Omilije

OMILIJE

NEDELJA DVADESET PRVA
Jevanđelje o Gospodu Sejaču

Luki 8, 5-15. Zač. 35.

Ceo svet je jedna duga priča, sastavljena iz bezbroj priča.
Kao priča ispričana tako je prolazan ovaj svet, i sve što je u svetu. No duhovno jezgro, što se skriva u ljuskama svih priča, ostaje trajno i ne gine.
Oni ljudi koji ovim pričama hrane samo oči i uši, ostaju duhom gladni. Jer duh se hrani jezgrom tih priča, a oni nisu u stanju da dođu do tog jezgra.
Neduhovan, čulni čovek, hrani se zelenim lišćem mnogobrojnih priča, i ostaje uvek gladan i uznemiravan glađu. Duhovan čovek traži jezgro tih mnogobrojnih priča i hraneći se jezgrom biva sit i mirom ispunjen.
Priče su i sve stvari što postoje, jer sve one kao zeleno lišće, ili kao ljuske, obmotavaju skriveno jezgro. Priče su i svi događaji što se zbivaju, jer i oni su samo odelo duhovnog sadržaja, duhovne jezgre, duhovne hrane.
Postavljen u ovaj svet čovek je kao potopljen u more mudrosti Božje, iskazane u pričama. No onaj ko samo očima gleda ovu mudrost, ne vidi ništa osim haljine u koju je ta mudrost odevena; gleda i vidi odeću prirode, no duh i jezgro prirode ne vidi; sluša i čuje prirodu, no sluša i čuje puste glasove, a smisao ne razume. Niti se okom da videti jezgro prirode, niti sa uhom da čuti smisao njen. Duh pronalazi duh; smislenost gleda smisao; razum susreće razum; ljubav oseća ljubav.
Zaista, svet je ovaj bedan i žalostan po svojoj hitroj prolaznosti, i ko se za njega uhvati kao za nešto bitno samo po sebi, moraće pasti i zajaukati od bola i stida. No svet je ovaj bogata riznica pouke u pričama, i ko bude tako shvatio svet i u tom smislu koristio se svetom, neće ni pasti ni posramiti se.
I sam Gospod Isus radi pouke ljudima često se služio pričama iz prirode, to jest, stvarima i događajima iz ovoga sveta. I često je uzimao za pouku obične stvari i obične događaje, da bi pokazao kakva se hranljiva jezgra i kako se duboki sadržaj skriva i u svima njima. U neobičnim i retkim događajima i obični ljudi traže neki duhovni značaj, kao u padanju zvezda, u zemljotresima, u velikim ratovima itd. A samo neobični ljudi traže i nalaze duhovni smisao i u običnim, najčešćim, svakidašnjim događajima. Najneobičniji među svima neobičnim koji su po ovoj zemlji ikada hodili, Gospod Isus, kao navlaš je uzimao najobičnije stvari iz ovoga života da bi otkrio ljudima tajnu večnoga života. Gle, šta ima običnije od soli, od kvasca, od drveta gorušična, od sunca, od vrabaca, od trave i krinova poljskih, od pšenice i kukolja, od kamena i peska? Niko od onih koji posvednevno gledaju ove predmete samo očima ne bi ni pomislio, da u njima potraži skrivene tajne carstva Božjega. A Hristos je zastao baš kod ovih predmeta i obratio pažnju ljudi na njih otkrivši neizmerne nebeske tajne, skrivene pod spoljašnjim izgledom njihovim. Isto tako su prosti i obični događaji, kojima se Gospod služio da predstavi i objasni ceo duhovni život čovekov, ili celu istoriju ljudskog pada i spasenja, ili kraj sveta i Strašni Sud, ili milost Božju prema grešnicima. Vekovima su ljudi gledali obične događaje slične onima, kakvi su opisani u pričama o sejaču i semenu, o pšenici i kukolju, o talantima, o bludnom sinu, o nepravednim vinogradarima, no niko ni sanjao nije, da se pod lišćem tih događaja skriva takva hranljiva jezgra za duh čovečji, dok Gospod nije te priče sam ispričao, njihovo značenje protumačio i njihovo jezgro pokazao.
Današnje jevanđelje izlaže poznatu Hristovu priču o sejaču, koja po svom spoljašnjem vidu izlaže jedan vrlo običan događaj, ali koja u svojoj unutarnjoj jezgri skriva samoga Gospoda Isusa, i ljudske duše, i jevanđelsku nauku, i uzrok propasti i put spasenja ljudskih duša – sve u jedan mah.
Iziđe sejač da seje seme svoje. Koliko prost toliko i svečan početak! To jest: dođe vreme sejanju, mrazevi i snegovi su prigotovili zemlju, orači su uzorali, proleće je nastupilo, i – sejač iziđe da seje. Iziđe sejač iz doma svoga, na njivu svoju, da seje seme svoje – ne tuđe no svoje. To je spoljašnja prostota; a ovo je unutrašnja dubina: sejač je Hristos, seme je jevanđelska životvorna nauka. Čovečji rod je rastresen i priugotovljen hiljadugodišnjim mukama i stradanjima, lutanjima i vapajima, da primi božansko seme životvorne nauke; proroci su razorali njivu duša ljudskih, i Hristos je zablistao kao proleće posle dugotrajne i ledene zime, i kao sejač izišao da seje. Proroci su orači, i On je sejač. Ako su proroci posejali ovde onde neko seme, to nije bilo njihovo seme nego od Boga pozajmljeno. A Hristos je izišao da seje Svoje seme. Lažni učitelji pre Hrista uzimali su od đavola seme, i sejali ga po svetu kao svoje. A Hristos ne pozajima ni od koga nego u istini seje Svoje seme. Iziđe sejač – no odakle iziđe i kamo? Iziđe Sin Božji iz večnog krila Oca Svoga, no ipak se ne odvoji od toga krila. Iziđe u telo čovečje, da kao čovek posluži ljudima. Iziđe kao svetlost što izlazi od sunca, no ipak se ne odvaja od sunca. Iziđe kao drvo iz korena svoga ne odvajajući se od korena svoga. Duše su ljudske njiva Njegova; i On iziđe na Svoju njivu. Svet kroza NJ posta, a On dođe u svet – na Svoju njivu, dakle, iziđe. Duše ljudske kroza NJ postaše, i On k Svojima dođe – na Svoju njivu, dakle, iziđe. I tako: iz Svoga boravišta iziđe, na Svoju njivu dođe, da Svoje seme seje. To je pravi Sejač, okružen mirom sa svih strana zbog neosporne svojine svoje i čistote i pravde puteva svojih. A ne kao sluge koje iz tuđega doma izlaze i na tuđu njivu dolaze i tuđe seme seju, pa se ponekad u zloći svojoj zaborave, te tuđe prisvoje i nazovu svojim, zbog čega ih okružava nemir i strah.
I kad sejaše, jedno (seme) pade kraj puta, i pogazi se, i ptice nebeske pozobaše ga. A drugo pade na kamen, i iznikavši osuši se, jer nemaše vlage. I drugo pade u trnje, i uzraste trnje, i uguši ga. A drugo pade na zemlju dobru, i iznikavši donese rod sto puta onoliko. Govoreći ovo povika: ko ima uši da čuje, neka čuje. Ove poslednje reči pokazuju, da priča ima skriven smisao. Jer svi ljudi imaju uši i mogu lako čuti glas i reči ove priče, no svi nemaju sluh duhovni, da bi čuli duh koji diše u ovoj priči. Zato Gospod veli: ko ima uši da čuje, neka čuje.
Cela ova priča jasna je i istinita je čak i kada se u njoj vidi samo opis jednog običnog događaja. Svaki težak mogao bi potvrditi iz svog sopstvenog iskustva, da sve ovo ovako zaista biva sa posejanim semenom na njivi. I svaki će vam moći ispričati svoje trudove i muke oko njive: da bi sprečio puteve preko nje, da bi povadio kamenje iz nje, i da bi trnje iskrčio i spalio, te tako svu njivu učinio samo dobrom zemljom. No ova priča nije ni ispričana zbog onoga što svak iz nje zna nego zbog skrivenog smisla što niko iz nje ranije nije znao. Ona je ispričana zbog duboke, trajne i duhovne istine koja se krije u njoj.
Njiva predstavlja duše ljudske; raznoliki delovi njive označavaju raznolike duše ljudske. Jedne su duše kao zemljište oko puta; druge su kao kamenito zemljište njive; treće su kao trnjak na njivi; a četvrte kao dobra zemlja, udaljena od puta, i čista od kamenja i trnja. No zašto sejač ne baca seme samo po dobroj zemlji, nego i po putu, i po kamenjaku, i po trnjaku? Zato što je jevanđelska blagovest javna a ne tajna; ne tajna i ne ograničena samo na jedan broj ljudi, kakve su bile mnoge tamne i mađioničarske samozvane nauke kod Grka i Egipćana, koje su imale za cilj više vladanje jednog čoveka ili jedne grupe ljudi nad ostalim ljudima nego spasenja duša ljudskih. Što vam govorim u tami, kazujte na vidiku; i što vam se šapće na uši, propovedajte s krovova (Mat. 10, 27). Tako je zapovedio Gospod Svojim učenicima – Glavni Sejač ostalim sejačima. Dalje, i zato što Bog želi spasenje svima ljudskim dušama, jer On hoće da se svi ljudi spasu (I. Tim. 2, 4) i neće da ko pogine (II. Petr. 3, 9). Da je Gospod sejao svoju božansku nauku samo među dobrim ljudima, onda bi zli imali izgovor i rekli bi, da oni nisu ni čuli za Jevanđelje. I tako bi svoju propast pripisivali Bogu a ne svojoj grešnosti. No, pak neće propasti Božjom krivicom, jer Bog je pravedan, i nikakva se krivica ne može ni približiti svetlosti pravde Njegove.
To što tri dela semena propada nije krivica ni do sejača niti do semena nego do same zemlje. Niti će biti kriv Hristos ni Njegova sveta nauka što će mnogi ljudi propasti, nego sami ti ljudi. Jer oni neće uložiti truda i ljubavi da primljeno seme odgaje; da ga odbrane od korova; da ga udube u plodorodnu dubinu duše svoje i da ga sačuvaju do donošenja ploda i do žetve. No makar i tri dela njive da ostane besplodno Bog će imati obilatu žetvu Svoje reči. Kao što je i rekao kroz proroka: reč moja kad iziđe iz mojih usta neće se vratiti k meni prazna, nego će učiniti šta mi je drago, i srećno će svršiti na šta je pošljem (Is. 55, 11). Što se neki ljudi neće koristiti Hristovom rečju, to ne znači, da je ta reč uzalud posejana. U Boga je sve moguće: On može učiniti, da zato bude Njegova žetva na dobroj zemlji obilatija. U najgorem slučaju reč Njegova vratiće se Njemu, ako ne drukčije a ono kao talant zakopani od zlog sluge, ili kao mir donešen jednoj kući i od te kuće neprimljen. Kao što je rekao Gospod apostolima, da nazovu mir svakoj kući u koju ulaze. I ako bude kuća dostojna, doći će mir vaš na nju; a ako li ne bude dostojna, mir će se vaš k vama vratit (Mat. 10, 12-13).
No bolje, poslušajmo samoga Gospoda kako On otkriva unutrašnji smisao ove priče. Jer ovo je jedna od retkih priča u Jevanđelju koju je sam Hristos protumačio. A protumačio je zato što su ga sami apostoli o tome pitali:
A učenici Njegovi pitahu ga govoreći: šta znači priča ova? A on reče: vama je dano da znate tajne carstva Božjega; a ostalima u pričama, da gledajući ne vide, i slušajući ne razumeju. Učenicima je izgledala ova priča baš zbog svoje prostote teško razumljiva i na duhovni život mučno primenljiva. Prema jevanđelistu Mateju učenici su prvo postavili pitanje: zašto im govoriš u pričama? Jevanđelist Luka to pitanje propušta i navodi ono drugo pitanje: šta znači priča ova! Hristos im odgovara na oba pitanja. Prvo, On pravi razliku između svojih učenika kao slušalaca i ostalih slušalaca. Mada su učenici bili prosti ljudi, blagodat je Božja bila s njima; i mada oni u to vreme još nisu bili savršeni, ipak je njihov duhovni vid bio dovoljno otvoren da poznaju tajne carstva Božjega. Njima se moglo ponekad govoriti i upravo, bez priča; no drugima se nije moglo govoriti bez priča. A da se i apostolima nije moglo uvek govoriti bez priča, vidi se iz Hristovog poslednjeg govora njima: ovo vam govorih u pričama, ali će doći vreme kad vam više neću govoriti u pričama (Jov. 16, 25). A zašto narodu govori u pričama? Da gledajući ne vide, i slušajući ne razumeju. To jest: kad bi im govorio upravo, i bez priča, oni bi gledali telesnim očima i ne bi videli ništa, i slušali bi telesnim ušima i ne bi razumeli ništa. Jer duhovne stvari se ne vide telesnim očima, niti se čuju telesnim ušima. A da ove reči imaju taj smisao, jasno je iz nešto drukčije izrečene te iste rečenice kod jevanđelista Mateja – jer gledajući ne vide, i slušajući ne čuju niti razumeju. To jest: kad im Gospod govori duhovne istine nage, bez odela priča i sravnjenja sa stvarima i događajima iz ovoga čulnoga sveta, oni ne vide te istine, oni ih ne čuju niti razumeju. Sve duhovne istine su iz onoga sveta – iz sveta duhovnoga, nebesnoga – i samo se duhovnim vidom i sluhom i razumom mogu zapaziti i pojmiti. No te duhovne istine su izložene u ovome svetu pod odelom stvari i događaja. Kod mnogih ljudi izgubljen je vid i sluh i razum za duhovne istine. Mnogi gledaju samo odelo, i slušaju samo spoljašnji glas, i razumeju samo spoljašnja svojstva i oblike i prirodu stvari i događaja. To je telesni vid, telesni sluh, i telesni razum. Gospod Isus je poznao slepilo ljudi, i zato kao premudri Učitelj rukovodi ljude od telesnih predmeta ka duhovnim, i od fizičkih činjenica ka duhovnim. Zato im govori u pričama, to jest u onom obliku koji je jedino dostupan njihovom vidu, i sluhu, i razumu.
Odgovorivši tako na prvo pitanje Gospod prelazi na drugo:
A priča ova znači: seme je reč Božja. A koje je kraj puta to su oni koji slušaju, ali potom dolazi đavo, i uzima reč iz srca njihovoga, da ne veruju i da se ne spasu. Narodu je rekao Gospod: pogazi se, i ptice nebeske pozobaše ga, a učenicima veli: dolazi đavo i uzima reč iz srca. Ono znači ovo; i ovo je objašnjenje onoga. Kao što seme ukraj puta putnici gaze i ptice zobaju, tako đavo gazi i zoba usev Božji, reč Božju u srcu čovečjem. Zato mudar domaćin zagrađuje njivu i odbija put od njive; i zato mudar čovek zagrađuje put kroz srce svoje, da zli duh ne hodi njime i ne gazi ne satire sve ono što je od Boga u srcu čovečjem posejano. Kad mi napravimo put kroz srce svoje, onda tim putem prolazi tamo amo svetina od ljudi i demona. Božansko se seme tada tre i upropašćuje, a svetina bud gazi božansko seme bud još seje svoje seme zla. Takvo razgrađeno i za svakoga otvoreno srce liči na ženu preljubnu koja izneverava svoga muža, i od sebe pravi smradno smetlište i besplodni drum; na koji najradije sleću grabljive tičurine nebeske, to jest demoni. Nikakva ljudska duša nije milija njima od one koja je od sebe napravila otvoren drum. Na kamenu i u trnju seme bar ponikne, no na drumu ona ne može ni da nikne od putnika i mimoprolaznika, nego ga odmah tabani satru i đavoli raznesu. Božansko seme uspeva i donosi ploda samo u devičanskoj duši, koja nije otvoren drum nego zagrađena i zabranjena njiva. Ako bi trebalo priču pričom objašnjavati, onda bi se priča o semenu na putu najbolje objasnila pričom o bludnici.
Zašto đavo uzima božansku reč iz srca ljudi? To Gospod objašnjava rečima: da ne veruju i da se ne spasu. Iz ovoga je jasno, da je vera u reč Božju osnov našega spasenja. Onaj ko ne drži reč Božju u srcu dugo i dugo – isključivo samo reč Božju – ne može mu se srce zagrejati verom, te sledstveno: ne može mu se ni duša spasti. Dok se još srce nije zagrejalo od reči Božje, đavo žuri da pokrade i odnese reč Božju iz srca. Blago onom ko čuva reč Božju u srcu kao najveće blago, ne puštajući ni ljude ni demone da taj sveti usev gaze i raznose.
A koje je na kamenu to su oni koji kad čuju s radošću primaju reč; i ovi korena nemaju koji za neko vreme veruju, a kad dođe vreme kušanja otpadaju. Najpre s radošću primaju, pa za neko vreme veruju, i najzad iz straha otpadaju. Kao rob koji je mnogo godina proveo u tamnici kad vidi da mu je neko otvorio vrata i viknuo: izlazi, slobodan si! On se najpre obraduje i počne se spremati da izađe; no kad pomisli da se mora privikavati novom načinu života i poslovima, on se uplaši od tog novog, neizvesnog, i radije se ponovo povlači u tamu zatvarajući sam tamnička vrata pred sobom.
Suviše je zemljano sunce u strašljivaca, i od zemljanosti okamenjeno. Reč Božja raste najuspešnije pri spoljašnjim burama i vetrovima, kao borje u planini. No strašljivac, koji je s radošću primio reč Božju, uplaši se od bure i vetrova, i napušta reč Božju, odbacuje je, i prilepljuje se ponovo svojoj zemljanosti. Zemlja daje brze plodove, a na plod od reči Božje treba čekati. Pri tom strašljivca razjeda sumnja: ako pustim ove plodove zemaljske koje imam u rukama, ko zna da li ću dočekati da okusim plodove koje mi reč Božja obećava? I tako strašljivac posumnja u Boga a poveruje u zemlju; posumnja u istinu a poveruje u laž. I vera ne uhvativši korena u njegovom kamenom srcu iščezava, i reč Božja posejana po kamenu vraća se svome Sejaču.
Ovakvih strašljivaca i danas je mnogo među nama. Po vrhu njihovog srca zazeleni se vera u Boga. No zemlja je vrlo plitka, a ispod nje je tvrd kamen. Kad im obasja veliko sunce Božje istine, prema čijoj svetlosti oni vide, da reč Božja traži dubine, i da pušta svoje žile do samoga dna srca, i do dna duše i do dna uma, oni se onda uplaše. Oni su još i voljni bili pustiti Boga u predsoblje svoje, zadržavajući sve ostale odaje za sebe. No kad su videli koliko je sunce Bog, i kako u Njegovoj blizini ne može ostati nijedna odaja u tami, njih je spopao strah. Pa još kad takvome čoveku bude do nevolje ili ga poteraju radi reči (Božje) – to su bure i vetrovi – odmah udari natrag. Kolebljivost u veri je služenje jednom gospodaru i obećavanje službe drugom. Kolebljivi služe ustvari đavolu a obećavaju svoju službu Bogu. No kako će Bog verovati njihovom obećanju kad oni nisu poverovali Njegovom obećanju, sadržanom u reči Njegovoj?
A koje u trnje padne to su oni koji slušaju, i otišavši – od brige i bogatstva i slasti ovoga života zaguše se, i plod ne sazreva. Brige su trnje, ljubav prema bogatstvu trnje, slasti zemaljske trnje. Kad u takvo trnje zapadne reč Božja, nikne. No ne poraste niti stigne do zrela ploda, jer biva trnjem ugušena. Božja reč ne može da uspeva ni u kakvoj senci. Ona uspeva samo na njivi, na kojoj je ona najveći usev, te baca senku na sve ostalo. Pod brigama se ovde razumeju brige za telesni život; pod bogatstvom – bogaćenje spoljašnje; pod slastima – slasti svetske, telesne, prolazne i truležne. To je korov, u kome prečista i nežna biljka Božja ne raste. Apostol Petar govori: sve svoje brige bacite na nj, jer se on brine za vas (I Petr. 5, 7). Jednu jedinu brigu nalaže nam Hristos Gospod – brigu za dušu, za spasenje duše. No to je najveća briga, koja kad se zbrine sve ostalo je zbrinuto samo sobom. Sve ostale male brige uguše seme ove najveće brige, i bez ove ostanu i one nezbrinute, ma čovek s njima živeo hiljadu godina na zemlji. Pravo bogatstvo je dar Božji a ne otmica od ljudi ili prirode. Ko se uzda u bogatstvo svoje, propašće (Priče, 11, 28). Taj će kao ogorčeni nezadovoljenik umreti, i kao prosjak, bez igde ičega, izaći pred Sud Božji. A slasti? Nisu li i one korov i trnje što ugušuje reč Božju? I da li su zemaljske slasti u istini onakve kakve ih zamišljaju oni koji za njima čeznu? Evo, čujmo jednoga koji se sav kupao u slastima zemaljskim, čujmo cara Solomona šta ispoveda o sebi: i što god željahu oči moje ne branjah im niti uskraćivah srcu svome kakvoga veselja, nego se srce moje veseljaše – a kad pogledah, gle, sve beše taština i muka duhu, i nema koristi pod suncem (Propoved. 2, 10-11). A evo šta veli otac Solomonov, mudriji od Solomona: naredbe su Gospodnje pravedne, vesele srce (Ps. 19, 8), prisvojih otkrovenja tvoja za vavek, jer su radost srcu mome (119, 111); radujem se reči tvojoj kao onaj koji zadobije velik plen (119, 162). Prava slast, dakle, i bogatstvo, i radost, i veselje jeste u reči Božjoj. Sve bogatstvo ovoga sveta, i slast, i radost jesu samo lisnata priča prema bogatstvu, slasti i radosti u duhovnom svetu, u carstvu Božjem.
A koje je na dobroj zemlji to su oni koji reč slušaju, i u dobrom i čistom srcu drže, i rod donose u trpljenju. Ovo rekavši povika (Isus): Ko ima uši da čuje neka čuje. Dobra zemlja to su dobre duše, duše žedne istine i gladne ljubavi. Kao žedan jelen što juri i traži vode, tako i ove dobre duše jure po suvoj pustinji ovoga sveta i traže da zagase svoju žeđ i glad istinom večnom i ljubavlju neprolaznom. I kad na takve duše padne rosa i mana nebesna sa Hristovih usta, one se kupaju u radosti, i rastu visoko do nebesa, i donose neizmerni rod. Kroz te duše samo jedan put vodi, i njim samo Hristos hodi; za sve ostale putnike i prolaznike taj je put zatvoren. U tim dušama nema kamenjaka ni trnjaka, no samo čista, plodorodna i meka zemlja, na kojoj samo jedan usev raste, onaj što ga Hristos Gospod seje. Kaže se: i drže je u dobrom i čistom srcu. Ne drže dobri ljudi reč Hristovu zapisanu na hartiji, jer hartija je van čoveka, i može se izgubiti, nit je drže samo u pameti jer pamet je na iskraju čoveka, te se može zaboraviti. Nego je drže u sredini samih sebe, u srcu svome, u srcu dobrome i čistome, gde niti se gubi niti zaboravlja, no kao kvasac buja, i kao pšenica rod donosi, i kao loza vinova veseli čoveka, i kao ulje maslinovo pomazuje ceo život čovekov, te se svetli kao sunce.
Koliko roda donosi reč Hristova na dobroj zemlji? Jedan po sto, jedan po šest, a jedan po trideset. Ovo je Gospod rekao po beskrajnoj milosti Svojoj i snishođenju prema ljudima. On ne traži od sviju ljudi podjednako, nego od nekoga više, od nekoga manje, da bi se samo što više duša spaslo i carstvo nebesno nasledilo. Jevanđelist Luka spominje samo stostruki rod – rod sto puta onoliko – da pokaže uopšte veličinu roda na dobroj zemlji. A Matej i Marko ne govore o veličini roda uopšte nego o tri različne količine roda koje zadovoljavaju Domaćina. Ovim se iskazuje ista misao kao i pričom o talantima. I slugu sa deset talanata kao i slugu sa četiri talanta Gospod je oslovio istim rečima i nagradio istom nagradom: slugo, dobri i verniuđi u radost gospodara svojega (Mat. 25, 21-23)! Jer i carstvo nebesko ima stupnjeva veličine i vlasti, te i sva spasena stvorenja nisu na istom stupnju, mada su sva u neiskazivom sjaju i neizrečenoj radosti. Ko ima uši da čuje neka čuje! Ovim rečima završio je Gospod i tumačenje priče, kao što je prethodno pred narodom ovim istim rečima završio samu priču. I to još povika. I dvaput ponavlja iste reči, i oba puta, kaže se: povika! Zašto to? Zato, da bi probudio unutrašnji sluh ogluvelih ljudi. Da bi odjeknula životna mudrost Njegova kroz stoleća i stoleća, i da bi je čula sva pokolenja ljudska do svršetka vremena. Zato ponovljeno povika i ponovljeno reče: Ko ima uši da čuje neka čuje. Povika čovekoljubivi Prijatelj ljudi, jedini Prijatelj onih, na koje su navalile crne tičurine nebeske kao na ostavljenu strvinu; povika, da ukaže na opasnost; povika, da ukaže jedan jedini uski put za spasavanje iz truležnog gorenja i dimljenja ovoga sveta, povika krotki i Blagi Gospod, jer se ovde ne radi ni o čem manjem nego o spasenju života ljudi, ne o haljini, i ne o kući, i ne o imanju, nego – o životu. Njegova vika nije od gneva na ljude nego vika nežne majke koja sagleda decu svoju usred zmija, pa poviče! Deca se igraju i ne vide zmije, a majka vidi. I kad deca i sagledaju zmije, ne znaju kojim putem da se spasu, a majka zna. Zato majka poviče k deci. Zato i Hristos povika ljudima, s kraja u kraj istorije: ko ima uši da čuje neka čuje! Neka je slava i hvala živome i životvornome Gospodu i Spasu našem Isusu Hristu, zajedno sa ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *