Omilije

OMILIJE

NEDELJA DVADESET DRUGA
Jevanđelje o Lazaru i bogatašu

Luka 16, 19-31. Zač. 83.

O svojini se prepiru ljudi na zemlji, i nigde kraja ovom zamornom i neuspešnom prepiranju! O, ljudi, a čija ste vi svojina?
O pašu se otima stado, a vlasnik i paše i stada stoji i gleda s čuđenjem, zašto se njegovo stado toliko otima o njegovu pašu, kad on brine o stadu i o paši?
Mnoge stvari čovek pamti, a jednu nikako da zapamti – ma koliko mu se ona ponavljala – da on bez svojine ulazi u ovaj svet i bez svojine izlazi iz ovoga sveta.
Ljudi dele ovu crnu zemlju, i nikad da je podele! I životom plaćaju granice svoje svojine, i granice ipak ostaju pomične. Nesravnjeno skupljim plaća se nesravnjeno jevtinije; i ljudi se mnogo i ne bune protiv toga, no tu strašnu cenu nazivaju ili pravom, ili patriotizmom ili nekim drugim utešnim imenom. Samo nikako da kažu, da je ludost što je ovca dala svoj život za šaku trave, kad je trava radi života a ne radi trave. Pitanje svojine na kraju krajeva jeste pitanje trave, Jer sve što ljudi jedu i u što se odevaju jeste trava, ili ponešto još mrtvije od trave. U samom početku Svetog Pisma kaže se, da Bog dade ljudima i zverinju, bilje i travu za hranu (Post. 1, 29-30; 9, 3).
Kad postavite ljudima pitanje; šta je važnije: trava ili čovek? dobićete jednoglasan odgovor, da je čovek važniji. Ali na delu ljudi priznaju da je trava važnija od čoveka kad žrtvuju i tuđi i svoj život za travu.
No i ako je pitanje svojine, pitanje trave, ipak je to pitanje glavni kamen spoticanja u životu ljudi na zemlji. Samo oni koji su svojim duhom najsličniji Bogu ne spotiču se o taj kamen, nego ga obilaze i nemarno ostavljaju za sobom. Ostalima je taj sablažnjivi kamen predmet prepirki, predmet razgovora, predmet neizmernog truda i znoja, predmet i sadržina celoga života, i, najzad – njihov nadgrobni spomenik.
Gde je blago Krezovo? Gde su ručkovi Lukulovi? Gde je država Cezareva? Gde sila Napoleonova? Svemu tome još se i može naći traga, u ovom obliku ili u onom, no nije to važno toliko koliko: gde je sada bogati Krez? Gde proždrljivi Lukul? Gde vlastoljubivi Cezar? i gde silni Napoleon? Najvažnije je znati, gde su ljudi, a ne gde je svojina njihova. No ovo mi ne možemo doznati pre nego što doznamo, čija su svojina ljudi?
Čija su, dakle, svojina ljudi? Onaj ko reši pitanje svojine čoveka, lako će rešiti pitanje svojine čovekove, kao putarima kad uklone najveći kamen s puta što je lako potom odgrnuti šljunak i lišće.
Kad ljudi sami rešavaju ovo pitanje, mimo Hrista Gospoda, kao što su i rešavali sami kroz hiljade godina, onda ga oni reše na dva načina: Prvo rešenje: čovek je svojina zlih duhovnih sila koje se kriju iza prirode i pod maskom prirode, i drugo rešenje: čovek je svojina same prirode koja ga je i stvorila, koja ga drži neko vreme, kao nameštaj među svojim nameštajem, i koja ga najzad lomi i ubija. Sva mudrovanja ljudska od postanja sveta, koja nisu pozajmila ni malo razuma od Hrista, imaju samo ta dva odgovora na pitanje: čija je svojina čovek.
A Hristov odgovor na ovo pitanje glasi: čovek je svojina sveblagoga Boga. I to svojina ne tako kao što su stvari svojina nečija nego kao slobodno i razumno biće, kao sin Božji. Ovo rešenje nije rešenje jednoga filosofa – jer da je tako mi ne bi verovali – nego je ovo rešenje Očevica, koji je došao ljudima u posetu iz same trojedine centrale bića i života, iz koje se život razvodi po svima svetovima. Zato mi i verujemo u ovo rešenje i držimo ga kao jedino istinito i jedino spasonosno. Ovo upravo i ne može se nazvati rešenjem, nego svedočanstvom Očevidca.
Ovim svedočanstvom rešena su i sva pitanja svojine čovekove, sva pitanja gazdinstva, ekonomije i politike na zemlji. Ljudi su Božja svojina, znači: i priroda je tim pre Božja svojina. A ovo opet znači, da sve ono što čovek naziva svojom svojinom u stvari je Božja svojina, i pozajmica Božja ljudima. Tu pozajmicu Bog je razdelio ljudima nejednako. Zašto nejednako? Zato što su ljudi slobodna i razumna bića. Mrtvim stvarima Bog je dodelio sve podjednako. I poluživim stvorenjima, t.j. neslobodnim i nerazumnim, Bog je dodelio sve podjednako. A Svojim slobodnim i razumnim stvorenjima Bog je dodelio sve nejednako, da bi se pokazao njihov razum i njihova sloboda; da bi ljudi uvideli bratsku zavisnost jedan od drugoga; i da bi mudrim rukovanjem pozajmice Božje omogućili spasenje kako svoje tako i svoje braće. I tako pozajmica Božja – ili ono što ljudi pogrešno nazivaju svojom svojinom – jeste samo sredstvo spasenja ljudskog.
Današnje jevanđelje govori o jednom bogatašu koji nije svojinu shvatio tako nego inače, u apsolutnom smislu te reči, i koji je zbog toga dočekao takve muke, da se čoveku srce ledi i kosa kostreši samo čitajući opis tih muka.
Reče Gospod: čovek neki beše bogat, koji se oblačaše u skerlet i svilu, i veseljaše se svaki dan sjajno. A bejaše jedan siromah, po imenu Lazar, koji ležaše pred njegovim vratima gnojav. I željaše da se nasiti mrvama koje padahu s trpeze bogatoga; no i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov. Ovo je strašna slika zemaljske nejednakosti. No, počekajte, docnije ćemo videti još strašniju sliku nebeske nejednakosti. Kakva protivpoložnost: na jednoj strani bogataš, odeven u skerlet i svilu, a na drugoj prosjak, odeven u rane i gnoj! Na jednoj strani čovek kome čine društvo ljudi slični njemu: bogati, siti, odeveni i veseli; na drugoj strani čovek kome jedino psi čine društvo! Na jednoj strani bogatstvo, zdravlje i sitost do presitosti; na drugoj strani čemerna beda, bolest i glad! Na jednoj strani urnebes od pesme igre i smeha; na drugoj strani ćutljivo čekanje na mrve hleba, i ćutljivo posmatranje tečenja gnoja iz svoga tela, i ćutljivo čekanje smrti! Ćutljivo i strpljivo – jer se ne kaže, da je Lazar iskao pomoći, niti vikao kao drugi prosjaci. On je u svojoj gladi samo želeo mrve ispod stola bogataševa i ćutao je. On je srcem razgovarao s nekim, no jezikom ni s kim. No šta i da govori jezikom o svojoj bedi, kad je celo telo njegovo, okruženo psima, jasnije o tome govorilo, nego svi jezici na zemlji?
No, zapazite vrlo važnu stvar, da Gospod ne spominje ime bogataševo, a ime bednika spominje. I kroz celu priču ime bogataševo ostaje nespomenuto, dok se Lazarevo ime spominje i na zemlji i na nebu. Šta to znači? Nije li to sasvim suprotno običaju ljudskom, da pamte i spominju imena bogataša, i da imena siromaha ili ne pamte, ili, ako ih i znaju, ne spominju ih? Kao bezimene seni prosjaci hode ili pužu po zemlji među ljudima, svi sa jednim opštim imenom – prosjak, dok se ime bogataša razleže dvoranama, peva u pesmama, piše po istorijama i novinama, izrezuje na spomenicama.
Baš zato Gospod i ne spominje ime bogataševo, da ne bi dao i suviše česti onome koga su ljudi toliko čestvovali, i da bi pokazao da su sudovi Božji drukčiji od sudova ljudskih, i često sasvim suprotni ovima. On nije došao na zemlju da postupi u svemu kao što postupaju ljudi sa ljudima nego da pokaže kako će nebo postupiti sa ljudima. I već samim tim propuštanjem imena bogataševa On otkriva jednu nebesku tajnu. Ime ovakvih bogataša biće na nebu kao i nepoznato; ono se neće spominjati ni među angelima ni među svetiteljima. Ono će biti izbrisano iz Knjige Živih. Gospod je morao znati ime bogataševo kao što je znao i ime siromahovo, no nije ga naročito hteo izgovoriti Svojim životvornim ustima, da ga ne bi tako obnovio i oživeo, pošto je ono već bilo izbrisano iz Knjige Živih. Zapazite, da se Gospod kao naročito čuvao da izgovori Svojim ustima ime Irodovo, Pilatovo, Kajafino. Idite kažite onoj lisici (Lk. 13, 32)! govori On za Iroda, no neće da izgovori ime njegovo. Još ranije je rekao Bog za bezakonike kroz Psalmista: niti ću spomenuti imena njihova ustima mojim (Ps. 16, 4). A pravednicima je Gospod Isus rekao: radujte se što su vaša imena zapisana na nebesima (Lk. 10, 20); i to radovanje On im preporučuje iznad svakog drugog radovanja, čak i iznad radovanja od toga što im se zli dusi pokoravaju.
No kakvo je zlo učinio ovaj bogataš, da Gospod neće ni ime njegovo da spomene? Gle, Gospod ga ne optužuje ni za krađu, ni za laž, ni za blud, ni za ubistvo, ni za neverovanje u Boga, pa čak ni za krivo stečeno bogatstvo. Jer izgleda, da on nije sam ni stekao to bogatstvo, ni pravo ni krivo, nego nasledio, pošto se kaže beše bogat, a ne: postade bogat, ili: obogati se. No našto da ga Gospod optužuje, kad je živa optužba protiv njega stajala pred kapijom dvora njegovog, ispisana ne mastilom po hartiji, nego ranama i gnojem po koži živoga čoveka? Nesumnjivo, da je bogataš imao sve one poroke, koje bogatstvo neminovno donosi sobom svakom lakomislenom. Jer onaj ko se svaki dan raskošno oblačio, raskošno jeo i pio, i veselo provodio, nije mogao imati u sebi straha Božjega, nije mogao uzdržati jezik svoj od mnogorečivosti, ni trbuh svoj od proždrljivosti, ni srce svoje od gordosti i sujete, niti od preziranja drugih ljudi, niti od podsmevanja svetinji Božjoj. A ovo sve pak neizbežno i nezadržano goni čoveka i na blud, i na prevaru, i osvetu i ubistvo i bogoodricanje. No sve te grehe i poroke bogataševe Gospod ne nabraja. Iz Njegove priče samo je jedan prestup bogatašev jasan, a to je: krajnje preziranje čoveka Lazara, i to ni zbog čega drugog, nego zbog bede i bolesti. Da je Lazar bio zdrav i u svilu odeven, pa se pojavio pred kapijom, bogataš bi ga nesumnjivo oslovio, i pozvao za trpezu svoju, – oslovio bi ga kao čoveka, priznao bi ga za čoveka. Međutim u bednom i gnojavom Lazaru on nije gledao čoveka niti priznavao čoveka. On je prezreo stvorenje Božje kao i da ne postoji. On je odvraćao oči svoje od njega, da ne uprlja pogled svoj. On je smatrao sebe svojom sopstvenom svojinom, i svoje bogatstvo smatrao je ne pozajmicom Božjom nego isključivo svojom svojinom. Talant koji mu je Bog dao, on je zakopao u zemlju svoga tela, i nije dao da se njime koriste oni koji su to potrebovali. Njegovo srce bilo je otežalo žderanjem i pijanstvom (Lk. 21, 34), te je bilo potpuno slepo za duhovni svet i za duhovne vrednosti. On je gledao samo telesnim očima, slušao telesnim ušima, živeo telesnim životom. Njegova duša bila je isto onako gnojava kao Lazarevo telo. Njegova duša bila je prava slika Lazarevog tela, i Lazarevo telo bilo je prava slika njegove duše. I tako, Bog je bio postavio dva čoveka na zemlji, da budu ogledalo jedan drugom, jednoga u dvoru, drugoga pred kapijom dvora. Spoljašnji sjaj bogatašev bio je ogledalo unutrašnjosti Lazareve, a spoljašnji gnoj Lazarev ogledalo unutrašnjosti bogataševe? Zar je potrebno bilo da Gospod nabraja sve grehe bogataševe? Oni su jednim potezom svi objavljeni, svi do jednoga. Nemilosrće bogataševo prema Lazaru skinulo je zavesu sa đubrišta duše bogataševe, i sva gadost toga đubrišta, i za oči i za uši i za nos i za jezik, trenutno je objavljena.
Eto, to je slika dvojice nejednakih ljudi na zemlji; jednoga čije su ime ljudi vrlo dobro znali i rado izgovarali; i drugoga, čije ime ljudi nisu hteli znati. A evo sada kakva je slika te dvojice nejednakih ljudi na nebu. A kad umre siromah, odnesoše ga angeli u krilo Avramovo; a umre i bogati, i zakopaše ga. I u paklu kad beše u mukama podiže oči svoje i ugleda iz daleka Avrama, i Lazara u krilu njegovu. Umiru bogataši kao što umiru i siromasi. Niko se ne rađa u ovaj svet, da živi u njemu večito, jer i svet je ovaj smrtan i čeka svoj kraj. Bogataši umiru s uzdahom za ovim svetom, a siromasi sa uzdahom za onim. Ostavivši svet ovaj bogataš, ostavio je sjaj i raskoš i slast; a Lazar ostavivši ovaj svet, ostavio je glad, gnoj i pse. No pogledajte sad žetvu Božju! Kad umre siromah, angeli uzeše dušu njegovu i odneše u Raj; a kad umre bogataš, angeli se vratiše od njegovog samrtnog odra praznih ruku. Na jednom spolja trulom drvetu angeli nađoše i izabraše divan i zreo plod; a na drugom spolja lisnatom i zelenom drvetu ne nađoše nikakav plod. A svako drvo koje dobra roda ne rađa seče se i u oganj se baca (Lk. 3, 9). Ove proročke reči doslovce su se ispunile na nemilosrdnom bogatašu. On je bio posečen i telom i dušom; telo mu bačeno u grob da gori u zemlji, a duša u pakao da gori u paklu. Angeli se nisu ni približili njegovoj samrtnoj postelji, jer su znali da tu nema za njih ništa; nego mu se približiše đavoli i ljudi, da ga i jedni i drugi zakopaju; i đavoli mu zakopaše dušu u pakao, a ljudi telo u zemlju. Naravno, da su se ljudi različno odnosili i prema mrtvim telima bogataša i Lazara, kao i prema njima živim. Smrt bogataša objavljena je na sve strane, a sav se grad uzrujao i stekao mrtvome na pogreb. Ledeno telo, koje je u smrti valjda prvi put izgledalo ozbiljno otkad se rodilo, bilo je opet obučeno u nov skerlet u novu svilu, smešteno u kovčeg od retka drveta i retka metala, i voženo kroz grad u pozlaćenim kolima, sa konjima pokrivenim crnim pokrivalima i tako primoranim da i oni izražavaju žalost za onim koji je životom svojim proigrao sažaljenje neba. Za kolima su išle čete prijatelja, srodnika i slugu, sve pokriveno crninom žalosti. Za kim? Za onim koji nije hteo ni otpatke sa svoga stola dati jednom gladnom prosjaku. Sav se grad stekao na njegov grob, da čuje besede o njegovim vrlinama i zaslugama za grad, za narod i za čovečanstvo krasne kao skerlet i glatke kao svila na mrtvačevom telu, kome više nisu bile potrebne ni mrve sa trpeze ovoga života; reči lažne kao i sav život ovoga čoveka; reči prazne kao što je bila prazna i duša njegova bez dobrih dela. Najzad je telo sa skerletom i svilom položeno u zemlju ne da ga ližu psi nego da ga jedu crvi. Na grob su položeni zeleni i cvećani venci, njemu koji je izgubio venac nebeske slave. I podignut mu je više glave skupocen spomenik sa zlatom ispisanim imenom, koje se nije nalazilo u Knjizi Živih. No od hiljade onih, koji su pravili ovu beskorisnu paradu, nijednom nije padalo na um, da je u to samo vreme duša bogataševa bila u paklu. – A kakav je bio pogreb siromaha Lazara? Kao i pogreb jednog psa kad se nađe mrtav na ulici. Neko je morao dostaviti gradskoj vlasti, da nekakav mrtav prosjak leži na ulici; da bi vlast trebala da se postara da ga pogrebe iz više razloga, a naročito iz dva: prvo, opasnost je da ga psi ne iskidaju i ne raznesu po gradu; a drugo, opasnost je da se ne usmrdi, i tako zakuži grad. U ostalom, treba ga što pre izvući iz grada i zakopati i još zbog toga, što mrtvo, zgrčeno, gnojavo i dronjavo telo vređa poglede mimoprolaznika. Nijedan razlog, dakle, nije zbog Lazara no svi zbog samih građana. On je, siromah, bio dosadan ljudima za života, pa, eto, i posle smrti. Vlast se morala mrštiti na tu neprijatnu vest, i tražiti ljude koji će svršiti taj neprijatni posao, i brinuti kako će te ljude isplatiti za taj posao! I usta ustima saopštavala su: umro neki prosjak! Ko će sahraniti jednoga prosjaka? Gde, i o čijem trošku? Ko je taj prosjak? možda su pitala radoznala deca, Smešno pitanje! Ko bi još znao i pamtio imena prosjaka!
Eto, još kakva je ogromna razlika bila između ta dva čoveka u pogledu njihove vrednosti u očima ljudi! Ali nebo ne polaže mnogo na ocenu ljudi, ni na njihove pohvale niti na njihovo pljuvanje, ni na ordene niti na osude. Ljudske ocene prostiru se samo do groba umrlih, a posle ovog nebo uzima njihove duše i daje svoje ocene. Po toj oceni neba svileni bogataš je zapao u pakao, a gnojavi Lazar se digao u Raj.
I kad bi u paklu, u mukama velikim, podiže bogataš oči svoje i ugleda izdaleka Avrama i Lazara u krilu njegovu. Valjda prvi put od svoga postanja sada bogataš podiže oči svoje gore. Na zemlji je gledao samo na sebe i na svet oko sebe, i nemajući nikakve muke njegov se pogled nikad nije ni dizao naviše. Tako je i danas sa mnogim od nas, zbog čega je i postala poslovica: bez nevolje nema bogomolje! Neka su zato po hiljadu puta blagoslovene muke koje u ovome životu snalaze nas i primoravaju nas da dignemo oči svoje i srce svoje ka Gospodu! Da ovaj nesrećni bogataš nije proklinjao muke na zemlji i bežao od muka, tražeći samo smeha i veselja, on bi još na zemlji podigao oči svoje k nebu, i verovatno spasao bi se pakla, odakle je uzaludno dizati oči u vis. Rekao je još premudri car: bolja je žalost nego smeh, jer kad je lice neveselo, srce postaje bolje (Propov. 7, 3). Ovaj bogataš se smejao i veselio celoga života, i kroz smeh i veselje srce se njegovo potpuno ispraznilo od straha Božjega. Kad on, dakle, pogleda iz pakla gore, ugleda u daljini Avrama i Lazara u krilu njegovu. Izdaleka, kaže se, da se time označi, da je ad udaljen od rajskog obitališta pravednih. Avram je praotac naroda jevrejskog po telu, no po svome blagočešću on je praotac svih pravednika koji verom, poslušnošću i smirenjem ugodiše Bogu ispunivši volju Božju. I Lazar beše u krilu Avramovu. Šta znači krilo Avramovo? Znači tiho pristanište svih pravednih, koje je Bog upokojio posle bure života na zemlji. Do Hrista Avram je smatran od Jevreja za prvaka među pravednicima, a Gospod je govorio ovu priču Jevrejima. Naravno, dolaskom Hristovim u svet postali su mnogi još veći od Avrama u carstvu Božjem. Nije Gospod obećao Avramu, nego apostolima Svojim da će sesti na dvanaest prestola i suditi nad dvanaest kolena izrailjevih. No od Simova plemena Avram se prvi udostojio carstva Božjega (Lk. 13, 28), u kome su pored njega i svi ostali pravednici, namučeni i pobijeni proroci, blagočestivi carevi i drugi bogougodnici. U to društvo najvećih pravednika, u društvo Avrama, Isaka, Jakova, Josifa, proroka Ilije i Jeliseja, pravednoga Jova i slavnog Davida, došao je i Lazar, onaj bedni siromašak, koji je u životu strpljivo podnosio glad, i golotinju, i prezrenje, i bolest, i gnoj. Niko od njih nije došao u to mesto svetlosti, mira i neiskazane radosti, zbog svog zemaljskog bogatstva i veselja, zbog svoje naučenosti i vlasti, zbog svoje carske krune i gospodstva, nego zbog svoje tvrde vere i nade u Boga, zbog svoje pokornosti volji Božjoj, ili zbog svog strpljenja i blagovremenog pokajanja. Jer ne gleda Bog šta je ko ovde na zemlji, nego gleda kakvo je čije srce. U Njegovo carstvo ući će oni koji su imali ne carsku krunu, nego carsku dušu; i ućiće bogati milosrđem i verom, a ne novcem i zemljom; i ući će naučeni, no ne naučeni zemljom i telom, nego mudrošću Božjom; i ući će radosni i veseli srcem, no ne oni čije su srce veselili samo svirači i igrači, nego kojima je srce bilo ispunjeno radošću i veseljem od Boga, kao što veli Psalmist: srce moje i telo moje raduje se Bogu živome (Ps. 84, 2)!
Šta, dakle, reče grešni bogataš smotrivši nad sobom taj sjajni prizor, i videvši u blizini Avramovoj i Lazara, onoga istog Lazara, čijim imenom on nije hteo na zemlji prljati usta svoja? I povikavši reče: oče Avrame! smiluje se na mene i pošlji mi Lazara, neka umoči u vodu vrh od prsta svoga i da mi rashladi jezik; jer se mučim u ovome plamenu. Zaista, nema reči koje bi bolje mogle izraziti strahotu muka grešnika u paklu! Kad je neko malo gladan, on traži mesa i ribe, da zadovolji svoj stomak, kad je neko mnogo gladan, on traži ma i suha hleba, da zasiti svoju glad; a kad je neko blizu umiranja od gladi, on je radostan ako dobije i šaku žira, da povrati život svoj. Kakav je neopisano strašan bio plamen pakleni, u kome je ovaj bogataš goreo, jasno pokazuje to što on ne traži ni komad leda, ni vedricu vode, čak ne ni čašu vode, nego samo vlažan vrh jednoga prsta! Samo jedna kap vode na vrhu prsta da se spusti na njegov vreli jezik! O braćo moja, kad bi ljudi verovali da Hristos Gospod nije došao na zemlju da uveliča carstvo neistine još jednom neistinom; i da On nije mogao uopšte izreći neistinu niti pak preuveličati jednu stvar, vaistinu ova jedna jedina jevanđeljska priča Njegova bila bi dovoljna da spase sve žive ljude na zemlji. Pogledajte, kako ovaj čovek koji nije znao za milost u ovome životu vapije za milost iz plamena paklenog! Pa onda pogledajte se i prebrojte se svi vi koji ne samo ne činite milost nego tvorite nemilost prema bednijim i siromašnijim od sebe! U skorom vremenu možete vi vapiti za milost kao i ovaj negdašnji bogataš sa onoga mesta, na koje se zraci milosti u večnosti ne spuštaju.
A Avram reče: sinko, opomeni se da si ti primio dobra svoja u životu svome, a Lazar opet zla, a sad se on teši, a ti se mučiš. I preko svega toga postavljena je među vama i nama velika propast, da oni koji bi hteli odovud k vama preći, ne mogu, niti oni otuda k nama da prelaze. Avram oslovljava grešnika u paklu sa blagom rečju – sinko! što pokazuje savršeno odsustvo svake zlobe kod pravednika u carstvu blaženstva. Osim toga, takvim oslovljavanjem praotac Avram hoće da napomene svome potomku, da je ovaj iz njegovog plemena, da je imao pred sobom primer vrline kako njegov, Avramov, tako i ostalih pravednika, i da je mogao sebe blagovremeno spasti od paklenih muka. No on ne može da ispuni molbu grešnikovu iz dva razloga; prvo, jer je takvim položajem stvari zadovoljena nebesna pravda, i drugo, jer između obitališta pravednih i mučilišta grešnih u onome svetu nema ni mosta ni puta za ljude. Da li će pak neki grešnik, po molitvama Crkve na zemlji, biti od Boga preveden iz pakla u raj pre Strašnoga Suda, to je tajna Božja, u koju se Avram ne upušta. On samo napominje negdašnjem bogatašu – sada siromašnijem od svih prosjaka na zemlji – da je on primio na zemlji sve što je želeo; pa kako on na zemlji nikada nije poželeo nebesnih blaga, niti je za njih dao jednu mrvu hleba, niti prolio jednu jedinu suzu, to je on primio svu svoju platu potpuno u zemaljskom životu. Lazar je pak u ovom vremenom životu primio samo muku, i bol, i prezrenje, i suze, želeći blaga nebeskih, pa je, evo, i primio ta blaga. Kao što je i Gospod rekao: blago onima koji plaču, jer će se utešiti (Mat. 5, 4); i kao što je još On rekao: i vi ćete žalosni biti ali će se vaša žalost okrenuti na radost (Jov. 16, 20); i kao što je još rekao: teško vama koji se smejete sada, jer ćeše zaplakati i zaridati (Lk. 6, 25)!
Uviđajući da mu je Avram pravo odgovorio na njegovu prvu molbu grešnik sada vapije s drugom molbom:
Tada reče: molim te onda, oče, da ga pošlješ kući oca moga. Jer imam pet braće: neka im posvedoči, da ne bi i oni došli na ovo mesto mučenja. Otkuda najedanput ovoliko milosrđe njegovo prema drugim ljudima, i ovolika briga za spasenje drugih? Nije ovo milosrđe, nego je ovo jedan drugi vlažan prst koji on traži da ga se dotakne, te da mu se muke olakšaju. Ovim on otkriva jedan naročiti greh svoj: sablažnjavanje drugih, On je dopao pakla, dakle, ne samo zato što je bio nemilosrdan prema Lazaru, nego i zato što je svojim lakoumnim životom dao za primer braći svojoj, i time i njih upropastio proputivši im put za pakao. A sablazan je strašan greh: Pokliznuti sam, i povući i druge za sobom, znači zaslužiti nesravnjeno težu osudu nego li kad čovek sam poklizne. Čujte kako je strašnu reč rekao sam Gospod o onome koji sablažnjava. Bolje bi mu bilo da mu se vodenični kamen obesi o vratu i da ga bace u more nego da sablazni jednoga od ovih malih (Lk. 17, 1-2). A po svemu izgleda da su braća ovoga bogataša bila mlađa od njega. Zato, on najpre hteo bi, da mu Lazar priđe i oprosti; a potom da popravi svoj greh prema braći svojoj. Tada bi se njegov plamen ublažio i njegova muka smanjila. Ovu molbu, dakle, upućuje on Avramu ne toliko radi braće svoje koliko radi sebe samog.
Reče mu Avram: oni imaju Mojseja i proroka, neka njih slušaju. A on reče: ne, oče Avrame! nego ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se. A Avram mu reče: ako ne slušaju Mojseja i proroka, ni da ko iz mrtvih ustane neće verovati. Ni ovu drugu molbu bogataševu, dakle, Avram takođe ne može da ispuni. On daje krupne i ubedljive razloge zato. Našto slati Lazara na zemlju da opominje ljude, šta ih čeka posle smrti, kad im je jasno rečeno kroz Mojseja i proroke, šta treba da čine pa da se spasu? Hiljade i hiljade drugih ljudi spasli su sebe ne svedodžbom mrtvih, nego svedodžbom živih. Pa kad su se tolike hiljade mogle spasti slušajući Mojseja i proroke, moći će i tvoja braća. Uzalud grešni bogataš nastojava na svojoj molbi, potkrepljujući je time, da ako im dođe ko iz mrtvih pokajaće se. Avram, opet, s jakim razlogom, konačno odbija tu molbu. Šta pomaže što će im Lazar posvedočiti, ako oni ne slušaju Mojseja i proroke? Nisu li Mojsej, Isaija i Ilija videli Boga, i od imena Božjeg govorili ono što su govorili? Pa ako njima ne veruju, kako će verovati Lazaru, ako im se ovaj javi iz mrtvih? Pre svega, ko je Lazar? Čovek na koga oni ni za života mu nisu obraćali pažnju kao ni ti. A posle, sumnjivo je da su oni uopšte i čuli za smrt bednoga Lazara. Kada su se oni zagledali u njegovo gnojavo lice, da bi ga sad poznali ako im se javi iz slave, svetao kao angel? Kada su oni oslušnuli njegov glas da bi ga po glasu poznali? Kada su oni čuli ispovest njegovog čemernog života, da bi ga po njegovoj istoriji poznali? Neće li reći: to je priviđenje? Ili nekakva utvara? Ili samoobmana? Kakvo je dobro donela Saulu pojava Samuila iz mrtvih (I Sam. 28)?
Odgovor Avramov nije ništa pomogao grešniku u paklu, ali zato može pomoći mnogima koji danas izazivaju duhove mrtvih, da bi saznali tajne nebesne i kao tobož ukrepili se u veri. Zaista, nema lakšeg puta da se siđe s uma i padne u propast! Spiritizam je bežanje sa svetlosti u mrak i traženje svetlosti u mraku. Oni koji izazivaju duhove, da bi doznali istinu, dokazuju da ne veruju Gospodu Isusu. No kako mogu razumni ljudi verovati duhovima svojih tetaka i komšija – kad je još pritom i pitanje, da li su to uistini duhovi onih pod čijim se imenom javljaju? – a neverovati Svedržitelju istine? Čime mogu tetke i komšije, i medijumi, i gatari, posvedočiti svoje reči? A Hristos je posvedočio Svoje reči krvlju Svojom i krvlju hiljada, hiljada Svojih vernih koji su za te reči život svoj položili. Uostalom Jevreji su videli ne samo duh vaskrslog Lazara, nego i telo i duh, pa opet nisu verovali nego su još hteli ubiti Lazara (Jov. 12, 10-11) da ne bi svedočio istinu. Pa su još Jevreji videli povraćenu iz mrtvih kćer Jairovu, i sina Nainske udovice – pa zašto ne verovaše?
Pa su videli mnoge mrtve što ustadoše iz grobova pri izdisanju Hristovom – pa zašto ne verovaše? I najzad saznali su pouzdano o vaskrslom Gospodu Isusu, pa mesto da veruju a oni potplaćivahu stražare da poreknu istinu i da objave laž. Nije li nam pak sve to dovoljno da verujemo, no tražimo još svedodžbi mrtvih, evo nam ih: evo Avrama, evo Lazara, evo grešnog bogataša! Evo svedoka i Raja i pakla, i to svedoka, proverenih ne nekim manjim nego samim Gospodom Isusom. Ma ko od nas da jasno vidi očima Raj i pakao, i da čuje ovaj razgovor između Avrama i grešnika, ne bi ni izdaleka mogao verovati samome sebi, ni svome vidu, ni svome sluhu, koliko veruje kad to posvedoči Tajnovidac Hristos Gospod. On je video i čuo sve ovo što nam je u ovoj priči saopštio, i mi sad znamo istinu. Da smo mi sami videli, mi bi sumnjali govoreći: možda je to neko priviđenje, ili san, ili halucinacija. Ali On je video i čuo, On koji se nije mogao prevariti niti, još manje, koga prevariti. O, braćo, kad bi mi njemu više verovali nego sebi! On to i zahteva od nas; i to je glavni zahtev Njegovog Jevanđelja – da verujemo Njemu više nego sebi; i više Njemu nego svima živima i svima mrtvima. Nije li, uostalom, sličan slučaj sa svakim pravim putovođom i putnicima koje on vodi? ne traži li on, da putnici sleduju njemu, i ne traže put svojim neiskusnim očima, i ne idu za lažnim putovođama, koji iz nekog svog računa kažu, da znaju kraći i lakši put? Hristos Gospod je putovođ naš za Carstvo Svoje, koje niko ne može bolje poznavati od Njega. Hristu moramo verovati više nego svojim varljivim očima i ušima, i ništavnom umovanju svome. Da ne bi bili obmanjivani raznim sumnjivim duhovima i priviđenjima, On je u svom prisustvu otvorio nam Raj i pakao, i pustio umrle da nam saopšte ono šta nam je radi spasenja potrebno da znamo; u Svome prisustvu – da bi saznali pravu istinu o onome svetu i to onoliko samo od te istine, koliko nam je nužno znati, koliko da ne bi imali nemilosrđe bogataševo a da bi imali strpljenje Lazarevo, njegovu veru i njegovu nadu. I da ne bi ništa u ovome svetu smatrali svojom svojinom, nego sve što imamo – Božjom pozajmicom radi spasenja našeg i naših bližnjih. Gospodu Isusu neka je zato slava i hvala, zajedno sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *