OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA BLUDNOG SINA
Jevanđelje o bludnom sinu
 
Luka 15, 11-32. Zač. 79.
 
Beskrajna ljubav Božja prema ljudima pokazuje se u prevelikom strpljenju, u prevelikom praštanju i u prevelikoj radosti. Takva ljubav može se upodobiti na zemlji samo ljubavi materinskoj. Ko ima veće strpljenje prema ma kom živom stvoru na zemlji nego majka prema svome detetu? Čije praštanje nadmaša majčino praštanje? Koje oči plaču tako od radosti nad popravljenim grešnikom kao oči majke nad popravljenim detetom svojim? Materinsku ljubav na zemlji, od kad zemlja postoji, nadmašio je samo Gospod Isus Hristos Svojom ljubavlju prema rodu ljudskom. Njegovo strpljenje išlo je do strašnih muka na krstu; Njegovo praštanje izlivalo se iz srca i usta Njegovih čak i sa samoga Krsta; Njegova radost prema pokajanim bila je jedina radost, koja je ozarivala mučeničku Mu dušu kroz ceo život na zemlji. Samo ljubav božanska nadmaša ljubav materinsku. Samo nas Bog voli više nego majka; samo On više ima strpljenja prema, nama, nego majka; samo nam On prašta više nego majka, i samo se On raduje našoj popravci više nego majka.
Ko nema strpljenja s nama kad grešimo, ne voli nas. Ne voli nas ni onaj, ko nam ne prašta, kad se kajemo za grehe. A najmanje nas voli onaj, ko se ne raduje našoj popravci.
Strpljenje, praštanje i radost tri su glavne osobine Božanske ljubavi. To su osobine i svake prave ljubavi – ako uopšte ima kakve druge ljubavi sem Božanske! Bez ove tri osobine ljubav nije ljubav. I ako ma šta drugo nazoveš ljubavlju, činiš toliko isto kao kad bi kozu ili svinju nazvao ovcom.
U priči o bludnom sinu Gospod Isus je izneo pred nas sliku prave, božanske ljubavi u tako jasnim bojama, da ona živo treperi pred nama kao ovaj svet kad ga posle
noćne tame sunce obasja. Dve hiljade godina ne otiru se boje sa te slike, niti će se ikada otreti dokle traju ljudi na zemlji i ljubav Božja prema ljudima. Naprotiv, što god su ljudi grešniji, sve življa izgleda ta slika, sve jasnija i sve novija.
Jedan čovek imaše dva sina. I reče mlađi od njih ocu: Oče, daj mi deo od imanja što pripada meni. I otac im podeli imanje. Šta ima prostije od ovog dramatičnog početka priče? A kakva se sudbina skriva pod tom prostotom! Pod imenom čoveka skriva se Bog, a pod imenom dva sina skrivaju se: čovek pravedan i čovek grešan, ili – svi pravednici i svi grešnici. Čovek pravedan stariji je od čoveka grešna; jer Bog u početku stvori čoveka pravedna, koji se po tom sam stvori čovekom grešnim. Grešnik traži deobu, i deobu od Boga i deobu od brata pravednika.
Još se pod dva sina razume dvojstvo prirode u jednom istom čoveku, jedna priroda koja žedni za Bogom i druga koja tegli ka grehu. Jedna priroda goni čoveka da živi po zakonu Božjem po zakonu uma, kako apostol govori, a druga po zakonu tela (Rimlj. 7. 22-23). Duhovan čovek i telesan čovek – to su dva čoveka u jednom istom čoveku. Duhovan čovek ne može da zamisli svoj život odeljen od Boga, dok telesan čovek nalazi, da njegov život počinje tek sa deobom od Boga. Duhovan čovek je stariji, telesan mlađi. I po samom postanku duhovan čovek je stariji, jer se veli, da je prvo Bog rekao: da stvorimo čoveka po svome obličju (Post. 1, 26), a obličje Božje je duhovne prirode a ne telesne – a po tom sazdao čovečje telo od prašine (2, 7), u koje je udahnuo prethodno stvoreno obličje Svoje, tj. duhovna čoveka. Naravno, da telo ljudsko kako ga je Bog stvorio, mada prašina, nije bilo ni po čem grešno. No njime je čovek naveden na greh. I Eva je bila mlađa od Adama. Ona je stvorena iz tela Adamova, i kroz želju svoga tela prekršila je Božju zapovest i pala u iskušenje, i padom svojim odelila se od Boga, a umom svojim otišla u daleku zemlju – carstvo satansko.
Daj mi deo od imanja što pripada meni. Tako govori grešnik Bogu. A šta pripada čoveku, što ne pripada Bogu? Prašina; ništa drugo osim prašine. Istina, prašinu je Bog stvorio, no prašina ne pripada biću Božjem. I zato čovek može samo prašinu nazvati svojom; sve ostalo je Božje, sve ostalo pripada Bogu. Dok je čovek neodeljen od Boga, sve što je Božje i njegovo je. Kao što i kaže Bog: sine, sve moje tvoje je. Kao što i čovek u tom slučaju može kazati: sve što ima Otac moje je (Jov. 16. 15). No kad čovek želi da se odeli od Boga, i kad zatraži svoj deo od neizmernog imanja Božjeg, Bog mu može dati ništa, i opet da bude pravedan. Jer čovek je bez Boga ništa, i njegovo je sve imanje – ništa. A kad mu Bog da prašinu, to jest samo telo bez duha, bez duše i bez ikakvih duhovnih darova, dao mu je ipak nešto više nego što je čovekovo; i to mu je dao ne po pravdi nego po milosti. Ali kako je milost Božja nesravnjeno veća od milosti majčine prema svome detetu, to Bog daje Svome grešnome sinu i još nešto više od prašine. Naime, pored tela ostavlja mu dušu u telu, kao što je kod životinja, i povrh svega ostavlja mu nešto malo od duhovnih darova: nešto malo razuma, savesti čežnje za dobrom, samo jednu iskru koliko da ga ne pusti sasvim kao životinju među životinje.
I Otac im podeli imanje. Stariji sin ostade s ocem, da i dalje uživa sve očevo imanje, a mlađi sin za malo dana posle toga pokupi sve svoje i ode u daljnu zemlju, i tamo rastoči imanje svoje živeći bludno. Da se pod ovim rečima za malo dana ne skriva tajna kratkovremenog prebivanja Adama u Raju? Učinivši greh Adam je samim tim tražio i dobio deobu od Boga. Odvojivši se od Boga, on je video nagotu svoju, to jest video je da je ništa bez Boga. I Bog, po milosti Svojoj, nije ga pustio naga, nego mu skroji odelo – prema smanjenom rastu njegovom – i obuče ga u to odelo i pusti (Post. 3, 21). Prah si i u prah ćeš se vratiti, govori Bog Adamu. A to znači: u najbolju ruku tvoja je samo prašina, sve ostalo je Moje. Tvoje si tražio, tvoje ti dajem; no da bi mogao živeti i biti bar senka onoga što si do sad bio, dajem ti i više: dajem ti jednu iskru od Svoga božanskog dostojanstva.
Ovo što se desilo sa Adamom, ponavljalo se i ponavlja se na milionima sinova Adamovih, koji se grehom odele od Boga i sa svojim imanjem pođu u zemlju daljnu. Bog ne zadržava nikoga silom, da ostane s Njim, jer Bog je stvorio čoveka slobodnim i, veran samom Sebi, ne želi nikad da pobedi tu čovečju slobodu.
A šta radi bezumni grešni, kad se odeli od Boga? Ode u daljnu zemlju i tamo rastoči imanje svoje živeći bludno. To nije učinio samo jedan grešnik; to nije učinio samo ovaj mlađi sin očev; – to čini svaki čovek, svaki bez ijednog izuzetka, kad se odeli od Boga. Izčezoša v sujetje dnie ih (Ps. 77, 33).
Živeći bludno. Šta to znači? To znači provodeći dane u svakom grehu i besputstvu, u pijanstvu, svađi, gnevu, rasipanju, a naročito u bludu, kojim se najjače i najbrže upropašćuje životna snaga i gasi božanska iskra. Kad čovek nema ljubavi on se predaje strastima. Kad čovek ostavi put Božji, onda se nađe u mreži mnogih puteva, te trčkara čas jednim čas drugim. Bludnik drži sekiru kraj korena svoga života i svaki dan zaseca sekirom koren, dok se drvo ne počne u mukama sušiti.
Živeći besputno, bludni sin potroši sve svoje imanje, što je od oca primio. A kad potroši sve, nastade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji. U toj daljnoj zemlji, udaljenoj od Boga, uvek je glad, jer zemlja ne može zasititi gladna čoveka, nego svojom hranom samo mu glad povećava. Jedva zemlja može zadovoljiti glad beslovesnih životinja, a čoveka – nikako. U daljnoj zemlji uvek je glad, no za grešnika, koji sasvim zaboravi Boga i rastoči svu životnu snagu, koju mu je milost Božja podarila pri deobi, nasta velika glad, to jest takva glad, kakvu zemlja sa svima svojim ponudama nije mogla ni za trenut utoliti. Tako biva i dan-danas sa svakim grešnikom, koji se halapljivo sav preda zemlji, telu i telesnim zadovoljstvima. Nastane trenutak, kada se grešniku ogadi i zemlja i telo i sva zemaljska i sva telesna zadovoljstva. Sve mu to postane gad i smrad. On se onda počinje žaliti na sav svet i proklinjati život. Sa isušenom snagom i u telu i u duši, on se oseća kao šuplja i suha trska, kroz koju duva hladan vetar. Sve mu je mračno, sve mu je odvratno, sve mu je gadno. U takvom položaju on ne zna šta da čini sam sa sobom. On je prestao verovati u ovaj život, a kamoli u onaj. Onaj život je zaboravio, a ovaj omrznuo; i Boga je zaboravio, i svet ovaj omrznuo. Šta će sad? Kuda će? Vasiona mu je tesna. I nigde vrata za izlazak iz nje. I grob ne znači izlazak nego ulazak. U tako očajnom položaju javlja mu se đavo, koji je i do tada bio stalno sa njim i vodio ga od zla ka zlu, no skriveno i nejavljeno. A sada mu se on javlja, uzima ga u svoju službu, i šalje ga u svoje polje da mu čuva svinje. Jer piše: i otišavši pribi se kod jednoga čoveka u onoj zemlji, i on ga posla u polje svoje, da čuva svinje. Tako biva sa svakim neposlušnim sinom, koji se odeli i udalji od Svoga oca: pošavši od oca sa gordim i velikim planovima o svojoj sreći, on najzad postaje sluga kod gorega od sebe, svinjar kod tuđih svinja. No pod imenom čoveka u ovoj daljnoj zemlji nesumnjivo je, da se podrazumeva đavo. I ako se on ovde naziva čovekom, kao što je i otac nazvan čovekom, ipak je on sasvim suprotna slika čoveka- oca, od koga se bezumni sin odelio. On je čovek, no čovek ne od nebeskog carstva, nego čovek od jednog trećeg carstva, carstva mraka i užasa, smrada i ognja, carstva demonskog. Kod prvog čoveka-oca grešnik se nazivao sinom, a kod ovoga trećega čoveka-đavola on se naziva slugom; kod čoveka-oca on je blagovao u svakom izobilju, a kod čoveka-đavola on gladuje, i to toliko gladuje, da želi jesti one roščiće ispod zemlje, što svinje jedu; no i to mu se ne daje. I željaše napuniti trbuh svoj roščićima, što svinje jeđahu, i niko mu ih ne davaše. Pod svinjama se, u dubljem smislu, razumeju zli dusi, građani carstva đavolskoga. Jer zli dusi su nosioci svake nečistote, a svima je vidljivi simvol nečistota. Kad je Gospod izagnao zle duhove iz bezumnika u Gadari, On ih je oterao u svinje. Kao što svinje rove po zemlji tako zli dusi rove po čoveku, dok ne nađu kakvu duševnu nečistoću u njemu sebi za hranu. Pod roščićima s toga treba razumeti svaku nečistotu unutrašnjeg čoveka: zle misli, prljave želje, sebične namere, grehe, poroke, strasti, naročito – strasti. Sve ono što dušu ljudsku gladni i isušuje, to zle duhove hrani i goji. Sve ono što raste u mraku ljudske duše, neosvetljene neposrednom Božjom svetlošću, kao što rastu roščići u mraku podzemnom, sve je to nečista hrana zlih duhova. No i tu hranu zli dusi ne davahu đavolskom najamniku. Tom istom hranom oni su njega hranili sve dok nije potpuno pao pod njihovu vlast, a sada kada je on već bio savršeno u njihovim rukama, nije im potrebno bilo da ga ičim više hrane. Njihova hrana je otrov, a on je već bio sav skroz otrovan. I njegov otrov, gle, sada je služio njima za hranu. Oni su glodali dušu njegovu, čekajući samo trenutak, da mu se duša odvoji od tela, pa da se hrane još većim mukama njenim u tami krajnjoj. Kao što govori krunisani prorok: neprijatelj goni dušu moju, gazi u prah život moj, posađuje me u mrak kao davno pomrle (Ps. 142. 3). Gle, bludni sin je bio kao mrtav i pre telesne smrti!
No u tom trenutku krajnjeg očajanja bludnog sina, krajnje gladi i krajnjeg užasa, zasvetli se u njemu jedna iskra. Jedna neslućena i zaboravljena iskra! Otkuda sada ta iskra u hladnom ćumuru? Otkuda iskra života u jednoj lešini? To je otuda kako rekosmo na početku. što je Otac pri deobi sa Sinom dao ovome nešto više nego što mu je pripadalo. Dao mu je, pored prašine, i iskru savesti i razuma. Kao da je mudri i milostivi otac govorio samom sebi, kad je odeljivao deo imanja mlađem sinu: da mu dodam još i ovo, nešto savesti i razuma; nešto baš od ovoga, od čega se on hoće da odeli. Neka, trebaće mu. On odlazi u hladnu i gladnu zemlju; te kad mu bude najveća muka, ova jedna iskra može mu osvetliti put nazad k meni. Neka, neka nosi; vaistinu, trebaće mu. Ova iskra će ga spasti.
I evo, ta iskra se zasvetlila u najgušćem mraku, u dvanaestom času, kad je bludni sin sišao bio u treće carstvo, i predao se đavolu na službu. Kao magična lampa zasvetli se u njemu davno zaboravljena svetlost savesti i razuma. I pri toj svetlosti on dođe k sebi. Pri toj svetlosti tek on sagleda sav ponor u koji je zapao, sav smrad, kojim je disao i živeo, svu rugobu društva u koje se umešao. Pri toj tajanstvenoj lampi, koju je u duši njegovoj pridržavala milostiva ruka očeva, on se probudi iz svog užasnog sna, i tada poče praviti poređenje između života, kojim je živeo negda kod oca, i života, kojim je sada živeo.
A kad dođe k sebi (A kad dođe k sebi; iz ovoga jasno sleduje „da dok je zlo činio, bio je van sebe“ Teofilakt. Zaista, lutajući čulima van sebe, mi se udaljavamo sami od sebe, izlazimo izvan sebe, i napuštamo carstvo Božje, koje je unutra u nama, vnutr vas est Lk. 17,21), reče: koliko najamnika u oca moga imaju hleba isuviše, a ja umirem od gladi. Ustaću i idem ocu svome, pa ću mu reći: oče, sagreših nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sinom tvojim: primi me kao jednog od svojih najamnika. I ustavši otide ocu svome. Čim je iskra planula u duši bludnog sina, i čim je učinio poređenje između života kod oca svoga i života u tuđini, odmah je došao i do odluke: ustaću i idem ocu svome! Ustaću, veli, jer vidi svoj strahoviti pad.
Trećega puta nema, nego ili do kraja naniže u ponor đavolski, ili naviše ka ocu svome. A otac je bogat prebogat; kod njega nikad nema gladi; njegovi najamnici imaju i suviše hleba, a ja kao sin umirem od gladi. Pod hlebom se razume život, pod najamnicima – bića niža od čoveka, koja je Bog stvorio, kao životinje i druga bića. Bludni sin je pao ispod životinje, i poželeo je da ima života bar onoliko koliko životinje. Životinje su neslobodna bića, i njima Bog upravlja isključivo po Svojoj moći i volji. I njima Bog daje života, koliko im treba, stara se o njima i zadovoljava njihove potrebe. A bludni sin je rastočio bludom čak i onu silu životnu, koju Bog daje životinjama, i koju životinje ne zloupotrebljavaju.
Sagreših nebu i tebi. Pod nebom se ovde razumeju na prvom mestu sveti angeli Božji uopšte, a posebice angel hranitelj; a na drugom mestu božanski darovi, koje Bog daje svakom čoveku, i koji predstavljaju nebo i u grešnim ljudima i radost u zakonu Božjem po unutrašnjem čoveku (Rim. 7, 22). A da se ovde pod nebom razumeju angeli Božji vidi se iz reči samoga Gospoda: tako, kažem vam, biva radost pred angelima Božjim za jednoga grešnika, koji se kaje (Lk. 15, 7-10). Pa kad biva radost za pokajanim, biva i žalost za nepokajanim grešnicima. Preispunjeni ljubavlju i odanošću prema Bogu, sveti angeli smatraju svaki greh protiv svoga Tvorca kao protiv samih sebe. Da se pak pod nebom podrazumevaju i duhovni darovi, koji su u čoveku od Boga, vidi se iz navedenih reči apostola Pavla, kao još i iz ovih: ili ne znate, da su telesa vaša crkva Svetoga Duha, koji živi u vama, kojega imate od Boga, i niste svoji (I Kor. 6, 19)? A još se to jasnije vidi iz reči Spasiteljevih carstvo je Božje unutra u vama (Lk. 17, 21). I tako, ko god se ogreši o Boga mora se ogrešiti i o angele Božje i o pravednika u sebi, koji je od Boga, a to znači – o nebo. Zato i govori pokajnik: sagreših nebu i tebi.
A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga. Tako je bezgranična i preumilna ljubav Božja! Koliko je do sada bilo Njegovo strpljenje prema grešniku, toliko je sada Njegovo praštanje i Njegova radost. Tek što se grešnik pokajao i okrenuo putem ka Bogu, Bog mu već hodi žurno u susret, prihvaća ga, grli ga, celiva ga. Velika je radost majčina, kad vidi sina popravljena; velika je radost pastira, kad nađe izgubljenu ovcu; velika je radost žene, kad nađe izgubljeni dinar; – no sve se to ne može meriti sa radošću Božjom, kad se grešnik pokaje i povrati Bogu. Tek što se začelo pokajanje u srcu našem, i ako smo još daleko, daleko od Boga, Bog nas već vidi i brže od sunčane svetlosti, što juri u tamnu zemlju, hodi nam u susret. U susret novome čoveku, koji se kroz pokajanje začinje u nama! Gospode, uzvikuje prorok ka Sveznajućem, Gospode, ti znaš pomisli moje izdaleka (Ps. 138, 2)! Hita nam Otac nebeski u pomoć, širi Svoje ruke i pridržava nas, da opet ne padnemo nazad, u ponor demonski, u polje svinjsko, u zemlju gladi. Približitesja Bogu i približitsja vam, govori apostol Jakov (4, 8). O, najbrža pomoći! O, najblagoslovenije ruke! Ako još nismo ugasili i poslednju iskru savesti i razuma u sebi, treba da se zastidimo pred ovolikom ljubavlju Božjom, treba da se pokajemo što pre i požurimo oborenih očiju, a uzdignuta srca, svome uvređenom Roditelju u zagrljaj.
Kada pokajani sin dođe pred oca, on mu reče ono što je bio namislio da mu kaže: oče, sagreših nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj. No s ovim on još nije ni dovršio sve što je hteo kazati. On je još hteo kazati: primi me kao jednoga od tvojih najamnika. Ali mu otac nije dao ni da dovrši. Nije otac dozvolio, da se pokajnik ponižava i da traži da bude najamnik u njega. Zato mu je otac prekinuo reč, i počeo ga grliti i ljubiti. Onako dronjava i prljava i isušena i podivljala počeo ga milostivi otac grliti i ljubiti i vikati svoje sluge: iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku, i obuću na noge. I dovedite tele uhranjeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav i ožive, i izgubljen beše i nađe se. Najlepša haljina predstavlja sve bogatstvo i krasotu duhovnih darova Božjih. To je haljina svetosti i čistote, u kakvu je bio obučen Adam pre greha, pada i udaljenja od Boga u zemlju daleku. Ta haljina je sam Hristos; s toga se i naziva najlepšom. Lepše haljine od te na nebu nema. I apostol govori: koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste (Gal. 3, 27). Ogolela duša od svakoga dobra svlači se potpuno, njena stara, prljava i pocepana haljina baca se, a ona se oblači u novu haljinu. Ta nova haljina duše predstavlja novoga čoveka, pokajanog, preporođenog i od Boga oproštenog i primljenog. Bez te nove haljine niko ne može biti u carstvu Božjem, što se vidi jasno iz priče Hristove o svadbi carevoga sina (Mat. 22). Ta haljina sastoji se, po rečima apostola, iz: srdačne milosti, dobrote, poniznosti, krotosti, trpljenja, a svrh svega iz ljubavi, koja je sveza savršenstva (Kološ. 3, 12-14; sravni: Efes. 4, 24; Otkrov. 7, 14; Zahar. 3, 4).
Prsten na ruci označava venčanje duše s Hristom. Pokajnik napušta sve bludne veze sa ovim svetom, priljubljuje dušu svoju uz Hrista i ostaje sjedinjen s Njime u nerazdrešivom jedinstvu. Ovo obručenje biva smo silom i blagodaću Svetoga Duha, pod čijim pečatom stoje darovi nebesni.
Podajte mu i obuću na noge, govori otac slugama svojim. Obuća označava snagu volje, s kojom bi čovek hodio putem Božjim odlučno, bez kolebanja tamo i amo, i bez obaziranja nazad.
Pod uhranjenim i zaklanim teletom treba razumeti samoga Isusa Hrista, koji se dade zaklati za očišćenje grešnika od greha. Pod slugama treba razumeti ili angele ili sveštenike. Ako se pod domom očevim razume samo nebo, onda pod slugama treba razumeti angele; ako li se pak uzme – što je isto tako tačno – da se pod domom očevim razume Crkva na zemlji, onda pod slugama treba razumeti sveštenike, koji su pozvani da vrše tajnu žrtve Hristove i da njome hrane ljude za besmrtan život. Da se ovde razume Crkva na prvom mestu jasno je iz toga, što bludni sin nije bio još telesno umro, a dok god se čovek ne rastavi od svoga tela, on pripada carstvu Božjem u vidu Crkve Božje na zemlji. No da se pod slugama, pored sveštenika, razumeju i angeli, jasno je prvo iz toga, što angeli prisustvuju u crkvi Svetoj Tajni, i drugo iz toga, što preko angela hranitelja Bog upravlja ljude na put spasenja.
Jer ovaj moj sin beše mrtav i ožive; i izgubljen beše i nađe se. Telom je još malo i životario, ali dušom je bio mrtav. Jedna zaostala iskra božanskoga dara zapalila se u njemu i oživela mu celu dušu. Bio je osuđen još od onoga časa, kada je potražio deobu od oca svoga. I nađe se. To znači: on sebe nađe pre svetlosti Božje iskre, pošto je on sam sebe bio izgubio. Bog je znao za njega, i nije ga gubio iz vida do poslednjeg časa, do časa pokajanja.
I stadoše se veseliti. Dočuv za sve ovo što se dogodilo stariji sin rasrdi se i reče ocu: eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovesti, pa meni nisi nikad dao jareta, da bih se proveselio sa svojim društvom. A kad dođe taj tvoj sin, koji ti je imanje rastočio s bludnicama, zaklao si mu tele uhranjeno. Tako pravedni sin reče ocu. Tako srdito govore mnogi pravednici crkvi, kada crkva s radošću i s umilenjem prihvata pokajane grešnike i privodi ih svetoj Tajni Pričešća. Tako mogu i starozavetni pravednici reći Bogu videći, kako je Bog prineo Svoga Sina Jedinca na žrtvu mlađem i grešnijem pokolenju čovečanstva. Nama nikad nije dao ni jareta! To jest spram ogromne žrtve, koju činiš prema ovim našim grešnim i bludnim potomcima, nama nisi žrtvovao ni najmanju ni najjeftiniju žrtvu. Pa kako koza uopšte označava greh, to ti isti pravednici mogu reći: nama si zabranjivao učiniti i najmanji greh – malen i jeftin kao jare, dok sada nagrađuješ ovo grešno pokolenje najvećim blagom, koje imaš – žrtvom Sina Svoga! Pa ako idemo još dalje, videćemo, da ova prividno prosta priča obuhvata srž sve istorije ljudskoga roda od paloga Adama pa do najvećega Pravednika, do Gospoda Isusa, koji je prema čovečanstvu, Adamu i Njegovom potomstvu, kao Stariji Sin u Oca nebeskog – mada Jedini rođeni a ne usinovljeni. Kad bi sam Gospod Isus govorio kao običan smrtan čovek, On bi mogao reći Ocu Svom: Adam sagreši i otpade od Tebe; i on i sve njegovo potomstvo pohuli na Tvoje ime, a sada Ti njemu i njegovom potomstvu priređuješ toliku slavu i radost, za kakvu i Ja i celo nebo malo kad znadosmo. Naravno, Gospod Isus nikada se ne bi ni znao rasrditi na Oca Svog nebeskog, niti bi ikada tako mogao Ocu Svom govoriti, izuzev kad bi namerno, prenoseći se u naša srca, to rekao nama za ukor i nama za pouku, da se ne bi gordili svojom pravednošću i u toj gordosti prezirali pokajane grešnike. Kao kad bi hteo reći nama: kad Ja, kao večiti pravednik, koji sam od večnosti nerazdeljeno s Ocem, ne protestujem protiv primanja pokajanog Adama ponovo u carstvo nebesko, kako možete vi, pravedni od juče a grešni još od prvog greha Adamova, protestvovati protiv ljubavi Božje prema pokajanim grešnicima?
Sine, reče mu otac, ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše i ožive, i izgubljen beše i nađe se.
Tako Bog umiruje pravednika, podsećajući ovoga na neizmerna dobra, kojima on zajedno s Njim vlada i raspolaže. Sve moje tvoje je. Povratkom pokajanog ti brata, tvoje se dobro ne umanjuje, a tvoja radost treba da se uveća. Jer ovaj brat tvoj mrtav beše i ožive, i izgubljen beše i nađe se.
Tako se završava ova priča, koja je sama po sebi celo jedno jevanđelje tajni i pouka. Ko se s molitvom bude još više udubio u ovu priču, još će više otkriti u njoj tajni i pouka. Slava neka je Gospodu Isusu, koji nam je dao ovu priču, kao punu riznicu mudrosti, iz koje pokolenje za pokolenjem crpi za sebe Bogopoznanje i čovekopoznanje, učeći se otuda ljubavi kroz strpljenje, praštanju kroz Božje čovekoljublje i radosti kroz radost Božju u primanju pokajanih grešnika. Slava i Njegovom bespočetnom Ocu i Životvornom Duhu – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *