NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA PRVA
 
O početku stvaranja: U početku stvori Bog nebo i zemlju.[1]
 
1. Velikom sam radošću danas ispunjen dok gledam vaša mila lica. Upravo se ni čedoljubivi roditelji ne raduju i ne vesele tako, kada ih sa svih strana okruže deca te im ljupkošću i pažnjom pruže veliku radost, kako se ja sada radujem i veselim dok gledam ovo vaše duhovno sabranje, koje se, silno žedno da čuje božanske reči, sa takvim blagoobrazijem steče ovamo, i vas koji, prezrevši plotsku hranu, hitate duhovnoj trpezi delatno svedočeći o onim rečima Gospodnjim: Neće samo o hlebu živeti čovek, nego o svakoj reči koja ishodi iz usta Božjih (Mt 4,4). Hajde onda da se i mi ugledamo na zemljodelce: kao što oni, kada vide da je oranica očišćena i oslobođena škodljivoga rastinja, štedro razbacaju seme, i mi, kada se sada blagodaću Božjom i nama čisti ova duhovna njiva od tegobnih strasti, kada je daleko veselje i nigde nema smutnje niti bure u mislima, nego samo tišina i puni spokoj uma koji leti i bezmalo neba se dotiče, promišljajući o duhovnom pre nego o plotskom – proslovimo nešto malo vašoj ljubavi, osmelimo se danas na tananija razmišljanja – nudeći vam učenja iz Božanstvenoga Pisma. Ako to ne učinimo sada, dok traje post, kada je prezrena utroba i vlada tolika tišina misli, kada ćemo moći to da učinimo vašoj ljubavi? Zar kada caruju razuzdanost, prejedanje i svaka lakomislenost? Pa tada niti ćemo mi sami to obaviti kako valja, niti ćete vi, kao pogruženi u te mračne valove pomisli, moći primiti išta od onoga što vam se govori. Nego, ako ikada – sada je dobar čas za takve pouke: kada se sluškinja više ne diže na gospodaricu, nego pitoma postavši, pokazuje veliku krotost i poslušanje, ukrotivši plotske kiptaje i stojeći gde joj je mesto. Post je uspokojenje naših duša, ukras starih, vaspitač mladih i učitelj celomudrujućih koji svaki uzrast i prirodu ukrašava poput dijademe. Nigde danas nema meteža ni galame, ne kida se meso, kuvari se ne vrzmaju – sve je to daleko i naš grad sada liči na neku blagoobraznu, časnu i celomudrenu [ελευθερaν – slobodnu] ženu. A kada razmislim o iznenadnoj promeni koja se dogodila, rasudim o nepostojanosti jučerašnjega dana, zadivljen sam i poražen silom posta – kako je, ušavši u svačiju savest, presazdao pomisao, iščistio razum, ne samo gospodara nego i prostih građana, ne samo slobodnih nego i slugu, ne samo muževa nego i žena, ne samo bogataša nego i siromaha, ne samo onih koji su jelinski vaspitani, nego i varvara. A zašto kažem gospodara i prostih? I savest onoga koji nosi dijademu[2] priklonila se, poput ostalih, ovome poslušanju. Danas se ne može videti razlika među trpezama bogatog i siromaha, nego je svugde prosto jelo, lišeno razmetanja i raskoši, i danas ljudi sa većom nasladom pristupaju prostoti trpeze nego kada im se nude kojekakvi umaci i mnogo jakog vina.
2. Videste li, ljubljeni, iz ovoga što rekoh na početku kolika je sila posta? Zato se i ja sam sa većom predanošću nego pre prihvatam da vam besedim, kada znam da sejem u masnu i duboku oranicu koja nam brzo može uzvratiti umnogostručene plodove toga što je zasejano. Pogledajmo, dakle, ako je ugodno, koji je smisao onoga što smo danas pročitali iz blaženoga Mojseja. Nego pripazite, molim vas, na ono što vam govorimo, jer ne govorimo svoje, nego ono što na vašu korist daruje Božja blagodat. Pa šta znači: U početku stvori Bog nebo i zemlju? Ovde je umesno upitati se zbog čega nam ovaj blaženi prorok, koji se rodio mnogo naraštaja potom, ovo izlaže. Ne slučajno, ni bez razloga. Bog, na početku sazdavši čoveka, Sam je sa ljudima razgovarao onoliko koliko je ljudima bilo moguće da čuju: tako je On Adama pohodio, tako Kaina nakaza, tako je besedio sa Nojem, tako Ga i Avraam ugosti. A kada se ceo rod ljudski survao u strašno zlo, opet Se Tvorac svega ne odvrati savršeno od njega, nego kada ljudi postadoše nedostojni besede s Njim, On im, želeći da obnovi prijateljstvo sa njima, kao dalekima šalje pisma, privlačeći Sebi celokupnu prirodu ljudsku. Ta pisma posla Bog, a donese ih Mojsej. I šta, dakle, kažu pisma? U početku stvori Bog nebo i zemlju. Gledaj, ljubljeni, koliko je izuzetan taj čudesni prorok i po ovome: svi drugi proroci govorili su ili o onome što će biti nakon mnogo vremena ili o tome što će se dogoditi u njihovo doba, a ovaj blaženi, rodivši se nakon mnogo naraštaja[3] i vođen desnicom sviše, udostojen bi da javi ono što stvori Vladika svega pre njegovoga rođenja. Zbog toga i započe slovo tako: U početku stvori Bog nebo i zemlju, kao da svima nama kliče jasnim glasom i govori: „Ne javljam ovo poučen od čoveka; Onaj Koji je iz nebitija u bitije sve ovo priveo – On Sam i moj jezik pokrenu da O tome pripovedam.“ Molim vas, stoga, da na ove reči pazimo kao da to više ne slušamo Mojseja, nego Samoga Boga svega kroz jezik Mojsejev, prezrevši sopstvena rasuđivanja. Jer pomisli, kaže [Pismo], ljudske plahe su i nepouzdana su rasuđivanja naša (Prem 9,14). Primajmo to što se kazuje sa velikom blagorazumnošću, ne prelazeći sopstvenu meru, niti ispitujući ono što je izvan naših moći, a od čega postradaše neprijatelji istine kada poželeše da sve dokuče sopstvenim rasuđivanjem, ne uviđajući da je čovečanskoj prirodi nemoguće da ispita tvorevinu Božju. I zašto govorim tvorevinu Božju? Ta mi ne možemo pojmiti ni veštinu nama istorodnoga čoveka. Reci mi: kako iz metalske veštine [topljenjem] nastaje priroda (φύσις) zlata? Ili kako se od peska dobija čisto staklo? Teško bi na to mogao da mi odgovoriš. Ako, dakle, ne može da se shvati ono što nam je pred očima i što po Božanskom čovekoljublju ljudska mudrost stvara, zar da ispituješ, čoveče, ono što Bog sazda? Koji bi oproštaj mogao da nađeš i koje opravdanje ako si tako nerazuman, te promišljaš o onome što prevazilazi tvoju prirodu? Reći da je sve što postoji nastalo iz već postojećega veštastva i ne ispovedati da je Tvorac svega to priveo iz nebitija predstavljalo bi znak krajnjeg bezumlja. Zatvarajući, dakle, usta bez umnima, ovaj blaženi prorok, nameran da počne knjigu, ovako to učini: U početku stvori Bog nebo i zemlju. Kada, dakle, čuješ reč stvori, ništa drugo ne ispituj, nego sagni glavu i veruj rečenom. Bog je Onaj Koji sve stvara i presazdaje i preobražava sve po Svojoj volji. A gledaj samo krajnje snishođenje: [Mojsej] ništa ne kazuje O nevidljivim silama, niti kaže kako Bog u početku stvori angele ili arhangele. I nije nam bez razloga odredio takav način pouke. Budući da je on govorio Judejima koji su bili privezani za sadašnje i nisu mogli da zamisle ništa od onoga što se umom postiže, on ih od čuvstvenih predmeta uzvodi ka Tvorcu svega, kako bi se, spoznavši iz tvorevine Umetnika svega, poklonili Sazdatelju i da se ne bi zaustavili na tvari. A da i nakon toga nisu prestali da obogotvoruju tvorevinu i ukazuju poštovanje i najbeščasnijim među beslovesnim [životinjama], dokle bi pali u bezumlju da On nije pribegao takvom snishođenju?
3. Nemoj se čuditi, ljubljeni, što Mojsej ide takvim putem na samome početku obraćajući se ogrubelim Judejima, kada i Pavle u [doba] blagodati, kada se toliko umnožiše propovedi, spremajući se da besedi među Atinjanima, daje pouku polazeći od vidljivog, te ovako govori: Bog Koji stvori svet i sve što je u njemu, Ovaj neba i zemlje Gospod Sušti, ne prebiva u rukotvorenim hramovima, niti Mu služe ruke ljudske (Dap 17,24-25). Znajući da je to učenje koje njima odgovara, on tim putem krenu. Jer saobrazno onima koji primaju pouke od njega, on Duhom vođen i pouku načini. A da bi uvideo da je razlog tome razlika u ličnostima slušalaca i njihova otupelost, čuj ga kako im se, kada je upućivao poslanicu Kološanima, više ne obraća tako, nego drugačije, te kaže: Jer u Njemu bi sazdano sve na nebesima i na zemlji, vidljivo i nevidljivo, bilo prestoli ili gospodstva, ili načalstva, ili vlasti, sve kroz Njega i radi Njega bi sazdano (Kol 1,16). A Jovan, sin groma, klicaše govoreći: Sve kroz Njega posta i bez Njega ništa ne posta (Jn 1,3). Ali Mojsej ne [govoraše] tako. I sa pravom. Jer ne beše blagosloveno da se onima koji još treba da se hrane mlekom daje tvrda hrana. I kao što učitelji, primajući decu od roditelja predaju im osnove, a oni koji od njih preuzimaju decu saopštavaju im savršenije nauke, tako postupiše i blaženi Mojsej, i učitelj neznabožaca, i sin groma. Onaj koji je uzeo na početku rod ljudski poučio je one koji ga slušahu osnovama, a ovi su im, primivši ih od Mojseja, dalje predali savršenije. Tako smo, dakle, saznali i koji je uzrok [Mojsejevog] snishođenja i to da je sve Duhom govorio, saobražavajući se onima koji ga slušaju i iskorenivši zajedno sve jeresi koje poput pleve niču u Crkvi, time što kaza: U početku stvori Bog nebo i zemlju. Pa priđe li ti manihejac govoreći kako je veštastvo pretpostojalo, ili markijanac, valentijanac ili deca jelinska, ti im kaži: U početku stvori Bog nebo i zemlju. Ne veruje Pismu? A ti se odvrati od njega kao od bezumnika. Koji bi oproštaj ikada mogao da nađe onaj koji ne veruje Tvorcu svega, i laž smatra istinom? Takvi pod ličinom krotosti kriju u ovčijoj koži vuka. Ali ti nemoj da se prelastiš, nego ga zato utoliko više uznenavidi [omrzni] što se pred tobom, koji si sluga kao i on, pretvara da je krotak, a na Boga i Vladiku svega podigao je rat i ne vidi da radi protiv svoga spasenja. A mi se držimo stene nesalomive, te se vratimo na početak. U početku stvori Bog nebo i zemlju. Vidi kako i iz samog načina stvaranja prosijava božanska priroda – kako [Gospod] stvara nasuprot ljudskom običaju, prvo nebo prostrevši, pa onda zemlju podastrevši: prvo krov, a potom temelj. Ko to negde još vide, ko još ču za to? Kada čovek stvara to nikada ne biva – a kada Bog zapoveda, sve se potčinjava i ustupa volji Njegovoj. Nemojmo, dakle, ispitivati ljudskim umom Božja dela, nego prateći njih – divimo se umetniku. Jer nevidljivo Njegovo, kaže, od sazdanja sveta na tvorevini umom sagledavano vidi se (Rim 1,20).
4. A ako neprijatelji istine budu istrajavali na tome da je nemoguće da se išta privede iz nebitija, upitaćemo ih: da li je prvi čovek načinjen iz zemlje ili odnekle drugo? Svakako da će zajedno sa nama ispovediti da je iz zemlje. Pa neka nam onda kažu kako od zemlje nasta priroda ploti. Od zemlje bi mogli da nastanu glina ili crep. Ali kako posta priroda ploti? Kako kosti, nervi, žile i mast, koža, nokti, dlake i iz jednog pretpostojećeg veštastva toliko toga raznovrsne kakvoće? Teško da bi išta mogli da kažu o tome. I zašto govorim [samo] o našem telu? Neka nam kažu kako se hleb, kojim se svaki dan hranimo i ujednačenoga je sastava, pretvara u krv, sluz, žuč i različite sokove. On je često boje pšenice, a krv je boje vatre ili crna. Ako, dakle, ne mogu savršeno ništa da nam kažu o onome što nam je svakodnevno pred očima, utoliko manje mogu išta da kažu o drugim Božjim tvorevinama. Ali ako se ni posle tolikog mnoštva dokaza ne bi odricali svoje ljubavi ka sporenju, ni tada ne prestajmo da im ponavljamo: U početku stvori Bog nebo i zemlju. Ta jedna rečenica dovoljna je da obori sve kule protivnika i da do temelja razruši sva ljudska umovanja i, ako ikada požele da se okanu prenja, mogla bi i njih da usmeri na put istine. Zemlja beše, kaže, nevidljiva i neustrojena. Zašto je, reci mi, [Gospod] stvorio nebo svetlim i savršenim, a zemlju bezobličnom? On to nije učinio bez razloga, nego da se ti, poznavši po lepšem delu tvorevine Njegovo delo, ne bi dalje ništa dvoumio i da ne bi pomislio da to beše zbog nedostatka snage. Osim toga, još je jedan razlog tome zašto je zemlju načinio bezobličnom. Ona je i naša hraniteljka i mati, iz nje se rodismo i hranimo se, i pošto nam je svima i otadžbina i grob, opet joj se vraćamo i kroz nju dobijamo nebrojena dobra; pa da je rod ljudski ne bi precenio, pokazuje ti je kao prvobitno bezobličnu i neustrojenu, da ti ne bi dobra koja iz nje proishode pripisivao prirodi zemlje, nego Onome Koji ju je priveo iz nebitija u bitije. Zato je kazano: Zemlja beše nevidljiva i neustrojena. Može biti da smo na samom početku vaš um napregnuli na tananija razmišljanja i stoga je dobro da ovde stanem sa besedom, pozivajući vašu ljubav da se opominje ovoga šta je rečeno, da to nikada ne gubi iz sećanja, pa kada odavde izađete, zajedno sa čulnom trpezom postavljajte i trpezu duhovnu. Neka muž kazuje nešto od toga O čemu je ovde bilo reči, a žena neka sluša, neka i deca čuju, neka se pouče i služinčad, te neka dom, dakle, crkva postane, kako bi utekao đavo, taj lukavi demon i neprijatelj našega spasenja, i kako bi tamo počivala blagodat Svetoga Duha i svaki mir i sloga ograđivali ukućane. Držite li ono što je već ranije rečeno u sećanju, primaćete usrdnije i ono što nakon toga bude zasejano, a i ja ću sa većom radošću i štedrošću govoriti O onome što daruje Božja blagodat kada vidim mladice toga što već posejah. I zemljodelac kada vidi kako seme raste, sa velikom revnošću pregledajući oranice, spremno hita da i druge zaseje.
5. Da biste nas, dakle, učinili usrdnijim, pokažite da brižljivo stražite nad onim što je već rečeno i koliko možete postarajte se, osim O ispravnim učenjima, i O životu. Neka zasvetli, kaže, svetlost vaša pred ljudima, da vide dobra dela vaša i proslave Oca vašega Koji je na nebesima (Mt 5,16). Neka život bude saglasan učenjima i neka učenja javljaju o tome kakav je život. Jer vera bez dela mrtva je (Jak 2,26) i dela bez vere mrtva su. Ako su nam učenja zdrava, a o životu ne vodimo brigu, nikakva nam korist od učenja biti neće. Opet, i ako o životu brinemo, a u učenjima hramljemo, ni od toga neće biti ičega dobrog. Zato ovu duhovnu građevinu treba utvrditi sa obeju strana. Svaki, kaže, koji sluša ove reči Moje i tvori ih, upodobiće se mužu mudrom (Mt 7,24). Gledaj kako [Gospod] ne želi samo da slušamo, nego i da tvorimo i delatno da pokazujemo poslušanje i kako sa pravom nazva mudrim onoga koji pokazuje da dela prate reči, a ludim onoga koji se samo reči drži (Mt7,127). Jer taj, kaže, sagradi kuću svoju na pesku i ona zato ne mogaše ni udar vetrova da podnese, nego se brzo sruši. A takve su duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni. To sada nije rečeno za [pravu] gradnju i kuću, nego za duše koje smuti i neznatno iskušenje. Pod vetrom, kišom i rekom govorio nam je o napadu iskušenja, jer stamen, bodar i trezven čovek od toga još jači biva i koliko se umnožavaju tegobe, toliko se i mužastvo uvećava, a lenj i klonuloga duha, makar da i lahor dune – smesta se smućuje i pada, ne od prirode iskušenja, nego od slabosti svoje volje. Zato valja bdeti i biti trezven i spreman na sve, kako bismo i kada smo spokojni bili čvrsti i bodri u mukama koje naiđu, i da bismo pokazali veliko blagorazumije, neprestano uznoseći blagodarnost čovekoljubivom Bogu. Ako tako ustrojimo ono što je do nas, veliku ćemo naklonost okušati sviše, te ćemo tako moći i sadašnji život u spokoju da provodimo i da samima sebi veliku smelost za budući život pribavimo, što svi mi neka steknemo, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, Kome sa Ocem i Svetim Duhom [priliče] slava, sila i čast sada i uvek i vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Navodi iz Svetoga Pisma Starog Zaveta prevođeni su po Sedamdesetorici i crkvenoslovenskom tekstu.
  2. Cara.
  3. Od postanja sveta.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *