NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA ŠESTA
 
I reče Bog; neka izvedu vode gmizavce duša živih i ptice koje lete nad zemljom po svodu nebeskom; i bi tako. I stvori Bog kitove velike i svaku dušu životinja gmizavih, koje izvedoše vode po vrstama njihovim. (Post. 1,20-24)
 
1. Dovoljno smo juče ukorili one koji pohitaše na hipodrom i predočili im kolika je šteta koju su pretrpeli time što su u tren rastočili duhovno blago koje su postom sakupili i što su od velikoga bogatstva sami sebe doveli u krajnju bedu. Hajde, onda, da se danas poslužimo prijatnijim lekom i da svoje duševne rane povežemo kao da su u pitanju naši udovi. A juče privismo ljuće lekove, ne prosto da bismo se namučili i produžili bolove, nego da bi njihova jačina prodrla do rane. I lekari i očevi imaju običaj da tako čine – lekari prvo nalažu delotvornije lekove i kada se rana provali, onda daju one koji mogu da ublaže [bol]. A očevi kada vide decu svoju da prave ispade, prvo se posluže batinama, pa onda savetima i molbama. Tako ćemo i mi, ako smo juče i grubo govorili, danas posegnuti za krotkijom besedom i isceliti vas kao svoje udove. Kao što nam vaše preuspevanje domeće veću smelost i naše je duhovno bogatstvo gledati vas gde uzrastate u duhovnom, u vrlini se razblistavate i uzdržavate se od onoga što može da škodi, tako se i kada vas vidimo da vas sapliću i zavode obmane đavolske ispunjavamo žalošću i nekakav se stid, eto, razliva našom dušom. Uostalom, i blaženi Pavle kaza: tada mi živimo, ako vi stojite u Gospodu (1 Sol 3,8). Dakle, kao savršeni i ispunjeni razumom zaboravljajte ono što je prošlo, a pružajte se onome što sledi i, setivši se zaveta koje ste dali Hristu, ubuduće ih dobro čuvajte. A zatvorivši celomudrenim razumom svaki pristup smicalicama đavoljim, revnošću koja tome sledi omijte mrlju koju vam nemar nanese i pobedite nepriličnu i štetnu naviku, pomislivši da nije strašno samo to što oni koji na hipodrome otidoše samo sebi pričinjavaju veliku štetu, nego što su krivi i mnogima drugim za sablazan. Jer kada Jelini i Judeji onoga koji svaki dan u crkvi danjuje i stalno prima pouku vide da se odjednom tamo pojavljuje i sa njima se meša, kako ne bi pomislili da je naše učenje prevara kao i sve naše? Ili zar ne čuješ blaženoga Pavla kako jasnim glasom savetuje: Ne budite kamen spoticanja (1 Kor 10,32). A da ti ne bi potom pomislio da je on savet dao samo u vezi sa našim jednovernicima, dodao je: ni Judejima i Jelinima, a onda – ni Crkvi Božjoj. Ništa upravo tako ne sramoti naše veroispovedanje i nanosi mu štetu kao kada nevernima dajemo ma kakvu priliku za sablazan. Kada oni, dakle, vide neke među nama gde blistaju vrlinom i savršeno preziru sve žitejsko, neki među njima kipte od besa, a drugi se često zadive i poraze time što oni koji su iste prirode sa njima ne žive kao i oni. A, opet, kada vide neki sitni nemar, odmah oštre jezik protiv svih nas zajedno i zbog nemara jednoga hrišćanina dižu glas protiv celoga roda hrišćanskog uopšte. I ni tu ne staju, nego govoreći protiv sopstvene glave, zbog nemara slugu usuđuju se da odmah hule i na zajedničkoga Vladiku i smatraju da je tuđa nebriga izgovor za njihovu sopstvenu zabludu.
2. A da ovo nosi najveću opasnost onima koji takvima daju povoda za hulu, čujmo proroka gde vapije i govori u ime Božje: Avaj vama, jer se zbog vas ime Moje huli među neznabošcima (Is 52,5). Strašno je i puno trepeta to što reče! Ovo avaj kao da je od nekoga ko kuka nad onima koji su naznačeni za onu neizbežnu kaznu. A kao što, dakle, onima koji su zbog svojega nemara drugima razlog za hulu, predstoji tolika kazna, tako, opet, one koji se staraju oko dobrodetelji čekaju nebrojeni venci. Isto to učeći i Hristos govoraše: Neka zasija svetlost vaša pred ljudima, da vide dobra dela vaša i da proslave Oia vašega Koji je na nebesima (Mt 5,16). Jer kao što oni koje sablazni nebriga nekog hrišćanina oštre jezik na Vladiku našega, tako, kaže, kada sledite dobrodetelj, ljudi koji vas gledaju ne zaustavljaju se na tome da samo vas hvale, nego videvši vaša dela gde svetle i vaše oči kako blistaju, pokrenu se na slavoslovlje Oca vašega Koji je na nebesima. A kada oni to čine, i nama je opet nagrada sve izvesnija i zato što nas oni hvale i Vladika nas daruje nebrojenim dobrima: jer one koji Me proslavljaju, proslaviću (1 Car 2,30). Zato sve činimo, ljubljeni, kako bi se proslavio naš Vladika i ne pružajmo nikome povoda za sablazan. Tome nas upravo neprestano uči učitelj vaseljene, blaženi Pavle, govoreći na jednom mestu: Ako jelo sablažnjava brata mojega, neću jesti meso doveka (1Kor 8,13). A drugde opet kaže: A tako grešeći prema braći, i ranjavajući njihovu nemoćnu savest, prema Hristu grešite (1 Kor 8,12). Strašna je to pretnja i nosi veliku osudu! Ne pomisli, kaže, da to samo onome šteti. Prelazi to na samoga Hrista Koji Se razape. Ako, dakle, tvoj Vladika nije odbio da zbog njega bude razapet, zar ti onda da se ne kloniš svega što bi moglo da mu pruži ma kakav povod za sablazan? A svugde ćeš naći da On to savetuje učenicima, jer to je ono što naš život drži u poretku. Zbog toga i na drugom mestu pišući, [sv. apostol Pavle] govoraše: Neka ne gleda svoje svaki od vas, nego i drugoga (Fil 2,4). I opet: Sve mi je vlasno, ali ne naziđuje sve (1Kor 10,23). Jesi li video mudrost apostolsku? Ako mi je i dozvoljeno, kaže, da učinim nešto što mi ni u čemu ne škodi, a da tome ne sledi nazidanje bližnjega, ja to sebi ne bih mogao da dozvolim. Vidiš li nežnu dušu, kako ni u čemu ne gleda svoje, nego kroz sve projavljuje najveću dobrodetelj – veliku brigu o nazidavanju bližnjega? Sve to imajući na umu, čuvajmo se, molim vas, i uzdržavajmo od onoga što može da rastoči bogatstvo naše vrline i nikada ne činimo išta što donosi ma kakvu štetu bližnjemu. Jer to i greh čini težim i priprema nam strašniju kaznu. I ne prezirimo prostoga čoveka i ne govorimo one hladne reči: „Šta me se tiče ako se tamo neki sablažnjava?“ Šta to govoriš, reci mi? Šta te se tiče? Hristos je zapovedio da tvoj život tako blista, da ti se ne dive samo oni koji gledaju, nego da Se i tvoj Vladika proslavi, a ti činiš suprotno i pomažeš da se mesto slavoslovlja hule na Njega uznose, i još te nije briga? I gde je tu duša blagočestiva, duša koja dobro poznaje zakone Božje?
3. Nego ako je ranije ko to, iz navike, i izrekao ravnodušno, sada,molim vas neka, primivši naš savet, prestane da govori te neprilične reči i postara se da sve tako čini, da mu ne bi sudilo ono nedremenooko i osuđivala ga savest i da se oni koji ga gledaju ne bi pokrenuli nahulu na Vladiku. Ukoliko sa tolikom pažnjom budemo ustrojili svoježivote, velikoga ćemo i Vladičinog čovekoljublja okušati i izbećićemo smicalice đavolove. Jer kada nas vidi trezvene i bodre, znajući da će zalud pokušavati, taj će odstupiti pokrivši se [stidom].Nego, dosta je ovo za uvod. Hajde, dakle, da izloživši vašoj ljubaviono što je pročitano, postavimo pred vas duhovnu gozbu, te da vidimočemu to i danas blaženi Mojsej,a tačnije Duh Sveti njegovim jezikom, želi da nas pouči. Šta, dakle, veli? I reče Bog: neka izvedu vode gmizavce duša živih i ptice koje lete nad zemljom po svodu nebeskom. I bi tako. Gle daj koliko je čovekoljublje Vladičino – kako nas po nekakvom poretku i sledu obaveštava o celokupnom stvaranju. Prvo nas pouči kako je zemlju na rađanje plodova Sopstvenom zapovešću pobudio. Potom, obavestivši ostvaranju dvaju svetila, dodade išarenilo zvezda, kojima krasotu [nebesku učini sjajnijom. Danas,dakle, prelazi na vode i pokazuje nam kako one Njegovom rečju i zapovešću daju životinje sa dušom (έμψυχα = o/duše/vljene). Neka izvedu vode, kaže, šizavce duša živih i ptice koje lete nad zemljom po svodu nebeskom. Koja će reč moći, reci mi, da dosegne to čudo? Koji će jezik biti dovoljan da proslavi Tvorca? On samo kaza: neka isklija zemlja – i u tren je pobudi na trudove. Sada kaže: neka izvedu vode. Gledaj kako su zapovesti međusobno saglasne. Onde kaže: neka isklija, a ovde: neka izvedu vode šizavcv duša živih. Kao što za zemlju kaza samo: neka isklija, i dade se šarenilo cvetno i biljno i semenje i, rečju, sve stvoreno beše, tako i ovde reče: Neka izvedu vode gmizavce duša živih i ptice koje lete nad zemljom po svodu nebeskom – i smesta se stvoriše tolike vrste gmizavaca i toliko šarenilo ptica da ih nije moguće nabrojati. Njegova zapovest beše kratka i samo jedanput izgovorena, a koliko je životinjskih vrsta i kakve su samo. Ali ne čudi se, ljubljeni. To beše reč Božja i ona sve što postoji darova postojanjem. Vidiš li kako [Gospod] sve iz nebitija u bitije privodi? Jesi li video kako je podrobna pouka, koliko je snishođenje Vladičino koje On pokazuje prema rodu našem? Jer otkuda bismo mi to mogli da saznamo tako tačno, da nije On iz velikoga i neizrecivog čovekoljublja izvoleo da jezikom prorokovim pouči rod ljudski? Kako bismo znali i koji je bio redosled stvaranja i sila Tvorčeva, kako reč Njegova delo posta i da postojanjem i ulaskom u bitije darova ljude?
4. Ali ima i nekih nerazumnih, te se i nakon tolike pouke usuđuju da ne veruju i ne dopuštaju da vidljivi svet ima tvorca – jedni govore da vidljivo postoji samo od sebe, a drugi da je nastalo iz nekakvog pretpostojećeg veštastva. Eto kolika je prevara đavolova, kako se poslužio lakomislenošću onih koje je prelest zarobila! Stoga nas, upravo, blaženi Mojsej toliko podrobno i obaveštava, poučavan Božanstvenim Duhom, da ne bismo postradali od istoga od čega i oni, nego da bismo tačno znali i sled stvaranja i pojedinačno kako je sve stvoreno. Jer da nije Bog tako vodio jezik prorokov iz brige prema našem spasenju, dovoljno bi bilo reći da Bog stvori nebo i zemlju, more i životinje, i ne staviti ni redosled dana, niti šta beše prvo, a šta posle. Ali da nikakav izgovor ne bi preostao onima koji hoće da budu nezahvalni, [Mojsej] razgovetno razdvaja i poredak nastajanja i broj dana i o svemu nas obaveštava sa velikim snishođenjem, kako poznavši svu istinu ne bismo više obraćali pažnju na one koji, prelašćeni, sve govore po sopstvenom rasuđivanju, nego da bismo znali neizrecivu silu svoga Tvorca. I bi, kaže, tako. On reče: Neka izvedu vode šizavce duša živih i ptice koje lete nad zemljom po svodu nebeskom – i stihija posluša Njega i posluša zapovest. I bi, kaže, tako, kako naznači Vladika. I stvori Bog kitove velike i svaku dušu
živošinja šizavih, koje izvedoše vode io vrsšama njihovim i svaku pticu pernatu po rodu. I vide Bog da je dobro i blašslovi ih Bog, švoreći: rastite i množite se i ispunite vode koje su u morima, i ptice neka se umnože na zemlji. Gledaj i ovde kolika je premudrost Duha. Rekavši da bi tako, blaženi Mojsej nas postupno poučava i kaže: I stvori Bog kitove velike i svaku dušu životinja Gmizavih koje izvedoše vode po vrstama njihovim i svaku pticu pernatu porodu. I vide Bogdajedobro. I ovde [Mojsej] opet predupređuje drskost onih koji o svemu govore površno, da se ne bi još našao neko da pita zašto nastadoše kitovi i koja nam je korist od njih i od njihovoga stvaranja. Rekavši, zato: Stvori Bog kitove velike i svaku dušu životinja šizavih i ptice, odmah dodade: I vide Bog da je dobro. Nemoj da se ako ne znaš, kaže, razlog zašto nešto postoji, usudiš da prezireš tvorevinu. Čuo si Vladiku gde daje sud i kaže da je dobro, a ti si sišao sa uma i drznuo se da se pitaš zašto šta posta, klevećući stvaranje toga kao uzaludno? A ukoliko si blagorazuman, moći ćeš i iz njihovoga stvaranja da spoznaš i silu Vladičinu i neizrecivo čovekoljublje – silu, jer rečju i zapovešću učini da se tolike životinje stvore iz voda, a čovekoljublje jer im, stvorivši ih, odredi njihov sopstveni prostor i udeli im neizmerni deo mora, kako nikome ne bi škodile, nego živele u vodama i samom svojom pojavom svedočile o prevashodnoj sili Tvorčevoj, a nikakvu štetu ne pričinjavajući rodu ljudskom. Ili smatraš da je to mali znak ljubavi prema čoveku, što ti dvostruka korist od njih biva? To i bogopoznanju privodi one koji žele da su blagorazumni i da se zadive veličinom Njegovoga čovekoljublja, jer je ljudski rod oslobodio od štete koju mogu da mu pričine. Nije On sve stvorio samo na našu korist, nego zbog velike Njegove štedrote nešto je stvoreno na korist, a drugo zato da bi javljalo silu Tvorčevu. Kada čuješ, dakle, da vide Bog da je dobro, nemoj više da se usudiš da protivrečiš Božanstvenom Pismu, niti da se zanimaš tricama, da si odviše radoznao, pa da se pitaš zašto ovo ili ono postade. I blagoslovi ih Bog, kaže, i reče: rastite i množite se i ispunite vode koje su u morima i ptice neka se umnože na zemlji.
5. To je blagoslov da se one umnože. Budući da su stvorene životinje imale dušu, [Gospod] je želeo da one ne prestanu da postoje, te zato [Mojsej] dodade: I blagoslovi ih Bog i reče:rastite i množite se. I ta ih reč do sada drži. Toliko vremena proteče i nijedan se soj njihov ne umanji. Blagoslov od Boga i reči: Rastite i množite se darovali su ih postojanjem i time što do danas ne prolaze. I bi, kaže, veče, i bi jutro, dan peti. Eto kako nas Božanstveno Pismo pouči i o živim bićima sazdanim u peti dan. Nego sačekaj malo, te ćeš opet videti čovekoljublje Vladike svojega. Nije On samo vode pobudio na rađanje živih bića, nego još zapovedi i da iz zemlje izađu kopnene životinje. Uopšte nije neumesno da se danas malo dotaknemo i onoga što je nastalo u šesti dan. I reče, kaže, Bog: neka izvede zemlja dušu živu po rodu, četvoronožne i gmizavce i zveri na zemlji, i stoku i sve gmizavce zemlje po rodu. I bi tako. Gledaj kako i zemlja opet sugubi prinos daje i kako sadejstvuje Vladičinoj zapovesti. Onda je dala da raste semenje, a sada dade životinje sa dušom, četvoronožne, gmizavce, zveri i stoku. Eto, i sada se vidi ono o čemu ranije rekoh – da nije sve stvoreno samo radi naše koristi, nego i da bismo, gledajući izobilno bogatstvo njegove tvorevine, porazili se silom Tvorčevom i znali kako sve ovo beše stvoreno nekakvom premudrošću i neiskazivim čovekoljubljem radi časti čoveka koji je tek trebalo da bude sazdan. I stvori, kaže, BOG zveri zemlje po rodu njihovom i skotove po rodu njihovom i sve gmizavce zemlje po rodu njihovom. I vide Bog da je dobro. Gde su sada oni koji se usuđuju da pitaju: „Čemu zveri? Čemu gmizavci?“ Neka slušaju Božanstveno Pismo koje kaže: I vide Bog da je dobro. Reci mi: sami Tvorac hvali tvorevinu, a ti se usuđuješ da prigovaraš? Koliko je to bezumlje! Zemlja dade, kada smo kod semenja i bilja, ne samo plodno nego i besplodno drveće, i ne rastu iz nje samo nekorisne trave, nego i nama nepoznate, a često i štetne, pa se opet niko neće zbog toga drznuti da ukori tvorevinu. Ništa se ne zbi uzalud i bez razloga, niti bi od Tvorca i dobilo pohvalu da nije stvoreno na nekakvu korist. Kao što, dakle, među drvećem nisu sva plodna, nego su mnoga i besplodna, ali nam i ta ne manje od plodnih donose zadivljujuću korist i služe našem zadovoljstvu. Mi od njih i kuće gradimo i na mnoge druge načine ona služe našoj udobnosti, tako da uopšte nema ničega a da nije sa nekim razlogom stvoreno, makar ljudska priroda i ne bila kadra da pouzdano pozna svrhu svega. Kakav je, dakle, slučaj sa drvećem, tako je i sa životinjama: neke su nam pogodne za hranu, a druge da nam služe. I rod zveri i gmizavaca nemalo nam koristi, pa ako neko poželi da to blagorazumno ispita, nalazi da nam i sada, kada smo vlasti nad njima lišeni zbog neposlušanja prvozdanoga [Adama], velika je od njih korist. Uzimajući mnogo toga od njih, lekari pripremaju lekove na našu telesnu dobrobit. A i inače, kakva je šteta od stvaranja zveri, kada je jednako kao i pitome trebalo da budu podvlašćene onome koji je uskoro imao da bude stvoren? Toliko ću vam zasada reći.
6. Da bi pojmio krajnju ljubav Vladičinu koju On pokazuje prema rodu našem, [seti se kako On], pošto razape nebo, razastra zemlju i stvori svod koji kao neka pregrada razdeljuje vode, te zapovedi da se stvore vodena zborišta, nazva ih morima, a kopno zemljom, koju potom ukrasi stvaranjem semena i raznovrsnoga bilja. Zatim pređe na stvaranje dvaju velikih svetila i šarenila zvezda, okitivši njima lepotu nebesku. Stvorivši potom iz voda životinje sa dušom i ptice koje lete nad zemljom po svodu nebeskom i ispunivši broj od pet dana, a kako beše potrebno da se stvore i životinje od zemlje, On naredi da se rode i one – neke pogodne za hranu, a druge korisne za službu – zveri i gmizavci. Kada, dakle, sve ukrasi i naloži doličan poredak i red vidljivoj tvorevini, On ugotovi i raskošnu i bogatu trpezu ispunjenu šarenim i svakovrsnim jelima, i kada, da tako kažem, carske dvore sa svih strana divno obasja, On konačno stvara onoga koji će u svemu tome da uživa i predaje mu vlast nad svim vidljivim, te pokazuje koliko je živo biće koje će biti stvoreno časnije od celokupne tvorevine, kada zapoveda da celokupna tvorevina bude pod njegovom vlašću i nadzorom. Ali da ne bismo suviše razvukli besedu, zadovoljivši se ovim što je rečeno odložićemo za sutra slovo o stvaranju toga čudesnog slovesnog i duševnoga živog bića, čoveka, i sada vam uobičajen poziv upućujući da pamtite šta vam je kazano i da kroz sve vidljivo same sebe pobuđujete na slavoslovlje Vladike. A ?o što ne postižemo i ne možemo da shvatimo svrhu svega što je stvoreno – neka nam ne bude razlog za bezverje, nego povod za slavoslovlje. Kada razum iznemogne i rasuđivanje posustane, pomisli koliko je veličanstvo Vladičino upravo po tome što je Njegova moć tolika da mi ne znamo ni tačnu svrhu svega što On stvori. To [shvatati] znak je blagorazumne i trezvene duše. I Jelini se upravo u tome prelastiše što su u svemu popuštali sopstvenim rasuđivanjima, te odbijajući da sagledaju slabost sopstvene prirode, nego umislivši previsoko o sebi i prestupivši sopstvenu meru, izgubiše i čast koju su još i imali. Udostojeni razumom i dobivši od Tvorca toliko prvenstvovanje, časniji od sve vidljive tvari – oni se survaše u toliku beslovesnost, da se klanjahu i psima, majmunima i krokodilima i koječemu još nedostojnijem od ovoga. I zašto govorim samo o beslovesnim životinjama? Mnogi među njima pali su u toliko bezumlje i toliku neosetljivost, da su poštovali i luk i još ništavnije stvari od toga. Na njih misleći, prorok zato govoraše: Pribroji se stoci nerazumnoj i upodobi joj se (Ps 48,21). Onaj koji je, kaže, obdaren slovesnošću i udostojen tolike mudrosti, upodobi se beslovesnima, a bezmalo posta i gori od njih. Jer kao beslovesna ona neće biti osuđena. A onaj koji je udostojen razuma a koji se sunovrati u njihovu beslovesnost, sa pravom će biti podvrgnut velikoj kazni jer beše neblagodaran za toliko dobro koje mu je učinjeno. Otuda su [jelinski neznabošci] i kamenje i drvene idole konačno proglasili bogovima i te vidljive stihije obogotvorili. Jedanput skrenuvši sa pravoga puta – pođoše po urvinama i survaše se u sami bezdan zla.
7. Ali mi svejedno nemojmo gubiti nadu u njihovo spasenje, nego doprinosimo onim što zavisi od nas i sa svakim usrđem i dugotrpljenjem razgovarajmo sa njima, ukazujući im i kolika je besmislica to [u šta veruju] i kolika je šteta od toga, i nikada se nemojmo odricati njihovoga spasenja. Verovatno je da će se oni vremenom uveriti i to svakako ukoliko mi živimo tako da im ne dajemo nikakav povod [za sablazan]. Mnogi od njih, kada vide da neki naši jednoverni, koji se samo po imenu zovu hrišćanima, slično njima samima grabe [tuđe], pohlepni su, kleveću, rade drugima o zlu, spletkare i čine koješta drugo, predaju se raskoši i proždrljivosti – više ni savet ne primaju, smatrajući našu [veru] obmanom i sve nas jednako krivima. Razmisli kolike će se kazne takvi [hrišćani] udostojiti, kada ne samo da sebi samima oganj neugasivi nagrću, nego su krivi i za to što se drugi utvrđuju u obmani i zatvaraju uši za pouku o vrlini i dajući time povod da se kleveću i oni koji slede dobrodetelj a, što je od svega najteže – kada se zbog njih i Vladika huli? Vidiš li kolika je šteta od greha? Vidiš li kako oni koji slede zlo sami sebe čine krivim ne za neznatnu, nego i za najtežu kaznu, kada budu za sve račun polagali – ne samo za sopstvenu pogibao, nego i za sablazan prevarenih i za to što se beščaste oni koji slede dobrodetelj i huli se na Boga? Sve to imajući na umu, ne budimo nemarni prema svome spasenju i postarajmo se ozbiljno da živimo po Bogu, znajući da se upravo ovde ili osuđujemo ili udostojavamo Njegovoga čovekoljublja. Tako, dakle, sve činimo da bismo i sami živeli sa dobrom savešću i da bismo one koji su još zabludeli svojim življenjem po Bogu uputili prema istini, kako bi zbog nas i sva druga naša braća okušala dobru pohvalu, a pre toga svega da bi Se proslavio naš Vladika i veliku brigu za nas pokazao. Kada ljudi koji nas gledaju imaju koristi i slavu Bogu uznose, i mi ćemo veće naklonosti od Njega okušati. I šta bi moglo da bude blaženije od čoveka koji živi tako da porazi one koji ga gledaju, pa da kažu: „Slava Ti, Bože! Kakvi su hrišćani! Kakvo mudroljublje pokazuju! Kako preziru sadašnje! Kako sve smatraju senkom i snom i ni za šta vidljivo ne mare, nego sve čine kao da u tuđini žive, žudeći svakoga dana da otputuju odavde!“ Šta misliš, koliku nagradu od Boga te reči spremaju onima koji ovde tako život provode? I čudesno je i divno to da će i oni koji tako o nama sude brzo odstupiti od svoje zablude i priljubiti se istini. A koliku to smelost tamo daje, svakome je jasno. Znajući, dakle, da smo odgovorni i za korist i za štetu bližnjih, tako ustrojavajmo sopstveni život da ne budemo samo mi njime zadovoljni, nego da postane i primer za pouku drugima, kako bismo i ovde veliku od Boga naklonost sebi privukli i u budućem [veku] izobilno okuša-li čovekoljublja Božjeg, blagodaću i milosrđem jednorodnoga Sina Njegovog, Kojem sa Ocem, zajedno sa Svetim Duhom [pripadaju] slava, sila i čast sada i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *