OMILIJE

 

OMILIJE
 
NEDELJA CARINIKA I FARISEJA
Jevanđelje o pravom i nepravom bogomoljcu
 
Luki, 18, 10-17. Zač. 89.
 
Čovek neki izađe u šumu, da izbere jedno drvo za japiju. I vide dva drveta jedno pored drugog. Jedno beše glatko i vitko, ali sa trulom srčikom unutra; drugo beše spolja rapavo i neizgledno, ali sa zdravom srčikom unutra. Uzdahnu čovek i reče samome sebi: šta mi pomaže ovo glatko i visoko drvo, kad je trulo i za japiju neupotrebljivo? Ono drugo, ako je i rapavo i neizgledno, bar je iznutra zdravo, te sa malo većim mojim trudom oko njega moći će dobro poslužiti za japiju u mome domu. I bez dugog razmišljanja izabra to drvo.
Tako će i Bog izabrati za Svoj dom između dva čoveka ne onoga, koji spolja izgleda pravedan, nego onoga, čije je srce ispunjeno zdravom pravdom Božjom.
Nisu mili Bogu gordeljivci, čije su oči neprestano upravljene k nebu, dok im je srce ispunjeno zemljom, nego smireni i krotki, čije su oči oborene k zemlji, dok im je srce ispunjeno nebom. Više voli Stvoritelj ljudi, da mu ljudi nabrajaju svoje grehe, nego svoja dobra dela. Jer Bog je Lekar, koji pritiče postelji svakoga od nas i pita: šta te boli? Mudar je čovek onaj, koji iskoristi prisustvo lekara i iskaže mu sve svoje bole i svu svoju nemoć, a malouman je onaj, koji skrivajući svoje bole i nemoći, pohvali se lekaru svojim zdravljem. Kao da lekar posećuje ljude zbog zdravlja, a ne zbog bolesti! „Zlo je grešiti, govori mudri Zlatoust, no tu se da pomoći; ali grešiti i o tom ne govoriti, najveće je zlo, jer tu se ne da pomoći .
Zato budimo mudri, pa kad god stajemo na molitvu Bogu smatrajmo, da smo stali pred najboljeg i najmilostivijeg Lekara, koji s brigom i ljubavlju pita svakoga od nas: šta te boli? Ne opoznimo nipošto, da iskažemo svoje bole, svoje rane, grehe svoje.
Tome nas uči i Gospod Isus pričom o cariniku i fariseju u današnjem jevanđelju. U jevanđelju se veli, da ovu priču Gospod kaza onima koji mišljahu za sebe da su pravednici a druge podništavahu. Zar ne spadaš i ti u ove, kojima je Gospod upravio ovu priču? Ne buntuj se, nego ispovedi bolest svoju, zastidi se od nje i primi lek, koji ti najbolji i najmilostiviji Lekar nudi. U jednoj bolnici ležahu mnogi bolesnici. Jedni ležahu u vatri i jedva čekahu, da dođe lekar; drugi šetahu, smatrahu sebe zdravim i ne željahu da vide lekara. Jednog jutra uđe lekar, da obiđe bolesnike. Sa njim uđe i njegov prijatelj, koji nosaše ponude bolnima. Prijatelj lekarev vide one bolesnike, koji behu u vatri i sažali se nad njima. – Ima li im leka? upita on lekara. A lekar mu šapnu na uho: ovima što su u vatri i što leže ima leka, a onima što šetaju nema leka,… oni boluju od neizlečive bolesti; sasvim su truli iznutra. – Začudi se veoma prijatelj lekarev, začudi se dvema stvarima: tajni ljudskih bolesti i varljivosti čovečijih očiju.
Zamisli sad, da smo i na bolovanju u ovoj svetskoj bolnici. Bolest sviju nas naziva se jednim imenom – nepravda. Ova reč obuhvata sve strasti, sve poroke, sve grehe, – rečju, sve slabosti i raslabljenosti naše duše, našeg srca i našeg uma. Jedni su bolesnici na početku bolesti, drugi na vrhuncu, a treći prezdravljavaju. No takvo je svojstvo ove bolesti unutrašnjeg čoveka, da samo oni koji prezdravljavaju svesni su strašne bolesti, od koje su bolovali. Najbolesniji najmanje znaju za svoju bolest. I pri telesnoj bolesti čovek u velikoj vatri ne zna ni za sebe ni za svoju bolest. Niti lud čovek ikad kaže za sebe, da je lud. Početnici pak u nepravdi neko vreme osećaju stid od svoje bolesti, no ponavljani gresi brzo ih privode navici grešenja, a ova opet opijenosti i zanosu od nepravde, pri kome duša ne oseća više ni sebe ni svoju bolest. I sad zamisli, da lekar uđe u bolnicu i upita: šta vas boli? Oni, koji su na početku bolesti, od stida neće smeti priznati svoju bolest, nego će reći: ništa! Oni, koji su na vrhuncu bolesti, naći će se čak i uvređeni od takvog pitanja, i ne samo što neće reći: ništa nas ne boli! nego će se početi hvaliti svojim zdravljem. Samo će oni koji prezdravljaju s uzdahom odgovoriti lekaru: Sve, sve nas boli! Smiluj se na nas i pomozi! „Ako se strašiš od ispovesti svojih grehova, to posmotri na pakao, koga samo ispovest može ugasiti“ (Tertulijan: O pokajanju, I, s. 12).
Razmisli, dakle, o svemu ovome, čuj priču Hristovu i sam proceni, ukoliko je ona tebi upravljena. Ako sa čudom budeš rekao: ova se priča na mene ne odnosi, onda znači, da si na početku bolesti, koja se zove nepravda. Ako li s negodovanjem budeš rekao: ja sam pravedan, to se odnosi na ove grešnike oko mene, – onda znači da si na vrhuncu te bolesti. Ako li se pak pokajnički budeš gruvao u prsi i odgovarao: zaista, bolestan sam i želim lekara, – onda znači, da si na putu ozdravljenja. Ne boj se onda, ozdravićeš.
Dva čoveka uđoše u crkvu, da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Dva čoveka, dva grešnika, sa tom razlikom, što farisej ne priznavaše sebe grešnikom, a carinik priznavaše. Farisej pripadaše najuvaženijoj klasi ljudi u tadašnjem društvu, a carinik najprezrenijoj.
Farisej stade i moljaše se u sebi ovako. Bože, hvalim te što ja nisam kao ostali ljudihajduci, nepravednici, preljubočinci, ili kao ovaj carinik. Postim dva put u nedelji; dajem desetak od svega što imam. Farisej je stao u vrh hrama, do samog oltara, prema običaju svih fariseja, da se guraju na prva mesta. Da je farisej stao sasvim napred, vidi se iz docnijeg opisa, gde se kaže, da carinik stajaše izdaleka. Tolika je gordost fariseja i samouverenost u svoju pravednost, to jest u svoje duhovno zdravlje, da on ne traži prvenstvo samo pred ljudima nego i pred Bogom, i ne traži ga samo na gozbi i zboru nego i na molitvi. Samo to jedno dovoljno je, da pokaže tešku ogolelost fariseja od nepravde, i zatupelost u nepravdi.
Zašto se kaže: moljaše se u sebi? Zašto ne na glas? Zato što Bog pažljivije sluša, šta Mu govori srce nego jezik. Ono što čovek misli i oseća, kad se moli Bogu, ono je važnije za Boga nego ono što jezikom iskazuje. Jezik može i da obmane, ali srce ne obmanjuje, nego pokazuje čoveka onakva kakav jeste – crna ili bela.
Bože, hvalim te što ja nisam kao ostali ljudi.
Ovako se usuđuje govoriti u crkvi u lice Boga jedan grešan čovek! Šta je crkva nego mesto sastanka bolesnika sa lekarom. Bolesni od greha dolaze da ispovede svoju bolest Bogu Lekaru, da potraže leka i zdravlja od Onoga, koji je istinski Iscelitelj sviju ljudskih muka i nemoći i Darodavac sviju dobara. Idu li zdravi u bolnicu, da se pohvale lekaru svojim zdravljem? No ovaj farisej nije došao u crkvu kao zdrav i ceo dušom, da se pohvali svojim zdravljem, nego kao teško oboleli od nepravde, koji u zanosu bolesti ne oseća više svoju bolest. Jedanput kad sam posetio jednu duševnu bolnicu, lekar me dovede pred rešetke najtežeg bolesnika od ludila.
– Kako se osećaš? upitah ga ja. On odmah odgovori:
– Kako se mogu osećati među ovim ludacima oko mene? Eto, tako i farisej govori: hvalim te, Bože, što ja nisam kao ostali ljudi! On u stvari ne hvali Boga zato. što bi hteo time da pripiše Bogu u zaslugu, što on nije kao ostali ljudi. Ne; reči: Bože, hvalim te – nisu drugo, do jedna uzrečica jedan laskav pristup Bogu, da bi Bog izvoleo saslušati njegova hvalisanja. Jer iz svega što je kazao, on ne hvali Boga ničim; naprotiv, on huli na Boga huleći na ostala Božja stvorenja. On ne zahvaljuje Bogu nizašto, jer sve što je rekao o sebi, sve je istakao kao svoju sopstvenu zaslugu, koju je on stekao bez pomoći Božje. On neće da kaže, da on nije hajduk, nepravednik, preljubočinac ili carinik zato što ga je Bog sačuvao Svojom silom i Svojom milošću, da to ne bude. Nipošto; nego samo da to što je on, lično tobož, čovek takvog izuzetnog soja i cene, da mu nema ravna u svemu svetu. A pored toga, što je on takvog izuzetnog soja, on čini i napore i žrtve, da se održi na toj visokoj visini iznad svih ostalih ljudi. Naime: on posti dvaput u nedelji i daje desetak od svega što ima. Ah, kako je lak put spasenja izabrao sebi farisej, lakši od najlakšeg puta propasti! Od svih zapovesti, koje je Bog dao narodu preko Mojseja, on je izabrao samo dve najlakše. No i te dve on stvarno ne ispunjuje. Jer te dve zapovesti Bog nije dao zato što Njemu treba da ljudi poste dvaput u nedelji i da daju desetak. Bogu to ni najmanje nije potrebno. Niti je Bog dao te zapovesti ljudima, da budu one same po sebi neki cilj, nego – kao i sve ostale zapovesti – da urode plodom smirenja pred Bogom, poslušnosti prema Bogu i ljubavi prema Bogu i ljudima; jednom rečju, da zagreju, omekšaju i prosvetle srce ljudsko. Međutim farisej besciljno ispunjuje ove dve zapovesti. On posti i daje desetak, ali mrzi i prezire ljude i gordi se pred Bogom. I tako ostaje kao drvo besplodno. Plod nije u postu, plod je u srcu; plod nije ni u jednoj zapovesti, plod je u srcu. Sve zapovesti i svi zakoni služe srcu: greju srce, čiste srce, osvetljuju srce, zalevaju ga, ograđuju ga, pleve ga, seju ga, – samo da bi se plod u njivi srca začeo, porastao i sazreo. Sve dobrodetelji jesu sredstvo a ne cilj, metod a ne plod. Cilj je u srcu, i plod je u srcu.
I tako farisej svojom molitvom nije postigao ono što je hteo; nije pokazao krasotu svoje duše nego nakaznost, nije otkrio svoje zdravlje nego svoju bolest. A Hristos je baš i hteo ovom pričom to da otkrije, i to ne samo u jednom tom fariseju, nego uopšte u esnafu farisejskom, koji je tada vladao narodom izrailjskim. No tom pričom hteo je Gospod da otkrije i izobliči krivu pobožnost i lažno farisejstvo i u svima pokolenjima hrišćanskim, pa i u našem pokolenju. Zar nema i danas meću nama ljudi, koji se mole Bogu ovako isto kao što se molio ovaj farisej? Zar ih nema mnogo, koji počinju svoju molitvu tužbom i hulom na svoje susede, a završuju pohvalom sebi samim? Zar ih nema mnogo, koji staju pred Boga kao poverilac pred dužnika? Zar ne govore mnogi i od vas: Bože, ja postim, ja hodim u crkvu, ja plaćam porez državi, i dajem prilog crkvi, ja nisam kao drugi ljudi, kao hajduci i krivokletnici, kao bezbožnici i preljubočinci, koji mi dosadiše. Šta radiš ti, Bože? Zašto njih ne umrtviš, a mene ne nagradiš za ovo sve što ja činim za tebe? Zar ne vidiš ti, Bože, čistoću moga srca i zdravlje moje duše? No znaj, „da niti Bog može tebe obmanuti, niti ti Njega“ (Izreka Blaženog Maksima (+ 1433, 11. Nov.). Još su i ovo njegove izreke: „Svak se krsti, no svak se ne moli“. Farisej je onaj ko je „po bradi Avraam, a po delima Ham“).
Tako govore. A Bog sluša i pušta ih prazne kući, govoreći im: ja vas ne poznajem kao takve. I na Strašnom Sudu će im reći: ja vas ne poznajem. Jer Bog ne raspoznaje Svoje prijatelje po jeziku no po srcu; niti ceni smokvu po lišću nego po plodu.
A evo kako treba da se moli pravi molitvenik:
A carinik izdaleka stajaše, i ne šćaše očiju podignuti na nebo, nego bijaše prsi svoje govoreći: Bože milostiv budi meni grešnome. Izdaleka stajaše! Pravi molitvenik se ne gura napred, na prva mesta u crkvi. Našto mu to? Bog ga vidi i u dnu crkve kao i u vrhu. Pravi molitvenik je uvek pravi pokajnik. „Pokajanje čoveka praznik je za Boga“, veli sveti Jefrem Sirin. Izdaleka stajaše. On oseća svoje ništavilo pred Bogom i ispunjava se sav smirenjem pred veličanstvom Božjim. Jovan Krstitelj, najveći među rođenim od žene, strašio se blizine Hristove govoreći: ja mu nisam dostojan odrešiti remena na obući Njegovoj! Žena grešnica umivala je noge Hristove kvaseći ih svojim suzama. Pravi molitvenik je, dakle, duboko smiren i sav radostan, ako ga Bog pusti i k nogama Svojim.
I ne šćaše ni očiju podignuti na nebo. Zašto da ne podigne oči svoje na nebo? Oči su ogledalo duše. U očima se čita greh duše. Ne vidite li svaki dan, da kad čovek učini greh, obara oči pred ljudima? Kako da ne obori oči grešnik pred Bogom Svevišnjim? Gle, svaki greh učinjen prema ljudima učinjen je prema Bogu; i nema greha na zemlji, koji ne pogađa Boga. Pravi molitvenik je svestan toga, pa sem smirenja ispunjen je stidom pred Bogom. Zato se i kaže: i ne šćaše ni očiju podignuti na nebo.
Nego bijaše prsi svoje. Zašto bijaše prsi svoje? Zato da se time pokaže, da je telo povod čovečjem grešenju. Želja telesna navodi čoveka na najteže grehove. Proždrljivost rađa pohot; pohot rađa gnev, a gnev ubistvo. Briga za telo odvaja čoveka od Boga, siromaši dušu i ubija božansko junaštvo u čoveku. Zato carinik na molitvi bijaše telo svoje, bijući time vinovnika svoga greha. svoga poniženja i svoga stida pred Bogom. No zašto se bijaše baš u prsi, a ne po glavi, ili po rukama? Zato što je u prsima srce; a srce je izvor i greha i vrline. Sam je Gospod rekao: što izlazi iz čoveka ono pogani čoveka; jer iznutra iz srca ljudskoga izlaze misli zle, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, oholost, bezumlje (Mark. 7, 20-23). Eto zašto carinik bije srce svoje.
I govoraše: Bože, milostiv budi meni grešnome. On ne nabraja ni dobra ni zla dela svoja. Bog sve zna. I Bog ne traži nabrajanje, no skrušeno pokajanje za sve. Bože, milostiv budi meni grešnome! Ovim rečima rečeno je sve. Ti si, Bože, Lekar a ja bolesnik. Ti jedini možeš izlečiti, i Tebi jedinom pripadam. Ti si Lekar a milost Tvoja lek. Rekavši: Bože, milostiv budi meni grešnome pokajnik kao da je rekao: Lekaru, daj leka meni bolesnome! Niko u svetu ne može me izlečiti osim Tebe, Bože. Tebi jedinom sagreših, i zlo pred Tobom, učinih (Ps. 50). Ništa mi ljudi ne mogu pomoći, ma koliko pravedni bili, ako mi Ti ne pomogneš. Ništa mi neće pomoći: ni moj post, ni davanje desetka, ni sva moja dobra dela, ako milost Tvoja ne privije se kao melem na rane moje. Pohvala ljudska ne leči mi rane; ona ih pozleđuje. Ti, Ti jedini znaš moju bolest; i Ti jedini imaš lek. Nikome drugom ne vredi mi ići, nikoga drugoga moliti. Ako me Ti odbaciš, sav svet ne može me zadržati od pada u propast. Ti, Ti jedini, Gospode, možeš, ako hoćeš. Bože, oprosti i spasi! Bože, milostiv budi meni grešnome!
Šta veli Gospod Isus na ovakvu molitvu? Kažem vam, reče, da ovaj otide opravdan kući svojoj a ne onaj. Kome to kaže Gospod? Svima vama, koji mislite za sebe, da ste pravednici. Carinik ode opravdan kući a ne farisej. Smireni ispovednik svojih grehova ode opravdan svojoj kući a ne oholi hvalisavac. Stidljivi pokajnik opravda se a ne bezočni i uobraženi gordeljivac. Lekar se smilova i isceli bolesnika, koji priznade svoju bolest i potraži leka, a otpusti prazna onoga što dođe Lekaru, da se pohvali svojim zdravljem. Pa završuje Gospod Svoju čudnu priču ovom naukom: jer svaki koji se sam podiže poniziće se, a koji se sam ponižava podignuće se. Ko se sam podiže, a ko se sam ponižava? Niko sam sebe uopšte ne može podići ni za jednu dlaku u visinu, ako ga Bog ne podigne. No ovde se podrazumeva onaj, ko misli da sebe podiže time, što trči na prva mesta i pred ljudima i pred Bogom; što se hvališe svojim delima; što se gordi pred Bogom, i što huljenjem i prezrenjem ponižava druge ljude, da bi on tako veći izgledao. Svima tim načinima, kojima on misli sebe da uzdigne, on sebe u samoj stvari ponižava. Jer što god on biva veći u očima svojim, pa čak i u očima ljudi, to on biva manji u očima Boga. Takvoga će i Bog poniziti i jednoga dana dati mu da oseti poniženje. „Dokle god čovek ne zadobije smirenje, ne zadobija nagradu za svoja dela. Nagrada se daje ne za dela nego za smirenje“ (Sv. Isak Sirin, Slovo 34.). A ko sam sebe ponižava? Ne onaj koji se pravi manji nego što jeste, nego onaj koji uvidi svoje poniženje od greha. Zaista, čovek ne može, i da hoće, poniziti sebe niže nego što ga greh ponižava. I drugo poniženje Gospod od nas i ne traži do samo osećanje i priznanje svoga grehovnog poniženja. A čoveku koji oseti i prizna nizinu, u koju ga je greh svalio, nemoguće je niže se spuštati. Uvek nas greh može svući niže nego što mi možemo uvideti dubinu propasti, u kojoj se nalazimo. Sv. Makarije Veliki kaže: „Smireni nikad ne pada. Kuda će i pasti onaj ko je niži od sviju? Visokoumlje je veliko uniženje; a smirenje je velika visina, čast i dostojanstvo“( Bes. 19.).
Jednom rečju: podiže sebe onaj ko postupa kao carinik. Prvi je neizlečiv bolesnik, koji ne uviđa svoju bolest; drugi je bolesnik, koji prezdravljava, jer je uvideo svoju bolest, pripao k Lekaru i upotrebio lek. Prvi je kao glatko i visoko drvo sa trulom srčikom, koje domaćinu ne služi ni zašto, a drugi je kao hrapavo i neizgledno drvo, koje domaćin uzima u rad, pravi od njega japiju i unosi ga u dom svoj.
Neka bi se Gospod smilovao i svima pokajanim grešnicima, i iscelio od grehovne bolezanje sve one, koji Mu se mole sa strahom i trepetom, slaveći Ga kao milostivoga Oca, Jedinorodnoga Sina i Presvetoga Duha – Trojicu jednobitnu i nerazdelnu, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

2 komentar(a)

  1. Po mom skromnom mišljenju, dve najlepše ode ženskom rodu su ispevane u prozi ovog članka Djevi Mariji i u tumačenju dvadesete glave Jovanovog Jevanđelja Ave Justina Svetoj Mariji Magdalini. Oba članka me dovedu do suza, a pročitao sam ih bezbroj puta.

  2. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj: NEDELJA CARINIKA I FARISEJA. JEVANĐELJE O PRAVOM I NEPRAVOM BOGOMOLJCU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *