NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Sveto pismo i tumačenja » OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA

 

OMILIJE NA KNJIGU POSTANJA
 

 
OMILIJA DESETA
 
Na nastavak stvaranja· Ovo je knjiga postanja neba i zemlje, kada bi; u taj dan stvori Bog nebo i zemlju. (Post, 2,47)
 
1. Hajde da danas ispunimo svoje obećanje i da se prihvatimo uobičajene pouke, pa da onome što ranije rekosmo pridružimo i ono što će danas biti rečeno. Vi, uostalom, znate da nije prvi put da mi to nastojimo da učinimo, ali briga o našoj braći jezik nam je povela prema njihovom savetovanju. Jer čas smo svoju bolesnu braću koja zbog obične predrasude sama sebe odvajaju od ovog duhovnog sabora i umanjuju radost sveštenog praznika, koliko smo mogli, pozivali i savetovali i ubeđivali da ne odlučuju sami sebe od Hristovoga stada i da se ne prelašćuju izvan ovoga duhovnog tora, da ne budu sa nama jedno samo rečju i imenom, a da zapravo sleduju Judejima koji sede u senci i drže se svetiljke, pošto granu sunce pravde – čas smo one koji se ovde sabiraju, a još su neposvećeni[1], zvali da pohrle ka duhovnom zvanju i da, svaku pospanost i lenjost stresavši, ognjenom željom i silnom revnošću sebe same spreme za primanje carskoga dara i da pohitaju ka Onome Koji daruje otpust sagrešenja i izobilna i nebrojena blaga. Kada, dakle, i prema onima koji greše u vezi sa praznikom Pashe[2] i sami sebi silno štete čuvajući ovaj ništavni običaj pokazasmo doličnu brigu privijajući na njihove rane podesan lek i kada neposvećenima dadosmo doličnu pouku, bio bi onda red da, pošto zaustavismo najpreče bolesti i ispunismo ono što je do nas, pred sve vas zajedno postavimo duhovnu trpezu. Kao što bi nas, ako bismo se pre nego što se postaramo za svoju braću, ostavivši savet, držali sleda [tumačenja], a zanemarili njih koji stradavaju, sa pravom neko prekoreo kao one koji su propustili pogodno vreme, tako i sada, budući da ništa nije zaobiđeno od onoga što je od nas zavisi, nego i poučismo, i srebro dadosmo, i zasejasmo ovu duhovnu zemlju, red je opet da vam predočimo ono što je čitano od blaženoga Mojseja, kako bismo se sa dobitkom vratili kućama. A šta je to – poslušajmo. Ovo je knjiga, kaže, postanja neba i zemlje, kada bi; u taj dan stvori Bog nebo i zemlju i sve zelenilo poljsko, pre nego što se rodilo na zemlji, i sve bilje poljsko, pre nego što je niklo. Jer Bog ne pusti dažda na zemlju, niti beše čoveka da radi zemlju. ? izvor izlažaše iz zemlje i napajaše celo lice zemlje (Post 2,45). Gledaj opet kolika je mudrost ovoga čudesnog proroka, tačnije – pouku Svetoga Duha. Pošto nam je ispripovedao podrobno sve o stvaranju, izložio dela šestoga dana, stvaranje čoveka i vlast koja mu je poverena nad svim vidljivim, on sada opet, ukratko sve ponavljajući, kaže: Ovo je knjiga postanja neba i zemlje, kada bi. Ovde je dostojno pažnje ispitati zašto on ovu knjigu naziva knjigom neba i zemlje, mada ona sadrži i mnogo drugog i o mnogo čemu nas poučava – i o vrlini pravednika, i o čovekoljublju Božjem, i o [Njegovom] snishođenju koje pokaza prema prvozdanome i celom ljudskom rodu, i o mnogim drugim stvarima koje sada nije prilika nabrajati. Nemoj se čuditi, ljubljeni. To je običaj Božanstvenoga Pisma – da nam ne pripoveda o svemu uvek podrobno, nego da počev od najvažnijeg prepušta da ostalo blagorazumno razmatraju sami oni čijem je sluhu to namenjeno. A da bi se uverio da je to tako, razjasniću to na primeru ovoga što se sada čitalo. Jer, eto, prethodno nas podrobno obavestivši o stvaranju sveta, Božanstveno Pismo sada ne pominje sve, nego kaže: Ovo je knjiga postanja neba i zemlje, kada bi; u taj dan Bog stvori nebo i zemlju, i tako dalje.
2. Vidiš li kako je celokupna beseda okrenuta nebu i zemlji i nama ostavlja da sami sve ostalo po njima sagledamo? Kada pomene nebo i zemlju, [Pismo] ujedno obuhvati sve što je na zemlji i što je na nebu. Kao što kada kazuje o stvaranju ne pominje sve redom, nego pominjući najvažnije više nam ne pripoveda o svemu pojedinačno, tako i celu knjigu, mada ona i sadrži mnogo drugog, nazva knjigom postanja neba i zemlje, prepuštajući nama, dakle, da sami, imajući to na umu, povežemo da u toj knjizi treba da je sadržano i sve što se vidi na nebu i na zemlji. U taj dan, kaže, stvori Bog nebo i zemlju i sve zelje poljsko, pre nego što se rodilo na zemlji i svu travu poljsku, pre nego što je nikla; jer Bog ne pusti dažda na zemlju, niti beše čoveka da radi zemlju. A izvor izlažaše iz zemlje i napajaše celo lice zemlje. Velika se riznica krije u ovim kratkim rečima. Zato nam valja da sa velikom mudrošću, vođeni blagodaću Božjom, razotkrijemo šta je to kazano i da vas načinimo suvlasnicima ovoga duhovnog blaga. Duh Sveti, predznajući buduće, kako niko ne bi mogao da se nakon toga spori i da dogmatima Crkve mimo Božanstvenoga Pisma dodaje od sopstvenih umovanja, i sada, nakon pouke o poretku stvaranja i o tome što prvo bi sazdano, šta drugo i kako zemlja dade seme potčinjavajući se slovu i zapovesti Vladičinoj i pobudi se na trudove, a ne potrebujući sadejstvo sunca, (a i kako bi kada ono još ne bi stvoreno?), niti zalivanje kišom, niti čovekovo obdelavanje (jer ni on još ne bi sazdan) – zato iznova sve pojedinačno pominje kako bi zapušio drska usta onih koji ne obuzdavaju svoju bezočnost. Jer šta kaže: U taj dan stvori Bog nebo i zemlju i sve zelje poljsko, pre nego što se rodilo na zemlji, i svu travu poljsku, pre nego što je nikla; jer Bog ne pusti dažda na zemlju i čoveka ne beše da radi zemlju; a izvor izlažaše iz zemlje i napajaše sve lice zemlje. To znači da je Njegovom rečju i zapovešću ono što ranije nije postojalo došlo u bitije i da se ono čega ne beše smesta pojavilo: trava, koja raste iz zemlje, a kada kaže „trava“ ono pominje sva semena.[3] I o kišama nas poučavajući, Božanstveno Pismo opet dodade: Jer Bog ne pusti dažda na zemlju, odnosno još se ni kiše nisu sviše spuštale. Nakon toga, ono nam, konačno, pokazuje da ona nije potrebovala ni čovekovo obdelavanje. Ni čoveka, kaže, nije bilo da radi zemlju – kao da tako kliče i govori svim potonjim naraštajima da, to slušajući, poznaju kako na početku bi stvoreno sve što zemlja izrasta i da ne pripisuju prinose i sve ostalo staranju onih koji zemlju obrađuju, nego slovu i zapovesti koju joj na početku dade Tvorac. Sve je to zato da bismo mi uvideli da njoj nije bilo potrebno sadejstvo drugih stihija da bi davala svoje semenje, nego još beše dovoljna Tvorčeva zapovest, A ?o je divno i čudesno: da je Onaj Koji je sada sopstvenim slovom pobuđuje na rađanje toliko semenja i Koji pokaza sopstvenu silu koja prevashodi ljudsko poimanje, osnovao samu nju, toliko tešku, i toliki svet na vodama, kao što i prorok kaže: Koji utvrdi na vodama zemlju (Ps 135,6). Koji će ljudski razum moći da dosegne ovo? Ljudi, kada grade kuću i naume da postave temelje, prvo kopaju i silaze u dubinu, pa ako makar i neznatnu vlagu vide, sve čine kako bi je svu izvukli i tek tada postavili temelje. Zato i Tvorac svega sve stvara suprotno ljudskoj prirodi, kako bi ti poznao po tome i Njegovu neizrecivu silu i da bi, kada On ushte, i same stihije pokazivale ono što je protivno njihovom dejstvu, potčinjene zapovesti Tvorčevoj.
3. A da bi vam ovo što govorim bilo jasnije, prozborimo sada o ovom predmetu, a tada ćemo preći na drugi. Upravo to je suprotno prirodi voda – da nose teško telo. I zemlji je opet protivno da prebiva na takvom temelju. A što se čudiš? Ushteš li da ispitaš svaku od nastalih stvari, otkrićeš bezgraničnu silu Tvorčevu i to da On sopstvenom željom upravlja svim vidljivim. To može da se vidi i sa ognjem, jer on ima razorno dejstvo, sve ostalo savlađuje i svako veštastvo – kameno, drveno, telesno i gvozdeno – sa lakoćom rastače, a kada je zapovedio Tvorac, on se ne dotače nežnih i trošnih tela, nego usred peći otroke sačuva nepovređenim. I ne začudi se ako se beslovesna stihija ne kosnu njihovih tela, nego pokaza takvu neizrecivu pokornost. Ona im ni vlasi ne ošteti, nego ih samo okruži i obujmi i, kao da ispunjava poslušanje i pokorava se zapovesti Vladičinoj, suština ognja sačuva te čudesne otroke celim i nepovređenim i kao da hodaju lugom i vrtom – oni su u peći tako spokojni bili. A da ne bi ko pomislio da to što se videlo ne beše dejstvo ognja, čovekoljubivi Vladika zbog toga ga nije sprečio, nego ostavivši njegovo sažižuće svojstvo, same [Svoje] služitelje učini višim od njegove pogubnosti. A da bi poznali i oni koji behu bačeni [u oganj] kolika je moć Boga svega, oganj upravo na njima pokaza svoje dejstvo – njih obavi, a one koji izvan stajahu spali i satre. Jesi li video kako se, kada Vladika želi, svaka stihija okrene protiv svoje suštine – jer On je Tvorac i Vladika i sve ustrojava prema Svojoj volji. Želite li da vidite kako isto opet biva i sa vodom? Kao što se oganj klonio onih koji behu u njemu i kako je zaboravio svoje dejstvo, a na onima koji se zadesiše napolju ispuni ono što mu je svojstveno, tako ćemo videti i vodu gde neke potapa, a pred drugima se povlači kako bi prošli nepovređeni. Setite se sada faraona, Egipćana i naroda jevrejskoga kako po zapovesti Vladičinoj, dok ih je vodio veliki Mojsej, kao po suvom prohođahu Crveno more – a Egipćani sa faraonom, želeći da pođu istim putem kao i oni, behu potopljeni. Tako se i stihije stide onih koji Vladiki služe i svoj nagon zatamljuju u sebi. Čujmo svi koji smo gnevljivi i razdražljivi, koji svladani nemarom i drugim strastima sami izdajemo sopstveno spasenje, i ugledajmo se na ove beslovesne stihije u tolikom poslušanju – mi koji smo izdvojeni slovesnošću. Jer ako je oganj, tako razoran i strašan, štedeo propadljiva i tako nežna tela, koji bi oproštaj mogao da nađe čovek koji neće da, po Vladičinoj zapovesti, obuzda sopstveni gnev i da izagna jarost prema bližnjem? I što je još veće, oganj koji ima takvu prirodu, dakle – da spaljuje, ne projavi sopstveno dejstvo, a čovek, krotko, slovesno, blago biće – čini ono što je protivno njegovoj prirodi i zbog nemara samoga sebe upodobljuje zverima. Zato i Božanstveno Pismo onima koji su obeleženi razumom zbog tegobnih strasti daje imena i beslovesnih bića, a na mnogim mestima i zveri. Neki put naziva ih psima zbog bestidnosti i drskosti – oni su psi, kaže, nemi, koji ne mogu da laju (Is 56,10); nekada, zbog pohote, konjima – konji pohotni postadoše, svaki na ženu bližnjega rže (Jer5,8); a neki put magarcima zbog tvrdoglavosti i bezumlja – pribroji se, kaže, stoci bezumnoj i upodobi joj se (Ps 48,13); nekada lavovima i leopardima zbog grabežljivosti i pohlepnosti, nekada aspidama zbog lukavstva – otrov, kaže, aspidski je pod usnama njihovim (Ps 139,4); nekada zmijama i ehidama, zbog otrovnosti i zlobe, kao što i blaženi Jovan vapijaše, govoreći: Zmije, porode ehidin, ko vam kaza da bežite od budućega gneva (Mt Z,7). [Pismo] navodi i druga imena shodno njihovim strastima, da bi, makar i tako postidevši se, konačno se vratili sopstvenoj blagorodnosti, pomirili se sa svojim bližnjim i pretpostavili Božje zakone sopstvenim strastima, kojima sami sebe zbog lenjosti predadoše.
4. Nego ne znam kako nas tok besede dovde dovede. Hajde, dakle, da se vratimo na predmet i da pogledamo čemu drugom želi danas da nas pouči ovaj blaženi prorok. Jer kazavši: Ovo je knjiga postanja neba i zemlje, on napred opet podrobnije pripoveda o stvaranju čoveka. A budući da gore ukratko kaza: I stvori Bog čoveka, po slici Božjoj stvori ga, sada kaže: I načini Bog čoveka od praha zemaljskog i dunu u lice njegovo dah životni i posta čovek duša živa (Post 2,7). Veličanstveno je i porazno ovo što je kazano i ljudskom umu nepostižno. I načini, kaže, Bog čoveka od praha zemaljskog. Kao što sam vam govorio o svoj vidljivoj tvari – kako Tvorac svega čini sve suprotno rodu ljudskom, da bi se i kroz to projavila Njegova nepojamna sila, tako ćemo i sada naći da se zbilo u vezi sa sazdavanjem čoveka. A ti gledaj: On zemlju na vodama osnova, što ljudski razum ne uspeva da primi bez vere, i čini da svako suštastvo, kada On ushte, kako pokazasmo, dejstvuje mimo onoga što joj je svojstveno. Božanstveno Pismo sada nam na isti način otkriva da se to dogodilo i u vezi sa stvaranjem čoveka. Načini, kaže, Bog čoveka, uzevši prah sa zemlje. Šta kažeš? „Stvorio je čoveka uzevši prah sa zemlje“? Da, kaže, i ne reče prosto „zemlja“, nego prah, to jest ono što je najmanje i najništavnije na ovoj zemlji. Čini ti se da je ovo što je kazano veliko i čudno? Ali pomisliš li Ko je Tvorac, nećeš više sumnjati u taj događaj, nego ćeš se zadiviti [Njegovoj] sili i pokloniti joj se. A ako se budeš namerio da to ispituješ po slabosti svojih rasuđivanja, po svoj prilici primićeš u um i ono da od zemlje telo nikada ne bi moglo da nastane – opeka ili ćerpič da, ali takvo telo – ne. Vidiš li da, ukoliko ne uzmemo u razmatranje i moć Tvorčevu i ne umirimo svoje nemoćne pomisli, ne možemo da dosegnemo visinu tih reči. Za to što se govori potrebne su oči vere, a rečeno je sa velikim snishođenjem i usled naše slabosti, jer reći „Stvori Bog čoveka i dunu“ – nedostojno je Boga, ali zbog nas i naše slabosti Božanstveno Pismo to tako pripoveda, snishodeći nam, kako bismo mi, udostojivši se takvoga snishođenja, uspeli da uziđemo na onu visinu. I načini, kaže, Bog čoveka, prah uzevši sa zemlje, Ovde sada možemo, ukoliko želimo da budemo trezveni, da dobijemo veliku pouku o smirenju. Kada pomislimo gde je bio početak postojanja naše prirode, ma koliko lupali glavu, povlačimo se, smiravamo, promišljajući o sopstvenoj suštini – učimo se umerenosti. Upravo zbog toga Bog, starajući se za naše spasenje, i upravi prorokov jezik da nas pouči. Kada Božanstveno Pismo kaza napred kako stvori Bog čoveka, po slici Božjoj stvori ga i predade mu svu vlast nad vidljivim, da [čovek] ne bi nešto umislio ne znajući stanje (συστασις = sastav) svoje prirode, te i prestupio svoje granice – ono nas ponovo poučava i načinu na koji je nastao i o početku postojanja i otkuda i kako prvi čovek bi priveden. A ako i nakon te pouke i saznanja da mu je početak postojanja iz zemlje, kao i semenju, kao i beslovesnim životinjama – iako mu i [način] stvaranja i bestelesna suština duše darovaše preimućstvo zbog velikoga čovekoljublja Božjeg, zbog koga dobi i slovesnost i vlast nad svime – ako, dakle, i to poznavši, on koji je sazdan iz zemlje, zmijinom prevarom, umisli da je ravan Bogu – da se u prvoj povesti ovaj blaženi prorok zadovoljio i da nas nije o svemu obavestio tačno ponovivši, u kakvom bismo li bezumlju završili?
5. Tako nam je od najvećega značaja za filosofsku pouku (εις διδασκαλιαν φιλoσoφίας) otkuda smo na početka primili postojanje prirode. I načini, kaže, Bog čoveka, prah uzevši od zemlje i dunu u lice njegovo dah životni. Pošto je govorio ljudima koji ne mogahu da čuju drugačije nego što smo mi mogli, [Mojsej] se izrazio tako grubo, a i da bi nas poučio da čovekoljublje Božje požele da taj koji je sazdan iz zemlje ima slovesnu suštinu duše koja to biće i pokazuje kao savršeno i bez mane. I dunu, kaže, u lice njegovo dah životni. Dah je, kaže, sazdanoga iz zemlje darovao životnom energijom i to mu sazda suštinu duše. A potom dodade: I posta čovek duša živa. Onaj koji je načinjen od praha, primivši duh i dah života, posta, kaže, duša živa. Šta znači to – duša živa? Delatna, ona čiji su telesni udovi potčinjeni njenim dejstvima i koji sleduju njenoj želji. Nego ja ne znam kako smo mi obrnuli poredak i kako se zlo toliko osililo, da je mi primoravamo da sledi plotske želje i, svrgnuvši sa prestola nju koja kao gospodarica treba da vlada i zapoveda, gonimo je da se pokorava telesnim nasladama, nesvesni njene blagorodnosti i njenoga visokog preimućstva. Razmisli o poretku stvaranja i o onome što [čovek] beše pre nego što Vladika dunu ono što mu posta dah života i pre nego što posta duša živa – šta sazdani beše. Prosto kip bezdihani, nedelatni, neupotrebljivi, tako da mu je sve i ono što ga je uzvelo tolikoj časti bilo dah od Boga mu. A da bi to shvatio ne samo po tome što tada beše, nego i po onom što se dešava svakoga dana, seti se kako ovo telo izgleda neprijatno i neveselo nakon izlaska duše. I što kažem neprijatno i neveselo? Kako, ispunjeno zlosmradijem i savršenom bezobličnošću, izaziva želju da se pobegne od njega a kako pre toga, kada imađaše dušu koja njime upravljaše, beše svetlo, radosno, puno svakoga blagoobrazija, preispunjeno mudrošću i pogodno za dobra dela. Misleći o svemu tome i o plemenitosti svoje duše, ne činimo ništa što je nje nedostojno i ne skvrnimo je nepriličnim delima, srozavši je u pokornost ploti i ne budimo tako nesaosetljivi i nezahvalni prema njoj tako blagorodnoj i udostojenoj takvoga preimućstva. Kroz njenu suštinu mi, obavijeni telom, moći ćemo, ushtemo li, kada steknemo naklonost od Boga, da se nadmećemo sa bestelesnim silama i da, zemljom hodajući, obitavamo kao na nebu i da ništa manje nemamo nego oni, ako ne i nešto više. A kako – reći ću. Kada se nađe neko ko, obučen u propadljivo telo, živi jednako kao i višnje sile, kako se neće udostojiti veće naklonosti od Boga kada i potčinjen telesnim nužnostima sačuva netaknuto blagorodstvo duše? A zar bi mogao, kažeš, takav uopšte da se nađe? Nama je, doduše, to nemoguće da zamislimo jer vrline skoro presahnuše. A ako želiš da se uveriš da to nije nešto nemoguće, pomisli na one koji blagougodiše Vladiki otpočetka do sadašnjega časa, onoga velikog Jovana, sina neplodne, pustinožitelja, pa na Pavla, učitelja vaseljene i na niz svetih, koji imahu istu prirodu kao i mi, behu potčinjeni istoj telesnosti, pa nemoj ubuduće više misliti da je to nemoguće i ne sustani u vrlini, kada si od Vladike primio tolika sredstva za to da joj se sa lakoćom priljubiš. Znajući čovekoljubivi naš Vladika slabost naše volje i sklonost padu, ostavi nam velike lekove – čitanje Pisama – da bismo, neprestano ih sebi privijajući i promišljajući o životima onih čudesnih i velikih ljudi, poticali sebe na revnost i da ne bismo bili nemarni za dobrodetelj, nego da bismo bežali od zla i sve činili kako se ne bismo pokazali nedostojnima onih neizrecivih dobara koja neka svi mi steknemo, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, Kome sa Ocem, zajedno sa Svetim Duhom [priliče] slava, sila i čast, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tj. nekršteni.
  2. Sv Jovan misli na one hrišćane koji Pashu svetkuju zajedno sa Judejima, a koje je korio u svojim Besedama protiv Judeja.
  3. Ovde očevidno nedostaje deo teksta.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. „duše nemarne, koje se ne utvrdiše na duhovnoj steni“…eto kako je Sv. Jovan Zlatousti govorio, a Sveti Teofan Zatvornik govori „ukoreniti se u Hrišćanstvu“ kao o duhovnoj neophodnosti jer smo često samo imenom hrišćani.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *