OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA SVIH SVETIH
(prva po Duhovdanu)
Jevanđelje o sledovanju Hristu
 
Matej, 10, 32-38; 19, 27-30. zač. 38.
 
Šalje li domaćin slugu za ovcama nenahranjena?
Šalje li otac sina na oranje bez pluga i volova?
Šalje li vojskovođ vojnika u boj bez oružja?
Ne šalje.
I Bog ne šalje u ovaj svet Svoje sluge, Svoje sinove, Svoje vojnike, nenahranjene, nesnabdevene, nenaoružane. Nisu ljudi ni mudriji ni milostiviji od Boga – daleko od toga! pa kad i oni znaju snabdevati svoje poslenike sa onim što im treba, tim pre zna Bog snabdeti Svoje sa onim što ovima treba.
A da Bog snabdeva obilato Svojom blagodaću one koji delaju Njegovo delo, najočiglednije nam svedoči primer svetih apostola. Da su dvanaest ljudi, prostoga porekla i zanimanja, bez vojske i bogatstva, bez zemaljskog sjaja i sile, mogli ostaviti svoje domove i svoje rodbine, i krenuti po svetu da pronose Hristovo Jevanđelje, to jest nešto sasvim novo i suprotno svemu onome što je svet dotle smatrao za istinu i za dobro – to se ne može objasniti ničim sem Božjom pomoću, Božjim sadejstvom, Božjom blagodaću. Pa još imati hrabrosti ustati protiv lažne učenosti najučenijih, i pogubnog bogatstva najbogatijih, i opake vlasti najsilnijih ovoga sveta – odkuda bi to smeli i mogli prosti ribari, da ih Bog nije hranio Svojom mudrošću, branio Svojom silom, i oružao Svojim oružjem? Pa još uz to da su mogli imati toliku neustrašivost i izdržljivost, da pretrpe nečuvene muke i neopisana poniženja: da ih biju i ljudi i prirodne nepogode; da ih okivaju u verige; da ih gone podsmehom i kamenicama; da ih drže gladne po tamnicama; da ih prenose vezane po burnim morima s kraja u kraj sveta; da ih bacaju pred divlje zverove, da ih seku i raspinju; da gledaju sav svet naoružan do zuba protiv sebe, njih dvanaest ribara – vaistinu, o, vaistinu, oni su morali imati neku nepobedivu tajanstvenu pomoć, neku hranu, koja se ne uzima u usta i hrani, neko oružje, koje se ne nosi u rukama a nevidljivo silama vojske neprijatelja (v. II Kor. 10, 4). Uzbunivši sav svet nečuvenom propoveđu o Vaskrslom Hristu, o Bogu, koji se javio ljudima u telu i ponovo se digao u Svoje nebesko carstvo, i posejavši seme nove vere, novoga života, novoga stvorenja, oni su otišli iz ovoga sveta. No tek tada počinje zemlja da gori od njih: od njihova semena, od njihovih reči, od njihovih stopa. Narodi, koji su ih gonili, rasuli su se po svetu; carevine, koje su im se protivile, zavalile su se nemoćno u prašinu; domovi, koji ih nisu primili, survali su se u ruševine; velikaši i mudraci, koji su ih mučili, doživeli su sram i očaj i skončali su preužasnom smrću. A seme njihovo izniče i procveta; Crkva se podiže iz njihove krvi a na ruševinama nasilnih i lažnih tvorevina ljudskih; oni, koji ih primiše, proslaviše se; oni, koji im poverovaše i pođoše za njima, spasoše se. O, kako obilato hrani Gospod Svoje poslenike! Kako raskošno snabdeva Svoje verne sinove! Kako vojvodski oruža sve Svoje vojnike!
Prvo Gospod snabdeva i oruža Svoje verne, pa onda ih šalje na posao i u borbu. A da je to tako, pokazao je Hristos i za Svoga zemaljskog života, a pokazala je i istorija Crkve posle silaska Svetoga Duha. U Jevanđelju se kaže, da Hristos dozva sve Svoje učenike i dade im vlast na duhovima nečistim da ih izgone, i da isceljuju (ljude) od svake bolesti i svake nemoći. I reče im onda, da idu i propovedaju približenje carstva nebesnog, i još: bolesne isceljujte, gubave čistite, mrtve dižite, đavole izgonite; zabadava ste dobili, zabadava i dajite. Prvo im, dakle, dade vlast, moć i silu, pa onda ih posla na delo. Za tako preveliko delo apostoli su morali dobiti i preveliku moć. A da su zaista dobili takvu moć, vidi se iza reči samoga Spasitelja: zabadava ste dobili. A još da bi pokazao apostolima, kako je prevelika i neodoljiva ta božanska moć, koja će vazda biti s njima, Gospod im naređuje, da bezbrižno idu na svoje delo, ne noseći sobom ni zlata ni srebra, ni hrane, ni dve haljine, ni torbe, niti obuće; da se ne srde, ako ih neko ne primi; da ne misle unapred, šta će odgovarati na sudovima. Pa pošto mu je dao potrebnu moć, i pošto im je objasnio dovoljnost te moći za sve potrebe i sve muke u životu, tek tada im je neskriveno izređao sve muke i sva stradanja, koja ih čekaju. Eto ja vas šaljem kao ovce među vukove. No opet ih po tom hrabri: Ne bojte se! Vama je i kosa na glavi sva izbrojana. Božja sila pomaže i vrapcima, a kamo li neće vama! I najzad, završuje Gospod odlučnim rečima, koje i čine današnje jevanđelje i koje jasno izražavaju, šta čeka one, koji datu im Božju moć na dobro upotrebe, a šta one, koji datu im moć ili nikako ne upotrebe ili pokušaju je na zlo upotrebiti:
A koji god prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim, koji je na nebesima. A ko se odreče mene pred ljudima, odrećiću se i ja njega pred Ocem svojim, koji je na nebesima. Prvo je nagrada dobrome i vernome vojniku, koji održi i izdrži; a drugo je kazna zlom i nevernom vojniku, koji se pokoleba, posumnja i preda neprijatelju. Zar može biti veće nagrade za jednoga čoveka nego da ga sam Gospod Hristos u carstvu nebeskom, pred Ocem nebeskim i pred bezbrojnim vojinstvom angela, prizna za Svoga? Da ga upiše u večnu knjigu živih; da ga venča slavom neiskazanom, i da ga stavi Sebi s desne strane na besmrtnom zboru nebeskom? I zar može biti veće kazne za jednog čoveka nego da ga se sam Gospod Hristos odreče, da mu kaže pred zborom svih angela i svih naroda a u prisustvu Oca Nebeskog: „Ja te ne poznajem; ti nisi Moj; ti ne postojiš u knjizi živih; idi od Mene!“ A da je neophodno potrebno javno priznavati i ispovediti ime Gospoda Isusa isto onako kao i srcem verovati u Njega, o tome govori apostol Pavle: ako priznaš ustima svojim, da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svome – bićeš spasen (Rim. 10, 9 – 10). To znači, da smo mi dužni i dušom i telom ispovediti Gospoda Isusa. Jer se čovek sastoji iz duše i tela, te je potrebno da ceo čovek ispovedi Onoga koji je došao da spase celoga čoveka.
Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan. Ovako čudne reči može ti reći samo Onaj, koji ima više zasluge za tvoj život, nego li tvoj zemaljski otac i majka. Ovako se usuđuje govoriti jedino Onaj, koji te više ljubi nego što te ljube otac i majka; Onaj koji ljubi i tvoga sina i tvoju kćer više nego što ih ti možeš ljubiti. Otac i majka rodili su te samo za ovaj trenutni život, a On te rađa za večni život; otac i majka rodili su te za muku i poniženje, a On te rađa za večnu radost i večnu slavu. I još, otac i majka uzimaju od Njega pa daju tebi. Otac i majka spremaju ti hranu, a On ti daje disanje. Šta je važnije – hrana ili disanje? Otac i majka kroje ti odelo, a On ti je skrojio srce. Šta je neophodnije odelo ili srce? On te je doveo u ovaj svet, otac i majka su kapija, kroz koju te je uveo. Ko je zaslužniji – onaj koji te vodi u neki grad ili kapija, kroz koju ulaziš u grad?
Naravno Gospod ne isključuje onu ljubav prema roditeljima i porodu, koju mi dugujemo svima svojim bližnjim, i koja nam je naređena jednom od dve glavne zapovesti Hristove. I sam je Gospod pokazao ljubav prema presvetoj Majci Svojoj čak i sa Krsta, ukazavši joj na Svoga najmilijeg apostola Jovana, kao na sina mesto Sebe. No On ono govori u vezi sa gonjenjima i stradanjima, koja predstoje Njegovim apostolima. Uplašiće se otac i majka; uplašiće se sin i ćerka, pa će reći apostolu Hristovom: odreci se Hrista, i živi mirno s nama, i ne idi iz svoga doma. Živi kao i ostali ljudi; mani se nove vere! Ona te može rastaviti od nas i dovesti do gubilišta. Pa šta da radimo mi onda? Mogu i nas mučiti glađu i šibanjem; mogu nas i pogubiti. Zar smo te mi zato rodili, reći će otac i majka, da zbog tebe trpimo gorčinu pod starost svoju? Zar si ti nas zato rodio, reći će sin i ćerka, da mi zbog tebe budemo porugani od naših vršnjaka i prezreni i gonjeni i, na kraju možda, i ubijeni? Ako nas voliš, ostavi se Hrista, pa živi tu s nama mirno i spokojno. – Eto, u takvim odlučujućim trenucima apostol će imati da reši: ko mu je preči, i koga više voli – Hrista ili svoje roditelje? Hrista ili decu svoju rođenu? Od toga rešenja zavisi sva njegova večnost, a i večnost njegove rodbine. Nikad u životu čovek ne će biti stavljen na strašnije raskršće; a ne može jednom nogom ići jednim putem a drugom drugim. Ne može čovek u takvom trenutku podeliti srce, nego ga mora dati jednoj ili drugoj strani. Pokloni li svoje srce Hristu, može pored sebe spasti i rodbinu svoju; pokloni li svoje srce ocu i majci i sinu i kćeri, pogubiće sigurno i sebe i njih. Jer se odrekao Hrista pred svetom, te će se i Hristos odreći njega na Strašnom Sudu pred Ocem nebeskim i pred svim vojinstvom angelskim i svetiteljskim. – (Sv. Isidor Pelusiot piše gradonačelniku Fileju, koji je bio žalostan, što nije postigao u društvu slavu, kakvu je želeo: „Slava u ovome životu beznačajnija je od paučine i ništavnija od snoviđenja; zato, uzdigni um svoj k prvobitnom, pa ćeš lako utišati žalost duše. Ko želi i jednu i drugu slavu, tome je nemoguće dostići obe. Moguće je dostići obe, kada ne zavolimo obe, no jednu, i to – nebesku. Zato, ako želiš slavu, zavoli božansku (nebesku), a za ovom neretko i sleduje i zemaljska slava“. Pisma, 5, 152). Da će ovaj odlučni trenutak biti težak, to je Gospod predočio apostolima rekavši: i neprijatelji čoveku postaće njegovi domaći, to jest njegova rodbina, koja će ga zadržavati više nego iko u svetu, da ne pođe za Hristom, i koji će ga najviše osuđivati u slučaju, ako pođe. Jer zaista ne vezuju nas za ovaj svet neprijatelji nego prijatelji, ne tuđinci nego srodnici. Da bi olakšao to razdvojenje od svoje familije i da bi umirio savest onih, koji bi hteli radi Njega da sve svoje ostave, Gospod im unapred reče, da ne brinu ništa kao što ni vrapci ne brinu. Neka se Njegovi sledbenici ne brinu, ko će im u njihovom odsustvu hraniti i odevati rodbinu. Hraniće ih i odevaće ih Onaj, koji hrani i odeva i vrapce. Bez volje i znanja Oca nebeskog ne može pasti na zemlju ni jedan vrabac. Kao da hoće Gospod da kaže: ni vašoj rodbini, kao ni vama, ne može se ništa dogoditi bez volje i znanja Oca nebeskog. I rodbini vašoj, kao i vama, i kosa na glavi sva je izbrojana. Zato ostavite ih i pođite za Mnom. Gle, i kad ste s njima, ne brinete vi o njima no Bog. Isto će tako brinuti Bog o njima i bez vas.
No otac i majka i sinovi i kćeri imaju ovde i jedan unutrašnji smisao. Pod ocem i majkom razumeju se i naši učitelji i duhovni vođi, koji u nama stvaraju svojom lažnom naukom duh protivan Hristu i Jevanđelju. To su naši duhovni roditelji. Oni nas uče zamaljskoj mudrosti, koja služi više telu nego duši, i koja nas odvaja od Hrista a vezuje ropski za zemlju. Dok još ne poznamo Hrista, mi gledamo na ove duhovne roditelje naše kao na idole; i bilo da ih lično slušamo bilo da njihove knjige čitamo, mi im poklanjamo srca svoja, ljubav svoju, poštovanje svoje, slavu i poklonjenje. Ko njih ljubi više nego Hrista, nije Hrista dostojan. – Pod sinovima i kćerima treba razumeti, po unutrašnjem smislu, naša dela, naše poslove, naša stvaranja, zidanja, pisanja i sve ostalo, čime se mi ponosimo kao proizvodom svoga uma ili svojih ruku. U tim proizvodima našim leži i srce naše, ljubav naša, ponos naš. No šta su svi ti naši proizvodi i sva ta dela naša prema Hristu? Kao oblaci dima prema suncu! Kao prašina vremena prema mermeru večnosti! Ko, dakle, njih ljubi više nego Hrista, nije Hrista dostojan.
Dalje govori Gospod: i koji ne uzme krsta svoga i ne pođe za mnom; nije mene dostojan. Pod krstom treba prvo razumeti ono što se u vezi s prethodnim rečima samo sobom nameće, to jest: razluku od oca i majke i sina i kćeri, od svoje rodbine, od svojih prijatelja i učitelja, i od svojih dela. Krst je bol, i rastanak je bol.
Dalje, pod krstom treba razumeti sva stradanja, muke i patnje, koje će jedan Hristov sledbenik sresti na svome putu. No sve je to neophodno za pravu ljubav, da je još više rasplamti; sve je to neminovno potrebno kao gorak lek za bolesnika, koji želi da ozdravi. Svaki sledbenik Hristov srešće se na svom put sa različitim stradanjima, mukama i patnjama, po tome će se i krstovi razlikovati. Zato Gospod i veli, da svak uzme krst svoj.
Dalje, pod krstom treba razumeti ne samo muku i bol, što spolja nailazi na čoveka, nego i unutrašnju muku i bol pri razluci sa samim sobom, sa svojim starim čovekom, sa svojim grešnim navikama i strastima, sa svojim telom. To je jedan od najtežih krstova, i on se ne može poneti bez pomoći Božje i prevelike ljubavi čoveka prema Hristu. No i taj se krst neizostavno mora uzeti na se. Jer govori Gospod dalje: koji čuva dušu svoju, izgubiće je, a koji izgubi dušu svoju mene radi, naći će je. To jest: ko brižno čuva svoju staru dušu, svu zamrljanu gresima i svu zaprašenu strastima, taj će je nesumnjivo izgubiti, pošto ništa prljavo i nečisto neće izaći pred lice Božje. A ko izgubi svoju staru dušu, ko se nje odrekne, ko nju odbaci Hrista radi, to jest, radi obnovljenja i preporođenja, radi novog čoveka i nove duše, naći će je, to jest naći će ovu novu dušu, sjajniju i bogatiju, sto puta sjajniju i bogatiju; isto onako kao što će sto puta više dobiti onaj ko se odrekne telesnog oca ili majke, braće ili sestara, žene ili dece.
Dalje, pod krstom treba razumeti časni Krst Hristov, časni i životvorni. Mi ne ostavljamo jedan krst zemaljski, niti ostavljamo jednu muku da je zamenimo drugom sličnom mukom. Mi primamo na sebe Krst Hristov, to jest muku i bol i stradanje radi očišćenja od greha, radi obnovljenja duše i radi života večnog. Evo šta apostol Pavle kaže o Krstu Gospodnjem: a ja Bože sačuvaj da se čim hvalim osim krstom Gospoda našeg Isusa Hrista, radi kojega razape se meni svet i ja svetu (Gal. 6, 14). Ko ponese Krst Hristov tome postaje svet mrtav i on mrtav svetu, – mrtav svetu ali živ Bogu. Da je ovaj Krst nekima ludost a nekima sablazan (I Kor. 1, 23) nije nikakvo čudo. Jer ljudi sa starom, grešnom dušom, zarobljeni ovim svetom i telesnim željama, ne mogu da razumeju nikakve muke, koje čovek ne podnosi radi neke dobiti ovde na zemlji, bilo u zdravlju, ili bogatstvu, ili časti i slavi. Međutim Krst Hristov označava muke i bolove, koji se podnose radi zdravlja i bogatstva duše, i radi časti i slave Hristove, koji je Car novoga carstva i jedina ljubav onih, koji Ga ispovedaju.
Tada odgovori Petar i reče mu: eto mi smo ostavili sve i za tobom idemo; šta će dakle biti nama? Ovo pitanje postavio je apostol Petar onom prilikom, kada je Gospod savetovao bogatoga mladića, koji je tražio život večni, da ide i proda sve svoje imanje i razda siromasima pa pođe za Njim, i kada se mladić ožalosti, jer beše vrlo bogat. Tada Petar postavi gornje pitanje, koje je Crkva dovela u vezu sa današnjim jevanđeljem zbog tesne duhovne veze jednog i drugog. Sveti Petar pita u ime svih apostola – šta će biti s njima. Eto, oni su ostavili sve: i domove svoje, i rodbinu svoju, i posao svoj, i pošli su za Njim.
A Isus reče im: zaista vam kažem, da ćete vi koji idete za mnom, u drugom rođenju, kad sedne sin čovečji na prestolu slave svoje, sešćete i vi na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena Izrailjevih. Na pitanje Petrovo Gospod odgovara svima apostolima – reče im. No tu je i Juda izdajnik među njima. Zar će i on sesti na presto? U to vreme Juda još nije bio izdao Hrista, i ako se možda izdaja već začela bila u srcu njegovom. Znajući unapred da će Ga Juda izdati, Gospod i govori uslovno i obazrivo. Pogledaj, kako Hristos ne kaže: vi svi, nego vi koji idete za mnom. Tim rečima izdajnik Juda je isključen, jer on je još donekle samo išao sa Hristom, ali nije išao za Hristom. Uskoro će se on odvojiti sasvim od Hrista i apostola, i na njegovo mesto doći će drugi, i na njegov presto sešće drugi.
Svojim vernim apostolima Gospod obećava ogromnu nagradu. Oni će biti sudije celom narodu izrailjskom, ne celom čovečanstvu, – jer On će biti jedini Sudija celom čovečanstvu, – nego narodu izrailjskom, iz koga su oni i ponikli. Taj narod će osuditi apostole u ovome životu, no apostoli će mu biti sudije na Strašnome Sudu, kada se svi narodi i svi ljudi budu delili na desno i na levo, i kada se jedni budu prizivali u večno blaženstvo a drugi u večnu muku. Tada, pri tom novom rođenju, dvanaest apostola će sesti s desne strane Gospoda na dvanaest prestola slave, i sudiće svom narodu, svojim sudijama u ovome životu. No njihov Sud neće biti sud osvete no sud pravde.
Ovo što je Gospod odgovorio apostolima tiče se isključivo apostola. No k ovome odgovoru On dodaje sada nešto što se tiče sviju vernih sledbenika Njegovih u svima vremenima:
I svaki koji ostavi kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena Moga radi, primiće sto puta onoliko, i dobiće život večni. Nisu li apostoli i svetitelji i u ovom svetu primili sto puta onoliko koliko su ostavili radi imena Hristovog? Ne dižu li se stotine i stotine hramova po kugli zemaljskoj, koji nose njihova imena? Ne stotine, nego zar stotine miliona ljudi i žena ne nazivaju njih svojim duhovnim ocima i duhovnom braćom? Božje obećanje, dato Avramu, ispunilo se doslovce i na svetiteljima Božjim: duhovni porod ovih uistinu je postao tako mnogobrojan kao zvezde na nebu i kao pesak na bregu morskome (Post. 22, 17). Zar svetiteljke, mučenice i device, nisu postale duhovnim majkama i duhovnim sestrama mnogim i mnogim vernim, koji su služeći se njihovim primerom pošli za Hristom? Zar apostoli i svetitelji nemaju i sada na zemlji, kao i kroz svu istoriju Hrišćanske Crkve, mnogobrojnu svoju duhovnu decu i svoje duhovne neveste? Ostavivši svoju kuću i svoju zemlju, zar nisu sve kuće verujućih postale njihovim kućama, i sva zemlja njihova njihovom zemljom? Ostavivši malo – čak i u samom početku njihove apostolske misije – svi su dobijali mnogo, i nisu bili siromašni i nisu oskudevali (Dela Ap. 4, 34). Duhovni porod mnogobrojniji je nego telesni porod. Duhovna dobit veća je nego telesna dobit. Zato Gospod i dodaje, da će svi oni dobiti povrh svega i život večni.
Po unutrašnjem smislu kuća označava staru, grešnu dušu; braća i sestre, otac, majka i žena označavaju zemaljske privezanosti naše duše; deca označavaju naša grešna dela, a zemlja označava sav čulni svet, zajedno sa našim telom. Ko sve to ostavi radi Hrista, dobiće sto puta više i bolje nego što je imao. I povrh svega život večni.
Broj sto upotrebljava Gospod zato što se tim brojem izražava punoća svih brojeva, te da time označi svu punoću darova, koje će verni primiti. Ne stotine nego stotine hiljada ljudi i žena ostavili su sve ono i dobili su sve ovo. Tima i takvima posvećena je današnja nedelja – Nedelja Svih Svetih. Neki svetitelji imaju svoje zasebne dane praznovanja u godini. To su samo najpoznatiji. No sem njih ima još ogroman broj svetitelja, koji su ostali skriveni za ljudske oči, no koji su ne manje poznati živome i sveznajućem Bogu. Oni čine pobedničku ili proslavljenu Crkvu Hristovu, i stoje u najtešnjoj vezi s nama, koji na zemlji činimo Crkvu borbenu, vojinstvenu. Kroz njih Gospod svetli kao sunce kroz zvezde. Jer oni su živi delovi tela Hristova (Ef. 5, 30). Oni su živi i moćni i bliski Bogu. No oni su isto tako bliski i nama. Neprestano gledaju oni život Crkve Božje na zemlji; netremice prate oni nas od rođenja do smrti; čuju naše molbe, znaju naše nevolje, pomažu nas svojom silom i svojim molitvama, koje se kao kad od tamjana uzdižu kroz visoke gore od angela ka prestolu Božjem (Otkrov. 8, 3-4). To su veliki mučenici i mučenice za Hrista, svetitelji i bogonosni oci, pastiri i učitelji Crkve, blagočestivi cari i carice, koji uzeše Crkvu Božju u zaštitu od gonitelja, ispovednici i pustinjaci, isposnici i otšelnici, stratilati i jurodivi – rečju, svi oni, kojima ljubav Hristova zaseni svaku drugu ljubav na zemlji, i koji radi imena Hristova ostaviše sve i pretrpeše sve do kraja, zbog čega i spaseni biše i spasoše i druge pored sebe. Oni i dan-danas pomažu nama, da se spasemo; jer u njima nema sebičnosti ni zavisti: oni se raduju da što veći broj ljudi i žena budu spaseni i dođu u onu slavu, u kojoj su oni. Svi oni verom pobediše. Svi oni ugasiše silu ognjenu, koja u vidu strasti sagoreva nemoćna bića ljudska. Mnogi od njih podnesoše ruganja i boj, i okove i tamnice, i najzad kamenjem pobijeni biše. A mnogi od njih, kojih sav svet ne beše dostojan, potucaše se od nemila do nedraga, po gorama i pećinama i rupama zemaljskim (Jevr. 11, 33-38). No ovaj je život ispit na delu, a nagrade se daju u onome svetu. Oni položiše ispit izvrsno, i sada pomažu i nama, da se i mi ne osramotimo, nego da položimo ispit slično njima, da bi u carstvu Božjem bili slični njima. Zaista je divan i čudan Bog u svetiteljima Svojim!
Ovu je nedelju Crkva posvetila Svim Svetim namerno kao prvu nedelju posle praznovanja Silaska Svetoga Duha radi naše pouke. Da se time mi poučimo, da su i svi svetitelji, kao i apostoli, pokazali se najvećim junacima u istoriji ljudskog roda ne toliko svojom snagom, koliko pomoću blagodatne sile Svetoga Duha. Božjim hlebom oni su hranjeni, Božjim Promislom snabdevani, Božjim oružjem oružani. Zato su mogli istrajati u borbi, sve pretrpeti i sve pobediti. (Sv. Makarije Veliki po opitu svome uči, da se čovek mora sam dugo vežbati u dobrodetelji, s velikim trudom i samoprinuđavanjem, i „najzad Gospod dolazi, u njemu prebiva, i on prebiva u Gospodu, i sam Gospod u njemu bez truda tvori Svoje sopstvene zapovesti, ispunjavajući ga duhovnim plodom“, Bes. 19). Kao i primer apostola tako i primer svih svetitelja jasno nam otkriva veliku i slatku istinu, da Bog ne šalje Svoje sluge u polje bez hrane, niti Svoje poslenike na njivu bez opreme, niti Svoje vojnike u boj bez oružja. Slava i hvala neka je za to Svevišnjem Gospodu, koji pobedom proslavi svetitelje Svoje i bi proslavljen kroz njih!
Ali će mnogi prvi biti poslednji i poslednji prvi. Ovim proročanskim rečima završuje Gospod Svoj govor apostolima. Ove reči su se i do danas ispunile, ali će se one tek na Strašnom Sudu u svoj punoći objaviti. Apostoli su smatrani za poslednje ljude u Izrailju, a fariseji i licemeri, koji su gonili apostole, za prve: postasmo kao smetlište sveta, po kojemu svi gaze do sad, piše jedan apostol (I Kor. 4, 13). No apostoli su postali prvi, a njihovi gonitelji poslednji i na nebu i na zemlji. Juda izdajnik bio je među prvima, no svojim bogoizdajstvom postao je poslednji. Mnogi svetitelji smatrani su za poslednje, pa su postali prvi, dok su njihovi mučitelji i prezritelji pali sa prvih mesta časti i slave ovoga sveta na poslednje mesto pred licem Božjim. A na Strašnome Sudu objaviće se i videće se. kako će mnogi i mnogi, koji se sada među nama smatraju za prve, otići na poslednja mesta a mnogi pak, koji sada u životu sebe smatraju, i od sveta se smatraju, za poslednje, uzdići se na prva mesta.
Ova izreka ima i svoj unutrašnji smisao. U svakome od nas postoji borba između nižeg i višeg čoveka. Kad ono što je nisko, gadno, grešno, strašno, caruje u nama, onda je niži čovek u nama prvi a viši poslednji. Ispovedi li čovek svoje grehe, pokaje li se, pričesti li se Živim Hristom, onda niži čovek u njemu pada sa prvoga na poslednje, a viši se uzdiže sa poslednjeg na prvo mesto. I obratno, kada krasota i blagoobraznost Hristova caruje u nama u smirenosti i poslušnosti prema Gospodu, u veri i u dobrim delima, onda je viši čovek prvi a niži poslednji. No biva, na žalost, da u takvom slučaju dobar i pobožan čovek postane suviše samouveren, a od te samouverenosti rađa se gordost, a od gordosti sva ostala zla, kao stepenice, uz koje se niži čovek uspuzava na prvo mesto a viši otiskuje na poslednje. I tako prvi postaje poslednji a poslednji prvi.
Zato je nužno bditi neprestano nad samim sobom, i nikad se ne pouzdati suviše u sebe, nego svu svoju nadu s molitvom polagati na Gospoda i na Njegovo pobedonosno oružje blagodatne sile. Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi moć daje (Filib. 4, 13), govori apostol Pavle. Recimo i mi tako: sve možemo, Gospode Svemoćni, kroz Tebe i kroz Tvoju uvek prisutnu moć u nama. Ništa sami od sebe ne možemo, osim greh činiti. Gladni smo bez Tebe, Domaćine naš. Goli smo bez Tebe, Oče naš. Nenaoružani i bezsilni smo bez Tebe Vojskovođo naš. A s Tobom imamo sve i možemo sve, pobedonosni Spasitelju naš. Blagodarni za sve, mi Ti se molimo: ne odstupi od nas i ne uskrati nam pomoć Tvoju do kraja života našeg. Slava neka je Tebi, Gospode Isuse, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *