NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA ŠESNAESTA
 
I nazva Adam ženu svoju Život[1], jer je ona majka svih živih. I stvori Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine kožne i obuče ih. I reče Bog: gle, Adam posta kao jedan od nas. (Post. 3,20-4,7)
 
1. Videste li juče sudijino čovekoljublje? Videste li ispitivanje puno blagosti i razliku u kaznama – kako zbog prevare beše kažnjen onaj koji im je podvalio, a kako kazna naložena prevarenim svedoči o Božjem čovekoljublju? Videste li koliko nam je bilo korisno što smo prisustvovali sudu i videli kako je ispitivanje proteklo? Saznali smo kolikih velikih blaga sami sebe lišiše Adam i Eva prestupanjem date zapovesti, obnaženi od one neiskazane slave i života bezmalo ničim manjeg od angeoskog. Videsmo dugotrpljenje Vladičino, poznasmo koliko je zlo nemar i kako nas lišava i već stečenih blaga i izlaže velikom stidu. Zato vas molim – bdimo i neka nam njihov pad postane lek i njihov nemar razlog za oprez, jer i kazna je veća onima koji ponove isti greh, tim pre jer ne htedoše da ih primeri umudre. Ni na onima koji će posle činiti isti greh kao i njihovi preci ne tvori se ista pravda, što se odmah može čuti od mudroga učitelja vaseljene, blaženoga Pavla, koji kaže: Svi koji bez zakona sagrešiše, bez zakona će i poginuti; i svi koji u zakonu sagrešiše, kroz zakon će biti suđeni (Rim 2,12). To znači sledeće: neće jednako biti kažnjeni oni pre i oni posle zakona, nego će težim kaznama biti podvrgnuti oni koji greše pošto je dat zakon. Svi koji bez zakona sagrešiše, bez zakona će i poginuti, odnosno – kaznu im ublažava to što nemaju pouku i pomoć zakona. I koji u zakonu sagrešiše, kroz zakon će biti suđeni. Oni, kaže, budući da i zakon imahu za učitelja, a svejedno se ne umudriše, nego počiniše iste grehe kao i oni [pre njih], pretrpeće i veću kaznu. Nego čujmo i ono što danas beše pročitano. I nazva, kaže, Adam ženu svoju Eva, to jest Život, jer onaje majka svih živih. Gledaj koliko je tačno Božanstveno Pismo, kako ni to nije propustilo, nego nas je poučilo da i ženi Adam dade ime. I nazva, kaže, ženu svoju Eva, to jest Život, jer je ona majka svih živih, odnosno početak svih koji će iz nje biti i koren i temelj potonjeg naraštaja. Obavestivši nas o imenu koje je nadenuto ženi, [Pismo] nam iznova pokazuje blagost Boga Koji ne prezire u tolikom stidu i nagoti one koje je Sam sazdao. I načini, kaže, Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine kožne i obuče ih. Kao što blagoutrobni otac koji gleda svoga plemenitog sina, vaspitavanog sa svakim staranjem, koji uživa svako zadovoljstvo, odeva se u svetle, svilene haljine i sa slobodom koristi očevo imanje i bogatstvo, kako je posle tolikog spokoja srnuo u provaliju greha, stavlja mu, lišivši ga svega toga i potčinivši ga svojoj vlasti i skinuvši mu odelo, sirotinjsku, a često i ropsku, prnju, da ne bi bio sasvim nag i osramoćen – tako i čovekoljubivi Bog, pošto se [praroditelji] onedostojiše one svetle i lučezarne odeće u koju behu odeveni i koja ih je činila višima od telesnih potreba, obnaživši ih od sve one slave i radosti u kojoj učestvovahu ranije, pre nego što padoše u ovaj teški greh, pokazujući veliko milosrđe prema njima i milujući ih od pada i gledajući ih pokrivene velikim stidom i da ne znaju šta im je činiti da se izbave golotinje i stida – pravi im kožne haljine i oblači ih. Takva su lukavstva đavolova: pošto nađe one koji mu veruju, prelastivši ih kratkotrajnim zadovoljstvom i gurnuvši ih u sami bezdan zla i ispunivši ih svakim stidom i beščašćem, ostavlja ih svaljene dole, što svakome ko to gleda predstavlja žaljenja dostojan prizor. Ali Staratelj naših duša, gledajući ih u velikom očajanju, ipak ne trpi da Se ne osvrne, nego im smišlja pokrivalo, pokazujući im siromaštvom odeće čime sami sebe udostojiše. I stvori Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine kožne i obuče ih. Gledaj koliko je snishođenje Božanstvenog Pisma. A ono što ranije često govorih, kažem i sada: o svemu mislimo bogodolično i „stvori“ shvatimo kao da je rečeno „zapovedi“. Zapovedio je da se obuku u kožne haljine kao neprolazni spomen na neposlušanje.
2. Neka čuju bogati, koji se razmeću i odevaju svilenim tkaninama, i neka slušaju kako im, od iskoni vaspitavajući ljudski rod, čovekoljubivi Vladika, pošto zbog prestupa prvozdani posta kriv za smrtnu kaznu, a beše potrebno da mu se ogrne haljina koja pokriva stid, načini kožne haljine, učeći nas da bežimo od mlakog i raslabljenog života, da ne živimo razuzdano i mlitavo, nego da se radije priljubimo strogosti. Ali možda će bogataši, negodujući zbog ovih reči, pitati: „Šta? Da li nam ti to predlažeš da obučemo kožne haljine?“ Ne kažem to, jer ni oni ih nisu zauvek koristili, budući da čovekoljubivi Vladika pređašnjim dobročinstvima uvek domeće i druga. Pošto se, dakle, pokazaše kao uzročnici sopstvenih telesnih potreba, lišivši se one bestrasnosti i angeoskog bitovanja, On nakon toga uredi da se odeća ljudima pravi od ovčije vune, ni zbog čega drugo nego da bi im postala pokrivalo i da ne bi to slovesno biće živelo isto kao i beslovesna u nagoti i sramoti. Oblačenje haljina neka nas, dakle, podseća na to kako ostasmo bez blaga i neka nam bude pouka o kazni koju rod ljudski primi zbog neposlušanja. Pa neka nam onda kažu oni koji se toliko gizdaju da čak ni ne znaju za odeću od vune, nego se odevaju u svilu i toliko su se izbezumili da još utkivaju i zlato u odeću, a posebno nam ženski rod takvu raskoš pokazuje – zašto, reci mi, time ukrašavaš telo i u tome nalaziš radost, a ne pada ti na um da ti je taj pokrov smišljen samo namesto prevelike kazne za prestup? Zašto ne slušaš Pavla koji kaže: Koji imaju hranu i pokrivala neka se time zadovolje (1 Tim 6, 8)? Vidiš da samo o jednom valja brinuti, da telo ne bude golo, samo ga pokrivati, a ne voditi brigu i o raznovrsnosti odeće? Nego, hajdemo dalje. I reče Bog: gle, Adam posta kao jedan od nas, da poznaje dobro i zlo. I sada nikada da ne pruži ruku svoju i uzme od drveta života i jede i živeće u vek. I izgna ga Gospod Bog iz raja sladosti da radi zemlju iz koje je uzet. Gledaj ponovo Božje snishođenje. I reče Bog: gle, Adam posta kao jedan od nas, da poznaje dobro i zlo. Jesi li video koliko se smireno izražava [Pismo]? O svemu tome promišljajmo bogodolično. [Pismo] ovde želi da nas Tim rečima podseti na prelest kojom nas đavo preko zmije prelasti, jer kada je ona govorila: Ako budete jeli, bićete kao bogovi, i oni se drznuše da kušaju u nadi na jednakost sa Bogom. Zato ih i Bog, želeći da ih iznova gane, dovede do znanja o grehu i pokaže koliko je veliko neposlušanje i ogromna prelest, kaže: Gle, Adam posta kao jedan od nas. Kako li su dirljive ove reči i kadre da tronu prestupnika! Zato li si, kaže, prezreo Moju zapovest, uzmaštavši o tome da budeš ravan Bogu? Eto, postao si ono što si očekivao – tačnije, ne ono što si očekivao, nego ono čega si se udostojio. Gle, kaže, Adam posta kao jedan od nas, znajući dobro i zlo. To je njima kroz zmiju govorio prelesnik đavo – otvoriće se oči vaše i bićete kao bogovi, raspoznajući dobro i zlo. I sada neka [Adam] nikada ne pruži ruku svoju i uzme od drveta života i jede i živi u vek. Gledaj na ovome čovekoljublje Božje. Ove reči valja nam podrobno ispitati, da nam se u tom bezdanu tajni ništa ne bi moglo sakriti. Jer kada Bog dade Adamu zapovest, zapovedi ničega drugo da se ne kloni do jedino drveta čijega se kušanja drznuvši on primi kaznu smrti. To je ono što mu zapovedajući [Gospod] odredi da će se dogoditi ako prestupi, a u vezi sa drvetom života nikakvu zapovest ne davši. Jer pošto ga, kako verujem a i može se ujedno videti, On stvori besmrtnim, [Adamu] beše moguće, da je hteo, sem drugih da uzme i od onoga koje može da mu obezbedi večni život, jer nijednu zapovest o njemu ne prima.
3. Ako bi neki radoznalac želeo da ispituje zašto se ono nazivalo drvetom života, neka zna da čovek koji se povodi za sopstvenim rasuđivanjima ne može potpuno da sagledava Božja dela. Vladiki beše ugodno da se čovek kojega On sazda vežba u poslušanju i neposlušanju obitavajući u raju i da ta dva tamošnja drveta posveti jedno životu, a drugo, da tako kažem, smrti, jer mu kušanje i prestupanje zapovesti smrt donese. Kako je od njega uzevši čovek postao smrtan i potčinjen telesnim potrebama i tu uđe greh, zbog koga Vladika i ustroji radi našeg dobra smrt, On Adama više ne pušta u raj, nego mu zapoveda da izađe odande, pokazujući da to ne čini ni zbog čega drugog osim iz ljubavi prema njemu. A da bismo se tačno uverili u to, potrebno je da se ponovo pročitaju same reči Božanstvenoga Pisma. I sada, kaže, neka nikada ne pruži ruku i uzme od drveta života ijede i živi u vek. Pošto je pokazao veliku neuzdržljivost prema već datoj zapovesti i postao smrtan, da se ne bi ponovo, kaže, drznuo da se maši ovoga drveta koje daje neprestani život i da ne bi ubuduće besmrtno grešio, bolje je da se on odavde istera – tako da je izgon iz raja pre čin brige nego gneva. Jer takav je Vladika naš. Ni kada kažnjava ne pokazuje manje brige za nas nego kada dobro čini, a i kaznu nam nalaže radi umudrenja – tako da nas ne bi ni kaznio da je znao da mi ne bivamo gorima ako nekažnjeno grešimo, nego predupređujući naše napredovanje ka gorem i odsecajući buduće lukavstvo, on kažnjava dosledan Svome čovekoljublju. A ?o i sada učini. Starajući se o prvozdanom – zapovedi da se izmetne iz raja. I izagna ga, kaže, Gospod Bo! iz raja sladosti da radi zemlju iz koje je uzet. Gledaj ponovo ovde određenost Božanstvenoga Pisma. Izagna ga, kaže, Gospod Bog iz raja naslade, da radi zemlju iz koje je uzet. Eto, izvršuje Svoje presude i, izvevši ga iz raja sladosti, čini da obrađuje zemlju iz koje je uzet. I ne reče iz koje je uzet bez razloga, nego da bi se on, radeći, neprestano opominjao smirenja i znao kako je otuda poreklo njegovoga ustrojstva (συστασις – ili postojanja) i da mu telesna suština proiziđe iz zemlje; onu, kaže, da radi zemlju iz koje i sam posta. To i u presudi govoraše: U znoju lica svoga ješćeš hleb svoj. Potom, da bismo saznali na koliko ga je rastojanje preselio i o tome nas obaveštava Božanstveno Pismo, govoreći: I izagna Gospod Bog Adama i naseli ga nasuprot raja naslade. Gledaj kako sve ono što se dogodilo beše čin čovekoljublja sveopšteg Vladike i svaka vrsta kazne bi preispunjena blagošću. Ne beše samo izagnanje znak blagosti i čovekoljublja, nego i to što ga je naselio preko puta raja, da bi se ovaj neprekidno razdirao svakodnevnim razmišljanjem o tome čega se lišivši u koje stanje sam sebe dovede. Ali, ako je prizor i nosio neizdrživ bol, on ipak beše zalog nemale koristi i stalno gledanje preko puta ojađenoga Adama zaštiti od toga da ne padne ponovo u isti greh. A to je mahom upravo običaj ljudskog roda. Kada uživamo u dobru, ne znamo da njime dolično raspolažemo, a lišimo li ga se, opametimo se i onda opitno osećamo sopstveni nemar, pa nas tako promena prilika na delu uči bez čega ostasmo, a kojim gresima sami sebe ranismo. Tako je i naredba da se on koji je otuda isteran naseli u blizini i preko puta raja bio znak krajnje brige, da bi ga i prizor podsećao, da bi mu i to koristilo i kako se ne bi, iz žudnje za [tamošnjim] životom, jer je van njega, drznuo da kuša od drveta. Tako nam, snishodeći ljudskoj slabosti, pripoveda Božanstveno Pismo. I postavi heruvime i okretni plameni mač da čuva pristup drvetu života. Nebriga koju pokazaše prema datoj im zapovesti posta im uzrok tome što im se toliko sigurno zagrađuje ulaz. Pomisli da Se Čovekoljubac nije zadovoljio ni time da on živi nasuprot raja, nego uredi da te sile, heruvimi, i plameni okretni mač čuvaju put koji tamo uvodi. Nije On bez razloga dodao: okretni, nego da bi nas poučio da mu je ceo ulaz zagrađen, jer je onaj mač vitlajući zagrađivao sve puteve koji tamo vode i mogao da ga neprestano plaši i upozorava.
4. A Adam pozna Evu, ženu svoju. Obrati pažnju na to kada se to dogodilo. Posle neposlušanja, nakon izgona iz raja – tada počinje sastajanje (συνoυσια – saživljenje, opštenje). Pre neposlušanja oni su podražavali angeoskom životu i ni reči nije bilo o sastajanju. A i kako bi, kada nisu ni bili podložni telesnim potrebama? Tako je na samome početku vladala devstvenost. Ali budući da zbog nemara uđe neposlušanje i greh dobi pristup, ona iščeze (άπεπτη – odlete), jer oni postadoše nedostojni tolikog veličanstva dobara, te, konačno, uđe zakon sastajanja. Pomisli, onda, ljubljeni, koliko je dostojanstvo devstvenosti, koliko je ona uzvišena i koliko je to blago koje nadilazi ljudsku prirodu i potrebuje ruku sviše. A to da oni koji sa radošću biraju devstvo u telu pokazuju ono što je svojstveno bestelesnim silama, čuj Hrista gde kaže sadukejima, kada, pokrenuvši besedu o vaskrsenju, željahu da se obaveste pitajući: „Učitelju, behu nas sedmorica braće i prvi, oženivši se, umre nemajući dece i ostavi ženu svoju bratu svome; i drugi umre i nemajući semena ostavi ženu svoju bratu svome; slično i treći, i četvrti, i peti, i šesti, i sedmi. O vaskrsenju kojega će od sedmorice biti žena? Jer svi je imahu.“ (Mt 22,24-28; Mk 12,19-23; Lk 20,28-33) A šta im kaza Hristos? Varate se, ne znajući Pisma, niti silu Božju; o vaskrsenju niti se žene, niti udaju, nego su kao angeli (Mt 22,24-30). Jesi li video kako, hodajući zemljom i obavijeni telom, podražavaju angeoskom bitovanju oni koji iz žudnje za Hristom primiše udeo devstva? Jer koliko je to velika i uzvišena stvar, toliki su, čak i mnogo veći, venci i uzdarja i blaga navešteni onima koji osim njega i dobra dela pokazuju. A Adam, kaže, pozna Evu, ženu svoju i ona začevši rodi Kaina. Pošto zbog neposlušanja uđe greh i [Božja] presuda ih učini smrtnim, blagoiskusni Bog, ustrojavajući po Svojoj premudrosti produženje ljudskoga roda dopusti da se on uveća sastajanjem. I reče [Eva]: dobih čoveka Bogom. Gledaj kako je kazna umudrila ženu – rođeno dete ne pripisuje prirodi, nego Bogu i time pokazuje svoje blagorazumije. Jesi li video kako im je kazna postala pretpostavka umudrenja? Dobih, kaže, čoveka Bogom. Nije mi priroda, kaže, podarila detence, nego ga dade blagodat sviše. I još rodi brata njegovoga Avelja. Pošto pokaza zahvalnost za [prvo]rođenoga i priznade prvo dobročinstvo, dobila je i drugo. Jer takav je Vladika naš – pošto pokažemo zahvalnost za prethodno i priznamo dobročinitelja, još obilnije izliva Svoje darove. I ona, dakle, pošto čedo Bogu pripisa, dobija i drugo detence. Potomstvo beše najveća uteha za smrtnost koja uđe. Zato i čovekoljubivi Bog, na samome početku ublažavajući strahotu kazne i strgnuvši užasnu ličinu smrti dade da se rađaju deca, projavljujući otuda, da tako kažem, ikonu vaskrsenja i ustrojavajući da umesto palih drugi ustaju. I posta, kaže, Avelj pastir ovaca, a Kain obrađivaše zemlju. Pouči nas Božanstveno Pismo zanimanjima svakoga od rođenih i kako jedan izabra pastirovanje, a drugi obdelavaše zemlju. A posle nekog vremena, prinese Kain od plodova zemlje žrtvu Gospodu. Gledaj kako je Tvorac prirode u savest umetnuo poznanje. Jer ko je, reci mi, naveo [Kaina] na tu pomisao? Niko drugo do poznanje koje je u savesti. Prinese, kaže, od plodova zemlje žrtvu Gospodu. On je znao da valja da Mu kao Vladiki od svoga imanja prinese nešto od plodova, ne zato što su oni Bogu potrebni, nego da bi, kada sam uživa u tolikome dobročinstvu, pokazao svoju zahvalnost. Bog je nepotrebit i ništa mu naše ne treba. Neiskazanoga Svoga čovekoljublja radi snishodeći nam, On to dopušta zbog našega spasenja, da bi priznanje da imamo Vladiku ljudski rod učilo vrlini. I Avelj donese takođe od prvorodnih ovaca svojih. Ne poučavah ja bez razloga vašu ljubav na početku besede da naš Vladika ne razlikuje lica, nego da ovenčava nameru ispitujući volju. Eto, dakle, gledaj kako se i sada to dešava. Dobro pazimo, onda, ljubljeni na to šta je rečeno i vidimo šta o Kainu pripoveda Pismo, a šta o Avelju i nemojmo površno preći preko toga. Jer Božanstveno Pismo ni o čemu ne govori bez razloga i slučajno, nego ako su u pitanju i slog i jedna crtica, oni nose neko sakriveno blago – uostalom, sve duhovno je takvo. Šta, dakle, kaže: I posle nekoliko dana, prinese Kain od plodova zemlje žrtvu Bogu i Avelj donese takođe od prvorodnih ovaca svojih i od loja njihovoga.
5. Onima pronicljivijim jasno je već iz ovoga šta je to rečeno. Ali pošto mi treba da se o svima zajedno staramo (jer duhovna pouka ne poznaje razliku), hajde da razjasnimo o čemu je reč i da to još jednom ponovimo. Kain, kaže, prinese od plodova zemlje žrtvu Gospodu. Želeći potom da nas pouči i o Avelju, Božanstveno Pismo kaže da i on od svoga zanimanja i pastirovanja prinese žrtvu. Donese, kaže, i on od prvorodnih ovaca svojih i od loja njihovoga. Gledaj kako nam [Pismo] doznačava njegovu bogoljubivu nameru i da on nije prosto prineo od ovaca, nego od prvorodnih, odnosno od dragocenih, izuzetnih, a i od samih tih prvorodnih opet ono što je najdragocenije: I od loja, kaže, njihovog – od najslađeg. O Kainu ništa slično nije naznačeno, nego da je prineo od plodova zemlje žrtvu, što će reći – šta mu je došlo pod ruku, a da on sam nije pokazao nikakvu usrdnost i staranje. Opet kažem i neću prestati da govorim – ne zato što je Bogu prinos potreban i traži ga, nego jer On želi da mi i time pokazujemo svoju blagodarnost. Jer onaj koji Bogu prinosi i to ono što je Njegovo, uviđa razliku u prirodi i da se, kao čovek, udostojava tolike časti, trebalo bi da, koliko je moguće, daje sve od sebe i da prinosi najčasnije. Ali gledaj, ljubljeni. Ko ima mogućnosti da vidi šta je potrebno, on sa pravom odgovara što je zbog sopstvene nebrige ostao bez spasenja. Niti jedan imaše učitelja, niti drugi koga da ga uputi i posavetuje, nego se svaki, poučen savešću i rukovođen mudrošću sviše koja je darovana ljudskom rodu, dvignu na to prinošenje. Ali su razlika u nameri i nemar volje, konačno, [prinos] jednoga učinili blagoprijatnim, a drugoga prezrenim. I pogleda Bog na Avelja i na darove njegove. Gledaj kako se ovde ispunjava ono što je rečeno u Evanđeljima, da će prvi biti poslednji i poslednji prvi (Mt 19,30). [Kain], eto, imajući preimućstvo po prvorođenju i zato prvi prinevši, pošto ne učini to kako priliči, pokaza se manjim od brata. Kada su obojica prineli, kaže Božanstveno Pismo, pogleda Bog na Avelja i na darove njegove. Šta znači – pogleda! Primi, pohvali nameru, ovenča volju, zadovolji se, da tako kažem, njegovim delom. Ako i govorimo o Bogu i usuđujemo se da otvaramo usta o onoj netaknutoj prirodi, kao ljudi mi to ne bismo mogli drugačije da predstavimo osim jezikom. Gledaj šta je čudesno. Pogleda, kaže, Bog na Avelja i na darove njegove, Prinošenje ovaca nazva darovima zbog dragocenosti, izuzetnosti, zbog neporočnosti. Pogleda, dakle, na njega, jer prinošenje savrši sa zdravom namerom, ne samo jer su darovi neokaljani nego jer se u svakom pogledu čine dragocenim – sa namere prinosnika, jer darova prvine i to izabrane među prvinama, a i zato što dade i od loja njihovog, pa i od njega što je najbolje. I pogleda, kaže, ?o?, ?o jest – primi, bi Mu ugodno, pohvali, pa prinos nazva darovima, ceneći i nameru prinosnikovu. Na Kaina i na žrtve njegove ne obrati pažnju. Gledaj koliko je Pismo određeno. Rekavši ne obrati pažnju, ono je ukazalo na odbacivanje prinosa, a nazvavši žrtvama ono što je prineto od zemlje još nas nečemu uči. Gledaj kako ovim događajima i rečima ukazuje da Vladika sve to od nas traži, da bi se time šta činimo objavile naše namere i da bismo znali da smo pod Vladikom i Sazdateljem Koji sve nas privede iz nebitija u bitije. Nazvavši ovce darovima i što je od zemlje žrtvama, Božanstveno Pismo nas uči da Vladika ne traži ni privođenje beslovesnih niti prinošenje plodova zemlje, nego samo raspoloženje. Otuda i sada jedan beše primljen sa darom, a drugi, opet, zbog toga sa žrtvom odbačen. A ono pogleda na Avelja i na darove njegove, a na Kaina i žrtve njegove ne obrati pažnju – treba shvatiti bogodolično. Smisao je da im je dao na znanje da mu nastrojenje jednoga beše ugodno, a da nezahvalnost drugoga odbaci. Toliko učini Bog. Da vidimo dalje. I ožalosti se, kaže, Kain veoma i obori lice svoje.[2] Šta znači: I ožalosti se Kain veoma! Dvostruka mu beše žalost, ne jer je on sam odbačen, nego i što bratov dar beše primljen. I ožalosti se Kain, kaže, veoma. Šta ga je ožalostilo? I jedno i drugo – i što Vladika ne gleda njegovu žrtvu i što je bratov dar blagoprijatan. Trebalo je, dakle, da, osvestivši se zahvaljujući tome što se zbilo, ispravi svoju grešku, jer Vladika naš, čovekoljubivi, ne odvraća se od nas toliko kada šta sagrešimo, koliko kada istrajavamo u grehu. Ali ovome to ni ne pada na um.
6. I da bi se u to tačno uverio i video neiskazano veličanstvo čovekoljublja, gledaj po onome što se sada događa krajnju blagost i veliko dugotrpljenje. Pošto vide da je on neumereno ražalošćen i da će ga, bezmalo, potopiti talas bola, ne prezire ga, nego isto čovekoljublje koje pokaza prema njegovom ocu, dajući mu priliku za opravdanje i otvarajući mu vrata smelosti i pitajući posle onog teškog pada: Gde si? – projavljuje i sada prema onome koji posta toliko neblagodaran i kao da se sprema da se baci u bezdan, pa, pružajući mu ruku i želeći da mu da mogućnost da ispravi grešku, kaže mu: Zašto žalostan posta? I zašto se obori lice tvoje? Zar si, ako si pravo i prineo, pravo i razdelio, nisi li sagrešio? Umukni. Kod tebe će biti njegovo pribežište i ti ćeš vladati njime. Gledaj, ljubljeni, na neiskazano snishođenje brige. Pošto ga vide, da tako kažem, skoljenog strašću zavisti, gledaj kako mu, dosledan Svojoj blagosti, propisuje odgovarajuće lekove da bi ga odmah izvukao i da ne bi potonuo. Zašto žalostan posta? I zašto se obori lice tvoje? Zašto te je, kaže, tolika žalost obuzela, da ti se i na licu vidi koliko si klonuo duhom? Zašto se obori lice tvoje? Zbog čega te se toliko kosnulo to što se dogodilo? Zašto nisi sam znao šta ti je dužnost? Zar si prinosio čoveku koji se može prevariti? Zar nisi znao da nisu Meni potrebni prinosi, nego časne namere prinosnika? Zašto žalostan posta? I zašto se obori lice tvoje? Zar si, ako si pravo i prineo, pravo i razdelio, nisi li sagrešio? To što si se dosetio da prineseš pohvalno je, a to što nisi razdelio kako treba – razlog je tome što je prinos odbačen. Onaj koji [beslovesne] privodi Bogu trebalo je da pokaže veliku brigu kada deli, pa kolika je razlika između Onoga Koji prima i onoga koji prinosi, toliku razliku da napravi i prilikom podele. Ali ni na šta od toga ne pomislivši, ti si prineo prosto šta ti je došlo pod ruku. Zato to i nije moglo da bude primljeno. Kao što je tvoje raspoloženje u kojem si savršio prinos, ne pomislivši na razliku, učinilo da žrtva koju si prineo bude odbačena, tako je bratovljeva namera, jer je bila ispravna i svedočila o tome da se on postarao da napravi razliku, učinila njegove darove blagoprijatnim. Međutim, Ja svejedno ne zahtevam pravdu za greh, nego ti samo ukazujem na sagrešenje i nudim ti savet, koji ako ushteš da primiš, i sagrešenje ćeš ispraviti i sam sebe nećeš vrgnuti u gora zla. Šta je to, dakle? Sagrešio si i to si mnogo sagrešio, ali ja te ne mučim zbog greha. Čovekoljubiv sam i ne želim smrti grešnika, nego da se obrati i živ bude (Jez 18,23). Pošto si, dakle, sagrešio, umukni, uspokoj svoje pomisli i udalji se od silnih valova koji ti opsedaju razum, umiri smutnju da ne bi prethodnom grehu drugi, teži, dometnuo, i da ne bi poželeo nešta nepopravljivo. Nemoj se dati u plen lukavome demonu. Sagrešio si, umukni. [Gospod] je unapred znao da će on dići ruku na brata i ovim ga rečima predupređuje. Pošto je kao Bog, Koji poznaje i tajne razuma, znao pokrete njegovoga srca, velikim savetom i snishodeći rečima daje mu odgovarajući lek, ispunjavajući sve Svoje, iako se ovaj, odbivši lek, survao u bezdan bratoubistva. Sagrešio si, umukni. Nemoj misliti, kaže, ako sam Se i okrenuo od tvoje žrtve zbog nečasne namere, a bratovljev dar primio zbog iskrenog nastrojenja, da te lišavam prvenstva i dostojanstva prvorodnosti. Umukni. Ako sam ga i udostojio časti i njegovi darovi se pokazahu blagoprijatni – ipak ka tebi će biti pribežište njegovo i ti ćeš vladati njime. Tako i posle ovoga greha Ja dopuštam da imaš dostojanstvo prvorodstva i zapovedam da on bude pod tvojom vlašću i načalstvom. Gledaj čovekoljublje Vladičino, kako želi da utiša njegovo bezumlje i gnev i da mu ovim rečima umiri jarost. Sagledavajući pokrete njegovoga srca i znajući nemilost njegove ubilačke namere, želi da mu već unapred izbriše tu pomisao i uspokoji mu um potčinjavajući mu brata i ne lišavajući ga Njegove vlasti. Ali ni posle tolike brige i tolikih lekova Kainu ništa nije koristilo. Tolika je bila razlika u nastrojenju [dvojice braće] i tolika je strahota zla!
7. Ali da se ne bi, ako odugovlačimo besedu, učinilo da zamaramo vašu ljubav i da se ne bi pokazalo da ste njome prezasićeni, ovde ćemo prestati sa pričom i zamoliti vas koji nas sa tolikom radošću slušate da zamrzite [želju] da podražavate [Kainu] i, pozdravivši se sa gresima, da sa velikim staranjem i iz svega srca sledite Gospodnje zapovesti, a posebno posle takvih i tolikih primera. Niko od nas neće moći ubuduće da pribegne neznanju. Ako on, Kain, mada nemaše pred sobom nijedan primer među onima koji su pre živeli da su nešto tako učinili, ipak podnese onu neizdrživu i tešku kaznu, kako će se kasnije videti – šta li je pravedno da pretrpimo mi koji posle tolikog obilja blagodati grešimo isto ili čak i gore? Zar ne, bez sumnje, oganj večni, crv koji ne umire, škrgut zuba, tamu krajnju, geenu ognjenu i druge neumitne kazne? Nikakvo nam opravdanje ubuduće ne preostaje, ako smo tako raspoloženi i klonuli duhom. Ne znamo li svi šta nam valja činiti a šta ne i da će oni koji čine prvo i prvine venaca imati, a da će oni koji se povedu za potonjim potrpeti osudu poslednjih mučilišta? Zato od vas tražim i molim vas i preklinjem da nam zajednički dolazak ovamo ne bude uzaludan, nego neka slušanju beseda i dela posleduju, kako bismo savršene savesti i već ovde hranjeni dobrim nadama mogli da, lako preplovivši more nesreća sadašnjega života, pristanemo u luku Božjeg čovekoljublja i da steknemo ona neizreciva blaga koje navesti Gospod onima koji Ga ljube, blagodaću i milosrđem jednorodnoga Sina Njegovog, sa Kojim Svetom i obožavanom Njegovom Duhu [priliče] slava, sila i čast, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Na grčkom Ζωη, jevr. Havva.
  2. Συνεπεσε – pade, obori se – znači da je oborio pogled i da mu se lice od toga pomračilo.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *