NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA TREĆA
 
I reče Bog neka bude svod[1] posred vode i da rastavlja vodu od vode. I bi tako. (Post. 1,6-8)
 
1. Gledajući, ljubljeni, kako se ovde svakodnevno sa revnošću sabirate, mnogo se radujem i ne prestajem da slavim čovekoljubivoga Boga zbog vašega preuspevanja. Kao što je glad znak telesnog zdravlja, tako i hitanje da se čuju božanske pouke može da bude najveće svedočanstvo duševnoga zdravlja. Zato je i Gospod naš Isus Hristos u onim blaženstvima na gori besedio: Blaženi su šadni i žedni pravde, jer će se ti nasititi (Mt 5,6). Ko bi onda mogao dostojno da pohvali vas koje je jednom i Vladika svega blažio i koji očekujete od Njega nebrojena dobra? Jer takav je naš Vladika: kada vidi da duša sa velikom žudnjom i ognjenom revnošću stremi duhovnome, štedro nam izliva blagodat i daruje nas bogatim Svojim darovima. Zato očekujem da će i nama, radi vašega dobra, [Gospod] dati veće slovo pouke za nazidanje vaše ljubavi. Upravo radi vas i vašega napretka mi i podnosimo sav ovaj trud, kako biste i vi uzleteli do samoga vrha vrline i svima koji vas gledaju postali učiteljima života po Bogu, a da bismo i mi sami veće smelosti okušali gledajući kako se ne trudimo zalud, nego da se ovo seme duhovno iz dana u dan razrasta i da se ne bi i nama dogodilo ono što se zbilo u Evanđelju sa sejačem. Tamo se jedan deo sačuva, a tri propadoše: jedno seme, bačeno kraj puta, ostalo je besplodno, drugo trnje uguši, treće koje pade na stenje i ostade na površini ne mogaše da donese ikakvoga ploda. A ovde, blagodati radi Božje, očekujemo da je svako seme bačeno na dobru zemlju i da će neko dati sto, drugo šezdeset, a treće trideset. To uvećava našu usrdnost, to nam razum čini bodrijim – znati da ne rasipamo zalud svoje reči, nego da ih vi primate trezvenim sluhom i napregnuta uma. A ovo ne govorim laskajući vašoj ljubavi, nego prosuđujući o vašoj usrdnosti po onome što juče rekosmo. Gledao sam kako ste se svi predali pouci i kako sve činite da vam ne promakne ni najmanja pojedinost. Uz to, i to što ste često pljeskali rukama bio je znak da sa uživanjem primate moje reči. A ko sa nasladom sluša šta mu se govori, jasno je i da to gnezdi duboko u razum i neizbrisivim ga u srce slaže. Ko bi, dakle, dostojno mogao vas da pohvali, a nas da ublaži, jer govorimo u uši onih koji slušaju? Jer blažen je, kaže, koji govori u uši onih koji slušaju (Sir 25,9). To je postignuće posta – taj je lek spasao duše naše. Ako je na samome početku pokazao toliku silu, koliku li korist da očekujemo kada protekne još neki dan? Samo vi, molim vas, sa strahom i trepetom svoje spasenje savršavajte (Fil2,12) i nikakvoga pristupa ne dajte neprijatelju spasenja svoga. Gledajući sada vaše bogatstvo duhovno, on mahnita i zveruje i kao lav ričući hodi tražeći koš da proždere (Pt 5,8). Ali ako smo trezveni – blagodaću Božjom nikoga taj neće preodoleti.
2. Takvo je naše oružje duhovno u koje nas obuče blagodat Duha, kako juče poučismo vašu ljubav. Budemo li, dakle, njime neprestano ograđivali sve udove, nijedna od strela koje onaj odašilje neće moći da nas se kosne, nego će mu se besilne vratiti. Kada bismo mi to hteli, blagodat Božja učinila bi nas čvršćim od dijamanta i u svemu nepokorivim. Kao što onaj koji bije u dijamant ni u čemu mu ne šteti, a sam se iscrpljuje, i onaj koji gazi po trnju samo raskrvavi noge, tako će biti i sa nama i sa neprijateljem našega spasenja, budemo li se bez prestanka opasivali oružjem datim nam od blagodati Duha. Tolika je njegova snaga, da neprijatelj ne može da izdrži ni sam njegov sjaj, nego mu oči zaslepljuje svetlost koja otuda izblistava. Tim oružjem, molim vas, svagda se utvrđujući, i na trg izlazimo i sa prijateljima se srećimo i bavimo se svojim poslovima. I zašto kažem na trg? Imajmo ga na sebi i u crkvu kada se uputimo, i kući kada se vraćamo, i kada ležemo, i kada ustajemo – nikada ga, tokom celoga svoga života, ne odlažimo. Ono sa nama odlazi, a najveća nam je zaloga tamošnje smelosti. Ono ne opterećuje telo poput veštastvenoga oružja, nego ga čak olakšava i čini lebdivim i krepkim, ali jedino ako ga svakoga dana gladimo, kako bi ono svojim bleskom oslepljivalo lukavoga demona koji svagda smišlja lukavstva protiv našega spasenja. Hajde, dakle, kada smo vas prikladno naoružali, da vam postavimo i uobičajenu trpezu i položimo pred vašu ljubav ono što sledi za onim što juče rekosmo, predavši se ponovo na rukovođenje u ovoj dobroj pouci čudesnome domaćinu – blaženome Mojseju, velikom proroku. Da vidimo, dakle, šta je to čime danas želi da nas pouči i pazimo na ono što nam kazuje. On ne govori sopstvenom silom, nego poučavajući rod ljudski, svojim jezikom proiznosi ono što mu blagodat Duha oglasi. Okončavši, dakle, slovo o prvom danu i izgovorivši nakon stvaranja svetlosti: Bi veče i bi jutro, dan jedan, opet kaže: I reče Bog: neka bude svod posred vode i da rastavlja vodu od vode. Obrati ovde pažnju, ljubljeni, na sled pouke. Kada nam napred kaza, posle stvaranja neba i zemlje, da zemlja beše nevidljiva i neustrojena, dodao je i razlog zašto je bila nevidljiva – upravo jer beše pokrivena tamom i vodama. Sve je bilo voda i tama i ničega drugog ne beše. Zatim se, kada Vladika naredi, pojavi svetlost i dođe do razdeljenja svetlosti i tame, te jedno dobi naziv dana, a drugo noći. On ponovo hoće da nam da pouku o tome da, kao što je tamu razdelio stvorivši svetlost te obema narekao prikladna imena, zapovešću rastavlja i mnoštvo voda.
3. Gle silu neizrecivu koja prevashodi svako ljudsko poimanje: On samo zapovedi i jedna stihija pristupi, a druga se udalji. I reče, kaže, Bog neka bude svod posred vode i da rastavlja vodu od vode. Šta znači: neka bude svod! To je kao da ko ljudskim jezikom kaže: nekakav zid i pregrada čija je svrha da rastavlja. A da bi ti pojmio koliko je poslušanje stihija i prevashodna sila Tvorčeva, [Pismo] kaže: I bi tako. Samo kaza – i ostvarenje usledi. I stvori, veli, Bog svod i rastavi Bog vode što behu pod svodom od onih što behu nad svodom. Kada je, kaže, nastao svod, zapovedio je da se neke vode nalaze pod svodom, a druge nad njim. Ali, mogao bi se neko upitati šta je svod: je li to otvrdla voda ili nekakav zgusnuti vazduh ili kakva druga tvar? Niko blagorazuman ne bi to prosto potvrdio. Naše je da sa velikom blagodarnošću primamo što je rečeno i da ne ispitujemo ono što je iznad nas, prevashodeći sopstvenu prirodu, nego samo da znamo i u sebi da držimo da je po zapovesti Vladičinoj stvoren svod koja rastavlja vode i koji neke drži ispod, a druge, uzdignute, može da nosi na sopstvenim plećima. I nazva, kaže, Bog svod nebom. Gledaj kako se Božanstveno Pismo i sada poslužilo istim poretkom. Kao što juče kaza: neka bude svetlost, pa kada se ona pojavi, dodade: da rastavlja svetlost i tamu (Post 1,4,5), tako i danas reče: Neka bude svod posred voda. Zatim kao što je učinilo u vezi sa svetlošću, tako nas je i ovde obavestilo o naznačenju svoda: da rastavlja, kaže, vodu od vode. I kada nam je njenu svrhu objasnio, tada kao što je svetlosti ime nadenuo, imenova i svod. I nazva, kaže, svod nebom – to je ovo što vidimo. A kako, upitao bi neko, ima onih koji tvrde da je stvoreno mnogo nebesa? Takvi se u tome ne uče od Božanstvenoga Pisma, nego povodeći se za sopstvenim rasuđivanjima. Nas blaženi Mojsej ništa više od toga ne obaveštava, jer rekavši: U početku stvori Bog nebo i zemlju, i potom ukazavši na razlog iz kojega zemlja beše nevidljiva – jer bila je skrivena tamom i vodenim bezdanom – nakon stvaranja svetlosti sledeći izvesni poredak, on kaže: I reče Bog: neka bude svod. Objasnivši, potom, koja je svrha samoga svoda i rekavši da on nasta da bi rastavljao vodu od vode, sam taj svod čije je naznačenje da razdeljuje vode on nazva nebom. Ko bi onda posle tako podrobne pouke stao na stranu onih koji bi da govore prosto shodno sopstvenom rasuđivanju i koji tvrde, protivno Božanstvenom Pismu, da ima mnogo nebesa? Eto, kažu, i blaženi David uznoseći pohvalu Bogu reče: Hvalite Ga nebesa nebesa (Ps 148,4). Ne smućuj se, ljubljeni, i nemoj pomisliti da Svešteno Pismo ikada samo sebi protivreči, nego poznaj istiniti smisao tih reči i držeći njihovo tačno učenje, zagradi sluh za one koji govore suprotno.
4. A šta je to što bih da kažem – poslušajte sa velikom pažnjom, kako vas ne bi lako potresli oni koji vole da govore šta im padne na pamet. Sve božanstvene knjige Staroga Zaveta bile su isprva sastavljene jevrejskim jezikom i u tome bi se svi sa nama saglasili. Ne mnogo godina uoči Hristovoga dolaska car neki Ptolemej[2], veoma porevnovavši oko sabiranja knjiga i sakupivši raznovrsne druge knjige, shvati da valja sabrati i ove [sveštene] knjige. Poslavši, dakle, po neke jerusalimske Judeje, zapovedi im da ih prevedu na jelinski jezik i to mu bi učinjeno. To beše delo domostroja Božjeg, kako ne bi korist od njih imali samo oni koji dobro poznaju jevrejski jezik, nego i svi koji nastanjuju vaseljenu. A ono što je divno i čudesno je da tu revnost nije pokazao neko od judeomislećih, nego čovek odan idolima i neraspoložen prema [istinitoj] veri. Sve je to uredio naš Vladika – On uvek (aει) preko protivnika širi zapovesti istine. A ovo nisam vašoj ljubavi pomenuo tek tako, nego da biste znali da nisu sastavljene na ovom, našem, jeziku, nego na jevrejskom. Kažu, dakle, oni koji taj jezik dobro poznaju da kod Jevreja reč „nebo“ stoji u množini, a to ujedno kažu i znalci sirijskoga jezika. Zato kažu da na njihovom jeziku niko ne bi rekao „nebo“ nego „nebesa“. Zbog toga je, dakle, blaženi David rekao nebesa nebesa – ne jer je nebesa mnogo, a tako nas nije ni poučio blaženi Mojsej, nego zato što u jevrejskom jeziku nije retkost da se reč kojom se označava jedan pojam koristi u množini. Da su nebesa mnoga, ne bi Duh Sveti propustio da nas, jezikom toga blaženog proroka, obavesti i o stvaranju drugih. Držite stalno to na umu, molim vas, kako biste mogli da zatvorite usta onima koji bi da unose učenja suprotna Crkvi, a i da biste tvrdo znali silu onoga što leži u Božanstvenom Pismu. Upravo se zbog toga vi i okupljate ovde i mi vam češće predajemo pouku, kako biste bili spremni na odšvor svakome koji traži od vas razlog [vaše nade] (1Pt Z,15). Nego ako je ugodno, vratimo se na ono što sledi. I nazva Bog, kaže, svod nebom. I vide Bog da je dobro. Gledaj koliko je, zbog slabosti ljudske, snishođenje u izrazu – kao što za svetlost reče: Vide da je dobro, tako i sada za nebo, odnosno svod kaže: I vide Bog da je dobro, doznačujući nam time njegovu nesravnjivu krasotu. Koga ne bi porazilo i zadivilo to da je tokom tolikoga vremena on zadržao vrhunsku krasotu i što se, kako vreme prolazi, ta krasota samo uvećava? I šta bi moglo da bude lepše od onoga što je primilo pohvalu od samoga Tvorca? Jer ako se mi, razgledajući savršenu čovekovu tvorevinu, divimo obliku, stavu, krasoti, srazmernosti, skladu i svemu ostalom, ko bi mogao dostojno da pohvali ono što je Bog stvorio, a posebno kada je to primilo pohvalu od Samoga Vladike? To je, dakle, kazano iz snishođenja prema nama, a videćeš Ga gde to kaže za sve što sazda, predupređujući time drskost onih koji se nakon toga namere da svoj jezik oštre protiv Božjega stvaranja, pa pitaju: zašto se to i to dogodilo? Obuzdavajući unapred, dakle, te koji bi da tako govore, [Mojsej] kaže: I vide Bog da je dobro. A kada čuješ da je Bog video i pohvalio, ti o kazanom misli bogodolično i kako valja. Tvorac je i pre stvaranja znao lepotu stvaranoga, ali budući da nama ljudima ne beše moguće da, ophrvani tolikom slabošću, drugačije čujemo, On je i pobudio jezik blaženoga proroka da se posluži grubošću ovih reči na pouku ljudskoga roda.
5. Kada, dakle, podigneš pogled i ugledaš nebesku lepotu, veličanstvo i blagotvornost, ti otuda usteci Tvorcu, kao što mudrac govoraše: Shodno veličanstvu i krasoti sazdanja Tvorac se sozercava (Prem 13,5). Gledaj i iz stvaranja tih stihija kolika je moć Vladike tvoga. Ko ima blagorazumnu dušu, ukoliko poželi da pojedince ispita sve vidljivo – ma i neka samo sopstveni sklop poželi podrobno da sagleda – i u tome malom videće neizglagoljivu i neobjašnjivu silu Božju. A ako je vidljivo dovoljno da se pozna veličanstvo sile Tvorčeve, ukoliko i dođeš do nevidljivih sila i um ustremiš vojskama angela, arhangela, višnjih sila, prestola, gospodstava, načala, vlasti, heruvima, serafima – koji razum, koja reč je dovoljna da izrekne Njegovo neobjašnjivo veličanstvo? Jer ako David, blaženi prorok, ispitavši ustrojstvo vidljivog, klicaše govoreći: Kako se uzveličaše dela Tvoja, Gospode, sve si Premudrošću stvorio (Ps 103,24), on, čovek udostojen tolikoga Duha i naznačen da sazna nepoznato i tajno Premudrosti Njegove (Ps 50,8), šta bismo mogli da kažemo mi, koji smo kao zemlja i prah, i dužni da neprestano saginjemo glavu i poražavamo se neizrecivim čovekoljubljem Vladike svega? I zašto samo da govorim o proroku? Pa blaženi Pavle, nebosežna ona duša, koji se obučen u telo nadmetaše sa bestelesnim silama, koji je, po zemlji gazeći, i nebo ophodio (περιπόλων) revnošću, proniknuvši samo u jedan deo domostroja Božjeg (mislim na onaj o Judejima i Jelinima i kako jedni behu izbačeni, a drugi primljeni) i dvojeći se i čudom pometen uskliknu veleglasno govoreći: O, dubino bogatstva i premudrosti i znanja Božjega! kako su neispitivi sudovi Njegovi i neistraživi putevi Njegovi (Rim 11,33). Nego, ovde bih rado upitao one koji se usuđuju da se zanimaju Roždestvom Sina Božjeg i nastoje da ponize dostojanstvo Svetoga Duha: otkuda vam, recite mi, takva drskost i nepromišljenost? Od kakvoga ste pijanstva pali u toliko bezumlje? Jer ako Pavle, takav i toliki, kaže da su sudovi Njegovi, to jest domostroj i gospodarenje, neispitivi – a nije rekao nepostižni nego neispitivi, tako da ne primaju ispitivanje, i da su neistraživi putevi Njegovi, nazivajući opet putevima zapovesti i naloge – kako se vi usuđujete da samu suštinu Jednorodnog ispitujete i da, koliko je do vas, umanjujete dostojanstvo Svetoga Duha? Gledajte, ljubljeni, koliko je zlo ne podavati se u potpunosti onome što leži u Božanstvenom Pismu. A da su takvi ljudi sa blagorazumijem primili pouke iz Božanstvenoga Pisma i da nisu unosili sopstvena umovanja, ne bi se zaputili u toliko bezumlje. Ali mi svejedno ne prestajmo da im oglašavamo sadržaj Božanstvenog Pisma, zagrađujući sopstveni sluh za njihova pogubna učenja.
6. Nego ne znam kako se, poneseni tokom besede, udaljismo od onoga što je na redu. Zato opet treba da se vratimo na prethodni stih. I nazva, kaže, Bog svod nebom i vide Bog da je dobro. I bi veče, i bi jutro, dan druš. Nadenuvši ime svodu i pohvalivši stvoreno, [Gospod] položi kraj drugom danu i kaže: I bi veče, i bi jutro, dan drugi. Vidiš li kako nas [Mojsej] podrobno poučava, nazivajući kraj svetlosti večerom, a kraj noći jutrom i sve imenujući danom, kako se ne bismo varali niti mislili da je veče kraj dana, nego da bismo jasno znali da trajanje i jednoga i drugog čini jedan dan? Veče bi sa pravom moglo da se nazove i krajem svetlosti, a jutro, odnosno kraj noći, ispunjenjem dana. Upravo to i hoće da pokaže Božanstveno Pismo kada kaže: I bi veče, i bi jutro, dan drugi. Može biti da smo besedu mnogo rastegli, ali ne namerno, nego, da tako kažem, pod naletom toka reči, kao poneseni nekom silnom nabujalom rekom. A tome ste uzrok i vi, koji sa radošću slušate što vam se govori. Ništa upravo ne može tako da obodri onoga koji govori i da mu navede veće izobilje misli, kao usrdnost slušalaca. I kao što klonuli duhom i lenjivi slušaoci nesigurnim čine i moćnoga govornika, tako biste i vi, blagodaću Božjom, da smo mi i od kamenja nemuštiji, mogli da nas prenete iz lenjosti, da pospanost stresete i nagnate nas da vam kažemo nešto korisno i na vaše nazidanje. Budući da ste bogonaučeni i sposobni, po blaženome Pavlu, i druge upućivati (Rim 15,14), hajde da vas zamolimo, da ako ikada drugo, u vreme posta pokažete veliku po Bogu brigu o vrlini i da vam ne bude dosadna beseda, ako vam svaki dan o istom govorimo. Jer isto govoriti meni nije teško, po blaženome Pavlu, a vama je ukrepljenje (Fil Z,1). Našoj duši, jer je lenjiva, potrebno je neprestano podsećanje: kao što ovo telo svakodnevno zahteva telesnu hranu, da ne bi, previše se raslabivši, ležalo neupotrebljivo, tako je i duši potrebna duhovna hrana i najbolje upravljanje, kako bi, naviknuvši se na dobro, ubuduće postala nedohvatna smicalicama lukavoga.
7. Svakoga dana, dakle, ispitujmo silu njenu i ne prestajmo nikada ni sebe da istražujemo. Polažimo sami sebi račun i za to šta ulazi u nas i šta izlazi iz nas, šta li korisno kazasmo, a koju praznu reč izustismo i opet, šta smo sluhom na korist uneli u dušu, a šta od onoga što može da škodi. Odredimo i neka pravila i međe jeziku, kako bi on reč prvo odmerio i tek tada je izgovorio. A razum vaspitavajmo da ništa štetno ne pusti, nego ako se i unese spolja nešto takvo, da se kao izlišno i sposobno da nanese štetu odbacuje, a ako li se unutra rodi, da se toga časa blagočestivom pomišlju izgoni. I ne mislimo da nam je samo nejedenje do večeri dovoljno za spasenje. Ako je nezahvalnim Judejima čovekoljubivi Vladika govorio preko proroka: Gle, sedamdeset godina Meni li post otpostiste? I ako jedete i pijete, ne jedete li i ne pijete vi sami? Tako govori Gospod Svedržitelj: sud pravedan sudite i milost i milosrđe tvorite svaki bližnjem svome, a udovicu i siroče i pridošlicu i siromaha ne ugnjetavajte i neka niko ne pamti zlo prema bratu svome u srcu svome (Zah 7,5-6,9-10). Ako, dakle, onima koji sede u senci i pritisnuti su mrakom prelesti ništa korisno ne bi samo od posta kada to nisu postigli i zlo iz srca prema bližnjemu nisu izagnali, kakvo bismo opravdanje mogli da imamo mi od kojih se traži veće i kojima se zapoveda ne samo to da čine, nego i neprijatelje da ljube i dobro im tvore? I zašto kažem – dobro da im tvore? Čak i da se mole za njih i traže od Vladike i pritiču Mu da se stara o njima. Upravo to će nas u onaj strašni dan više od svega zastupati i biće najveći otkup naših sagrešenja, ukoliko smo tako raspoloženi prema svojim neprijateljima. Makar bila i prevelika ta zapovest, pomisliš li na nagradu koja čeka one koji to ispune, ona se uopšte ne čini toliko velikom. A kakva je to nagrada? Ako to satvorite, [Pismo] kaže, upodobićete se Ocu svome Koji je na nebesima. A da bi nam to razjasnilo, [Pismo] dodade: Jer suncem Svojim obasjava i lukave i dobre i daždi na pravedne i nepravedne (Mt5,45). Pa ti podražavaj, kaže, po sili ljudskoj Bogu. Kao što On ne obasjava suncem samo pravedne, nego i one koji tvore zlo i ne izvodi kišu samo dobrima, nego i lukavima, tako i ti, ukoliko ne ljubiš samo one koji tebe ljube, nego i one koji su neprijateljski raspoloženi prema tebi, po meri svojih moći podražavaš svome Vladiki. Jesi li video kako je na najviši vrh uzveo onoga koji može da ispuni tu dobrodetelj? A ti nemoj misliti samo na to koliko je to teško, ljubljeni, nego prethodno vidi sam sa sobom kolike želiš časti da se udostojiš, pa neka ti zalog časti teško učini lakim. Ne bi li, upravo, trebalo da smatraš blagodaću to što čineći dobro neprijatelju dobijaš priliku da se tebi samome otvore dveri smelosti pred Bogom i da se iskupe tvoja sagrešenja? A ti možda žudiš da se osvetiš neprijatelju i da onoga koji je zlo nastrojen prema tebi gurneš u istu ili veću bedu? I šta će tek otuda izaći, kada, savršeno ništa ne dobivši, još budeš i račun za to podnosio na onom strašnom sudilištu, kao narušilac Bogom propisanoga zakona? Pa reci mi: kada bi neki zemaljski car naložio takav zakon – da se vodi briga o neprijateljima ili da je kazna smrt, ne bi li iz straha od telesne smrti svi pohitali na ispunjenje zakona? Koje bi osude bilo dostojno to što se na sve pristaje zbog smrti telesne, koja nas i bez toga prirodnom nužnošću svejedno čeka, a da se radi one smrti u kojoj se uteha naći ne može, manje brine za zakon koji je naložio Vladika svega?
8. Nego, ja zaboravih da ovo govorim onima koji ne pokazuju jednaku ljubav ni prema onima koji njih ljube. Ko će nas, onda, izbaviti od onoga mučenja, kada ne samo da smo od one zapovesti daleko, nego ne tvorimo čak ni ono što tvore mitari? Jer ako uzljubite one koji vas ljube, kaže, šta veliko činite? Ne čine li tako i carinici? (Mt 5,46) Kada, dakle, ni to ne činimo, koja nam je nada na spasenje? Molim vas zato, ne budimo nemilosrdni, nego ukrotimo svoju pomisao, a pre svega vaspitajmo se da u ljubavi pobeđujemo bližnjega, po blaženom Pavlu, čašću jedan drugoga držeći većim od sebe (Fil.2,3) i ne dopuštajmo da u tome drugima ustupamo nego pobeđujmo, i ne preuznosimo se nego pokazujmo bolje i toplije raspoloženje prema onima koji nas ljube. To je ono što najviše održava i čini naš život i to nas razlikuje od beslovesnih i od zverinja – što, poželimo li, možemo da održavamo poredak koji nam priliči, da pokazujemo veliku slogu sa bližnjim, pa da gušimo pomisli i da tu zverinu nepokornu, gnev, satremo, predočavajući mu užas strašnoga sudilišta i da ga učimo da će, pristane li da se prinese neprijateljima na žrtvu, velikih blaga steći, a da će, bude li još voleo da se spori, veliku osudu podneti. Mi ne smemo zalud da traćimo vreme, nego svakoga dana i časa treba da sebi predočavamo sud Gospodnji i što je to što može da nam veliku smelost dometne, a šta uvećava kaznu. I tako, o tome promišljajući, pobedimo strasti, sputajmo kiptaje svoje ploti i, po blaženom Pavlu, umrtvimo svoje udove na zemlji, blud, nečistotu, strast, pohotu zlu, lakomstvo (Kol 3,5), pohlepu, sujetu i zavist. Ukoliko se umrtvimo za te strasti, tako da ne mogu da deluju na nas, moći ćemo da primimo plod Duha koji je – ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje (Gal 5,22,23). Neka se u tome sastoji razlika između hrišćanina i nevernika. Neka nas to preporučuje, kako nas ne bi samo ime krasilo i da se ne bismo gordili spoljašnjošću, a kamoli da se, daleko bilo, makar i stekli ovo što sam gore nabrojao, ikada preuznesemo, nego i tada radije sebe unižavajmo. Jer kada izvršite sve što vam je zapoveđeno, kaže [Gospod], govorite: mi smo nepotrebne sluge (Lk 17,10). Ako se tako budemo starali oko sopstvenoga spasenja, moći ćemo i sebi samima najviše koristiti i oteti se od buduće kazne, a i onima koji nas gledaju postati učitelji u dobru, kako bismo sa pažnjom okončavši sadašnji život udostojili se u budućem čovekoljublja, a to neka svi mi dostignemo, blagodaću i milosrđem Gospoda našega Isusa Hrista, sa Kojim Ocu [priliče] slava, sila i čast u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tačnije – „tvrdina“ (grč. στερέωμa, lat. firmamentum, slov. tverdь).
  2. Reč je o Ptolemeju II Filadelfu (270-246. pre Hrista).
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *