NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA TRINAESTA
 
A Adamu se ne nađe pomoćnik podoban njemu. I metnu Bog istupljenje[1] na Adama i ovaj zaspa. I uze jedno od rebara njegovih i ispuni ploću mesto toga. ? sazda Bog od rebra, koje uze od Adama, ženu. (Post. 2,20-25)
 
1. Mnogo sam vam zahvalan što ste juče sa velikom predanošću primili naš savet i što ne samo da se niste ozlovoljili zbog dužine besede, nego ste me do samoga kraja tako pratili da ste sačuvali živu želju za slušanjem. Otuda su i naše dobre nade da ćete na delu ispuniti naš savet, jer ko sa tolikim uživanjem sluša, jasno je da će biti spreman i da to ostvari. I vaše sadašnje sabranje može, inače, da bude znak vašega duševnog zdravlja, jer kao što je glad znak dobrog telesnog stanja, tako bi žudnja za božanskim izrekama mogla da bude najpouzdaniji pokazatelj duševnoga zdravlja. A budući da se plod vaše revnosti projavljuje ispunjenjem poslušanja, hajde da i mi platu, koju juče obećasmo, predamo vašoj ljubavi. Ovu duhovnu pouku nazivam platom koja može i meni koji je dajem da uveća imanje i da vas koji je primate obogati. Jer duhovno je sve takvo, a to nije moguće kada je reč o čulnim stvarima. Tamo onaj koji da – umanji svoje imanje i onoga koji prima učini imućnijim. A ovde nije tako, nego i onaj koji je dao upravo će time čak uvećati sopstveno bogatstvo, a i onima koji prime imanje se umnožava. Pošto smo, dakle, i mi spremni na zahvalnost, a i vi, namerni da primate ovo duhovno blago, samo što ne razviste krila uma, hajde da ispunimo obećanje i da vam platimo time što ćemo se ponovo prihvatiti onoga što je dalje čitano od blaženoga Mojseja. Valja nam izložiti ono što je danas pročitano, da bismo ga tako, pomno ispitujući bogatstvo smisla sakriveno u rečima, položili pred vašu ljubav. Čuli ste kako Božanstveno Pismo malo pre kaza: A Adamu se ne nađe pomoćnik podoban njemu. Koji je smisao toga što je tako rekao – a Adamu? Zašto je dodao veznik [„a“]? Nije li bilo dovoljno reći – „Adamu“? Mi se to ne trudimo da ispitamo prosto iz izlišne revnosti, nego kako bismo vas naučili da, sve brižljivo ispitujući, ne pretrčite ni preko kratkog izraza, niti preko ijednog sloga koji leži u Božanstvenim Pismima. To nisu samo reči, nego reči Duha Svetoga i zato je i u jednom slogu moguće naći veliku riznicu. Zato, molim vas, dobro pazite – neka niko ne bude odsutan, niko sanjiv, svi mi dajte budan razum. Neka niko ne bludi mišlju i ne dovlači ovamo sa sobom žitejske brige, nego neka, misleći na vrednost ovoga duhovnog skupa i na to da mi kroz prorokov jezik slušamo Boga koji nam se obraća, sluša i napregne um, da nijedno seme koje vam mi sejemo ne bi dospelo na kamen ili kraj puta ili kraj trnja, nego da bi sve posejano na dobru zemlju, širom vašega srca, moglo da vam donese obilan plod i da umnogostruči ono što mi posejasmo. Nego, da vidimo, dakle, šta nam kaže ova upotreba veznika. A Adamu se, kaže, ne nađe pomoćnik podoban njemu. Gledaj koliko se tačno izražava Božanstveno Pismo. Rekavši: A Adamu se ne nađe pomoćnik, nije se zaustavilo tu, nego dodade: podoban njemu, ukazujući nam time na razlog iz kojega je dodalo veznik. Mislim, doduše, da oni oštroumniji među vama već predviđaju šta ćemo reći. Ali budući da treba svima vama da damo opštu pouku i da svima bude jasno šta govorimo, hajde da vam kažemo zašto je tako rečeno. Ali malo se strpite. Kao što se sećate, ranije nas je Božanstveno Pismo, rekavši: Načinimo mu pomoćnika prema njemu, odmah obavestilo o stvaranju zveri i gmizavaca i svih drugih beslovesnih, jer kaza: I načini Bog još na zemlji sve zverinje i ptice nebeske i privede ih Adamu da vidi kako će ih nazvati. A on im kao gospodar svima nareče imena i svakoj vrsti zveri i ptica i svega beslovesnog odredi vlastito ime po datoj mu mudrosti, da bismo mi, dakle, znali da je svaka tvar, makar i ispunjavala neku službu i olakšavala mu napore, ipak beslovesna i u velikoj meri daleka čoveku i da ne bismo mislili da za njih [Gospod] kaza: Načinimo mu pomoćnika. Makar i pomagale i bile od velike koristi služenjem čoveku, ipak su beslovesne. A to da pomažu – može se opitno videti. Neke su pogodne za prenos tereta, a druge za obrađivanje zemlje. Vo vuče ralo, seče brazde i na razne načine mnogo nam koristi u zemljoradnji, magarac nam, opet, mnogo služi prilikom prenosa tereta, pa i mnoge druge beslovesne životinje služe našim telesnim potrebama. I ovce nam služe vunom od koje pravimo odeću, a koze, opet, dlakom i mlekom i drugim što nam je pogodno za ishranu. Da se ne bi pomislilo da je za njih gore rečeno: Načinimo mu pomoćnika prema njemu, na početku rečenice Mojsej sada kaže: A Adamu se ne nađe pomoćnik podoban njemu, kao da nas poučava i kaže da sve to beše [Bogom] stvoreno i da od Adama primi ime, ali da se, međutim, ništa dostojno njega među njima ne nađe da mu pomaže. Zato [Mojsej] hoće da nas pouči da će se stvoriti novo biće i da je to buduće biće koje treba da se stvori ono o kome govoraše [Gospod]: Načinimo mu pomoćnika prema njemu, odnosno podobno njemu, iste suštine kao i on, dostojno njega i koje ni u čemu za njim ne zaostaje. Zato ovaj blaženi govoraše: A Adamu se ne nađe pomoćnik podoban njemu, pokazujući nam da je, ma koliko nam koristile upravo beslovesne životinje, pomoć koju žena ukazuje Adamu drugačija i umnogome premašuje onu.
2. Kada su, dakle, stvorene sve životinje i kada primiše imena od prvozdanoga, čovekoljubivi Vladika stade tražiti da mu stvori pomoćnika sličnog njemu, pa On Koji sve ustrojava radi onoga koga stvori i Koji je celokupnu ovu vidljivu tvorevinu radi njega priveo u bitije, uz sve ostalo i ženu stvara. Gledaj samo kako nas podrobno [Pismo] obaveštava i o sazdavanju toga stvorenja. Pomenuvši da [Gospod] želi da mu načini pomoćnika sličnog njemu i rekavši gore: Načinimo mu pomoćnika prema njemu, i ovde kaže: Ne nađe se pomoćnik podoban njemu, pa zato iz njegove suštine stvara nju i kaže: I metnu Bog istupljenje na Adama i ovaj zaspa. I uze jedno od rebara njegovih i ispuni ploću mesto toga. I sazda Gospod Bog od rebra, koje uze od Adama, ženu i privede je Adamu. Velika je sila ovih reči koje prevazilaze svako ljudsko poimanje i njihovu veličinu nije drugačije moguće dokučiti do sagledavši sve očima vere. I metnu, kaže, Bog istupljenje na Adama i ovaj zaspa. Gledaj koliko je razgovetna pouka. Ovaj blaženi prorok, ili bolje Duh Sveti njegovim jezikom, pomenu oboje [i istupljenje i duboki san] učeći nas o sledu zbivanja. Metnu, kaže, istupljenje na Adama i ovaj zaspa. Niti je to bilo prosto istupljenje, niti je san bio običan, nego kada je premudri i blagoiskusni Tvorac našega roda namerio da uzme jedno od njegovih rebara, da mu ne bi to pričinilo bol, pa da posle toga ne bi bio ozlovoljen prema onoj koja nastaje iz njega i zamrzeo, sećajući se bola, sazdavano biće, [Gospod] ga u takav san uvede, naloživši na njega istupljenje i davši da on bude ophrvan nečim poput obamrlosti, da ne bi osetio ništa od toga šta se zbiva, pa kao vrhunski umetnik uze šta treba i ispuni šta nedostaje, te ono što je uzeto tako ustroji po Svome čovekoljublju. Metnu, kaže, istupljenje na Adama i ovaj zaspa. I uze jedno od rebara njegovih i ispuni ploću mesto toga, da ne bi kada se prene iz sna primetio što se zbilo po tome što mu nedostaje, jer ako nije znao to u trenu odvajanja [rebra], mogao je ipak da vidi šta se dogodilo posle. Da mu, dakle, ne bi odvajanjem pričinio bol i da ga ne bi potom to što ga više nema ražalostilo, [Gospod] i jedno i drugo tako ustroji, te i rebro odvoji bez bola i ispuni šta nedostaje i ničim ne dopusti da Adam oseti šta se dogodilo. Uzevši, dakle, to rebro, od njega sazda Gospod Bog ženu. Čudno je ovo što je kazano i potpuno nedokučivo ljudskom razumu. A sve je Vladičino takvo. Ni to nije manje od onoga da je čovek načinjen od praha. I gledaj snishođenje Božanstvenoga Pisma – kojim se izrazima poslužilo zbog naše slabosti. I uze, kaže, jedno od rebara njegovih. Ne primaj te reči na ljudski način, nego njihovu grubost pripiši čovekovoj slabosti. A da se nije tako [Mojsej] izrazio, kako bismo mi mogli da upoznamo ova neizglagoliva tajanstva? Nemojmo se zadržati samo na rečima, nego na sve bogodolično mislimo kao [na ono što se odnosi] na Božje, jer uze i slično tome kazano je zbog naše slabosti. Gledaj kako je i ovde opet pribegao istom običaju, kao i u vezi sa Adamom. Kao što tamo i jednom i dvaput i više puta reče: I uze Gospod Bog čoveka, ?o?a sazda i opet: I reče Gospod Bog: načinimo mu pomoćnika prema njemu, tako i sada kaže: I sazda Gospod Bog od rebra, koje uze od Adama, ženu, a pre toga gore: I metnu Gospod Bog istupljenje na Adama, da bi ti saznao da ove reči ne nose nikakvo razlikovanje Oca i Sina, nego se Pismo [upravo] zbog toga što Obojica imaju jednu suštinu poslužilo imenima bez razlike. Eto, dakle, i u vezi sa stvaranjem žene drži se istoga običaja, pa kaza: I sazda Gospod Bog od rebra, koje uze od Adama, ženu. Šta bi ovde mogli da kažu jeretici koji bi da sve ispituju i misle da su dokučili rođenje Tvorca svega? Koji um može to da ispita? Koje srce da pojmi? Jedno rebro, kažeš, uze? Pa kako iz njega jednog celo biće sazda? I zašto kažem – kako iz njega jednog sazda celo biće? Reci mi kako se to odvajanje dogodilo? Kako ga ovaj nije osetio? Ali teško da ćeš i na šta moći da mi odgovoriš. To jedini zna Onaj Koji je savršio stvaranje. Ako, dakle, mi ne postižemo ni ono što nam je tu i što se tiče stvaranja bića koje je jednoga roda sa nama, koliko li bi bilo bezumlje i ludilo ispitivati ono što je do Tvorca i govoriti da smo razumeli ono o čemu ni bestelesne i božanstvene sile nemaju tačno znanje, nego sa strahom i trepetom ne prestaju da slavoslove?
3. I sazda, kaže, Gospod Bog od rebra koje uze od Adama ženu. Gledaj koliko je Pismo određeno. Ono nije više reklo „stvori“ (επλασεν) nego sazda (ωκoδoμησεν), jer uze deo od već stvorenoga i takoreći dade samo ono što je nedostajalo. Zato i kaže: I sazda, jer [Gospod] nije načinio drugo stvorenje, nego je uzeo delić već postojećeg i od njega i načinio savršeno biće. Kolika je moć Prvoumetnika Boga da od onog najmanjeg dela skladno načini tolike udove, da stvori tolika čuvstva i obrazuje savršeno, svecelo i potpuno biće koje može i da govori i da mu, imajući jednu suštinu sa njim, donosi veliku utehu. Upravo radi utehe to biće bi stvoreno. Zato i Pavle govoraše: Jer nije sazdan muž radi žene, nego žena radi muža (1 Kor 11,9). Vidiš li kako sve radi njega biva? Nakon okončanja stvaranja, nakon sazdavanja beslovesnih životinja koje su nam pogodne za hranu i koriste nam služeći nam, pošto je stvoreni čovek imao potrebu za nekim sa kime bi razgovarao i ko može da mu, budući zajedničke suštine kao i on, donese i veliku utehu, iz njegovoga rebra [Gospod] stvara to slovesno biće i po Svojoj promisaonoj premudrosti čini ga savršenim i potpunim, u svemu podobnim čoveku, odnosno slovesnim i sposobnim da mu u pravo vreme pomaže u potrebama i životnim okolnostima. Bog beše Onaj Koji sve nekakvom premudrošću ustrojava. Ako mi zbog slabosti razuma ne možemo da shvatimo kako je sve postalo, ipak verujemo da se sve Njegovoj želji povinjava i da se sve što On zapovedi ostvaruje. I sazda, kaže [Pismo], Gospod Bog od rebra koje uze od Adama ženu i privede je Adamu, pokazujući da nju radi njega stvori. Privede je, kaže, Adamu. Pošto se nijedan ne nađe među svima drugima podoban ti pomoćnik, evo – ono što obećah (a obećao sam da ću pribaviti pomoćnika koji ti je sličan), ispunjavam i predajem ti.
Privede je, kaže, Adamu. I kaza Adam: to je sada kost od kostiju mojih i plot od ploti moje. Gledaj ovde, ljubljeni, kako uz onu neiskazanu, od Boga mu danu, mudrost koju nam je pokazao time što imenova tolike vrste beslovesnih životinja, on beše udostojen i proročkoga dara. Upravo nas zbog toga gore pouči ovaj blaženi prorok kako ga, pored sna, obuze i istupljenje, tako da on uopšte ne oseti ono što se zbiva – da bi se ti, čuvši da je [Adam] sada, videvši ženu, tačno objavio šta se dogodilo, tvrdo uverio da on to govori proročkim duhom i prosvetljavan poukom Svetoga Duha. I on koji ne zna ništa od toga šta se zbilo, kada je [Gospod] privede njemu, kaže: Ovo je sada kost od kostiju mojih i plot od ploti moje. Jedan drugi tumač prevodi umesto sada je – ovo je jednom,[2] pokazujući da se samo sada to zbilo i da nikada više neće biti takvog stvaranja žene. Sada, kaže, od muža posta žena, a kasnije neće biti tako, nego [će postajati] od žene muž ili, još tačnije, ne od žene, nego sadejstvom njih oboje, kao što i Pavle kaže: Jer nije muž od žene, nego žena od muža i nije sazdan muž radi žene, nego žena radi muža. Tako je, ali te reči, reći ćeš, pokazuju da je žena postala od muža. Ali strpi se, pa ćeš dobiti jasnu pouku iz ovoga što sledi. [Sveti Pavle] kaže: Više [u Gospodu] nije ni muž bez žene, ni žena bez muža, učeći nas da će se ubuduće i žena i muž stvarati sastajanjem njih oboje.
4. Zatim, da bi se uverio u tačnost njegovoga proroštva i kako to što on reče svetli do sada i svetleće do samoga kraja, čuj i dalje: Ona će se nazvati žena[3] kaže, jer od muža svoga bi uzeta. Zato će ostaviti čovek oca svoga i majku i prilepiće se ženi svojoj i biće dvoje jedna plot (εις σάρκα μιαν). Jesi li video kako nam je sve otkrio, sve tačno objavljujući svojim proroštvom? Ona će se, kaže, nazvati žena, jer od muža svoga bi uzeta i ponovo nam doznačuje da misli na odvajanje rebra. Objavljujući zatim ono što će se tek dogoditi, on kaže: Zato će ostaviti čovek oca svoga i majku svoju i prilepiće se ženi svojoj i biće dvoje jedna plot. Otkuda mu je samo, reci mi, ovo došlo da kaže? Otkuda je znao buduće i da će se ljudski rod umnožiti i da će biti sastajanja muža i žene? Ono se pojavilo nakon prestupa, jer do tada oni kao angeli obitavahu u raju, neraspaljivani željom i neopsedani drugim strastima, nepotčinjeni potrebama prirode, nego u svemu sazdani nepropadljivim i besmrtnim, pa nemahu potrebe ni da se pokrivaju odećom. A behu, kaže, oboje naš i ne beše ih stid. Pošto još ne uđoše greh i preslušanje i jer behu obučeni u slavu sviše, oni se i nisu stideli. A nakon prestupanja zapovesti, uđoše i stid i svest o nagoti. Otkuda mu to, reci mi, dođe da kaže? Pa nije li jasno da, pre prestupa pričastan proročkome daru, sve to gledaše duhovnim očima? Na ovo vam sada ne ukazujem bez razloga, nego da biste već tu uvideli i preizobilnu ljubav Boga koju On projavi prema čoveku darujući ga na početku angeoskim životom i nebrojenim dobrima, pa ga uz sve ostalo udostoji i proročkoga dara. Kada vidite zato nakon tolikih dobročinstava čovekovu nebrigu, nemojte više prenositi na Boga krivicu, nego sve pripisujte njemu. Upravo sam on sebi postade kriv za sva zla, kako ćete posle videti, za to što je lišen tolikih blaga i za kaznu koju zbog neposlušanja pretrpe. A kada se setim u kakvom je stanju prebivao, a čime ga Vladika darova, ukazavši mu tako štedru milost, i kako prvo, pre nego što ga sazda, radi njega stvori i ceo ovaj tvarni svet, pa onda i njega, da bi, postavši, uživao u svemu vidljivom, a onda zapovedivši da postane raj požele da on tamo obitava, odvojivši ga od beslovesnih životinja i davši mu vlast nad svima, naloži mu da kao neki gospodar svima kao slugama i poslušnicima nadene imena, pa zatim, jer [čovek] sam beše i beše mu potreban neki pomoćnik koji ima istu prirodu kao on, ni to [Bog] nije propustio [da mu učini], nego stvori ženu na način na koji je Sam izvoleo, poveri mu je i uz sve to darova ga i proročkim dostojanstvom i, posle tih neizrecivih dobročinstava darova ga i glavnim – oslobodi ga svih telesnih briga, ne dozvolivši ni da potrebuje odeću niti šta drugo, nego, kako rekoh, izvolevši da on kao zemaljski angeo obitava na zemlji – kada, dakle, o svemu tome promišljam, poražen sam i Vladičinom ljubavlju prema našem rodu, i ljudskim nemarom, i đavolovom zavišću: jer zli demon nije podneo da gleda angeoski život u ljudskom telu.
5. Nego da ne bismo previše razvukli besedu, ako je ugodno, odloživši [tumačenje] koje se tiče nagovora lukavoga demona za kasnije, ovde ćemo je prekinuti, pozvavši vašu ljubav da tačno zapamtite ovo što je rečeno i da o svemu promišljate, kako biste to utvrdili u svojim umovima. Jer ako se neprestano podsećamo na dobra Božja koje je učinio našem rodu, i sami ćemo biti zahvalni i to će nam biti najveći podsticaj na putu dobrodetelji. Koji pamti dobročinstva Božja, jasno je da će se postarati da se ne pokaže nedostojnim, nego će toliku revnost i blagorazumnost pokazati da se i drugih udostoji. Milostiv je naš Vladika i kada vidi da smo zahvalni za ono šta već imamo, veliku i izobilnu blagodat spušta na nas i udostojava nas još i većih darova, samo ako mi, starajući se za svoje spasenje, ne traćimo uludo vreme i ne gledamo na to je li već prošla polovina svete četrdesetnice, nego da li smo u tom vremenu uradili šta dobro i jesmo li ispravili neku od mučnih strasti. A ako nameravamo da, slušajući svakoga dana duhovnu pouku, isti ostajemo i ne napredujemo u vrlini, niti da izgonimo svakovrsno zlo iz svojih duša, ne samo da nikakvu korist nećemo imati, nego ćemo još pretrpeti i štetu. Jer kada neko i okusivši toliku brigu nikakvu korist ne stekne, samom sebi raspaljuje veći oganj geenski. Zato vas molim, makar preostalo vreme posta iskoristimo kako valja i svake nedelje, a još bolje svakoga dana, sami sebe ispitujmo i slabosti izgonimo iz svojih duša, poduhvatimo se sticanja vrlina, kako posavetova prorok [David], i otklonimo se od zla i hodimo po vrlini (Ps ZZ,15). Jer to je istinski post. Koji je gnevljiv neka tu mrsku strast blagočestivim razumom izgoni iz svoje duše, a neka se priljubi krotosti i blagosti. Koji je nemaran i razuzdan i sa drskošću gleda na telesne lepote, zauzdavši svoju pomisao i u srce upisavši zakon Hristov – Koji je pogledao na ženu sa željom, već je počinio preljubu sa njom u srcu svome (Mt 5,28), neka beži od strasti raspusnosti i podvigne se na celomudrenost. Koji je brzopletog jezika i govori sve šta mu padne na pamet neka se ugleda opet na blaženoga proroka i neka govori: Postavi, Gospode, stražu na usta moja i dveri kao ogradu oko usana mojih (Ps 140,28). I neka nikada ne govori bez rasuđivanja, nego neka sluša Pavla koji kaže: Svaka vika i gnev i hula i skvernoslovlje i ruganje da su daleko od vas sa svakim zlom, i opet: Ako ima neka dobra ren za nazidanje potrebnog, da donese blagodat onima koji slušaju (Ef4,31).
6. Neka sasvim beži i od kletvi, slušajući zabranu Hristovu: Rečeno je starima: ne kuni se lažno. A ja vam kažem da se ne kunete uopšte (Mt 5,33-34). Ne govori mi onda: „Kunem se u pravdi“, jer ne sme se kleti ni u pravdi ni u nepravdi. Čuvajmo, dakle, usta čistima od kletve i od svega toga ograđujmo i svoj jezik i usta i razum, da se ne bi unutra rađala neka lukava pomisao, niti se jezikom proiznosila. Zatvarajmo čvrsto i uši, da ne bismo primali ništa nekorisno, kao što blaženi Mojsej nalagaše, govoreći: Sluh sujetan ne primi (Izl 23,1). I blaženi David, opet, govoraše: Onoga koji govori klevetu na bližnjega svojega izgonih (Ps 100,5). Vidiš li, ljubljeni, koliko nam je potrebno da bdimo, koliko da se trudimo oko vrline, kako nam i sitnica prenebregnuta nosi punu opasnost? Zato i na drugom mestu vapijaše blaženi David, prigovarajući onome koji to čini: Sedeći protiv brata svoga zloslovio si i na sina majke svoje metnuo si sablazan (Ps 49,20). Ako tako ogradimo sve svoje udove, moći ćemo i da se prenemo na dela vrline i da jezik uposlimo slavoslovljem i slavopojem Bogu svega, uši slušanjem i učenjem božanskih izreka, razum shvatanjem duhovnih pouka, ruke ne grabežom i pohlepom, nego milosrđem i dobročinstvima, a noge da ne idu u pozorišta i na hipodrome i na škodljive prizore, nego u crkve i domove molitve i grobnice svetih mučenika, kako bismo, od njih blagoslov dobijajući, sami sebe učinili nedohvatnima za mreže đavolove. Budemo li o tome brinuli i o sopstvenome spasenju, moći ćemo i korist od posta da dobijemo, i da izbegnemo zamke đavolove, i da veliku naklonost sviše privučemo, pa i svi neka je okušamo, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, Kome sa Ocem, zajedno sa Svetim Duhom [priliče] slava, sila i čast, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Grčki „εκστασις“, slov. „istuplenie“.
  2. Νυν, umesto „τoύτo άπαξ“.
  3. Odnosno „čovečica“, jevr. išša.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *