ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА

 

ОМИЛИЈЕ НА КЊИГУ ПОСТАЊА
 

 
ОМИЛИЈА ШЕСНАЕСТА
 
И назва Адам жену своју Живот[1], јер је она мајка свих живих. И створи Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине кожне и обуче их. И рече Бог: гле, Адам поста као један од нас. (Пост. 3,20-4,7)
 
1. Видесте ли јуче судијино човекољубље? Видесте ли испитивање пуно благости и разлику у казнама – како због преваре беше кажњен онај који им је подвалио, а како казна наложена превареним сведочи о Божјем човекољубљу? Видесте ли колико нам је било корисно што смо присуствовали суду и видели како је испитивање протекло? Сазнали смо коликих великих блага сами себе лишише Адам и Ева преступањем дате заповести, обнажени од оне неисказане славе и живота безмало ничим мањег од ангеоског. Видесмо дуготрпљење Владичино, познасмо колико је зло немар и како нас лишава и већ стечених блага и излаже великом стиду. Зато вас молим – бдимо и нека нам њихов пад постане лек и њихов немар разлог за опрез, јер и казна је већа онима који понове исти грех, тим пре јер не хтедоше да их примери умудре. Ни на онима који ће после чинити исти грех као и њихови преци не твори се иста правда, што се одмах може чути од мудрога учитеља васељене, блаженога Павла, који каже: Сви који без закона сагрешише, без закона ће и погинути; и сви који у закону сагрешише, кроз закон ће бити суђени (Рим 2,12). То значи следеће: неће једнако бити кажњени они пре и они после закона, него ће тежим казнама бити подвргнути они који греше пошто је дат закон. Сви који без закона сагрешише, без закона ће и погинути, односно – казну им ублажава то што немају поуку и помоћ закона. И који у закону сагрешише, кроз закон ће бити суђени. Они, каже, будући да и закон имаху за учитеља, а свеједно се не умудрише, него починише исте грехе као и они [пре њих], претрпеће и већу казну. Него чујмо и оно што данас беше прочитано. И назва, каже, Адам жену своју Ева, то јест Живот, јер онаје мајка свих живих. Гледај колико је тачно Божанствено Писмо, како ни то није пропустило, него нас је поучило да и жени Адам даде име. И назва, каже, жену своју Ева, то јест Живот, јер је она мајка свих живих, односно почетак свих који ће из ње бити и корен и темељ потоњег нараштаја. Обавестивши нас о имену које је наденуто жени, [Писмо] нам изнова показује благост Бога Који не презире у толиком стиду и наготи оне које је Сам саздао. И начини, каже, Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине кожне и обуче их. Као што благоутробни отац који гледа свога племенитог сина, васпитаваног са сваким старањем, који ужива свако задовољство, одева се у светле, свилене хаљине и са слободом користи очево имање и богатство, како је после толиког спокоја срнуо у провалију греха, ставља му, лишивши га свега тога и потчинивши га својој власти и скинувши му одело, сиротињску, а често и ропску, прњу, да не би био сасвим наг и осрамоћен – тако и човекољубиви Бог, пошто се [прародитељи] онедостојише оне светле и лучезарне одеће у коју беху одевени и која их је чинила вишима од телесних потреба, обнаживши их од све оне славе и радости у којој учествоваху раније, пре него што падоше у овај тешки грех, показујући велико милосрђе према њима и милујући их од пада и гледајући их покривене великим стидом и да не знају шта им је чинити да се избаве голотиње и стида – прави им кожне хаљине и облачи их. Таква су лукавства ђаволова: пошто нађе оне који му верују, преластивши их краткотрајним задовољством и гурнувши их у сами бездан зла и испунивши их сваким стидом и бешчашћем, оставља их сваљене доле, што свакоме ко то гледа представља жаљења достојан призор. Али Старатељ наших душа, гледајући их у великом очајању, ипак не трпи да Се не осврне, него им смишља покривало, показујући им сиромаштвом одеће чиме сами себе удостојише. И створи Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине кожне и обуче их. Гледај колико је снисхођење Божанственог Писма. А оно што раније често говорих, кажем и сада: о свему мислимо богодолично и “створи” схватимо као да је речено “заповеди”. Заповедио је да се обуку у кожне хаљине као непролазни спомен на непослушање.
2. Нека чују богати, који се размећу и одевају свиленим тканинама, и нека слушају како им, од искони васпитавајући људски род, човекољубиви Владика, пошто због преступа првоздани поста крив за смртну казну, а беше потребно да му се огрне хаљина која покрива стид, начини кожне хаљине, учећи нас да бежимо од млаког и раслабљеног живота, да не живимо разуздано и млитаво, него да се радије приљубимо строгости. Али можда ће богаташи, негодујући због ових речи, питати: “Шта? Да ли нам ти то предлажеш да обучемо кожне хаљине?” Не кажем то, јер ни они их нису заувек користили, будући да човекољубиви Владика пређашњим доброчинствима увек домеће и друга. Пошто се, дакле, показаше као узрочници сопствених телесних потреба, лишивши се оне бестрасности и ангеоског битовања, Он након тога уреди да се одећа људима прави од овчије вуне, ни због чега друго него да би им постала покривало и да не би то словесно биће живело исто као и бесловесна у наготи и срамоти. Облачење хаљина нека нас, дакле, подсећа на то како остасмо без блага и нека нам буде поука о казни коју род људски прими због непослушања. Па нека нам онда кажу они који се толико гиздају да чак ни не знају за одећу од вуне, него се одевају у свилу и толико су се избезумили да још уткивају и злато у одећу, а посебно нам женски род такву раскош показује – зашто, реци ми, тиме украшаваш тело и у томе налазиш радост, а не пада ти на ум да ти је тај покров смишљен само наместо превелике казне за преступ? Зашто не слушаш Павла који каже: Који имају храну и покривала нека се тиме задовоље (1 Тим 6, 8)? Видиш да само о једном ваља бринути, да тело не буде голо, само га покривати, а не водити бригу и о разноврсности одеће? Него, хајдемо даље. И рече Бог: гле, Адам поста као један од нас, да познаје добро и зло. И сада никада да не пружи руку своју и узме од дрвета живота и једе и живеће у век. И изгна га Господ Бог из раја сладости да ради земљу из које је узет. Гледај поново Божје снисхођење. И рече Бог: гле, Адам поста као један од нас, да познаје добро и зло. Јеси ли видео колико се смирено изражава [Писмо]? О свему томе промишљајмо богодолично. [Писмо] овде жели да нас Тим речима подсети на прелест којом нас ђаво преко змије преласти, јер када је она говорила: Ако будете јели, бићете као богови, и они се дрзнуше да кушају у нади на једнакост са Богом. Зато их и Бог, желећи да их изнова гане, доведе до знања о греху и покаже колико је велико непослушање и огромна прелест, каже: Гле, Адам поста као један од нас. Како ли су дирљиве ове речи и кадре да трону преступника! Зато ли си, каже, презрео Моју заповест, узмаштавши о томе да будеш раван Богу? Ето, постао си оно што си очекивао – тачније, не оно што си очекивао, него оно чега си се удостојио. Гле, каже, Адам поста као један од нас, знајући добро и зло. То је њима кроз змију говорио прелесник ђаво – отвориће се очи ваше и бићете као богови, распознајући добро и зло. И сада нека [Адам] никада не пружи руку своју и узме од дрвета живота и једе и живи у век. Гледај на овоме човекољубље Божје. Ове речи ваља нам подробно испитати, да нам се у том бездану тајни ништа не би могло сакрити. Јер када Бог даде Адаму заповест, заповеди ничега друго да се не клони до једино дрвета чијега се кушања дрзнувши он прими казну смрти. То је оно што му заповедајући [Господ] одреди да ће се догодити ако преступи, а у вези са дрветом живота никакву заповест не давши. Јер пошто га, како верујем а и може се уједно видети, Он створи бесмртним, [Адаму] беше могуће, да је хтео, сем других да узме и од онога које може да му обезбеди вечни живот, јер ниједну заповест о њему не прима.
3. Ако би неки радозналац желео да испитује зашто се оно називало дрветом живота, нека зна да човек који се поводи за сопственим расуђивањима не може потпуно да сагледава Божја дела. Владики беше угодно да се човек којега Он сазда вежба у послушању и непослушању обитавајући у рају и да та два тамошња дрвета посвети једно животу, а друго, да тако кажем, смрти, јер му кушање и преступање заповести смрт донесе. Како је од њега узевши човек постао смртан и потчињен телесним потребама и ту уђе грех, због кога Владика и устроји ради нашег добра смрт, Он Адама више не пушта у рај, него му заповеда да изађе оданде, показујући да то не чини ни због чега другог осим из љубави према њему. А да бисмо се тачно уверили у то, потребно је да се поново прочитају саме речи Божанственога Писма. И сада, каже, нека никада не пружи руку и узме од дрвета живота иједе и живи у век. Пошто је показао велику неуздржљивост према већ датој заповести и постао смртан, да се не би поново, каже, дрзнуо да се маши овога дрвета које даје непрестани живот и да не би убудуће бесмртно грешио, боље је да се он одавде истера – тако да је изгон из раја пре чин бриге него гнева. Јер такав је Владика наш. Ни када кажњава не показује мање бриге за нас него када добро чини, а и казну нам налаже ради умудрења – тако да нас не би ни казнио да је знао да ми не бивамо горима ако некажњено грешимо, него предупређујући наше напредовање ка горем и одсецајући будуће лукавство, он кажњава доследан Своме човекољубљу. А ?о и сада учини. Старајући се о првозданом – заповеди да се изметне из раја. И изагна га, каже, Господ Бо! из раја сладости да ради земљу из које је узет. Гледај поново овде одређеност Божанственога Писма. Изагна га, каже, Господ Бог из раја насладе, да ради земљу из које је узет. Ето, извршује Своје пресуде и, извевши га из раја сладости, чини да обрађује земљу из које је узет. И не рече из које је узет без разлога, него да би се он, радећи, непрестано опомињао смирења и знао како је отуда порекло његовога устројства (συστασις – или постојања) и да му телесна суштина произиђе из земље; ону, каже, да ради земљу из које и сам поста. То и у пресуди говораше: У зноју лица свога јешћеш хлеб свој. Потом, да бисмо сазнали на колико га је растојање преселио и о томе нас обавештава Божанствено Писмо, говорећи: И изагна Господ Бог Адама и насели га насупрот раја насладе. Гледај како све оно што се догодило беше чин човекољубља свеопштег Владике и свака врста казне би преиспуњена благошћу. Не беше само изагнање знак благости и човекољубља, него и то што га је населио преко пута раја, да би се овај непрекидно раздирао свакодневним размишљањем о томе чега се лишивши у које стање сам себе доведе. Али, ако је призор и носио неиздржив бол, он ипак беше залог немале користи и стално гледање преко пута ојађенога Адама заштити од тога да не падне поново у исти грех. А то је махом управо обичај људског рода. Када уживамо у добру, не знамо да њиме долично располажемо, а лишимо ли га се, опаметимо се и онда опитно осећамо сопствени немар, па нас тако промена прилика на делу учи без чега остасмо, а којим гресима сами себе ранисмо. Тако је и наредба да се он који је отуда истеран насели у близини и преко пута раја био знак крајње бриге, да би га и призор подсећао, да би му и то користило и како се не би, из жудње за [тамошњим] животом, јер је ван њега, дрзнуо да куша од дрвета. Тако нам, снисходећи људској слабости, приповеда Божанствено Писмо. И постави херувиме и окретни пламени мач да чува приступ дрвету живота. Небрига коју показаше према датој им заповести поста им узрок томе што им се толико сигурно заграђује улаз. Помисли да Се Човекољубац није задовољио ни тиме да он живи насупрот раја, него уреди да те силе, херувими, и пламени окретни мач чувају пут који тамо уводи. Није Он без разлога додао: окретни, него да би нас поучио да му је цео улаз заграђен, јер је онај мач витлајући заграђивао све путеве који тамо воде и могао да га непрестано плаши и упозорава.
4. А Адам позна Еву, жену своју. Обрати пажњу на то када се то догодило. После непослушања, након изгона из раја – тада почиње састајање (συνоυσια – саживљење, општење). Пре непослушања они су подражавали ангеоском животу и ни речи није било о састајању. А и како би, када нису ни били подложни телесним потребама? Тако је на самоме почетку владала девственост. Али будући да због немара уђе непослушање и грех доби приступ, она ишчезе (άπεπτη – одлете), јер они постадоше недостојни толиког величанства добара, те, коначно, уђе закон састајања. Помисли, онда, љубљени, колико је достојанство девствености, колико је она узвишена и колико је то благо које надилази људску природу и потребује руку свише. А то да они који са радошћу бирају девство у телу показују оно што је својствено бестелесним силама, чуј Христа где каже садукејима, када, покренувши беседу о васкрсењу, жељаху да се обавесте питајући: “Учитељу, беху нас седморица браће и први, оженивши се, умре немајући деце и остави жену своју брату своме; и други умре и немајући семена остави жену своју брату своме; слично и трећи, и четврти, и пети, и шести, и седми. О васкрсењу којега ће од седморице бити жена? Јер сви је имаху.” (Мт 22,24-28; Мк 12,19-23; Лк 20,28-33) А шта им каза Христос? Варате се, не знајући Писма, нити силу Божју; о васкрсењу нити се жене, нити удају, него су као ангели (Мт 22,24-30). Јеси ли видео како, ходајући земљом и обавијени телом, подражавају ангеоском битовању они који из жудње за Христом примише удео девства? Јер колико је то велика и узвишена ствар, толики су, чак и много већи, венци и уздарја и блага навештени онима који осим њега и добра дела показују. А Адам, каже, позна Еву, жену своју и она зачевши роди Каина. Пошто због непослушања уђе грех и [Божја] пресуда их учини смртним, благоискусни Бог, устројавајући по Својој премудрости продужење људскога рода допусти да се он увећа састајањем. И рече [Ева]: добих човека Богом. Гледај како је казна умудрила жену – рођено дете не приписује природи, него Богу и тиме показује своје благоразумије. Јеси ли видео како им је казна постала претпоставка умудрења? Добих, каже, човека Богом. Није ми природа, каже, подарила детенце, него га даде благодат свише. И још роди брата његовога Авеља. Пошто показа захвалност за [прво]рођенога и признаде прво доброчинство, добила је и друго. Јер такав је Владика наш – пошто покажемо захвалност за претходно и признамо доброчинитеља, још обилније излива Своје дарове. И она, дакле, пошто чедо Богу приписа, добија и друго детенце. Потомство беше највећа утеха за смртност која уђе. Зато и човекољубиви Бог, на самоме почетку ублажавајући страхоту казне и стргнувши ужасну личину смрти даде да се рађају деца, пројављујући отуда, да тако кажем, икону васкрсења и устројавајући да уместо палих други устају. И поста, каже, Авељ пастир оваца, а Каин обрађиваше земљу. Поучи нас Божанствено Писмо занимањима свакога од рођених и како један изабра пастировање, а други обделаваше земљу. А после неког времена, принесе Каин од плодова земље жртву Господу. Гледај како је Творац природе у савест уметнуо познање. Јер ко је, реци ми, навео [Каина] на ту помисао? Нико друго до познање које је у савести. Принесе, каже, од плодова земље жртву Господу. Он је знао да ваља да Му као Владики од свога имања принесе нешто од плодова, не зато што су они Богу потребни, него да би, када сам ужива у толикоме доброчинству, показао своју захвалност. Бог је непотребит и ништа му наше не треба. Неисказанога Свога човекољубља ради снисходећи нам, Он то допушта због нашега спасења, да би признање да имамо Владику људски род учило врлини. И Авељ донесе такође од првородних оваца својих. Не поучавах ја без разлога вашу љубав на почетку беседе да наш Владика не разликује лица, него да овенчава намеру испитујући вољу. Ето, дакле, гледај како се и сада то дешава. Добро пазимо, онда, љубљени на то шта је речено и видимо шта о Каину приповеда Писмо, а шта о Авељу и немојмо површно прећи преко тога. Јер Божанствено Писмо ни о чему не говори без разлога и случајно, него ако су у питању и слог и једна цртица, они носе неко сакривено благо – уосталом, све духовно је такво. Шта, дакле, каже: И после неколико дана, принесе Каин од плодова земље жртву Богу и Авељ донесе такође од првородних оваца својих и од лоја њиховога.
5. Онима проницљивијим јасно је већ из овога шта је то речено. Али пошто ми треба да се о свима заједно старамо (јер духовна поука не познаје разлику), хајде да разјаснимо о чему је реч и да то још једном поновимо. Каин, каже, принесе од плодова земље жртву Господу. Желећи потом да нас поучи и о Авељу, Божанствено Писмо каже да и он од свога занимања и пастировања принесе жртву. Донесе, каже, и он од првородних оваца својих и од лоја њиховога. Гледај како нам [Писмо] дозначава његову богољубиву намеру и да он није просто принео од оваца, него од првородних, односно од драгоцених, изузетних, а и од самих тих првородних опет оно што је најдрагоценије: И од лоја, каже, њиховог – од најслађег. О Каину ништа слично није назначено, него да је принео од плодова земље жртву, што ће рећи – шта му је дошло под руку, а да он сам није показао никакву усрдност и старање. Опет кажем и нећу престати да говорим – не зато што је Богу принос потребан и тражи га, него јер Он жели да ми и тиме показујемо своју благодарност. Јер онај који Богу приноси и то оно што је Његово, увиђа разлику у природи и да се, као човек, удостојава толике части, требало би да, колико је могуће, даје све од себе и да приноси најчасније. Али гледај, љубљени. Ко има могућности да види шта је потребно, он са правом одговара што је због сопствене небриге остао без спасења. Нити један имаше учитеља, нити други кога да га упути и посаветује, него се сваки, поучен савешћу и руковођен мудрошћу свише која је дарована људском роду, двигну на то приношење. Али су разлика у намери и немар воље, коначно, [принос] једнога учинили благопријатним, а другога презреним. И погледа Бог на Авеља и на дарове његове. Гледај како се овде испуњава оно што је речено у Еванђељима, да ће први бити последњи и последњи први (Мт 19,30). [Каин], ето, имајући преимућство по прворођењу и зато први приневши, пошто не учини то како приличи, показа се мањим од брата. Када су обојица принели, каже Божанствено Писмо, погледа Бог на Авеља и на дарове његове. Шта значи – погледа! Прими, похвали намеру, овенча вољу, задовољи се, да тако кажем, његовим делом. Ако и говоримо о Богу и усуђујемо се да отварамо уста о оној нетакнутој природи, као људи ми то не бисмо могли другачије да представимо осим језиком. Гледај шта је чудесно. Погледа, каже, Бог на Авеља и на дарове његове, Приношење оваца назва даровима због драгоцености, изузетности, због непорочности. Погледа, дакле, на њега, јер приношење саврши са здравом намером, не само јер су дарови неокаљани него јер се у сваком погледу чине драгоценим – са намере приносника, јер дарова првине и то изабране међу првинама, а и зато што даде и од лоја њиховог, па и од њега што је најбоље. И погледа, каже, ?о?, ?о јест – прими, би Му угодно, похвали, па принос назва даровима, ценећи и намеру приносникову. На Каина и на жртве његове не обрати пажњу. Гледај колико је Писмо одређено. Рекавши не обрати пажњу, оно је указало на одбацивање приноса, а назвавши жртвама оно што је принето од земље још нас нечему учи. Гледај како овим догађајима и речима указује да Владика све то од нас тражи, да би се тиме шта чинимо објавиле наше намере и да бисмо знали да смо под Владиком и Саздатељем Који све нас приведе из небитија у битије. Назвавши овце даровима и што је од земље жртвама, Божанствено Писмо нас учи да Владика не тражи ни привођење бесловесних нити приношење плодова земље, него само расположење. Отуда и сада један беше примљен са даром, а други, опет, због тога са жртвом одбачен. А оно погледа на Авеља и на дарове његове, а на Каина и жртве његове не обрати пажњу – треба схватити богодолично. Смисао је да им је дао на знање да му настројење једнога беше угодно, а да незахвалност другога одбаци. Толико учини Бог. Да видимо даље. И ожалости се, каже, Каин веома и обори лице своје.[2] Шта значи: И ожалости се Каин веома! Двострука му беше жалост, не јер је он сам одбачен, него и што братов дар беше примљен. И ожалости се Каин, каже, веома. Шта га је ожалостило? И једно и друго – и што Владика не гледа његову жртву и што је братов дар благопријатан. Требало је, дакле, да, освестивши се захваљујући томе што се збило, исправи своју грешку, јер Владика наш, човекољубиви, не одвраћа се од нас толико када шта сагрешимо, колико када истрајавамо у греху. Али овоме то ни не пада на ум.
6. И да би се у то тачно уверио и видео неисказано величанство човекољубља, гледај по ономе што се сада догађа крајњу благост и велико дуготрпљење. Пошто виде да је он неумерено ражалошћен и да ће га, безмало, потопити талас бола, не презире га, него исто човекољубље које показа према његовом оцу, дајући му прилику за оправдање и отварајући му врата смелости и питајући после оног тешког пада: Где си? – пројављује и сада према ономе који поста толико неблагодаран и као да се спрема да се баци у бездан, па, пружајући му руку и желећи да му да могућност да исправи грешку, каже му: Зашто жалостан поста? И зашто се обори лице твоје? Зар си, ако си право и принео, право и разделио, ниси ли сагрешио? Умукни. Код тебе ће бити његово прибежиште и ти ћеш владати њиме. Гледај, љубљени, на неисказано снисхођење бриге. Пошто га виде, да тако кажем, скољеног страшћу зависти, гледај како му, доследан Својој благости, прописује одговарајуће лекове да би га одмах извукао и да не би потонуо. Зашто жалостан поста? И зашто се обори лице твоје? Зашто те је, каже, толика жалост обузела, да ти се и на лицу види колико си клонуо духом? Зашто се обори лице твоје? Због чега те се толико коснуло то што се догодило? Зашто ниси сам знао шта ти је дужност? Зар си приносио човеку који се може преварити? Зар ниси знао да нису Мени потребни приноси, него часне намере приносника? Зашто жалостан поста? И зашто се обори лице твоје? Зар си, ако си право и принео, право и разделио, ниси ли сагрешио? То што си се досетио да принесеш похвално је, а то што ниси разделио како треба – разлог је томе што је принос одбачен. Онај који [бесловесне] приводи Богу требало је да покаже велику бригу када дели, па колика је разлика између Онога Који прима и онога који приноси, толику разлику да направи и приликом поделе. Али ни на шта од тога не помисливши, ти си принео просто шта ти је дошло под руку. Зато то и није могло да буде примљено. Као што је твоје расположење у којем си савршио принос, не помисливши на разлику, учинило да жртва коју си принео буде одбачена, тако је братовљева намера, јер је била исправна и сведочила о томе да се он постарао да направи разлику, учинила његове дарове благопријатним. Међутим, Ја свеједно не захтевам правду за грех, него ти само указујем на сагрешење и нудим ти савет, који ако усхтеш да примиш, и сагрешење ћеш исправити и сам себе нећеш вргнути у гора зла. Шта је то, дакле? Сагрешио си и то си много сагрешио, али ја те не мучим због греха. Човекољубив сам и не желим смрти грешника, него да се обрати и жив буде (Јез 18,23). Пошто си, дакле, сагрешио, умукни, успокој своје помисли и удаљи се од силних валова који ти опседају разум, умири смутњу да не би претходном греху други, тежи, дометнуо, и да не би пожелео нешта непоправљиво. Немој се дати у плен лукавоме демону. Сагрешио си, умукни. [Господ] је унапред знао да ће он дићи руку на брата и овим га речима предупређује. Пошто је као Бог, Који познаје и тајне разума, знао покрете његовога срца, великим саветом и снисходећи речима даје му одговарајући лек, испуњавајући све Своје, иако се овај, одбивши лек, сурвао у бездан братоубиства. Сагрешио си, умукни. Немој мислити, каже, ако сам Се и окренуо од твоје жртве због нечасне намере, а братовљев дар примио због искреног настројења, да те лишавам првенства и достојанства првородности. Умукни. Ако сам га и удостојио части и његови дарови се показаху благопријатни – ипак ка теби ће бити прибежиште његово и ти ћеш владати њиме. Тако и после овога греха Ја допуштам да имаш достојанство првородства и заповедам да он буде под твојом влашћу и началством. Гледај човекољубље Владичино, како жели да утиша његово безумље и гнев и да му овим речима умири јарост. Сагледавајући покрете његовога срца и знајући немилост његове убилачке намере, жели да му већ унапред избрише ту помисао и успокоји му ум потчињавајући му брата и не лишавајући га Његове власти. Али ни после толике бриге и толиких лекова Каину ништа није користило. Толика је била разлика у настројењу [двојице браће] и толика је страхота зла!
7. Али да се не би, ако одуговлачимо беседу, учинило да замарамо вашу љубав и да се не би показало да сте њоме презасићени, овде ћемо престати са причом и замолити вас који нас са толиком радошћу слушате да замрзите [жељу] да подражавате [Каину] и, поздравивши се са гресима, да са великим старањем и из свега срца следите Господње заповести, а посебно после таквих и толиких примера. Нико од нас неће моћи убудуће да прибегне незнању. Ако он, Каин, мада немаше пред собом ниједан пример међу онима који су пре живели да су нешто тако учинили, ипак поднесе ону неиздрживу и тешку казну, како ће се касније видети – шта ли је праведно да претрпимо ми који после толиког обиља благодати грешимо исто или чак и горе? Зар не, без сумње, огањ вечни, црв који не умире, шкргут зуба, таму крајњу, геену огњену и друге неумитне казне? Никакво нам оправдање убудуће не преостаје, ако смо тако расположени и клонули духом. Не знамо ли сви шта нам ваља чинити а шта не и да ће они који чине прво и првине венаца имати, а да ће они који се поведу за потоњим потрпети осуду последњих мучилишта? Зато од вас тражим и молим вас и преклињем да нам заједнички долазак овамо не буде узалудан, него нека слушању беседа и дела последују, како бисмо савршене савести и већ овде храњени добрим надама могли да, лако препловивши море несрећа садашњега живота, пристанемо у луку Божјег човекољубља и да стекнемо она неизрецива блага које навести Господ онима који Га љубе, благодаћу и милосрђем једнороднога Сина Његовог, са Којим Светом и обожаваном Његовом Духу [приличе] слава, сила и част, сада и увек и у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. На грчком Ζωη, јевр. Хавва.
  2. Συνεπεσε – паде, обори се – значи да је оборио поглед и да му се лице од тога помрачило.

One Comment

  1. “душе немарне, које се не утврдише на духовној стени”…ето како је Св. Јован Златоусти говорио, а Свети Теофан Затворник говори “укоренити се у Хришћанству” као о духовној неопходности јер смо често само именом хришћани.