OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA MESOPUSNA
Jevanđelje o Strašnom Sudu
 
Matej 25, 31-46. Zač.106.
 
Oni koji su brojem brojali i računom računali tvrde, da na zemlji ima jedna i po milijarda živih ljudi. Od ovih milijardu i po živih ljudi nijedan jedini vam ne zna, po svojoj pameti, reći šta će biti sa svetom na kraju vremena, i šta će biti s nama posle smrti. I sve one mnoge milijarde i milijarde ljudskih bića, koja su živela pre nas na zemlji, nisu znala ništa, po svojoj pameti, određeno i posigurno reći ma šta o kraju sveta i o onome što nas čeka posle smrti, – ma šta, što bi mi mogli umom i srcem i dušom usvojiti kao istinu. Život naš je kratak i broji se danima, a vreme je dugo i broji se stotinama i hiljadama godina. Ko se od nas može pružiti iz svoje teskobe do na krajeve vremena i videti poslednje događaje i saopštiti nam i reći: to i to će se dogoditi na poslednjoj ivici vremena, to i to sa svetom, a to i to sa vama ljudima? Niko. Vaistinu niko od svih živih ljudi, osim onoga ko bi nas uverio, da je on ušao u um Stvoritelja sveta i ljudi i video ceo plan stvaranja, i da je bio živ i svestan pre početka sveta, kao i da može da vidi jasno kraj vremena i sve one događaje, koje će obeležiti taj kraj. Ima li takvoga čoveka meću milijardu i po sada živećih ljudi? I je li ga bilo od početka sveta do sada? Ne, niti ima, niti ga je bilo. Bilo je vidovitih ljudi i proroka, koji su, ne po svojoj pameti no po Božjem otkrovenju, izrekli ponešto, ponešto, kratko i isprekidano, o onome što će na kraju biti, i ne toliko s namerom da opišu tačno kraj sveta, koliko da svojim viđenjima, po propisu Božjem opomenu ljude, da se vrate sa puta bezakonja, da se pokaju, i da više misle o onome sudbonosnome što će doći, nego li o sitnome i prolaznome što im kao oblak zaklanja ognjeviti i strašni događaj, kojim će se završiti i sav život ljudski na zemlji, i postojanje sveta, i tok zvezda, i dani i noći, i sve što se pruža u prostranstvu, i sve što biva u vremenu.Samo Jedan Jedini kazao nam je jasno i određeno u glavnome o svemu onome, što se ima dogoditi na kraju vremena. To je Gospod Isus Hristos. Ma ko da je rekao ono što je On rekao o kraju sveta, mi mu ne bi verovali, ma on bio i najveći mudrac svetski. Ako bi govorio po svojoj ljudskoj pameti, a ne po dokazanom otkrovenju Božjem,
mi mu ne bi verovali. Jer ljudska pamet i ljudska logika, ma koliko velike bile, suviše su majušne, da mogu dosegnuti do početka i do kraja sveta. No uzalud sva naša pamet gde treba viđenje. Nama treba vidovit čovek, koji vidi – i to vidi jasno kao što mi vidimo sunce – sav svet skroz od početka do kraja, i sam početak i kraj. Takav je samo jedan bio. I to je Gospod Isus Hristos. Njemu
jedinome mi možemo i moramo verovati, kad nam kaže,šta će se desiti na posletku. Jer sve što je On prorekao, dogodilo se; dogodilo se sve što je prorekao i pojedinim ličnostima kao Petru i Judi i ostalim apostolima; i pojedinim narodima kao Jevrejima; i pojedinim mestima kao Jerusalimu, Kapernaumu, Vitsaidi i Horazinu; i Crkvi Božjoj, na Njegovoj krvi zasnovanoj. Još samo nisu se ispunila Njegova proročanstva o događajima pred sam kraj sveta i proročanstvo o samom kraju sveta i o Strašnom Sudu. No ko ima oči da vidi, može jasno da vidi, da su u svetu već u naše vreme otpočeli oni događaji, koji su od Njega predskazani kao znamenja bliskog kraja sveta. Nisu li se javili mnogi usrećitelji ljudi, koji žele da zamene sobom Hrista i svojom naukom nauku Hristovu? Nije li ustao narod na narod i carstvo na carstvo? Ne drhti li zemlja, kao i naša srca, od mnogih ratova i revolucija po celoj našoj planeti? Ne izdaju li mnogi Hrista, i ne beže li mnogi od Njegove Crkve? Nije li se umnožilo bezakonje, i nije li ljubav mnogih ohladnela? Nije li propovedano već Jevanđelje Carstva Hristova po svemu svetu za svedočanstvo svima narodima (Mat, 24, 3-14)? Istina je, da još nije došlo ono što je najgore, no ono dolazi nezadržano i žurno. Istina je, da se još nije javio antihrist, no njegovi proroci i preteče hode već po svima narodima. Istina je, da još nije došao vrhunac nevolje, kakve nije bilo od postanja sveta, niti ropac neizdržljivi, no taj vrhunac pomalja se već na vidiku pred očima sviju duhovnih ljudi, koji čekaju dolazak Gospoda. Istina je, da još sunce nije pomrčalo, niti je mesec izgubio svetlost svoju, niti su zvezde s neba spale, no kada se to bude desilo, onda niti će se o tome više moći pisati ni govoriti. Ljudska srca biće ispunjena strahom i trepetom, ljudski jezik će se zamrznuti, i ljudske oči piljiće u strahovitu tamu, u zemlju bez dana i u nebo bez zvezda. Najedanput u toj tami pojaviće se znak od severa do juga takvim sjajem, kakvim nikad sunce nad našim glavama nije moglo blesnuti. I tad će ugledati svi ljudi na zemlji Gospoda Isusa Hrista gde ide na oblacima nebeskim sa silom i slavom velikom. I zatrubiće vojske angelske, i sabraće se pred Njim svi narodi zemni, zatrubiće na zbor, kakav nije bio od početka sveta, i na Sud, koji se ponavlja.
No o svima ovim znacima i događajima, koji će se zbiti pred kraj sveta i na kraju vremena, govori se na drugom mestu u Svetom Jevanđelju. Današnje jevanđelje pak, opisuje nam poslednji obračun između vremena i večnosti, između neba i zemlje, između Boga i ljudi. Opisuje nam Strašni Sud i tok njegov, dan gneva Gospodnjeg (Sof. 2, 2). Opisuje nam onaj strahoviti trenutak – najradosniji za pravednike – kad milost Božja bude ustupila reč pravdi Božjoj. Kad bude bilo dockan za dobra dela, i dockan za kajanje! Kad jauk neće više nalaziti odziva, i kad suze neće više kapati na ruke angela.
A kad dođe Sin Čovečji u slavi Svojoj i svi sveti angeli s Njime, onda će sesti na prestolu slave Svoje. Kao što se u priči o bludnom sinu Bog naziva čovekom, tako se i ovde Hristos naziva Sinom Čovečjim. To je On, i niko drugi do On. Kada On dođe po drugi put u svet, On neće više doći nečujno i u poniženju, kao što je došao prvi put, nego javno i u slavi velikoj. Pod tom slavom razume se prvo ona slava, koju je Hristos imao u večnosti pre početka sveta (Jov. 17, 5), a drugo slava Pobedioca nad Satanom, nad starim svetom i smrću. No On ne dolazi sam no sa svima svetim angelima, kojih je broj beskonačan; a dolazi s njima zato što su i oni, kao sluge Njegove i vojnici, učestvovali kako u borbi protiv zla tako i u pobedi nad zlom. Njegova je radost, da i slavu Svoju podeli s njima. A da bi se pokazala uzvišenost ovoga događaja naročito se naglašava, da će sa Gospodom doći svi angeli. Nigde se nijedan događaj
više ne spominje, pri kome učestvuju svi Božji angeli. Uvek su se oni pojavljivali u manjem ili većem broju, no na Strašnom Sudu svi će se oni pojaviti okupljeni oko Cara slave. Presto slave gledali su mnogi raniji i docniji tajnovidci (Is. 6, 1; Dan. 7, 9; Otkrov. 4, 2; 20, 4).
Pod tim prestolom razumeju se sile nebeske, na kojima sedi Gospod. To je presto slave i pobede, na kome sedi Otac nebesni, i na koji je seo i Hristos Gospod posle pobede (Otkrov. 3, 21). O, kako će biti veličanstven dolazak Gospoda i s kako čudnim i strašnim pojavama skopčan! Vidoviti prorok Isaija proriče: Gle, Gospod će doći s ognjem, i kola će mu biti kao vetar (Is. 66, 15); Danilo gleda pri tom dolasku gde reka ognjena izlazaše i tecijaše ispred Njega, hilmde hiljada služahu mu, i deset hilmda po deset hiljada stajahu pred Njim; Sud otpoče, i knjige se otvoriše (Dan. 7, 20).
A kada Gospod dođe u slavi i sedne na presto, tada će se sabrati pred Njim svi narodi, i razlučiće ih između sebe kao pastir, što razlučuje ovce od jaraca. I postaviće ovce s desne strane a jarce s leve. Mnoge Svete Oce zanimalo je pitanje, na kom će mestu Hristos suditi narodima. Pa pozivajući se na proroka Joila izražavali su se, da će Sud biti u dolini Josafatovoj, tamo gde je negda car Josafat, bez borbe i oružja, pobedio Moavićane i Amonićane tako, da ni jedan jedini neprijatelj nije živ izmakao (II Dnevnik. 20-). A prorok Joil govori: neka se podignu i dođu narodi u dolinu Josafatovu, jer ću onde sesti da sudim svima narodima unaokolo… (Joil, 3, 11). Možda će se nad tom dolinom izvijati presto Cara slave; no nema te doline na zemlji, gde se mogu skupiti svi narodi i svi ljudi, živi i mrtvi, od postanja do kraja sveta, milijarde i milijarde i milijarde. Sva površina zemlje, zajedno sa svima morima, ne bi bila dovoljna, da na njoj stanu, čovek uz čoveka, sva ljudska bića, što su ikad živela na zemlji. Jer da je to samo zbor duša, onda bi se moglo i razumeti, da se sve mogu smestiti u Josafatovu dolinu, ali pošto će to biti ljudi u telima – jer će i mrtvi ustati u telima – to treba proročke reči razumeti u prenosnom smislu. Josafatova dolina je cela zemlja, od istoka do zapada; pa kao što je negda Bog u Josafatovoj dolini pokazao Svoju moć i sud, tako će u poslednji dan pokazati On istu taku moć i sud nad celim ljudskim rodom.
I razlučiće ih između sebe. U jednom trenuću oka svi sakupljeni ljudi biće razlučeni na dve strane, na levo i na desno, kao magnetskom neodoljivom silom. Tako. da niko od onih što pripadaju levoj strani neće moći krenuti na desno, niti će iko od onih što pripadaju desnoj strani moći krenuti na levo. Kao kad pastir vikne. i ovce idu na jednu stranu, a koze na drugu.
Tada će reći Car onima što Mu stoje s desne strane: Hodite blagosloveni Oca Mojega; primite carstvo koje vam je pripravljeno od postanja sveta. U početku Hristos naziva Sebe Sinom Čovečjim, to jest Sinom Božjim, a ovde On naziva Sebe Carem. Jer Njemu se dade carstvo i sila i slava. Hodite blagosloveni Oca Mojega. Blago onima, koje Hristos nazove blagoslovenima! Jer blagoslov Božji sadrži u sebi sva blaga i sve radosti i miline nebeske. Zašto Gospod ne kaže: blagosloveni Moji nego blagosloveni Oca Mojega? Jer On je jedini Sin Božji, Jedinorodni i nestvoreni, od večnosti u večnost, a pravednici su po blagoslovu Božjem usinovljeni i tako postali kao braća Hristova. Gospod priziva pravednike, da prime carstvo, koje je za njih pripravljeno od postanja sveta. To znači, da je Bog još pre stvorenja čoveka pripravio carstvo za čoveka. Pre nego je sazdao Adama, sve je već bilo prigotovljeno za njegov rajski život. Jedno celo carstvo blistalo se u sjaju, i samo je čekalo cara. Tada je Bog uveo Adama u to carstvo, i carstvo je bilo potpuno. Tako i za sve pravednike Bog je prigotovio od početka carstvo koje samo čeka na svoje careve, na čelu kojih će stajati sam Car Hristos.
Prizvavši pravednike u carstvo, Sudija odmah objašnjava, zašto im daje carstvo –
]er ogladneh, i daste mi da jedem; ožedneh, i napojiste me; gost bejah, i primiste me; go bejah, i odenuste me; bolestan bejah, i obiđoste me; u tamnici bejah, i dođoste k meni. Na ovo divno objašnjenje pravednici sa snebivanjem i krotošću pitaju Cara, kada Ga to oni videše gladna i žedna i gola i bolesna, i kada Mu to oni sve učiniše? Našto Car opet divno odgovara: zaista vam kažem: kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste.
U ovome celom objašnjenju ima dva smisla, jedan spoljašnji a drugi unutrašnji. Spoljašnji smisao jasan je svakome. Ko nahrani gladna čoveka, nahranio je Gospoda. Ko napoji žedna, napojio je Gospoda. Ko odene gola, odenuo je Gospoda. Ko primi stranca kao gosta, primio je Gospoda. Ko obiđe bolesna i nevoljna ili sužnja u tamnici, obišao je Gospoda. Jer je rečeno i u Starom zavetu: Gospodu pozajima ko poklanja siromahu, i platiće mu (Gospod) za dobro njegovo (Priče 19, 17). Jer kroz one. koji ištu pomoći naše, Gospod kuša srca naša. Bog ništa ne potrebuje za Sebe od nas; Njemu ništa ne treba. Ne može biti gladan Onaj koji je stvorio hleb; niti žedan Onaj koji je stvorio vodu; niti go Onaj koji je odenuo sva stvorenja Svoja; niti bolestan Onaj koji je izvor zdravlja; Niti sužanj Onaj koji je Gospod nad gospodarima. No On traži od nas milostinju, da bi kroz to omekšao i oblagorodio srca naša. Bog može po svemoći Svojoj odjednom učiniti sve ljude bogatim i sitim i odevenim i zadovoljnim. No On popušta glad, i žeđ, i bolest, i muku, i sirotinju na ljude iz dva razloga: prvo, da bi oni, što sve to trpe, kroz trpljenje omekšali i oblagorodili srca svoja i setili se Boga, i pripali k Njemu s verom i molitvom; a drugo, da bi oni, što ne trpe, bogati i siti, odeveni i zdravi, moćni i slobodni, videli bedu čoveka i milostinjom omekšali i oblagorodili srca svoja; i da bi u tuđem stradanju osetili svoje stradanje, u tuđem poniženju svoje poniženje, te tako razumeli bratstvo i jedinstvo svih ljudi na zemlji kroz živoga Boga, Tvorca i Promislitelja svih i svega na zemlji. Milosti hoće od nas Gospod, milosti iznad svega drugog. Jer On zna, da je milost put i metod vraćanja čoveka veri u Boga, nadi u Boga, i ljubavi prema Bogu.
Ovo je spoljašnji smisao. A unutrašnji smisao odnosi se na Hrista u nama samima. U svakoj svetloj misli uma našeg, u svakom plemenitom osećaju srca našeg, i u svakoj blagorodnoj težnji duše naše ka ostvarenju dobra projavljuje se Hristos u nama silom Duha Svetoga. Sve te svetle misli, plemenite osećaje i blagorodne težnje On naziva malom, ili najmanjom, braćom Svojom. On ih tako naziva zato, što su oni u nama u neznatnoj manjini prema ogromnom polju svetskog taloga i zla u nama. Ako um naš gladni za Bogom, i mi ga nahranimo, nahranili smo Hrista u sebi; ako li je srce naše golo od svake dobrote i plemenitosti Božje, i mi ga odenemo, odenuli smo Hrista u sebi; ako li je duša naša bolesna i u tamnici našeg zlog bića, naših zlih dela, i mi je se setimo i obiđemo, obišli smo Hrista u sebi. Jednom rečju, ako onaj drugi čovek u nama, koji je negda zauzimao prvenstvo i koji predstavlja pravednika, potištenog i poniženog od zlog čoveka u nama, ili grešnika, i mi mu damo zaštite, zaštitili smo Hrista u sebi. Malen je premalen taj pravednik u nama, golem je pregolem taj grešnik u nama. No onaj pravednik u nama jeste maleni brat Hristov, a ovaj grešnik u nama jeste golijatski protivnik Hristov. Ako, dakle, zaštitimo pravednika u sebi, ako mu damo slobodu, ako ga ojačamo i izvedemo na svetlost, ako ga uzdignemo iznad grešnika, tako da on zavlada potpuno nad grešnikom; da bi mogli reći kao apostol Pavle: Ne živim ja nego Hristos živi u meni – onda ćemo i mi biti nazvani blagoslovenim, i čućemo reči Cara na Strašnom Sudu: hodite, primite carstvo, koje vam je pripravljeno od postanja sveta.
A onima s leve strane reći će Sudija: idite od mene prokleti u oganj večni pripravljen đavolu i angelima njegovim. Strahovit sud, ali pravedan sud! Dokle Car priziva pravedne k sebi i daje im carstvo, dotle grešne tera od Sebe i šalje ih u oganj večni („Ako ikad dođe kraj večnoj muci, to sleduje, da će i večnom životu doći kraj. No kako se ovo ne može ni pomisliti u pogledu večnoga života, to kako se može pomišljati o kraju večnog mučenja?“ Vasilije Veliki: Slovo 14, o Strašnom Sudu), u grozno društvo đavola i njegovih slugu. Vrlo je važno to što Gospod ne kaže, da je za grešne pripravljen oganj večni od postanja sveta, kao što je kazao pravednim, da je za njih carstvo, pripravljeno od postanja sveta. Šta ovo znači? Sasvim je jasno, da je Bog pripravio oganj večni samo za đavola i njegove angele, a da je za sve ljude pripravio carstvo od postanja sveta. Jer Bog hoće da se svi ljudi spasu (I Tim. 2, 4; sravni Mat. 18, 14; Jov. 3, 16; II Petr. 3, 9; Is. 45, 22), i da nijedan ne pogine. Prema tome Bog nije odredio ljude za pogibao nego za spasenje, niti im je namenio unapred oganj đavolski nego carstvo Svoje i samo carstvo Svoje. Jasno je iz ovoga, da pogrešno misle oni, koji govore za grešnika: suđeno mu je da bude grešnik! Jer ako mu je suđeno da bude grešnik, to mu zaista nije suđeno od Boga nego od njega samoga. Da mu pak nije suđeno to od Boga, vidi se iz toga, što Bog nije unapred odredio nikakvo mučilište za ljude nego samo za đavola. Zato na Strašnome Sudu pravedni Sudija neće imati kuda da pošalje grešnike do u mračno obitalište đavola. A da je pravedno, što ih Sudija tamo šalje, jasno je iz toga, što su oni za života na zemlji sasvim otpali od Boga i stavili se u službu đavolu.
Izrekavši osudu grešnicima na levoj strani Car im odmah objašnjava, zašto su prokleti, i zašto ih šalje u oganj večni. Jer ogladneh, i ne dadoste mi da jedem; ožedneh, i ne napojiste me; gost bejah, i ne primiste me; go bejah, i ne odenuste me, bolestan i u tamnici bejah, i ne obiđoste me. Ne učiniše, dakle, ništa od svega onoga što pravednici na desnoj strani učiniše. Saslušavši ove reči od Cara grešnici pitaju kao i pravednici: Gospode, kad te videsmo gladna ili žedna? Odgovara Gospod: kad ne učiniste jednome od ove moje najmanje braće, ni meni ne učiniste.
Celo ovo objašnjenje, koje Car daje grešnicima, ima isto onako dva smisla, spoljašnji i unutrašnji, kao god i u prvom slučaju, kod pravednika. Grešnici su bili mračna uma, tvrda srca i zlonamerne duše u odnosu prema gladnoj i žednoj i goloj i bolesnoj i sužnoj braći svojoj na zemlji. Oni nisu mogli prozreti svojim odebljanim umom, da kroz bednike i stradalnike ovoga sveta njih sam Hristos oslovljava za milost. Njihovo tvrdo srce nisu mogle omekšati tuđe suze. Niti je primer Hrista i Njegovih svetitelja mogao okrenuti njihovu zlonamernu dušu, da za dobrom teži i dobro čini. Pa kako su nemilostivi bili prema Hristu u braći svojoj, tako su nemilostivi bili prema Hristu u samim sebi. Svaku svetlu misao u sebi oni su namerno ugušivali i zamenjivali je mislima bludnim i bogohulnim; svaki plemeniti osećaj u srcu svome, čim bi se začeo, čupali su iz korena i zamenjivali nemilošću, požudom i sebičnošću; svaku težnju duše da učini neko dobro, sledujući zakonu Božjem, oni su brzo i grubo suzbijali, i na mesto nje izazivali i podržavali težnju, da čine zlo ljudima i greh i uvredu Bogu. I tako je najmanji brat Hristov u njima, to jest pravednik u njima, bio raspet i ubijen i sahranjen, a odnegovani mračni Golijat, to jest nepravednik u njima, ili sam đavo, ostao kao pobedilac na bojištu. Kuda će Bog s takvima? Može li primiti u Svoje carstvo one, koji su sasvim izgnali Božje carstvo iz sebe? Može li prizvati k Sebi one,koji su iskorenili u sebi svako srodstvo s Bogom, i koji su se objavili i javno pred svetom i tajno u srcu svome kao neprijatelji Hristovi a sluge đavolske? Ne; po svome slobodnom izboru oni su postali sluge đavola, i Sudija na Strašnom Sudu upućuje ih u ono društvo, u koje su se oni već za života otvoreno upisali – u oganj večni pripravljen za đavola i sluge njegove. I odmah zatim završuje se taj najveći i najkraći proces u celoj istoriji stvorenoga sveta.
Ovi (grešnici) će otići u muku večnu, a pravednici u život večni. Život i muka ovde se protivstavljaju. Gde je život tu nema muke, gde je muka tu nema života. I zaista punoća života isključuje muku. Carstvo nebesko predstavlja punoću života, dok obitalište đavola predstavlja muku, i samo muku, bez života, koji je od Boga. Mi vidimo i u ovom zemaljskom životu, kako je duša grešna čoveka, koji ima u sebi malo života, to jest malo Boga, ispunjena mnogo većim mučenjem nego li duša pravednika, koji ima u sebi više života, to jest više Boga. Kao što je rečeno još u staroj mudrosti: bezbožnik se muči svega veka svoga;.. strah mu zuji u ušima; .. ne veruje da će se vratiti iz tame, od svuda priviđa mač;.. tuga i nevolja straše ga, i navaljuju na nj kao car gotov na boj. Jer je zamahnuo na Boga rukom svojom (Jov. 15, 20-25). Tako je, dakle i ovo vreme na zemlji teško mučenje za grešnika. I najmanju muku u ovom životu grešnik teže podnosi nego li pravednik. Jer samo onaj, ko ima života u sebi, može da podnese muku, da prezre stradanje, da pobedi svu zlobu sveta i da se raduje. Život i radost nerazdvojni su. Zato sam Hristos govori pravednicima, koje svet sramoti i progoni i kleveta: raoujte se i veselite se (Mat. 5, 11)!
No sav ovaj zemni život naš daleka je sen pravoga i punoga života u carstvu Božjem, kao što je i sva muka na zemlji samo daleka sen jezovite muke grešnika u paklu. („Upitaše nekog velikog starca: kako, oče, tako strpljivo podnosiš toliki trud? Odgovori starac: sav moj životni trud nije ravan ni jednome danu muke (u onome svetu)“, Alfavitni Paterik). Život na zemlji – ma koliko da je uzvišen – ipak je pomešan s mukom, jer ovde nema punoće života, kao što je i muka na zemlji – ma koliko ona da je velika – ipak pomešana sa životom. No na Strašnom Sudu odeliće se život od muke, i život će biti život, a muka će biti muka. I jedno i drugo biće večno, svako za sebe. Kolika je ta večnost, to naš ljudski um ne može shvatiti. Onaj ko se bude naslađivao jedan minut gledanjem lica Božjega, činiće mu se kao naslada od hiljade godina; i onaj ko se bude jedan minut mučio s đavolima u paklu, činiće mu se kao mučenje od hiljade godina. Jer neće više biti vremena, koje je nama poznato, ni dana ni noći, nego će biti sve jeoan dan, koji je poznat Gospodu (Zahar. 14, 7; Otkr. 22, 5). Niti će biti drugog sunca osim Boga. Niti će biti izlaska i zalaska sunca, da bi se večnost mogla po tome računati kao što se sada vreme računa. Nego će blaženi pravednici računati večnost po radosti svojoj, a mučeni grešnici po muci svojoj.
Eto, tako je opisao Gospod Isus Hristos poslednji i najveći događaj, koji će se desiti u vremenu, na ivici vremena i večnosti. I mi verujemo, da će se sve ovo doslovce ovako dogoditi, jedno zato, što su se i sva druga mnogobrojna predskazanja Hristova zbila doslovce, a drugo zato, što je On najveći naš prijatelj i jedini istinski Čovekoljubac, preispunjen ljubavlju prema ljudima. A u savršenoj ljubavi nema ni neistine ni zablude. Savršena ljubav sadrži savršenu istinu. Da se sve to neće dogoditi, On nam ne bi ni rekao. No On je to rekao, i to će se sve tako i dogoditi. A On nam nije to rekao da pokaže Svoje znanje pred ljudima. Ne; On nije tražio slave ljudske (Jov. 5, 41). On je to sve rekao radi našeg spasenja. Svak ko ima razuma i ko ispoveda Hrista Gospoda može uvideti, da mu je nužno ovo znati, da bi se mogao spasti. Jer Gospod nije učinio nijedno delo, niti je izrekao ijednu reč, niti je dozvolio da Mu se dogodi ijedan događaj u zemnom životu, koji ne bi služio našem spasenju.
Zato budimo razumni i trezveni, te držimo neprestano pred očima duhovnim sliku Strašnoga Suda. Ta slika mnoge je grešnike već povratila sa puta propasti na put spasenja. Vreme je naše kratko, i kad istekne – nema više pokajanja. Svojim životom za ovo kratko vreme mi moramo da odlučimo nešto sudbonosno za našu večnost: da li ćemo stati s desne ili s leve strane Cara slave. Bog nam je zadao lak i kratak zadatak, no nagrada i kazna je ogromna, i prevazilazi svaki opis jezikom ljudskim.
Zato ne dangubimo ni s jednim danom; jer svaki dan može da bude poslednji i odlučujući; svaki dan može da donese propast ovome svetu i svanuće onoga Dana željenoga. („Napisano je: iže voshoščet drug biti miru, vrag Božij bivajet (Jak. 5, 4). Sledstveno: ko se ne raduje približenju kraja sveta, taj dokazuje, da je on prijatelj ovoga poslednjega, a kroz to neprijatelj Božji. No neka je daleko i pomisao takva od verujućih, neka je daleko od onih, koji verom znaju, da postoji drugi život, i koji ga istinski ljube. Jer žaliti zbog propasti sveta svojstveno je onima, koji su korene srca svoga usadili u ljubav prema svetu; onima, koji ne žele budućeg života, i koji čak ne veruju u njegovo postojanje. Sv. Grig. Dvojeslov: Bes. na Evang. knj. I, bes I: o znacima kraja sveta). Da se ne postidimo na Dan Gneva Gospodnjega, ni pred Gospodom, ni pred vojskama Njegovih svetih angela, ni pred mnogim milijardama pravednika i svetitelja. Da ne budemo odvojeni za navek od Gospoda, i od angela Njegovih, i od pravednika Njegovih, i od naših srodnika i prijatelja, koji budu bili na desnoj strani. Nego da sa celom bezbrojnom i lučezarnom vojskom angela i pravednika zapevamo pesmu radosti i pobede: svjat, svjat, svjat Gospod Savaot! Aliluja! I da zajedno sa celom vojskom nebeskom proslavljamo Spasitelja našeg, Gospoda Sina, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojicu jednobitnu i nerazdelnu kroza svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *