprezrenijim, među ljudima u tami i senci smrtnoj. Prvo u tu veliku tamu On će da zarije seme plodovitog drveta Svoga Jevanđelja.
Jevanđelist Jovan piše, da se Andreja prvi pridružio Gospodu, i to još u Judeji. Andreja je bio pre toga učenik Jovana Krstitelja, pa kad je Jovan ukazao na Hrista kao na većeg od sebe, tada se Andreja odvojio od svog prvog učitelja i pošao za Hristom. Odmah za tim Andreja nađe svoga brata Simona i reče mu: mi nađosmo Mesiju, koji znači Hristos; i dovede ga k Isusu. Još tada je Simon bio nazvan od Hrista Petrom, ili kamenom,tvrdim kamenom vere (Jov. 1, 35-42). Ne stoji li sada u protivnosti ovo što jevanđelist Jovan piše sa onim što jevanđelist Matej priča u današnjem jevanđelju, naime, kao da je Hristos prizvao ova dva brata tek na moru Galilejskom? Prema Jovanovom jevanđelju najpre je Andreja pošao za Hristom a potom Petar, dok prema Matejevom
jevanđelju izgleda, da ih je Hristos istovremeno našao i pozvao, pri čemu se Petar spominje pre Andreje. Nije li ovo očigledna protivrečnost? Ne; ni najmanje. Očigledno je međutim, kako i Sveti Jovan Zlatoust ovo objašnjava, da se tu opisuju dva različita događaja; jedan, koji se desio u Judeji, u vreme slobode Krstiteljeve, i drugi docnije, u Galileji, u ono vreme, kada je Krstitelj bio bačen u tamnicu i kada se Gospod Isus nastanio u Kapernaumu, na obali mora Galilejskog. Jovan opisuje raniji susret Hrista sa Petrom i Andrejom, a Matej pozniji. Ovo je jasno iz toga, što se kod Mateja govori o Simonu nazvanom Petru, što znači, da je Simon ranije bio od Gospoda nazvan Petrom. Taj raniji, i prvi susret Petra sa Hristom desio se u Judeji onda kada je Andreja priveo svoga brata ka Hristu. Taj prvi susret Jovan opisuje ovim rečima. I dovede ga (Andreja) ka Isusu. A Isus pogledavši na nj reče: ti si Simon, sin Jonin; ti ćeš se zvati Petar, što znači stena. Znajući za ovo jevnađelist Matej opisuje sada jedan ponovan susret sinova Joninih sa Gospodom, zbog čega i veli: Simona nazvanoga Petra.Petra pak spominje pre Andreja zbog toga, što je Petar po temperamentu bio življi od svoga brata i od početka se jače istakao od ovoga. Da su Jovan i Matej opisali dva različita događaja a ne jedan isti, jasno je svakome, ko pročita oba ta jevanđelja. Dok Matej opisuje odlučno pozivanje Petra i Andreja na apostolsku službu – hajdete za mnom – dotle Jovan opisuje više jedan susret i upoznavanje ove braće sa Hristom povodom Pretečinih reči: gle, jagnje Božje! Jasno je, da su se posle ovog susreta oni rastali sa Hristom i, drugim putem, ili u drugo vreme, otišli u Galileju, gde ih je Gospod ponovo našao na njihovom ribarskom poslu.
I reče im: hajdete za mnom, i učiniću vas lovcima ljudi. A oni taj čas ostaviše mreže i odoše za njim. Gospod poznaje srca njihova; kao deca ovi ribari veruju u Boga i pokoravaju se zakonima Božjim. Oni nisu navikli, da starešuju i zapovedaju, no samo da rade i slušaju. Na sebe oni ne drže ništa; smirenje i poslušnost prema Božjoj volji ispunjava srca njihova. No i ako su prosti ribari, njihove duše žedne su i gladne za što više istine i pravde. Mi vidimo Andreja, da je jednom već bio ostavio svoje ribarske mreže i pošao za Jovanom Pretečom kao njegov učenik. Čim je pak Jovan ukazao na Hrista kao većeg od sebe, Andreja je ostavio Jovana i pošao za Hristom. To su žive duše, koje ištu sve više i više Božje pravde i Božjeg carstva. Zato njima Hristos govori zapovednički: hajdete za mnom! Takim načinom postupa Bog i sa svima nama. On neće silom da nas goni na put spasenja no ostavlja nas da se slobodno i po svojoj uviđavnosti najpre sami opredelimo za spasenje ili propast. Ali kada Bog, koji vidi srca naša, opazi da se srca naša sklanjaju ka putu dobra, ka putu spasenja, onda nas On odlučno privlači na taj put. Kada pak vidi srca naša, da su se potpuno sklonila na put propasti i zla, onda nas Bog potpuno napušta, i Satana postaje gospodar naš. Tako je bilo i s Judom izdajnikom. Kada se srce njegovo potpuno bilo sklonilo ka zlu i opredelilo za mračni put propasti, Hristos više nije ni pokušavao odvratiti ga sa toga puta; na protiv, videći da je u Judu već ušao Satana, Gospod mu govori: što činiš čini brže! I tako, dakle, ni u slučaju sa Petrom i Andrejom, niti u slučaju sa Judom Gospod ni najmanje ne povređuje slobodu ljudskog opredeljivanja, nego tek pošto su se ljudi srcem opredelili za dobro ili za zlo, On govori odlučno – Petru i Andreju: hajdete za mnom! a Judi: što činiš čini brže!
I učiniću vas lovcima ljudi. To znači: kako ste do sada mrežama svojim lovili ribu iz dubine i tame morske vode, tako ćete od sada Mnome i Mojim Jevanđeljem loviti ljude iz dubine i tame zla ovoga sveta. Sve ono, što je dobro, ostaće u toj mreži; a sve ono, što ne valja, ili neće moći ući u tu mrežu ili će ispasti iz nje.
Čuvši poziv Hristov Petar i Andreja taj čas ostaviše mreže i odoše za Njim. Vidite li, kako su srca ova dva brata već bila opredeljena za dobro? Oni ne pitaju: kuda nas zoveš? Kako ćemo se nahraniti? I ko će hraniti naše porodice? Oni kao da su celoga svoga veka samo čekali i osluškivali takav poziv? Kao deca naivno oni polažu sve brige na Boga, ostavljaju sve i sleduju pozivu Hristovom.
I otišavši odatle vide druga dva brata: Jakova Zevedejeva i Jovana brata njegova u lađi sa Zevedejem ocem njihovim gde krpe mreže svoje, i pozva ih. A oni taj čas ostaviše lađu i oca svoga i otidoše za Njim. Opet – ne dva cara, nego dva ribara! Bez carske krune na glavi ali sa carskim srcem u prsima. Tako Gospod sabira biser u tami. Tako On bira male i neuke, da njima posrami velike i premudre; i siromašne bira Gospod, da njima posrami bogate. Gle, kako su siromašni Jakov i Jovan: oni sami sa ocem svojim krpe mreže! No duša je njihova bogata glađu i žeđu za Bogom; srce je njihovo sklonjeno ka dobru i – čeka. Zato čim Hristos pozva, oni toga časa ostaviše svoj posao, i lađu i oca, i mreže, i otidoše za Njim.
Po unutrašnjem smislu: ribar označava lovca duhovnoga dobra, mreža označava dušu, more ovaj svet, lađa telo. Što ovi ribari bacaju mreže u more to znači, da oni traže duhovnoga dobra, duhovne hrane, ili carstva Božjega, rasprostirući i zaronjavajući svoju dušu u dubine ovoga sveta, da bi to dobro gde god ulovili. Što oni krpe svoje mreže, to označava njihov trud u popravljanju svoje duše. Što prva dvojica ostaviše svoje mreže i pođoše za Hristom, to znači, da oni ostaviše svoje stare i grešne duše i pođoše da se Hristom obnove, preporode i zadobiju novu dušu i novi duh. I još to znači, da od sada oni više neće tražiti i loviti duhovna dobra naporom svoje sopstvene duše nego Hristom, ne svojom silom nego silom Božjom, ne svojom pameću nego Božjim otkrovenjem. A što druga dvojica ostaviše lađu i oca svoga, to znači, da oni ostaviše svoje grešno telo i svoga telesnog oca, da bi se od sad brinuli o spasenju duše i hodili u susret svome ocu nebeskom, kao usinovljeni po blagodati Božjoj
I prohođaše Isus po svoj Galileji, učeći po zbornicama njihovim, propovedajući jevanđelje o carstvu, i isceljujući svaku bolest i svaku nemoć u ljudima. Posle trideset godina Svoga života u povučenosti Gospod Isus sada otpočinje Svoju božansku službu, i to otpočinje je vredno i odlučno. To se hoće da kaže rečima: prohođaše po svoj Galileji. Njegova služba sastojala se u tumačenju staroga, u propovedanju novoga i u potvrđivanju obojega čudima isceljenja ljudi. Zakon je bio dat kroz Mojseja i proroka, i on je bio posvedočen mnogim čudima, da bi ljudi poverovali, da je taj zakon od Boga. No tumači zakona, pomračivši dušu svoju grehom, pomračili su potpuno i smisao toga zakona. S toga je taj stari zakon postao mrtav, i bio je kao i da nije. Sada Gospod Isus, pre čist i bezgrešan, pojavljuje se kao jedini istinski znalac i pravi tumač toga prvoga zakona. On tumači smisao njegov i otključava zaključani za grešne duh njegov. On je sad tumač Duha, kao što će docnije Duh biti tumač Njegov. On ne odbacuje stari zakon Božji – kako ga može odbaciti kad ga je On i dao? Nego na temelju njegovog pravog duhovnog i proročkog smisla On sada daje novi zakon spasenja, propovedajući Blagovest o Carstvu. Stari zakon je kao dobra i plodna zemlja, no od ljudi toliko zapuštena, da je lice te zemlje potpuno sakriveno pod trnjem i korovom, nasejanim od ljudi, to jest, od krivih tumača. Tako, da je svak odvraćao oči svoje i srce od te zapuštene zemlje. Sada Gospod preorava tu zemlju i seje novi usev. I ljudi gledaju sa strahom i divljenjem u Njega. – Pa kao što je stari zakon zasvedočen mnogim božanskim čudima, tako i ovaj novi zakon Gospod Isus, kao zakonodavac, zasvedočava mnogim čudima. Ta čuda nisu radi praznog i sujetnog pokazivanja svoje moći, nego radi istinske koristi ljudima. Ona se sva sastoje u lečenju telesnih i duševnih bolesti i nemoći ljudskih. Jer je Gospod došao nama u posetu ne kao mađioničar nego kao prijatelj i lekar.
Svi vi, koji gladujete i žednite za pravdom i ljubavlju Božjom, i koji tu pravdu i ljubav uzalud lovite svojim dušama kao mrežama po moru ovoga sveta, oslušnite glas
Gospoda Isusa. Jer gle, On vas poziva kao što je negda pozivao ribare kraj mora Galilejskog: hajdete za Mnom! I čim čujete taj glas, ne oklevajte ni časa, nego odmah ostavite sve svoje stare napore i svu svoju staru ljubav i pođite za Njim. On je jedini vaš prijatelj i lekar; svi drugi koji van Njega stoje, ili su neznalice ili varalice. Gle, On vas ne poziva ni kao careve, ni kao pastire, ni kao bogataše, ni kao siromahe, ni kao učene, ni kao proste, nego kao ljude, ispunjene bolestima i nemoćima. Bolesti i nemoći vaše dolaze od greha. Zato pripadnite Gospodu Isusu i zavapite Mu, kao negda mnogi bolesni i nemoćni: Gospode Isuse, Sine Božji, smiluj se meni grešnome! Oprosti mi, oprosti, Gospode, bezbrojne grehe moje. Očisti me silom Tvojom, nahrani me životvornim hlebom Tvojim, uđi duboko u mene kao svež i čist vazduh u zagušljivu odaju, i biću zdrav, i biću zdrav i živ! Neka se tako proslavi Gospod u jačini duše naše i čistoti tela, sa Ocem i Duhom Svetim, a kroz pomoć i molitve Njegovih svetih apostola, – Trojica jednobitna i nerazdelna, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *