NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA DRUGA
 
Na ostatak stiha: Na početku stvori Bog nebo i zemlju, do: I bi veče, i bi jutro, dan jedan.
 
1. Čitanje Božanstvenoga Pisma nalik je riznici. Kao što onaj ko odande uspe i zrnce da uzme stekne veliko bogatstvo, tako je i sa Božanstvenim Pismom – i u kratkoj reči moguće je naći veliku silu smisla i neizrecivo bogatstvo. I nisu božanske izreke slične samo riznici, nego i bujnom izvoru koji obilne potoke izbrizgava. U to smo se svi juče na delu uverili, jer, započevši uvod u knjigu stvaranja, celu smo pouku posvetili rečima: U početku stvori Bog nebo i zemlju, a opet ne mogasmo sve da razumemo. Veliko je bogatstvo te riznice i obilan je taj duhovni izvor. I nemoj se čuditi što smo tako prošli. I oni koji su živeli pre nas crpeli su, po meri svojih moći, iz tih istočnika, i oni posle nas ponovo će pokušavati da to učine, ali opet neće moći sasvim da ih isprazne. Naprotiv, vode će se samo umnožavati i bujati – jer takva je priroda duhovnih izvora. Što neko više želi da u izobilju iscrpi ovdašnje vode, toliko se više toči i domeće blagodat duhovna. Zato i govoraše Hristos: Ako je ko žedan, neka dolazi Meni i neka pije. Koji u Mene veruje, kako kaza Pismo, iz utrobe njegove poteći će reke vode žive (Jn 7,3738), ukazujući nam na bogatstvo tih izvora. Kada je takva priroda duhovnih voda, hajde da sada svako od nas donese mnoge sasude razuma, kako bismo se, njih napunivši, vratili [kućama], jer kada blagodat Duha vidi plamenu želju i probuđeni razum, bogatu milost svoju daruje. Odvojivši se sada od svega žitejskog i od briga koje su kadre da nas poput trnja uguše, svoju pomisao odsecajući, sav svoj razum okrenimo u želju ka duhovnom, kako bismo izašli primivši otuda veliku korist i dobili nešto veliko i blagorodno. Ali da bi vam beseda bila jasnija, podsetićemo vašu ljubav malo na ono što je juče kazano, da bismo tako kao u jedno telo ono što će danas biti rečeno sjedinili sa juče kazanim. Jer, kao što pamtite, juče pokazasmo kako blaženi Mojsej, pripovedajući nam o stvaranju ovih vidljivih stihija, govoraše: U početku stvori Bog nebo i zemlju; a zemlja beše nevidljiva i neustrojena. Uz to smo objasnili zbog čega [Gospod] zemlju stvori tako bezobličnom i neustrojenom – i verujem da ste sve to vi dobro razumeli. Danas, dakle, valja da pređemo na ono što je kazano dalje. Kada reče [Mojsej]: Zemlja beše nevidljiva i neustrojena, on tačno objašnjava zašto beše nevidljiva i neobdelana, te kaže: I tama beše nad bezdanom i Duh Božji nadnošaše se nad vodom. Gledaj kako se blaženi prorok ovde jednostavno izražava i kako ne kazuje pojedinačno o celokupnom stvaranju, nego, obavestivši nas o najznačajnijim stihijama i pomenuvši i nebo i zemlju, ostalo ostavlja po strani. Nigde ne pomenuvši stvaranje voda, on kaže: I tama beše nad bezdanom i Duh Božji nadnošaše se nad vodom. Upravo to beše pokrivalo zemljino lice – tama i vodeni bezdan. Otuda saznadosmo da sve vidljivo beše bezdan pokriven vodenom tamom i da beše potreban premudri Tvorac Koji bi svoj toj bezobličnosti postavio kraj i sve priveo u neko blagoustrojstvo. I tama, kaže, beše nad bezdanom i Duh Božji nadnošaše se nad vodom. Koji je smisao ovoga? Duh, kaže, Božji nadnošaše se nad vodom. Meni se čini da ovo znači da vodama beše svojstvena nekakva životna energija i da voda ne beše prosto stajaća i nepokretna, nego pokretna i da imađaše izvesnu životnu silu. Jer ono što je nepokretno u svemu je nekorisno, a pokretno je upotrebljivo za mnogo šta.
2. Kako bi nam, dakle, pokazao da ta nezamislivo velika voda ima nekakvu silu životnu, [Mojsej] kaže: I Duh Božji nadnošaše se nad vodom. Ne kazuje Božanstveno Pismo o tome na početku bez razloga, nego, budući da želi da nam u nastavku pripoveda o tome kako su iz tih voda stvorene i životinje po zapovesti Tvorca svega, ono već ovde slušaocu naznačuje da voda ne beše tek tako stajaća, nego da se kretala, tekla i sve napajala. Budući, dakle, da se veliko bezobrazije prostrlo nad svim vidljivim, prvoumetnik Bog zapovedi – i sva se bezobličnost rastoči i javi se ova nedomisliva lepota vidljive svetlosti koja progna čulnu tamu i sve ozari. I reče, kaže, Bog neka bude svetlost; i bi svetlost. Reče – i bi. Zapovedi – i tama se izagna, a stvori se svetlost. Vide li ti tu silu neizrecivu? Ali oni koje obuze obmana, ne mareći za sled kojim se pripoveda i ne slušajući blaženoga Mojseja koji kaže: Upočetku stvori Bog nebo i zemlju i koji tada dodaje: A zemlja beše nevidljiva i neustrojena, budući da beše pokrivena tamom i vodama – jer Vladiki tako bi ugodno da je stvori na početku – kažu da su i veštastvo i tama pretpostojali. Može li išta biti gore od ovoga bezumlja? Čuješ da u početku stvori Bo! nebo i zemlju i da iz nebitija posta bitije, a kažeš da je veštastvo pretpostojalo? Bi li iko razuman dopustio takvu nesuvislost? Ta nije čovek Taj Koji stvara, pa da bi mu bilo potrebno nešto pretpostojeće da bi tako pokazao svoju veštinu – nego Bog Koga sve sluša i Koji tvori rečju i zapovešću. Gle, On samo kaza – i pojavi se svetlost, a minu tama. I rastavi Bog svetlost i tamu. Šta znači rastavi! Svakome odredi sopstveno mesto i naznači odgovarajuće vreme. I pošto se to završi, tada konačno daje svakom prikladno ime. Jer nazva, kaže, Bog svetlost dan i tamu nazva noć. Jesi li video kako se ovo neuporedivo razdeljenje i čudesno stvaranje koje prevashodi svaki razum – savršava samo rečju i zapovešću? Vide li ti kolikom je snishođenju pribegao ovaj blaženi prorok – ili, tačnije, čovekoljubivi Bog vaspitavajući kroz jezik prorokov čovečanski rod – da bi on znao koji je poredak stvaranja, Ko je tvorac svega i kako sve beše privedeno u postojanje? Budući da čovečanski rod još beše nesavršen i ne mogaše da dosegne smisao savršenijih stvari, Duh nam Sveti, pokrenuvši jezik prorokov, o svemu tako kazuje zbog slabosti slušalaca. A da bi se uverio da se ovim snishođenjem prilikom pripovedanja poslužio zbog nesavršenosti našega razuma, gledaj sina groma kako, kada je čovečanski rod napredovao u vrlini, više ne postupa tako, nego slušaoce uzvodi višoj nauci. Rekavši: Od iskoni beše Slovo (Logos) i Slovo beše u Boga i Bog beše Slovo, on dodade: Beše svetlost istinita koja prosvetljuje svakoš čoveka koji dolazi u svet (Jn 1,1.9). Kao što ovde ta čuvstvena svetlost, pojavivši se po zapovesti Vladičinoj, odagna ovu vidljivu tamu, tako i umna svetlost odagna tamu obmane i zabludele privede istini.
3. Primimo, stoga, pouke Božanstvenoga Pisma sa velikom zahvalnošću i ne prkosimo istini, ne ostajmo u tami, nego hitajmo ka svetlosti i tvorimo dela dostojna svetlosti i dana, kao što i Pavle umudruje govoreći: Kao po danu blašpristojno hodimo i ne činimo dela tame (Rim 13,13). I nazva, kaže, Bog svetlost dan i tamu nazva noć. Nego, umalo ne propustismo nešto – valja nam se vratiti. Kada kaza [Pismo]: neka bude svetlost; i bi svetlost, dodade: I vide Bog svetlost da je dobra. Gledaj, ljubljeni, koliko se snishođenje očituje u ovim rečima. Šta, zar Gospod nije znao da je ona dobra i pre nego što je nastala, nego je tek nakon što se pojavila prizor Tvorcu pokazao krasotu stvorenoga? Pa ko bi razuman mogao to da kaže? Bavi li se čovek nekom umetnošću, on i pre nego što okonča svoju tvorevinu i uobliči je – zna svrhu u koju je stvara, a utoliko pre je Tvorac svega, Koji sve rečju privede iz nebitija u bitije, znao i pre no što je stvori da je svetlost dobra. Zašto se, onda, [Mojsej] ovako izrazio? Ovaj blaženi prorok govori snishodeći ljudskom običaju – i kao što ljudi, kada sa velikim staranjem nešto stvore i polože kraj svojim naporima, pa pošto osmotre delo svojih ruku i pohvalu mu uznesu, tako i Božanstveno Pismo, prilagodivši se sada slabosti našega sluha, kaže: I vide Bog svetlost da je dobra, pa dodade: I rastavi Bog svetlost i tamu; i nazva Bog svetlost dan i tamu nazva noć. I jednom i drugom naznači sopstveni prostor i oboma na samome početku utvrdi nekakve međe, da bi ih neprekidno čuvali neprestupne. A ?o svako razuman može da vidi – kako do danas ni svetlost nije prestupila svoje granice, niti je tama svoj poredak ma kako narušila. I samo ovo dovoljno je da one koji odbijaju da budu blagorazumni uzvede krotosti i poslušanju onome što govori Božanstveno Pismo, kako bi se ugledali makar na poredak stihija koje se drže postojanoga toka i ne prelaze svoju meru, nego poznaju sopstvenu prirodu. Zatim, pošto svakom nareče ime i oboje sjedini, [Gospod] kaže: I bi veče, i bi jutro, dan jedan. Kraj dana i kraj noći nazva jednim [danom], da bi položio izvestan poredak i sled u vidljivo i da ne bi bilo nikakvog mešanja. Imali smo, dakle, da vidimo, kroz jezik ovog blaženog proroka poučavani Duhom Svetim, šta beše stvoreno u prvi dan, a šta u ostale. I to je upravo znak snishođenja čovekoljubivoga Boga. Nije svemogućoj ruci Njegovoj i beskonačnoj premudrosti bilo nemoguće i u jednom danu sve da stvori. I što kažem: u jednom danu? Ma i u magnovenom trenu. Ali kako ništa od onoga što postoji nije stvorio radi sopstvene koristi, jer Sušti Nepotrebiti nema potrebu ni za čim, nego sve sazda po čovekoljublju i dobroti, On zbog toga stvara deo po deo i jasno nas obaveštava, jezikom blaženoga proroka, o onome što nastade, kako nas ne bi, pošto saznasmo istinu, porazili oni koje se povode za ljudskim rasuđivanjima. A ako, i pored toga što je to tako bilo, ima nekih koji kažu da je sve postojeće nastalo samo od sebe, i da [Pismo] nije poseglo za takvim snishođenjem i poukom – šta bi se onda drznuli i da zbore i da tvore oni koji rade protiv svoga spasenja?
4. Šta bi, zaista, moglo da bude bednije i nerazumnije od onih koji se usuđuju da to kažu i tvrde da je sve postojeće nastalo samo od sebe, čime celokupno stvaranje lišavaju Božjega Promisla? I, reci mi, kakav bi smisao moglo da ima to da se tolikim stihijama i tolikim poretkom upravlja bez Nekoga Ko vlada i Ko sve drži? Ni lađa nikada ne bi mogla bez kormilara da seče morske talase, niti vojnik da čini išta blagorodno ako ga vojskovođa ne nadzire, ni dom ne opstaje bez domaćina – a zar su ova beskonačna vaseljena i poredak ovih stihija mogli tek tako da se kreću, a da ne postoji Neko Ko može svim da upravlja i Ko po Svojoj premudrosti na okupu drži i razmerava sve vidljivo? Zašto, uostalom, uporno nastojimo oko toga da im pokažemo ono što je, kako kaza poslovica, već i slepima očigledno? Ali ne prestajmo, ipak, da im predstavljamo učenja iz Pisma i da svaki napor ulažemo kako bismo ih spasili prelesti i privoleli istini. Jer ako su i još uvek ophrvani prelešću, ipak su jednoga roda sa nama i treba da se mnogo staramo oko njih i nikada ne posustajemo, nego da im sa velikom brigom pružamo ono što je do nas i dajemo odgovarajući lek, kako bi se, makar i kasno, vratili istinskom zdravlju. Pa Bog ništa toliko ne želi kao spasenje duše. I Pavle kliče: On Koji želi da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1Tim2,4), i Sam Bog opet kaže: Ne želim smrt grešnika, nego da se obrati i živ bude (Jez 18,23). On zato i privede u postojanje celokupnu ovu tvorevinu, i nas sazda – ne da bismo poginuli niti da bi nas u pakao otpravio, nego da bi nas spasao i, oslobodivši nas prelesti, darovao nam da se Carstvom naslađujemo. To nam je pripremio ne posle, nego pre stvaranja sveta, kako i Sam kaže: Hodite, blagosloveni Oca ?oga, nasledite carstvo koje vam je pripremljeno od stvaranja sveta (Mt 25,34). Gledaj koliko je čovekoljublje Vladičino – kako i pre stvaranja i pre nego što čoveka privede u postojanje, nebrojena mu blaga ugotovi, pokazavši koliku brigu za rod naši ima i kako želi da se svi spasu. Takvoga, dakle, Vladiku imajući, tako čovekoljubivog, tako blagog i krotkog, porevnujmo i za sopstveno spasenje i za spasenje svoje braće. I nama će to biti zalog spasenja kada se ne staramo samo za sebe same, nego kada koristimo i bližnjem i usmeravamo ga ka putu istine. A da bi se uverio koliko je dobro, sam se spasavajući, i drugome moći koristiti, čuj proroka gde govori od lica Božjega: Koji izvodi časnoš od nedostojno! kao usta će Mi biti (Jer 15,19). A šta to znači? Onaj koji, kaže, rukovodi bližnjega iz zablude prema istini ili putevodi bližnjega iz zla ka vrlini, po meri ljudskih moći – Meni podražava. Ni On, Bog Sušti, ni zbog čega drugog ne odenu se u našu plot i radi spasenja roda ljudskog posta čovek. I što samo kažem – siđe u našu plot i sve drugo ljudsko podnese, kada i krst primi, kako bi nas koji se predadosmo grehu, oslobodio prokletstva? I o tome kliče Pavle govoreći: Hristos nas je iskupio od prokletstva zakona postavši za nas prokletstvo (Gal 3,13). Ako, dakle, On, kao Bog Sušti i imajući suštinu nepristupnu, zbog neizrecivoga čovekoljublja primi sve to nas radi i našega radi spasenja, ima li išta što ne bismo mi sami bili dužni da pokažemo za one koji su našega roda i za udove svoje, kako bismo ih ugrabili iz čeljusti đavolovih i usmerili na put vrline? Koliko je duša prevashodnija od tela, toliko se većih nagrada nego oni koji novcem pomažu potrebitima udostojavaju oni koji opomenom i neprestanom poukom uzvode lenjive i klonule duhom na pravi put i koji pokazuju grdobu zla, a veliku lepotu vrline po Bogu.
5. Sve to, dakle, imajući na umu, razgovarajmo sa bližnjima pre svega drugog žitejskog o duševnom spasenju, navodeći ih na staranje o tome. A dobro bi, dobro bilo da duša može, neprestano to slušajući, da se uznese iz bezdana zla koje nas okružuje i da odoli nasrtajima strasti koje bez prestanka opsedaju našu dušu. Stoga nam je potrebno da mnogo bdimo, jer naš rat ne staje i ne zna za primirje. I Pavle zato kaže: Nije naša borba protiv krvi i ploti, nego protiv načalstava, vlasti, gospodara tame o?o?a veka, protiv duhova zlobe u podnebesju (?f 6,12). Ne mislite, kaže, da nam predstoji neznatan boj – nije to borba sa onima koji su naše prirode i nije ni ravnopravna. Nama, telom sapetim, zapoveđeno je da sa bestelesnim silama vojujemo. Ali ne bojte se. Ako je bitka i neravnopravna – velika je sila našega oružja. Apostol kao da je dodao: budući da upoznaste prirodu neprijatelja, ne padnite i ne malakšite u borbi, nego: Zato uzmite na sebe sveoružje Božje, kako biste mogli da protivstanete lukavstvima đavoljim (Ef 6,11). Jer mnoga su njegova lukavstva, odnosno sredstva kojima se koristi kako bi ulovio nemarne i treba ih dobro poznavati, kako bi se izbegle mreže njegove i da mu se ne bi dopustio ikakav pristup. Ali treba i pokazati i straženje nad jezikom, i obazrivost očiju, i čistotu pomisli – i svakoga časa valja biti spreman za borbu, kao da nasrće nekakva zver i gleda da nas smoždi. Zbog toga je i nebosežna ona duša, učitelj neznabožaca, jezik vaseljene, koji je učinio sve za spasenje svojih učenika, rekavši: Uzmite sveoružje Božje – još dodao, sa svih strana nas ograđujući i čineći nas nedodirljivim: Stojte, dakle, opasavši bedra svoja istinom i obukavši se u oklop vere[1] i obuvši se u pripravnost za Evangelije mira, iznad svega uzevši štit vere u kome ćete moći sve strele lukavoga raspaljene ugasiti, i šlem spasenja primite i mač Duha, Koji je reč Božja (Ef 6,14-17). Jesi li video kako je sve udove ogradio i kao neko ko je nameran da nas povede u rat, prvo nam je stavio pojas kako bi nam put bio lak, pa nam navukao oklop da nas ne bi bile strele i noge osigurao i sa svih nas strana opasao verom? Jer ona će, upravo ona, kaže, moći da ugasi raspaljene strele lukavoga. A šta su strele đavolove? Lukave želje, nečiste pomisli, pogubne strasti, gnev, kleveta, zavist, razdražljivost, mržnja, želja za sticanjem i svaka raspuštenost. Sve to, kaže, moći će da ugasi mač Duha. I zašto kažem da ugasi? I samu glavu neprijateljevu moći će da odseče. Vidiš li kako je [sv. Apostol] ukrepio svoje učenike – kako je one koji su bili mekši od voska načinio čvršćim od gvožđa? Budući da naš rat nije protiv krvi i ploti, nego protiv bestelesnih sila, on nam zato i nije dodelio plotsko oružje, nego svakovrsno duhovno i toliko blistavo, da onaj lukavi demon ne može da podnese ni sjaj njegov.
6. U takvo oružje, dakle, obučeni, ne bojmo se borbe i ne bežimo od okršaja, ali nemojmo ni nemarni biti. Jer kao što kada smo trezveni onaj lukavi demon nikako ne može da odoli sili oružja, želimo li samo da njegove smicalice učinimo nedelatnim, tako ako smo nebrižljivi ništa nam neće koristiti, dok je neprijatelj našega spasenja neprestano budan i sve radi protiv našega spasenja. Oružajmo se, stoga, sa svih strana: klonimo se razgovora, klonimo se od činjenja onoga što može da nam škodi, a uz uzdržanje od jestiva pokazujmo i druge vrline i bogato milosrđe prema siromasima, znajući koliko nas uzdarje čeka zbog staranja o njima. Koji je milostiv, kaže [Pismo], prema siromahu, Bogu zajmi (Pr 19,17). Gledaj samo kako je neobična priroda te pozajmice. Jedan je Onaj Koji je prima, a drugi onaj koji je zajmom samoga sebe dužnikom učinio. I nije samo to neobično, nego i to da je nemoguće da podneseš nezahvalnost zbog pozajmice niti ma kakav drugi gubitak. Bog ne obećava, kao što ovde biva, da će dati samo stoti deo, nego stoput više od toga koliko Mu je dato – i ni na tome Se ne zaustavlja, nego ovo daje u sadašnjem, a u budućnosti daće nam život večni. I u sadašnjem životu ako bi ko obećao da će nam dati samo dvaput od onoga što smo mi dali, sa gotovošću bismo ponudili celokupno svoje imanje – tu gde je toliko česta nezahvalnost, gde je toliko koristoljubaca. Čak se i među najbližim srodnicima ne odužuju dugovi, iz nezahvalnosti ili zbog siromaštva. A o Vladiki svega ništa slično ne može se ni pomisliti: ne samo da dug ostaje netaknut, nego On još obećava i da će uzvratiti ustostručeno, a i u budućnosti nam jemči život [večni]. Kakvo, dakle, opravdanje preostaje nama koji ne marimo i ne hitamo da primimo namesto malog ustostručeno i umesto sadašnjeg buduće i mesto privremenog večno, nego sa uživanjem blago zaključavamo iza vrata i prevornica, ne želeći da njega, koje sada bez svrhe leži, damo potrebitima, kako bismo u budućem veku imali koristi od njihovoga zastupništva? Načinite sebi prijatelje od mamona[2] nepravde da vas, kada osiromašite, prime u večne svoje skinije (Lk 16,9). Znam ja da mnogi ne samo da ne odobravaju to što kazujemo, nego se i ne osvrću na naše reči više nego na buncanje i bajku. Zato se i razdirem i patim, što takve ljude nije moglo da porazi ni iskustvo, ni toliko Božje obećanje, ni strah od budućeg, ni svakodnevna naša umudravanja – ali svejedno ne mislim da prestanem da ih tako savetujem, dok ne uzmognem da ih upornošću pobedim, da ih privedem trezvenosti i izbavim od obamrlosti i opijenosti, do koje ih je dovela želja za bogatstvom pomračivši im rasuđivanje. Jer znam, dobro znam da će, nakon blagodati Božje, i naše uporne reči i staranje oko posta moći da ih, makar i ne brzo, iscele od ove teške bolesti i da ih vrate savršenom zdravlju, kako bi se i oni oslobodili, udaljivši se od kazne koja im preti, i da bismo se i mi izbavili od malodušnosti i za sve slavu usposlali Ocu i Sinu i Svetome Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. U slovenskom prevodu ovde stoji „oklop pravde“.
  2. Mamon je bio aramejsko božanstvo bogatstva.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *