Omilije

OMILIJE

NEDELJA DVADESET ČETVRTA
Jevanđelje o sili Božjoj i veri čovečjoj

Luka 8, 41-56. Zač. 39.

Kad sjajno sunce obasja kamen, kamen počne sijati.
Kad se nezapaljena sveća dotakne plamena, i ona počne goreti.
Kad se magnet dotakne nekog predmeta, onda i ovaj predmet postane magnetisan.
Kad se električna žica dotakne obične žice, onda i ova biva naelektrisana.
Sve je ovo fizičko iskustvo koje je samo slika ili priča duhovnog iskustva. Sve ovo što biva spolja jeste samo slika onoga što biva unutra. Sva prolazna priroda jeste kao san unutrašnje jave i kao bajka neprolazne stvarnosti. Duša je java tela, a Bog je java duše. Kad se Bog dotakne duše, duša oživi i progleda; kad se duša dotakne tela, telo oživi i progleda. Od duše telo dobija i svetlost i toplotu, i magnetizam, i elektriku, i vid, i sluh, i pokret. Sve ovo pak biva izgubljeno za telo onda kad se duša od njega odvoji. Od Boga dobija duša naročitu svetlost, i naročitu toplotu, i magnetizam, i elektrinu, i vid, i sluh, i pokret. Sve ovo pak biva za dušu izgubljeno onda kad se duša odvoji od Boga. Mrtvo telo jeste slika mrtve duše, to jest duše odvojene od Boga.
Ima li koga god u ovom velikom svetu, do koga kad se dotaknu mrtve duše, ove ožive, i zasvetle se, i rasplamte se, i namagnetišu se, i naelektrišu silom životnom?
Ima li koga god na preširokom i predubokom groblju ljudske istorije, do koga kad se dotaknu mrtva tela, ova ustanu, i prohodaju, i progovore? Mora da ima; inače bi sunce i zemlja, zima i proleće, magnet i elektrika, i sve što stoji u ovoj prirodi bilo slika nečega što ne postoji – sen bez stvarnosti, san bez jave.
Vaistinu mora da ima; inače se ne bi ni javio na zemlji Gospod Isus Hristos. A On se javio na zemlji zato, da pokaže ljudima javu i stvarnost, koje je sva priroda, sa svima svojim stvarima i bivanjima, samo kao slika, kao san i bajka. Došao je Gospod da dokaže ljudima istinitost lekcije sunca i zemlje, i zime i proleća, i magnetizma i elektrike, i svih stvari u prirodi, od Boga stvorenih i kao otvorena knjiga pred čoveka položenih, no od čoveka još nepročitanih.
On i jeste taj ognjeni stub u istoriji vasione, od koga mrtve duše dobijaju svetlost, i toplotu, pokret i privlačnost. On i jeste to Drvo Života, koga kad se dotaknu mrtva tela, ustanu, i prohodaju, i progovore. On i jeste čisti i mirisni balsam Zdravlja, koga kad se dotaknu slepi – progledaju, i gluhi – pročuju, i uzeti – prohodaju, i nemušti – progovore, i besni – urazume se, i gubavi – očiste se, i ma kako bolni – iscele se.
I današnje jevanđelje ističe jedan primer više, kako su od dodira sa Hristom bolesni ozdravljali a mrtvi vaskrsavali.
U vreme ono, gle, dođe čovek po imenu Jair, koji beše starešina u zbornici (sinagogi), i moljaše ga da uđe u kuću njegovu. Jer u njega beše jedinica kći od dvanaest godina, i ona umiraše. U koje vreme? Kad se to desilo? U ono vreme kad se Gospod vratio lađom iz predela Gadarinskih preko jezera, pošto je u tom predelu očistio dva luda čoveka od zlih duhova, i pošto je pre toga utišao buru na jezeru. Svršivši ta dva preslavna čuda On je sad, evo, bio pozvat da svrši i treće, da vaskrsne mrtvaca, – i to sve u jednom vrlo kratkom vremenu, kao užurban da učini što više dobra ljudima za svoga života na zemlji, dajući time i nama primer, da treba da se žurimo u činjenju dobra, da treba da delamo dokle svetlost imamo. I ako su ova tri čuda po svojoj prirodi vrlo različita, ona sva imaju jednu zajedničku odliku, naime: ona sva pokazuje gospodarsku moć Hrista Spasitelja: gospodarstvo nad prirodom, gospodarstvo nad demonima, i gospodarstvo nad smrću, odnosno nad dušama ljudskim. Teško je reći, koje je od ova tri moćna dela strašnije, slavnije i nečuvenije. Šta je teže: utišati uskolebanu stihiju vodenu i vazdušnu, ili isceliti neiscelive ludake, ili vaskrsnuti mrtvaca? Sve troje je podjednako teško smrtnu i grešnu čoveku, i sve troje je podjednako lako Hristu Gospodu. Kad se čovek duboko unese u svako ovo čudo posebice, s trepetom duše oseti veličinu i dah one svemoći koja je u početku stvarala svet. I reče Bog da bude – i bi!
Ovoga Jaira naziva jevanđelist Matej knezom; a kakav je knez on bio, to objašnjavaju Marko i Luka, naime knez skupštine ili starešina sinagoge, gde su se rešavale crkveno-narodne stvari. Jedinica ćerka bila mu je na smrti. Kakva strahota za njega, koji je kao i sav narod jevrejski imao slabu i neodređenu veru u zagrobni život! Za čoveka u vlasti to je bio dvostruk udar; prvo, roditeljska žalost, a drugo, osećanje stida i poniženja pred narodom, pošto se takav strašan gubitak smatrao kaznom Božjom. U svom očajanju on dođe ka Hristu, pade pred noge njegove i reče: kći moja sad umre, nego dođi i metni na nju ruku svoju, i oživeće. Zašto jevanđelist Luka piše, da kći kneževa umiraše, a jevanđelist Matej, da je već umrla? Luka opisuje stvar kako je bila, a Matej navodi reči samoga molioca. Nije li u običaju ljudi da preuveličavaju svoju nesreću? To preuveličavanje dolazi prvo od toga što nesreća, kad dođe neočekivano, izgleda mnogo veća nego što Jeste, a drugo, što onaj koji traži pomoć predstavlja obično nesreću većom nego što je, da bi pre dobio pomoć. Ne čuje li se često uzvik pri požaru kuće: poteci u pomoć, izgore mi kuća! Ustvari kuća nije izgorela, nego gori. A da devojče još nije bilo umrlo u onom času kad je knez Jair oslovio Gospoda, čućemo malo docnije od slugu Jairovih. I ako je ovaj Jair imao veru u Hrista, ipak ta vera nije bila onako silna kao u rimskog kapetana u Kapernaumu. Jer dok je ovaj zadržavao Hrista da mu ne ulazi u kuću, kao nedostojnom te počasti, i molio Ga da samo rekne jednu reč: samo reci reč i ozdraviće sluga moj (Mt. 8, 8), dotle Jair poziva Gospoda da uđe u njegovu kuću, i čak da metne ruku Svoju na umrlu mu kćer. Ova vera, dakle, ima ipak nečega materijalnog u sebi. Metni na nju ruku! Jair traži od Hrista neki opipljiv način lečenja. Kao da je Hristova reč manje čudotvorna od Hristove ruke! Kao da onaj glas, koji je utišao buru i vetrove, i izagnao đavole iz besomučnih ljudi, i – docnije – oživeo sahranjenog i četvorodnevno mrtvog Lazara, nije mogao vaskrsnuti i kćer Jairovu! No Gospod je premilostiv, i On ne odbija žalosnoga oca zato što vera ovoga nije bila savršena, nego se odmah kreće da pomogne. No pri tome kretanju desi se čudo nad jednom ženom, čija je vera bila veća nego li vera Jairova. E da bi se ovaj glavešina narodni uverio, da je sav Hristos lekovit, a ne samo ruke Njegove. Ma kako se došlo u dodir sa svemoćnim Hristom, Hristos leči. E da bi se ohrabrili oni koji uživaju zbog toga što ne mogu da priđu Hristu Gospodu s jedne nego s druge strane. Gospod je i rasprostro Svoje svete ruke na Krstu, da bi zagrlio sve one koji Mu prilaze ma s koje strane. A evo šta se dogodilo pri kretanju Hristovom s gomilom naroda ka domu Jairovom:
A kad iđaše Isus, guraše Ga narod. I beše jedna bolesna žena od tečenja krvi dvanaest godina, koja je sve svoje imanje potrošila na lekare, i nijedan je nije mogao izlečiti. I pristupivši sastrag, dotače se skuta od haljine Njegove, i odmah prestade tečenje krvi njezine. Nepregledne gomile naroda pratile su Hrista čim je izišao na obalu vrativši se iz Gadare. Jer se kaže: svi ga očekivahu. I narod se tiskaše oko Njega; svak je želeo da bude u blizini Njegovoj, da bi čuo neobične reči i da bi video neobična dela, neko zbog duhovne gladi a neko iz radoznalosti. Tu se desila i ova bolesna žena, bolesna od nečiste bolesti. Tečenje krvi kod žene, i kad je prirodno, jeste jedan bič što ukroćava strasti i privodi ženu smirenju. A stalno tečenje krvi, kroz punih dvanaest godina, zaista je kao pakao od muke, od stida i od nečistote. Žena se ova lečila, i lečeći se potrošila sve svoje imanje na lekare i lekarije. No pomoći nije bilo, jer od lekara nijedan je nije mogao izlečiti. Zamislite njeno posvednevno čišćenje i preoblačenje; njenu brigu i njen stid! Izgledalo je kao da je nju Bog samo zato stvorio, da iz nje teče krv, i da ona dotraje svoje dane na zemlji u zaustavljanju krvi koja se nije dala zaustaviti, u muci kojoj nije bilo leka i u stidu koji se nije mogao iskazati. Tako se i nama čini u svakoj dugotrajnoj bolesti. No, ustvari Bog je promišljao o njoj kao što promišlja o svakoj Svojoj tvari. Njena bolest je bila na njeno duševno spasenje a na veliku slavu Božju. Ako se samo dotaknem haljina njegovih ozdraviću, govorila je ona sama sebi gurajući se u gomili naroda da bi došla do Hrista. Takva je bila vera ove žene. Ona je ranije imala veru i u lekare kojima je hodila, no ta joj vera nije pomogla ništa. Jer sama vera nije dovoljna, ako onaj u koga se veruje nema moći da pomogne. Neka bi, dakle, zamukli svi oni koji po svome krajnjem neznanju i neverovanju govore o sugestiji i autosugestiji u jevanđelskim čudima – Ova smirena i namučena žena nema ni smelosti ni nade da bi izašla pred Hrista i objasnila Mu svoje muke i potražila pomoći. Kako bi to ona i mogla od stida učiniti pred tolikim narodom? Njena prokleta boleština takve je prirode, da kad bi je javno iskazala izazvala bi gađenje, i osudu, i podsmeh. Zato ona i prilazi odostrag ka Gospodu, i dotiče se Njegove haljine.
I odmah prestade tečenje krvi njezine. Otkud je ona mogla znati da je prestalo tečenje krvi? Jer oseti u telu da ozdravi od bolesti. Kao živi crv što nesustalo vrvi po gnojavoj rani, tako je ova žena morala stalno dotle osećati nemiran pokret svoje krvi. No dotaknuvši se haljine Hristove ona je osetila, da se krv umirila; upravo nije osetila da krv u njoj postoji kao što to zdrav čovek ne oseća. Zdravlje je ušlo u nju, kao magnetizam sa magneta, kao svetlost u mračnu odaju. Ovo nije bio jedini slučaj iscelenja bolesnih jedino od dodira sa haljinom Gospoda Isusa. Na drugom mestu saopštava se, da mnogi željahu da se dotaknu skuta Njegove haljine, i koji se dotakoše ozdraviše (Mat. 14, 36). Koliko je i koliko takvih nečujnih i nezapisanih čuda Gospod Isus učinio na ljudima! I to ne samo od Svoje tridesete godine kad je pošao da javlja spasonosno Jevanđelje ljudima, nego od samoga dana i časa kad se začeo u prečistoj utrobi Majke Svoje! Zlatoust veli: „Čudesa Njegova svojom množinom prevazilaze i broj kišnih kapljica“. Koliko se tajanstveno izmenila sva tvar od Njegovog telesnog prisustva u svetu! I koliko i dan-danas biva tajanstvenih čuda i divnih promena u biću svih onih vernih koji se dotiču ustima svojim u pričešću Njegovog tela i krvi! To je sve neizbrojivo, neizmerivo i neizrazivo. Ova žena se nije dotakla Njegovog tela no samo njegove haljine, i trenutno se iscelila od dugotrajne bolesti, od koje su je dugo i trudno lečili toliki lekari svetski. Ona je dala sve svoje imanje lekarima svetskim, da bi je izlečili. Lekari su njeno imanje uzeli, no zdravlje joj nisu dali. No evo Gospoda, bezmezdnog Lekara, koji joj nije uzeo ništa a dao joj sve što je želela; i to bez truda, bez mučenja, bez odlaganja. Tako je potpun i savršen svaki dar odozgo, od oca svetlosti (Jak, 1, 17).
I reče Isus: ko je to što se dotače mene? A kad se svi odgovarahu, reče Petar i koji behu s njim: učitelju, narod te opkolio i gura te, a ti kažeš: ko je to što se dotače mene? A Isus reče: neko se dotače mene; jer ja osetih silu koja iziđe iz mene. Zašto Gospod pita kad zna – kad zna ko se Njega dotakao, i kad zna da to ne mogu znati oni koje On pita? Zato, da bi se vera isceljene žene objavila, i time utvrdila zauvek i kod nje i kod ostalih, a i zato da bi se i radi prisutnih i radi nas sviju očitavala božanska moć Njegova. Da ne bi izgledala svetotatka, žena treba sama da javi šta joj Bog učini. Nije dobro da se neko kradimice koristi svetinjom, jer makar se telo njegovo time trenutno i koristilo, duša ostaje bez koristi, i često zbog toga može da propadne. Čovek treba sa čistotom i blagodarnošću da prima svaki dar što mu od Boga dolazi. Gospod hoće da istakne veru ženinu, da bi nas naučio, da je vera pogodba pod kojom Bog učini ljudima svako dobro. Po Svojoj beskrajnoj milosti, istina, Bog često čini ljudima dobro i bez vere ljudi; ali tražeći veru od ljudi Bog time uzvišava dostojanstvo ljudi kao slobodnih i razumnih bića. Zašto je čovek slobodan i razuman, ako on od svoje strane nije voljan doprineti svome spasenju? A Bog od čoveka traži nešto najmanje što se može tražiti, naime: veru u živoga Boga, u Njegovu ljubav prema čoveku i svagdašnju gotovost da da i da učini čoveku sve što služi njegovom dobru. Objavivši veru te žene Gospod hoće da utvrdi u veri i Jaira; i da mu pokaže, da nije nužno bilo zahtevati da on uđe u kuću i metne ruku na umrlu devojku. On je moćan da leči na mnogo načina, a ne samo polaganjem ruku: On može pomoći haljinom Svojom kao i rukom Svojom, i iz daljine kao i iz blizine, sa ulice kao i iz kuće. Još Gospod hoće da upozna ljude sa Svojom božanskom moći, ne zato da bi Ga ljudi hvalili – ništavna je bila za Njega sva pohvala ljudska – nego da bi ljudi znali istinu, i tom se istinom koristili. Naime: svako dobro koje ljudi dobijaju dolazi svesno od samoga Boga. Nije haljina Hristova dala iscelenje krvotočnoj ženi bez Hristovog znanja i bez Hristove neposredne sile, koja iz Njega izlazi. Isto je tako svesna i živa Božja sila što dolazi na pomoć vernima kroz mošti svetiteljske i kroz ikone. Hristova vera ne zna za magiju ni za gatarstvo. Nikakva stvorena tvar u prirodi ne može svojom sopstvenom silom biti od ma kakve koristi čoveku, a da živi Bog nije svestan da je to Njegova blagotvorna sila što od Njega izlazi. To važi za sva zemaljska lekarstva kao i za mineralne vode. Bog nije udaljeniji od lekova i mineralnih voda više nego što je Hristos Gospod bio udaljen od Svoje haljine. I ko se dotiče lekova i mineralnih voda sa onom verom i onim stidljivim i čednim strahopoštovanjem, sa kojim se ova bolesna žena dotakla haljine Hristove, biva isceljen. Ko se pak dotiče lekova i mineralnih voda mimo Boga, ili čak i na suprot Boga, retko dobija iscelenje. I ako ga i dobije, dobije ga po prevelikoj milosti Božjoj, i to zato da bi poznao i priznao tu milost, i Boga proslavio. Iscelio je Gospod i sumanutog ludaka u Gadari, bez vere i znanja ovoga; pošto kao lud niti je mogao znati ni verovati – pa da bi pokazao zbog čega je iscelio – kao i zbog čega uopšte Bog daje iscelenje neverujućim bolesnicima – rekao mu je: idi kući svojoj k svojima i kaži im šta ti Gospod učini, i kako te pomilova (Mark. 5, 19). Gle, mnogi iz one gomile naroda doticali su se Hrista, no nisu osetili onu korist koju je osetila bolesna žena, koja Ga se dotakla sa verom i strahom. To isto i danas biva mnogima koji celivaju ikone, ili mošti svetiteljske, ili časni Krst i Jevanđelje, kao što je bilo i sa onim mnogobrojnim svetom, radoznala uma i zaleđena srca, koji se doticao Hrista. A sa istinskim verujućim biva ono što je bilo i sa ovom ženom bolesnom što ozdravi. Ko ima oči da vidi neka vidi; i ko ima uši da čuje neka čuje!
A kad vide žena da se nije sakrila, pristupi drhćući, i pade pred njim, i kaza mu pred svim narodom zašto ga se dotače i kako odmah ozdravi. A on joj reče: ne boj se kćeri; vera tvoja pomaže ti; idi s mirom. Žena je osetila iz glasa i iz reči Hristovih, da On zna njenu tajnu, i da se od Njega ne može sakriti. I stala je drhtati od straha, stojeći licem u lice sa Onim koji zna i najtajnija dela ljudska, i najskrivenije tajne srca ljudskog. Ona je osetila jednu moć Hristovu – čudotvornu moć lečenja. I pritom je ona morala uzdrhtati od straha pred Svemogućim. No kada je sada čula da Gospod Isus zna njenu najtajniju tajnu, ona je dvostrukim strahom uzdrhtala pred Sveznajućim. Pored svemoći Gospoda Isusa njoj se otkrilo i Njegovo sveznanje. Ona se javi, i ispovedi sve. Njen stid obratio se bio u strah. Stid od ove bolesti bio je iščezao, jer je ozdravila; a strah je došao na mesto stida zbog Hristove svemoći i sveznanja. Videći je tako ustrašenu blagi Gospod je teši roditeljskim rečima: ne boj se, kćeri! Ima li slaće utehe u ovome svetu nego čuti ove dve reči od besmrtnoga Cara i Vladike? On je hrabri, i On je naziva ćerkom! Nema prave ni trajne hrabrosti dok se čovek Bogom ne ohrabri. Ne zna čovek za neustrašivost dok ne zna za Boga, niti zna za utehu i slast dok ne pozna Boga kao svoga Oca i sebe kao Božje čedo. Ove dve reči nijedan čovek ne čuje duhom svojim sve dok se duhovno ne obnovi i ne preporodi. A ova je žena bila kao novorođena i telom i duhom; telom, jer je nečisto i polumrtvo telo njeno postalo zdravo; i duhom, jer je poznala svemoć i sveznanje Gospoda Isusa. – Vera tvoja pomaže ti. I ta reč je koliko reč pouke toliko i ohrabrenja. Da se Gospod Isus nije smiravao do gladovanja i pranja nogu ljudima, i da nije pripisivao Svoju moć nekome drugome – Ocu Svom nebeskom; i da nije delio slavu svoju s ljudima, pripisujući nešto od Svoga njima – šta velite? ne bi li zemlja bila u stalnom zemljotresu od Njegovih božanskih stopa? I ne bi li se sav svet pretvorio u plamen od Njegovih reči? Ko bi Mu smeo pogledati u oči? Ko li stati blizu Njega i dotaći Ga se? Ko li saslušati reči Njegove i ne rastopiti se? No zato se Gospod i obukao u telo ljudsko, da bi mogao s ljudima opštiti kao brat s braćom; zato On sebe toliko smirava i ponižava; zato hrabri ljude na svakom koraku; zato najzad i pripisiva Svoja dela njihovoj veri.
Dok se Gospod bavio oko ove žene, desi se preokret na gore po stvar Jairovu.
Dok on još govoraše dođe neko od kuće starešine zborničkog i reče ovome: umre kći tvoja, ne trudi učitelja. A kad ču Isus odgovori Mu govoreći: ne boj se, samo veruj, i oživeće. Iz ovoga se vidi, da kći Jairova još nije bila umrla onda kad je Jair došao i pozvao Hrista da uće u dom njegov. No bila je na umoru, na poslednjem izdisaju, tako da se o njoj moglo govoriti kao o umrloj. Ne trudi učitelja. Hrista još shvataju kao učitelja i nazivaju učiteljem oni koji nisu osetili nepostiživu silu Njegovu. No pogledajte koliko je blag i milostiv Gospod! Pre nego je knez Jair zajauknuo i izrazio svoj roditeljski bol, On ga preduhitrava sa utehom i ohrabrenjem: ne boj se! To ne menja stvar niukoliko: polumrtva ili mrtva, svejedno je. Moći Božjoj ništa se ne može oteti. Ti samo produži činiti ono što se od tebe traži, i što ti jedino možeš činiti: samo veruj! Video si sad na ovoj ženi, šta je sve Bogu moguće. Onaj koji jednom pomišlju zaustavlja potok krvi što dvanaest godina bezprekidno teče, može ponovo sastaviti dušu i telo tvoje kćeri. Samo ti veruj, i oživeće.
A kao dođe u kuću ne dopusti nikome ući osim Petru i Jovanu i Jakovu, i devojčinom ocu i materi. Pet svedoka je dosta. Nisu li i dva dosta pred sudovima zemaljskim? On uzima tri Svoja učenika koji su docnije bili svedoci i Njegovog čudesnog preobraženja na Tavoru i Njegove duševne borbe u vrtu Getsimanskom; imenom one koji su u to vreme bili duhovno zreliji od ostale devetorice, da mogu podneti i shvatiti dublje tajne Njegove moći i Njegovog bića. Ova trojica treba da vide ovo prvo vaskrsenje mrtvaca koje je Gospod Svojom silom stvorio, pa da pričaju ostaloj devetorici drugova svojih, te da bi ih tako naučio da veruju jedan drugom. Docnije pak, pri vaskrsenju sina Nainske udovice i Lazara, biće prisutni svi učenici. A zašto roditelje devojačke uzima sobom, to je jasno. Njihova mrtva kći treba da pomogne vaskrsenju njihovih duša. Ko bi i imao prava više od roditelja da se duhovno koriste od deteta?
Pri ulazu u kuću Gospod se obazre na one što plakahu i naricahu za umrlom. Jer svi plakahu i jaukahu za njom; a on reče: Ne plačite, nije umrla nego spava. I podsmevahu mu se znajući da je umrla. Matej i Marko dopunjavaju ovu sliku. Tu su bili i svirači i naročite naricalice, najmljene u susedstvu, kako je bio tadašnji običaj kod bogatijih Jevreja, kao i kod neznabožaca. I bila je vreva, i plač i jauk veliki. Jair je bio među prvima, ako ne prvi čovek u tome mestu. A sem plaćenih svirača i naricalicama, moralo je biti i mnogo njegove rodbine, prijatelja i suseda, koji su istinski žalili za rano preminulom devojkom. No zašto Gospod govori narodu: nije umrla nego spava, kad On dobro zna da je umrla? Prvo zato da bi svi prisutni potvrdili da je devojka zaista umrla. A oni nisu mogli to ničim bolje potvrditi nego podsmevanjem Njemu zbog tobožnjeg neznanja da je bolesnica umrla. Drugo i zato da bi pokazao da je smrt u prisustvu Njegovom na zemlji izgubila svoju žaoku i svoju vlast nad ljudima, i postala kao san. Smrt nije uništenje čoveka kao što ni spavanje ne znači uništenje čoveka. Nego je smrt prelaz iz ovoga života u drugi. A jedan je Gospodar i nad jednim i nad drugim životom. Za čoveka ogrubelog od telesnog života prestanak ovog telesnog života znači prestanak života uopšte. To jest: kad se slome kola i zaustave na drumu, neizbežno lomi se i putnik iz kola, i ne može nikuda da makne! Takvo je ludo mišljenje grubih, čuvstvenih ljudi. A duhovni ljudi gledaju i vide, da kad se slome kola, putnik iskače iz kola, ostavlja ih i produžuje svoj put i bez kola. Ne može li majstor koji je sazdao i kola i putnika opraviti kola i narediti putniku da se vrati u kola? Takvo je vaskrsenje iz mrtvih: onemoćalo telo se leči i duša se povraća u telo. Da Gospod nimalo nije preuveličao stvar kad je sravnio smrt sa snom, On je to dokazao Svojim sopstvenim vaskrsenjem posle nasilne smrti i trodnevnog prebivanja u grobu, kao i vaskrsenjem mnogih mrtvih u času Njegove smrti na krstu, a i docnije kroz svu istoriju Crkve kada su mrtvi povraćani u život kroz molitve svetitelja i bogougodnika. To je On dokazao, uostalom, i ovom prilikom vaskrsenjem Jairove kćeri. Šta uradi, dakle, Gospod dalje, pošto je uzeo bio Sobom dovoljan i odabran broj svedoka?
A on izagnavši sve uze je za ruku, i zovnu govoreći: devojko ustani! Oni koji su bili napunili sobu pokojnice videli su ovu mrtvu, i uverili se da je mrtva, te sad nisu više bili potrebni tu. Oni će posle čuti o čudu i videti devojku živu, a za sada Gospodu je stalo prvenstveno da utvrdi u veri jednoga prvaka narodnog i tri prvaka meću apostolima. Njegov metod pri svakom čudu dovodi čoveka do izumljenja i ushićenja zbog premudre promišljenosti i taktičnosti, pokazane u svakoj pojedinosti. Izgnavši, dakle, sve iz mrtvačeve odaje, ostade njih sedmoro u odaji: petoro živih, jedan mrtvac i Životodavac. Da li se i u ovoj okolnosti ne skriva – ili upravo ne otkriva – jedna velika tajna duše ljudske? Kad duša u jednoga grešnika umre, on još živi sa svojih pet čuvstava, živi životom telesnim, praznim, očajnim, pružajući ruke za pomoć na sve strane oko sebe. To su takozvani materijalisti u današnje vreme – telesne senke bez duše; očajnici koji se svojim čuvstvima -očima, i ušima, i ostalim – hvataju za ovaj svet, da bi još bar za neko vreme sačuvali telo da ne ode u grob poput duše. No kada se neko od njih Božjim Promislom susretne sa Hristom On zavapije Hristu za pomoć. I Hristos Gospod prilazi umrloj duši, dodiruje je i vaskrsava ponovo u život, na veliko iznenađenje i divljenje spoljašnjeg, čuvstvenog čoveka. Jevanđelist Marko navodi baš one reči, na aramejskom jeziku, koje je Gospod izgovorio pri dodiru devojke rukom: talita kumi! Što znači isto ono što i jevanđelist Luka kaže: devojko, tebi govorim, ustani! Šta se, dakle, desi s devojkom posle tih reči Hristovih? I povrati se duh njezin, i ustade odmah, i zapovedi (Gospod) da joj dadu neka jede. Eto, vidite da je smrt san! Povrati se duh njezin. Duh se bio rastavio od tela, i otišao tamo gde duhovi umrlih idu. Svojim dodirom i Svojim rečima Gospod je ovde učinio dva čuda: prvo, iscelio je telo; i drugo, vratio je duh iz carstva duhova u zdravo telo. Jer da nije iscelio telo, šta bi bilo pomoženo devojci ako bi se u nju bolesnu vratio duh njezin? Ona bi samo oživela da ponovo produži bolovati, i ponovo umirati! Takvo polovno vaskrsenje bilo bi ne vaskrsenje nego mučenje. A Gospod ne daje polovne darove nego cele, ne nesavršene nego savršene. On nije slepcima povraćao vid samo jednoga oka nego obadva, niti je gluvima davao sluh na jedno uvo nego na obadva; niti je uzetim isceljavao samo jednu nogu nego obadve. Tako i ovde. On povraća duh u zdravo telo, a ne u bolesno, tako da ceo čovek bude zdrav i živ. Zato Gospod i zapoveda da joj dadu neka jede; da bi se time pokazalo odmah, da mrtva devojka nije samo oživela nego i ozdravila. Drugi jevanđelist dodaje: usta devojka i hođaše. Da se time što bolje svi osvedoče, da je devojka i telom ozdravila. A da je ona u istini ozdravila trebalo je odmah da to ona pokaže što više i što očiglednije. Zato devojka i usta, i hoćaše, i jede. Znao je Gospod Isus s kakvim nevernim rodom On ima posla, pa je baš zbog toga uvek pri čudima nagomilavao što više očiglednih i nesumnjivih dokaza, i to zato da se vidi da je čudo bilo i potrebno i ljudima korisno; a drugo, opet da se vidi da je samo On mogao to čudo učiniti, On i niko drugi; i još treće, da je čudo nesumnjivo i očigledno posvedočeno i utvrđeno kao neoboriva istina. O, kako je dobro poznavao Gospod ovaj kvarni i neverni rod ljudski! I diviše se roditelji njeni. A on im zapovedi da nikom ne kazuju šta se zbilo. To jest, Gospod hoće ovom zapovešću da umudri roditelje vaskrsle devojke, da pre svega i svačega odadu zahvalnost Bogu. Nije važno juriti sad pred svetinu i razglašavati čudo nego je važno kleknuti pred Bogom Živim u najdubljem smirenju, i Njemu Jedinome izliti svoju toplu blagodarnost. Čuće se to čudo samo sobom i bez vas. Ne brinite se vi zato! No nije vaše u ovom svečanom trenutku, da se prvo odužujete radoznalosti svetskoj, nego da se odužite Gospodu Bogu. I tako iscelivši krvotočnu ženu, i vaskrsnuvši mrtvu devojku, Gospod produžuje odmah nov posao, produžuje da isceljuje duše ljudske od opake radoznalosti. Opaka je radoznalost u istini, jer ona odvaja čovečju dušu od Boga i potapa je u more prolaznih stvari i događaja svetskih. Opaka je i preopaka radoznalost, Jer često gubi telo, a često i dušu ljudi. Mnogi telesni gresi i mnoge duševne strasti začinju se u radoznalosti. Kao što lepi cvet makov krije otrov, tako i radoznalost nosi sobom teški otrov što razorava i telo i dušu. Nije Bog stvorio ovaj svet da zadovolji radoznalost ljudsku, nego da spase duše ljudske. Premudri car govori: oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati (Propov. 1, 8). Nije Gospod dao isceljenje krvotočnoj ženi zato što se ova iz radoznalosti dotakla Njegove haljine, nego zato što je u muci i nevolji svojoj pritekla k Njemu s verom. Uzalud radoznali ištu čudo od Boga; neće im se dati; a i ako se da zbog neke potrebe ljudske, neće se radoznali njime ništa koristiti. Mrtvi će se koristiti čudesima Božjim više nego li radoznali. Ide li lekar u posetu onima koji misle da su zdravi, koji su zadovoljni sami sobom, i koji ne zovu lekara? Zar je Gospod manje mudar od lekara zemaljskih, da bi hodio po vašaru i pokazivao Svoju moć i Svoju veštinu? Ne brini ti, dakle, kneže Jaire, ko će razglasiti čudo vaskrsenja tvoje kćeri! Ne brini ni ti, grešniče, ko će razglasiti čudo vaskrsenja tvoje duše i tvoga tela! Znao je Bog za bežičnu telegrafiju i telefoniju pre nego što su ljudi znali otvoriti usta i jezikom saopštiti jedan drugom ma kakvu novost. I zna Gospod za pouzdanije i savršenije objavljivanje svetu korisnih novosti, nego što se to postiže fizičkom telegrafijom i telefonijom. Stvoritelj glasa, i jezika, i vazduha, ima i Svoje načine duhovnog opštenja sa svakom stvorenom tvari, načine koji ispunjuju sav prostor i sve vreme. Nego se ti sećaj svoga duga prema Bogu, Darodavcu sviju dobrih darova, i žuri da Njemu prineseš molitvu blagodarnosti u dubokoj poslušnosti volji Njegovoj svetoj. – Gospodu i Spasu našem Isusu Hristu slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sad i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *