NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA SEDMA
 
I reče Bog: načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju. I neka vladaju ribama morskim i pticama nebeskim i stokom i zverima i evom zemljom i svim gmizavcima koji gmižu po zemlji. (Post. 1,26)
 
1. Hajde da i danas, pošto sa velikom radošću saslušaste ono što smo juče govorili, predstavimo vašoj ljubavi ono što je upravo čitano, zamolivši vas prethodno da pomno pazite na to što se govori i da prethodne reči slažete u razumu, da se i mi ne bismo uludotoliko trudili. Ono oko čega se mi staramo je da vi tačno poznate silu toga što je napisano, ne da biste samo vi to znali, nego kako biste i drugima postali učiteljima i, po blaženom Pavlu, jedni druge izgrađivali (1Sol 5,11). Jer ako vi napredujete u Gospodu i ako pokazujete preuspevanje u duhovnoj nauci, veliku ćete radost i nama pričiniti. To je, upravo, najveća naša radost i najveći praznik. Jer ko je naša nada, radost, venac pohvale?, pita [sveti apostol Pavle]. Niste li to vi i vaše preuspevanje po Bogu (1 Sol 2,19)? Tako i svaki učitelj, kada vidi da mu je učenik brižljivo utvrdio u razumu sećanje na pređašnje pouke i da delatno pokazuje plod, sa velikom radošću predaje mu znanje i o narednom. Tako, dakle, i mi, što više vidimo da vam je bodar razum, da vam žeđ raste i misao krilati, sve usrdniji bivamo u tome da vam izložimo bogatiju pouku. I što vam više izlivamo duhovne vode, i nama radi vašega nazidanja i vaše duhovne koristi one sve više bujaju. Ovde, naime, ne može da se dogodi ono što je prirodno za novac. Onaj koji je tamo bližnjem dao srebro, umanjio je sopstveno imanje i što više daje, ono mu se sve više i smanjuje. A ovde je suprotno. Imanje se upravo i uvećava onda, tada se više i domeće ovom duhovnom blagu – kada štedro izlivamo pouke željnima da od njih imaju koristi. Kada nam je, dakle, to zalog većega bogatstva i imanja, a i vi imate neutolnu želju za ovom duhovnom hranom, hajde da vidimo čemu nas ?o i danas poučava blaženi Mojsej kroz ovo što pročitasmo, ili radije – šta blagodat Duha njegovim jezikom kazuje svima nama. I reče, kaže, Bog: načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju. Nemojmo da prosto pretrčimo, ljubljeni, preko ovoga što je kazano, nego ispitujmo svaku, pa i kratku, reč i, spustivši se u njihovu dubinu, istražimo silu koja je sakrivena u njima. Ako je tu i malo reči, ali veliko je skriveno blago, a trezvenim i budnim dolikuje da se ne zaustavljaju na površini. Pa i oni koji nastoje da otkriju veštastvenu riznicu ne kopaju i ne ispituju samo površno, nego se spuste u veliku dubinu i istražuju nedra zemljina, pa svojim umećem odvajaju zlato od zemlje i nakon mnogo truda i znoja često jedva mogu da pronađu tek poneko zrnce. A ovde ništa nije tako, nego je i muka manja, i blago je neiskazano – jer sve je duhovno takvo.
2. Ne budimo, dakle, gori od onih koji žude za veštastvenim stvarima, nego ispitajmo i mi tu duhovnu skrivnicu koja leži u ovim rečima i vidimo prvo šta je ono što je novo i čudno u njima i zašto je ovaj blaženi prorok ili, tačnije, čovekoljubivi Bog javljajući se kroz proroka, upotrebio takav [novi] način izražavanja. Kaže On: Načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju. Ranije Ga slušasmo gde, nakon što stvori nebo i zemlju, reče: Neka bude svetlost i Neka bude svod posred voda. I opet: Neka se sabere voda na jedno mesto i neka se pojavi kopno i Neka budu svetila i Neka izvedu vode gmizavce duša živih (Post 1,3,6,9,14,20). Jesi li video kako je samo rečju i zapovešću celokupna tvar nastala u pet dana? A gledaj kolika je danas razlika u izrazu. On više ne kaže: „Neka bude čovek“, nego šta? Načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju. Šta je tu novo i neobično? Ko je, dakle, ovaj koji se stvara, da su za to Tvorcu bili potrebni toliki savet i razmišljanje? Ne užasavaj se, ljubljeni. Ono što je časnije od svih vidljivih bića – čovek je, i radi njega i beše sve ovo stvoreno – nebo, zemlja, more, sunce, mesec, zvezde, gmizavci, stoka, sve beslovesne životinje. I zašto je, pitaš se, ako je od svega ovoga časniji, on stvoren kasnije? Sa razlogom je to tako. Jer kao što je, kada se car nameri da uđe u grad, prirodno da kopljenosci i svi drugi idu napred, kako bi car u svoje odaje stupio tek kada budu bile valjano pripremljene, tako i sada [Gospod], nameravajući da nad svim na zemlji postavi nekoga cara i vladara, prethodno sav ovaj ukras stvori i onda privede onoga koji je naznačen da načalstvuje, pokazujući nam time koliko On ceni to biće. Ali pitajmo Judejca i vidimo šta on kaže kome je rečeno: Načinimo čoveka po slici našoj. Pa to je spis Mojsejev, kome oni kažu da veruju, mada nije tako, jer Hristos kaže: Ako verujete Mojseju, verujete Meni (Jn5,46). Spisi su, eto, kod njih, a smisao kod nas.
3. Kome je, dakle, kazano: Načinimo čoveka i kome to Vladika dajetaj predlog? Nije to zato što On potrebuje saveta i [tuđega] mišljenja daleko bilo – nego On to želi da nam time doznači prevashodnu čast koja se ukazuje stvorenom čoveku. Šta, dakle, kažu ti koji još imaju pokrov u srcima svojim i odbijaju da shvate išta od onoga što tamo leži? Angelu, vele, to kaže ili arhangelu. O, ludosti! O, krajnje bestidnosti! Pa kako bi mogao, čoveče, angeo da učestvuje u odluci Vladičinoj i tvar da savetuje Tvorca? Nije udeo angela da savetuju, nego da predstoje i da ispunjavaju svoju službu. A da bi se uverio, slušaj veleglasnoga Isaiju gde kaže o višnjim silama angeoskim kako vide heruvime gde stoje zdesna Bogu i serafime koji krilima pokrivahu lica svoja i noge (Is6,2). Jasno je da oni ne mogahu da podnose svetlost koja odande nadiraše, nego stajahu sa velikim strahom i trepetom, jer tvorevini dolikuje da pred Vladikom stoji.
4. Ali oni, ne razumevajući ništa od onoga što piše, govore ono što im prosto padne na pamet. Stoga nama valja da odbacimo njihove klevete i da poučimo čeda Crkve koji je istinski smisao ovih reči.Ko je, dakle, taj kome [Bog] kaže: Načinimo čoveka! A ?o drugi ako ne velikoga saveta angel, divni savetnik, krepki, knez mira, otac budućega veka (Is9,6), jednorodni Bogomladenac, Koji je Ocu ravan po suštini i kroz Koga sve postade? Njemu to kaže [Gospod]: Načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju. Ovde i onima koji umuju arijanski On zadaje smrtnu ranu, jer nije zapovedno rekao „načini“, kao onome koji je niži [od Njega] ili kao manjem po suštini, nego sa ravnom čašću [reče]: načinimo. A i ovo nam pokazuje jednosuštnost: Načinimo, kaže,čoveka po slici našoj i po podobiju. Ali tu se opet pojavljuju drugi jeretici, koji skvrne dogmate Crkve i kažu da je, eto, [Gospod] rekao:po slici našoj, pa otuda žele da kažu da je Božanstvo čovekoliko,što bi bilo potpuno bezumlje – Onoga Koji nema obraza ni oblika i Koji je neizmenjiv svoditi na ljudski oblik i obraz i bestelesnome pridavati udove. Šta bi moglo da bude ravno tom bezumlju, kada oni ne samo da ne žele da se naziđuju učenjem bogonadahnutih Pisama, nego otuda još imaju i veliku štetu? Tako upravo [rade] i bolesnici ioni koji slabo vide ovim telesnim očima. Kao što oni zbog slabosti očiju mrze i sunčevu svetlost i kao što se bolesni gnušaju i najzdravije hrane, tako i ovi koji boluju dušom i duhovno slepi ne mogu da upere pogled prema svetlosti istine. Ispunimo zato ono što zavisi od nas i ruke im pružimo, razgovarajući sa njima sa velikom krotošću. Tako je upravo i blaženi Pavle savetovao, govoreći: … Sa krotošću karati one koji se protive, ne bi li im kako Bog, kaže, dao pokajanje za poznanje istine i da se prenu[1] iz zamke đavola, koji ih je žive ulovio da tvore njegovu volju (2 Tim 2,25-26). Vidiš li kako je tim rečima doznačio da oni kao da su omamljeni nekakvim pijanstvom, jer rekavši: da se prenu, on je pokazao da oni kao da su negde pogruženi. A reče uz to i kako ih je đavo žive ulovio, čime kao da kaže da su mrežama sputani. Treba nama mnogo blagosti i dugotrpljenja, da bismo mogli da ih ugrabimo i izvedemo iz zamki đavolovih. Recimo im, dakle: trgnite se malo, pogledajte u svetlost pravde, razmislite o pravom smislu ovih reči. Rekavši: načinimo čoveka po slici našoj i po podobiju, [Gospod] Se nije tu zaustavio, nego nam je objasnio onim što je usledilo zašto je upotrebio reč slika. Jer kaže: I neka vladaju ribama morskim i pticama nebeskim i svim šizavcima koji šižu po zemlji. [Gospod], dakle, reč slika koristi u vezi sa vlašću, a ne sa nečim drugo, jer On stvori čoveka kao vladara nad svim na zemlji i ničega na zemlji nema da je veće od njega, nego sve prebiva pod njegovom vlašću.
5. A ako oni koji vole da se spore, i nakon što im je to tako podrobno objašnjeno, budu govorili da je ono kazano u vezi slikom [spoljašnjeg] izgleda, pitaćemo ih: nije li očevidno da ne postoji samo čovek, nego i žena? Pa oboje imaju isti oblik. Neće onda biti da je to razlog. Slušaj Pavla koji kaže: Muž nije dužan da pokriva glavu, jer je slika i slava Božja; a žena je slava muževljeva. On načalstvuje, a ona je potčinjena, kako joj i Bog kaza na početku: Kod muža tvoga biće pribežište[2] tvoje i on će gospodariti tobom (Post 3,16). Budući da iz razloga načalstvovanja a ne i [spoljašnjeg] izgleda dobi [obeležje] slike [Božje], čovek vlada svim, a žena je potčinjena, Pavle za muža kaže da je slika i slava Božja, a da je žena slava muževljeva. A da je govorio o izgledu – on ne bi napravio razliku, jer isto je obličje muža i žene. Jesi li video kolika je istina i kako onima koji vole besmislena sporenja ne ostavlja nikakvu mogućnost za opravdanje? Ali mi, svejedno, ne prestajmo da pokazujemo veliko dugotrpljenje u odnosu prema [zabludelima], ne bili im kako Bog dao pokajanje za poznanje istine. Nemojmo, stoga, posustajati da pokazujemo veliku krotost prema njima, ne bismo li ih kako mogli ugrabiti od prevare đavolove, pa im, ako je ugodno, opet pomenimo blaženoga Pavla koji ovako govoraše žiteljima Atine: Ne treba da mislimo da je Božanstvo podobno zlatu ili srebru ili kamenu ili umetnom kipu ili zamisli čovekovoj (Dap 17,29). Vide li koliko im temeljno mudri učitelj svu zabludu uništi? On nije rekao samo da je Božanstvo lišeno telesnog obraza, nego ni da ljudska zamisao nije sposobna da nešto tako uopšte predstavi. Stalno im to ponavljajući, ne prestajte da im iznosite svoje mišljenje – možda i popuste, možda požele da pogledaju u istinu. Obraćajući im se sa velikom blagošću i pažnjom, ne prestajte ni sami vi, molim vas, da pomno držite dogmate Crkve, ne mešajući redosled toga šta je rečeno. A sa Judejima govorite shodno njima i pokazujte da [one reči] nisu upućene nekoj od služebnih sila, nego Samom jednorodnom Sinu Božjem, pokazujući opet na osnovu toga i onima koji arijanski umuju ravnočasnost Sina i Oca, a onima koji umišljaju da je Božanstvo čovekoobrazno navodite ono što javno kaza blaženi Pavle – pogubne bolesti što niču poput kukolja iskorenjujte dogmatima Crkve, a sami za sebe revnujte da utvrdite blagočestiva učenja. Ja želim i molim se da svi vi držite poredak učitelja i da ne budete samo slušaoci ovoga što vam govorimo, nego da i drugima donesete glas i da pecate na put istine one koji su još uvek zabludeli, kao što i Pavle kaže: Jedan drugoga naziđujte i Sa strahom i trepetom svoje spasenje stičite (1Sol 5,11.i Fil 2,12). Tako će se i naša Crkva umnožiti, a i vi ćete okušati višnje blagodati kada pokazujete veliku brigu za svoje udove.
6. Bog upravo želi ne da hrišćanin bude sam sebi dovoljan, nego da i druge izgrađuje i to ne samo poukom, nego i životom. Jer ništa tako ne upućuje istini, kao pažljivo življenje, a i drugi ne paze toliko na ono što mi govorimo, koliko na to što činimo. A da bi uvideo da je to tako (makar i bezbroj puta filosofirali i govorili o trpljenju zla, a kada padne trenutak ne pokažemo li se na delu – od priče nema toliko koristi, koliko je delo nanelo štete. A ako i pre i posle priče damo primer delima, bićemo dostojni da nam se veruje, jer ono što savetujemo i na delu ispunjavamo, pošto i Hristos takve nazva blaženima, govoreći: Blažen je koji izvrši i koji pouči (Mt 5,19), gledaj kako je pretpostavio delanje, a iza njega stavio pouku. Jer ako delo prethodi, makar pouka i ne sledila, dovoljna su dela da jasnije od reči pouče one koji nas gledaju. Tako na svaki način, dakle, gledajmo da prvo poučavamo delima, a potom rečima, kako ne bismo i mi čuli od Pavla: Učeći drugoga, sebe li ne učiš! (Rim 2,21) I kada želimo da nekoga posavetujemo da ispravi nešto važno, starajmo se da prvo sami to ispravimo, da bismo još slobodnije davali pouku i neka nam sva briga bude kako da spasimo dušu, kako bismo uspeli da, obuzdavši kiptaje ploti, pokažemo istinski post – uzdržavanje od zla. A ?o je post. Uzdržavanje od jela zato je i dobijeno, kako bi se obuzdala napetost ploti i da bi se ukrotio konj [strasti]. Jasno je da onaj koji posti valja da pre svega zauzdava gnev, da se nauči blagosti i krotosti, da ima skrušeno srce, izgoni pomisli na neumesne želje, držeći pred očima ono nedremano oko i sudilište nepotkupljivo, da se izdigne iznad novca, da pokaže veliko milosrđe i da iz duše izgoni svaku zlobu prema bližnjem. To je istinski post, kao što i Isaija kaže u ime Božje: Nisam Ja takav post izabrao, kaže Gospod, ni da kao trska saviješ vrat svoj i kostret i pepeo da prostreš, niti tako ćete nazvati post primljenim (Is58,5). Nego šta je, reci mi. Raskini, kaže, okove nasilnih nagodbi, lomi hleb svoj 1ladnome, siromaha i beskućnika uvodi u dom svoj (Is 58,6,7,8). I učiniš li tako, kaže, tada će se izliti kao zora svetlost tvoja i isceljenja tvoja brzo će doći.
7. Jesi li video, ljubljeni, šta je istinski post? Takav post postimo i ne mislimo prosto, kao mnogi, da se on iscrpljuje u tome da do večeri ostajemo bez hrane. Nije to ono što se traži, nego da uz uzdržavanje od jestiva pokažemo i uzdržavanje od svega štetnog i da se mnogo potrudimo oko negovanja duhovnog. Onaj koji posti treba da je spokojan, tih, blag, smiren, da prezire slavu trenutnoga sveta. Kao što prezre dušu, dolikuje da prezre i praznu slavu i da gleda samo na Onoga Koji ispituje srca i bubrege, da se sa pažnjom moli i ispoveda pred Bogom i prema snazi da daje milostinju kako bi samome sebi pomogao. Jer ova, upravo ova zapovest može da nam zatre sva sagrešenja i da nas istrgne iz ognja geenskoga, samo ako je sa štedrošću tvorimo, a ne da bismo je pokazali ljudima. A zašto kažem – da ne pokazujemo? Ako smo blagorazumni, trebalo bi da je pokazujemo samo zato što je to dobro i iz sastradavanja prema bližnjima, a ne zbog obećane plate od Vladike. Ali budući da mi ne možemo ništa visoko da mislimo, prinosimo je makar zbog te plate, ali ne težeći ni za kakvom slavom od ljudi, kako ne bismo uz trošak i nagrade se lišili. I na to gledajmo ne samo u vezi sa milostinjom, nego i na svakom duhovnom poslu i ništa ne činimo obazirući se na slavu ljudsku, budući da nam ni od čega neće biti koristi – ni ako postimo, ni ako se molimo, ni ako tvorimo milostinju, niti ako šta drugo činimo, ako to ne biva samo zbog Onoga Koji zna i ono što je skriveno i što leži u dubini našega razuma. Jer ako od N>ega očekuješ nagrade, čoveče, zašto želiš da te hvale oni koji su jedne prirode sa tobom? I zašto kažem hvale? Taj često i ne hvali, nego i kleveće. Mnogo je onih koji su tako zloumni, da i ono dobro što mi činimo okreću u suprotno. Zašto, reci mi, toliko visokim držiš propadljivi njihov sud? Nema ničega našeg da se krije od onoga nedremanog oka i, to imajući na umu, treba da sa takvom pažnjom ustrojimo život, kao oni koji ubrzo imaju da ispostave račun i za reči, i za dela, i za same pomisli. Nemojmo, stoga, prezirati sopstveno spasenje. Ništa nije vrlini ravno, ljubljeni. Upravo nas ona grabi od geene i u budućem veku daruje nas da se naslađujemo carstvom nebeskim, a u sadašnjem životu čini nas višima od svih koji bi da uludo spletkare i silnijima ne samo od ljudi, nego i od samih demona i od neprijatelja našega spasenja – đavola. Šta bi onda njoj moglo da bude ravno, kada one koji je slede uzvišava ne samo nad kovarnim (lukavim) ljudima, nego i nad demonima? Jer dobrodetelj je prezirati sve ljudsko, u svakom času na umu imati buduće, ničemu sadašnjem ne priljubljivati se, nego znati da je sve ljudsko senka i san, ako ne i nešto ništavnije. Vrlina je kao mrtvac biti raspoložen prema stvarima ovoga života i za ono što šteti dušinom spasenju biti nedelatan kao mrtvac, a samo za duhovno živeti i delati, kao što i Pavle govoraše: Živim, ne više ja, živi u meni Hristos (1 Gal 9,20). I mi, stoga, ljubljeni, kao oni koji se u Hrista obukoše, sve tako činimo i ne žalostimo Duha Svetoga. Jer kada nas uznemire strasti – nedolična želja, jarost, gnev ili zloba – mislimo na Onoga Koji u nama prebiva i izgonimo bestraga svaku takvu želju. Postidimo se od Boga nam date neizmerne blagodati i zauzdajmo sve plotske strasti, kako bismo se, pravilno se podvizavajući u ovom kratkom i prolaznom životu, udostojili onih velikih venaca u taj budući dan, strašan za grešnike, a žuđen od onih koji se obukoše u vrlinu, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, Kome sa Ocem, zajedno sa Svetim Duhom, [pripadaju] slava, sila i čast sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Grčki „ανανήφω“ znači „otrezniti se“.
  2. Η απoστρoφή – slov. obraщenie.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *