Omilije

OMILIJE

NEDELJA DVADESETA
Jevanđelje o Gospodu Vaskrsitelju

Luka 7, 11-16. Zač. 30.

Mnogi su se ljudi nazivali spasiteljima čovečanstva, no ko od njih ikad pomisli da spasava čoveka od smrti?
Mnogo je u istoriji bilo pobedilaca, no ko od njih pobedi smrt?
Mnogo je bilo careva na zemlji, koji su računali milione živih ljudi u svoje podanike, no ko od njih ikad uračuna i mrtve kao žive podanike svoje?
Niko, osim jednoga i ni s kim nesravnjivoga Gospoda Isusa Hrista. On nije samo nov čovek, On je nov svet, a Tvorac novog sveta. On je razorao podjednako i njivu živih i njivu mrtvih i posejao novo seme života. Mrtvi su za Njega bili kao i živi, a živi kao i mrtvi. Smrt nije bila granica Njegovog carstva. On je tu granicu pregazio, i pružio carstvo Svoje unazad do Adama i Eve i unapred do poslednjeg rođenog čoveka na zemlji. I smrt i život ljudi On je gledao drukčije nego ikad ma koji smrtni čovek. On je gledao i video, da se život nije svršavao smrću tela, ali i da je prava smrt umrtvljavala neke ljude i pre telesne smrti. On je video mnoge žive u grobovima, i mnoge mrtve u živim telima. Ne bojte se onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti, rekao je On Svojim apostolima (Mat. 10, 28). Sa smrću tela, dakle, ne nastupa i smrt duše; ova može nastupiti od i zbog smrtnih grehova, pre ili posle, bez obzira na smrt telesnu.
Svojim duhovnim vzorom Gospod Isus je parao vreme kao munja oblake, i pred Njim su se pokazivale žive duše, kako onih koji su davno umrli, tako i onih koji se još nisu ni rodili. Prorok Jezekilj gledao je u viziji polje puno mrtvačkih kostiju, i nije mogao znati, dok mu Bog nije otkrio, da li će te kosti oživeti. Sine čovečji, hoće li oživeti ove kosti! upita ga Gospod. A ja rekoh: Gospode, Gospode, ti znaš (Jez. 37, 10). Hristos nije gledao na mrtvačke kosti, nego na žive duše koje su stanovale i koje će stanovati u tim kostima. Telo ljudsko i kosti ljudske samo su odeća i oruđa duše. Ta odeća stari i raspada se kao oveštala haljina. No tu odeću Bog će obnoviti i duše upokojenih ponovo u nju obući.
Hristos je došao da rastera jedan prastari strah ljudi, no i da donese jedan novi strah za one koji greše. Stari strah ljudi jeste strah od telesne smrti; novi strah treba da bude strah od duševne smrti; i ovaj strah Hristos je obnovio i pojačao. U strahu od telesne smrti ljudi prizivaju sav ovaj svet u pomoć; utvrđuju se u ovome svetu, šire se u ovome svetu; grabe ovaj svet, da bi samo osigurali što duži opstanak svoga tela, što duži i što bezbolniji. Bezumniče, reći će Bog telesnom bogatašu a duhovnom siromahu, ovu noć uzeću dušu tvoju od tebe; a što si pripravio čije će biti (Lk. 12, 20)? Bezumnikom, dakle, naziva Gospod onoga ko ima strah za telo a nema straha za dušu. I još je Gospod rekao: niko ne živi onim što je suviše bogat (Lk. 12, 15). Nego čime živi? Živi Bogom, koji Svojom rečju oživljava dušu, a dušom telo. Svojom rečju Gospod Isus je vaskrsavao i vaskrsava grešne duše, umrle duše još pre telesne smrti. I uz to je još obećao da će vaskrsnuti i mrtva tela umrlih ljudi. Opraštanjem greha, Svojom životvornom naukom, i Svojim prečistim telom i krvlju On je vaskrsavao i vaskrsava mrtve duše. A da će na kraju vremena vaskrsnuti i mrtva tela, On je to potvrdio kako Svojim rečima, tako i delom vaskrsavanja nekih mrtvih još za Svoga života na zemlji, kao i Svojim sopstvenim vaskrsenjem. Zaista, zaista vam kažem, rekao je Gospod, ide čas, i već je nastao, kada će mrtvi čuti glas sina Božjega, i čuvši oživeti (Jov. 5, 25). Mnogi teški grešnici i grešnice čuli su glas Sina Božjega, i dušom su oživeli. No i mnogi telesni mrtvaci čuli su glas Sina Božjega i ponovo su ustali u život. Jedan takav slučaj opisuje se u današnjem jevanđelju.
U vreme ono iđaše Isus u grad koji se zove Nain, i s njim iđahu mnogi učenici njegovi i mnoštvo naroda. To je bilo uskoro posle čudesnog isceljenja sina rimskog kapetana u Kapernaumu. Žureći da što više dobra učini, i time da divni primer svima Svojim vernim, Gospod se uputio bio iz Kapernauma poput gore Tavora. Tu za gorom, a na obronku Ermona, i danas postoji selo Nain, negda grad ograđen zidovima. Gospod je išao u velikoj pratnji od učenika i naroda. Svi su oni videli mnogobrojna čudesa Hristova u Kapernaumu, no svi su bili željni da vide još i čuju još. Jer su čudesa Hristova bila nešto što se dotle nije ni čulo ni videlo u Izrailju, a reči su Njegove bile kao reke meda i mleka.
Kao se približiše vratima gradskim, i gle iznošahu mrtvaca, jedinca sina matere njegove, a ona beše udovica i naroda iz grada mnogo iđaše s njom. Tek što je Gospod stigao pred kapiju grada sa pratnjom koja je pratila Njega, Živoga, u susret im izađe iz grada pratnja koja je pratila jednoga mrtvoga. I tako se sretoše Gospodar i sluga, Životodavac i smrt. Umrli je bio dečko, što se vidi iz reči kojim ga je Hristos oslovio: momče! i još iz toga što ga On dade materi, pošto ga ožive. Majka umrloga morala je biti iz bogatije i poznatije kuće, što pokazuje mnogobrojnost učesnika u pratnji, i naroda iz grada mnogo iđaše s njom.
I videvši je Gospod sažali mu se za njom, i reče joj: ne plači. Zbog majke je i bila tako velika pratnja, jedno zbog toga što je ona bila iz uglednije kuće, a drugo zbog velikog udara koji joj je nanet gubitkom jedinca sina. Žalost je morala biti velika kod svih prisutnih, i ta žalost je još više povećavana očajnim plačem i naricanjem majke. Jer i ako mi svi očekujemo učešće u žalosti našoj, kada nam smrt ugrabi nekoga najmilijega, ipak jedva što može sve to učešće smanjiti naš jad i čemer. Kad nemoć nemoći donosi utehu, onda je to slaba uteha. Ima jedno tajno osećanje, koje obuzima sve one koji stoje oko mrtvaca, jedno osećanje koje se retko objavljuje; to je stid ljudi od smrti. Ne samo da se ljudi straše smrti, nego se i stide smrti. Ovaj stid je dokaz, još jači dokaz nego strah, da je smrt posledica greha ljudskoga. Kao što se bolesnik stidi da pokaže lekaru svoju tajnu ranu, tako se i svi savesni ljudi stide da pokažu svoju smrtnost. Taj stid od smrti dokazuje naše besmrtno poreklo i besmrtnu namenu. I životinje se kriju kad umiru; kao da i one osećaju stid od svoje smrtnosti. A koliki je tek stid kod visoko prosvećenih duhovnih ljudi! Šta pomaže sva naša vika i galama, sva sujeta, sva čast i slava u času kada osetimo da se razbija zemljani sud u kome je stanovao naš život? Stid nas obuzima kako zbog slabosti tog suda, tako i zbog bezumne sujete kojom smo celoga veka taj sud punili. Našto kriti: stid nas obuzima zbog smrada kojim smo napunili sud naš telesni i koji će po smrti isteći iz njega ne samo poput zemlje nego i poput neba? Jer sadržina našega duha daje ili miris ili smrad i duši i telu ljudskom, kako je ko i kako čim punio svoj duh za života – mirisom neba ili smradom greha.
Gospodu Isusu sažali se nad očajnim ljudima. On se često sažaljevao nad nemoći ljudskom. A gledajući ljude sažali mu se, jer bejahu smeteni i rasejani kao ovce bez pastira (Mat. 9, 36). Kad ovce vide pastira, niti su smetene niti su rasejane. Kad bi svi ljudi neprestano imali pred očima živoga Boga, ne bi bili smeteni ni rasejani. No jedni Ga vide, drugi Ga traže da vide, treći Ga nikako ne vide, a četvrti se rugaju onima koji Ga vide i koji Ga traže. Zato su ljudi pometeni, i zato su rasejani, to jest svak sebi postaje pastir i svak ide svojim putem. Kad bi ljudi imali upola onoliki strah od sveprisutnoga Boga koliki strah imaju od smrti, ne bi se strašili smrti; o, još više nego to – ne bi se ni znalo za smrt u svetu! – Naročito se sažali Gospod u ovom slučaju na bednu majku, i reče joj: ne plači! On je prozreo u dušu njenu i pročitao sve što ima u njenoj duši. Umro joj muž, ona se osetila osamljena; sada joj umro i jedinac sin, i ona se osetila savršeno osamljena. A gde je Živi Bog? Zar može neko biti osamljen budući u društvu Boga? I zar pravi čovek može uopšte imati neko društvo tako blisko kao što je društvo Boga? Nije li nam Bog bliži nego otac i majka, i braća i sestre, i sinovi i kćeri? On nam dodaje i oduzima srodnike, no On se od nas ne odmiče, niti stari Njegovo oko nad nama, niti se menja Njegova ljubav prema nama. Svi ubodi smrti sračunati su na to, da se što više pripijemo uz Boga svoga, Boga živoga.
Ne plači! teši Gospod ožalošćenu majku. To govori Onaj koji ne misli kao mnogi od nas, da je duša umrloga dečka otišla u grob pre odlaska tela, Onaj koji zna gde je duša umrloga; Onaj koji upravo drži dušu tu pod Svojom vlašću. I mi tešimo ožalošćene sa tim istim rečima: Ne plači! ma da je i naše srce ispunjeno plačem. No sem toga i sažaljenja mi se osećamo nemoćni, da išta drugo ponudimo ožalošćenome. Toliko je sila smrti nadrasla našu snagu, da mi milimo kao insekti u njenoj senci; i zatrpavajući mrtvaca zemljom osećamo uvek da jedan deo sebe zatrpavamo u grobni mrak smrti. Ne govori Gospod ženi: ne plači zato, da pokaže, da uopšte ne treba plakati za mrtvim. Gle, i On je plakao nad mrtvim Lazarom (Jov. 11, 35); i plakao je unapred nad mnogima koji će docnije imati da postradaju sa propašću Jerusalima (Lk. 19, 41), i najzad pohvalio je kao blažene one koji plaču – jer će se utešiti (Mat. 5, 4)! Ništa tako čoveka ne smirava i ne čisti kao plač. U pravoslavnoj metodici spasenja plač dolazi meću prva sredstva očišćenja duše, srca i uma. Ne samo da mi treba da plačemo nad umrlima, nego i nad živima, a naročito sami nad sobom, kao što je i Gospod preporučio ženama Jerusalimskim: ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i za decom svojom (Lk. 23, 28). Samo postoji razlika izmeću plača i plača. Apostol Pavle naređuje Solunjanima da ne tuguju kao oni koji nemaju nade (1. Sol. 4, 13), tj. kao neznabošci ili bezbožnici. Jer ovi tuguju za umrlim kao za potpuno izgubljenim. Hrišćani pak treba da tuguju za umrlim ne kao za izgubljenim, nego kao za grešnim, zbog čega njihova tuga treba da je uvek spojena s molitvom Bogu, da bi Bog oprostio grehe umrloga i uveo ga po milosti Svojoj u carstvo nebesko. Zbog svojih greha hrišćani treba da tuguju i plaču i nad samim sobom, i to što više to bolje; ali ipak ne kao oni koji nemaju vere i nade nego, naprotiv, baš zato što imaju veru u Živoga Boga i nadu u Božju milost i u večni život.
Pa kad je plač tako koristan, u hrišćanskom smislu, zašto onda Gospod govori majci umrloga deteta: ne plači? To je opet jedan sasvim različit slučaj. Ova žena plakala je kao ona koja nema nadu; i uz to ona nije plakala za gresima svoga deteta niti za svojim sopstvenim gresima, nego za telesnim gubitkom svoga deteta, za njegovim tobožnjim uništenjem, i za večnim rastankom s njim. Međutim tu je bio prisutan Sin Božji, vlastitelj živih i umrlih. U Njegovom prisustvu nije trebalo plakati, kao što se u Njegovom prisustvu nije moralo postiti. Kad su fariseji prebacivali Gospodu, kako Njegovi učenici ne poste kao što čine Jovanovi učenici, Gospod je odgovorio: možete li svatove naterati da poste dok je ženik s njima (Lk. 5, 33-34)? Isto tako: zar treba neko da plače u prisustvu Životvorca, u čijem carstvu ne postoje mrtvi nego samo živi? Ali ožalošćena udovica ne poznaje Hrista niti silu Božju. Ona tuguje za svojim jedincem beznadežnim tugovanjem, kakvim su tugovali u to vreme svi ostali Jevreji kao i Jelini, koji ili nisu ni imali ili su izgubili veru u vaskrsenje mrtvih. Na tu njenu bezumnu tugu iz neznanja ražali se milosrdni Gospod, i reče joj: ne plači! Ne reče joj On da ne plače u onom smislu u kom mnogi i danas govore ke plači, ožalošćenima za svojim umrlim, to jest: ne plači, jer ga plačem ne možeš povratiti! takva je sudba! svi ćemo mi tim putem! To je neutešna uteha, koju mi dajemo drugima, no koja ni nas ne teši kad nam dolazi od drugih. Drugo misli Hristos kad kaže ženi: ne plači! On misli, ne plači, jer Ja sam tu! A Ja sam pastir sviju ovaca, i nijedna se ovca ne može sakriti od Mene, a da Ja ne znam gde je. Tvoj sin nije umro onako kako ti zamišljaš, nego mu se samo duša rastavila od tela. Ja imam vlast nad njegovom dušom kao i nad telom. I zbog tvoje žalosti i iz neznanja i neverovanja, kao i zbog neznanja i neverovanja svega ovoga oko tebe, Ja ću ponovo sastaviti dušu detinju sa njegovim telom, i povratiti ga ponovo u život, ne toliko zbog njega koliko zbog tebe i zbog ovoga naroda. Da bi vi svi verovali, da Živi Bog bdi nad ljudima, i da sam Ja Onaj koji je trebao doći kao Mesija i Spasitelj sveta. – U tome smislu, dakle, Gospod govori majci: ne plači! I pošto je izrekao ovu reč, tada je pristupio delu. I pristupivši prihvati se za sanduk; a nosioci stadoše, i reče: momče! tebi govorim, ustani! Prihvatiti se do mrtvaca ili do mrtvačkih stvari smatralo se kod Jevreja nečistim, i bilo je zabranjeno. Ta je zabrana imala svoga smisla dok se Bog u Izrailju poštovao i život ljudski cenio iznad svega na zemlji. No kad se smanjilo pravo bogopoštovanje kao i poštovanje života ljudskog, tada su mnoge zapovesti, pa i ova među njima, postale kao sujeverice, i protrčale su na prvo mesto mimo glavne zapovesti Božje. Tako je bilo, na primer, i sa obrezanjem tela i neradom u Subotu. Duh ovih zapovesti bio se sasvim izgubio, i mesto duha ostalo je obožavanje formi ili slova zapovesti. Hristos je povraćao duh i život tih zapovesti, no srce narodnih starešina, čuvara zakona Božjega, toliko je bilo potamnelo i odrvenilo, da su oni hteli ubiti Hrista zato što je u Subotu lečio bolesnike (Jov. 5, 16)! Njima je Subota bila važnija nego čovek, čak važnija nego li i sam Sin Božji. No Gospod se nije osvrtao na srdnju starešina; On je produžavao isticati svakom prilikom, da je život i spasenje čovečje duše važnije od starih umrtvljenih predanja i običaja. To je On hteo namerno istaći i ovom prilikom, prihvativši se protivzakono za sanduk mrtvaca. No čudo vaskrsenja, koje je Gospod ovom prilikom izveo, tako je bilo poražavajuće, da nemoćne starešine jevrejske nisu smele ovom prilikom otvoriti usta da učine svoj prigovor.
Momče, tebi govorim, ustani! Gospod Isus zapoveda mrtvacu od Svog imena, a ne kao proroci Ilija i Jelisej, koji su se molili Bogu da Bog vaskrsne mrtve. Ono su bile sluge Boga Živoga, a ovo je Njegov Sin Jedinorodni. Svojom božanskom vlašću, dakle, zapoveda Gospod dečku da oživi i da se digne. Tebi govorim! Tim rečima – koje Gospod nije upotrebio ni pri jednom drugom vaskrsenju mrtvaca – hoće On da pokaže i naglasi da On ovo delo čini isključivo po Svojoj božanskoj moći. Hoće time da pokaže da on ima vlast nad mrtvima kao i nad živima. Jer ovo čudo nije se desilo po veri majke toga momčeta, kao u slučaju vaskrsenja kćeri kneza Jaira; niti je pak iko iz te povorke za mrtvacem očekivao ovako moćno čudo, kao što je bio slučaj sa vaskrsenjem Lazara. Ne; niti je se ovo čudo desilo po nečijoj veri, niti po nečijem iščekivanju, nego isključivo po moćnoj reči Gospoda Isusa.
I sede mrtvac, i stade govoriti; i dade ga materi njegovoj. Ču tvar svoga Sozdatelja i posluša zapovest. Ona ista božanska moć, koja je prvobitno duhnula životvorni dah u prašinu i od prašine stvorila čoveka, dejstvovala je i sada, da mrtav prah oživi: da krv proradi i oči progledaju, i uši pročuju, i jezik progovori, i kosti sa mesom stave se u pokret. Gde je da je bila tada duša umrloga dečka, ona je čula glas svoga Starešine, i na mah se vratila u telo, da zajedno sa telom izvrši zapovest Njegovu. Pozna podanik glas Cara svoga, i odazva se. Dečko se ispravi i sede u sanduk, i stade govoriti. Zašto odmah otpoče govoriti? Da ne misle ljudi da je to neka volšebna opsena, da ne misle da je to neka avet ušla u njegovo telo i ispravila ga u sanduku. Treba svi da čuju glas i reči oživljenoga, da ne bi ni najmanje sumnje bilo, da je to on, a ne neko drugi u njemu. Iz istog tog razloga Gospod uzima dečka iz sanduka i predaje ga materi njegovoj – i dade ga materi njegovoj. Kada ga majka pozna i primi, i zagrli, onda će iščeznuti strah i sumnja i kod ostalih prisutnih. Još ga Gospod uzima Svojim rukama i predaje majci zato da bi joj pokazao, da joj ga daje kao dar, i sada kao i onda kada ga je ona rodila. Život je dar Božji. Život svakog čoveka daruje Bog iz Svoje ruke. I ne gnuša se Bog nijednog stvorenog čoveka, da ga uzme za ruku i uputi u ovaj zemaljski, vremeni život. Još i zato uzima Gospod vaskrslo dete i predaje ga majci, da joj pokaže, da joj On nije uzalud rekao: ne plači! Kad joj je to rekao, On je već mislio da joj pruži utehu ne samo tim rečima, koje je žalosna majka mogla čuti toga dana od mnogih poznanika, nego jednim delom koje predstavlja neočekivanu i savršenu utehu. I najzad, još i zato Gospod čini to tako, da bi nas poučio, da kad činimo neko dobro delo treba da ga činimo po mogućstvu lično, pažljivo i blagodušno; a ne preko drugih, i ne nebrižljivo, i ne s dosadom, koliko samo da se što pre otresemo onoga kome činimo delo milosrđa. Posmotrite, koliko ima krasote i ljubavi u svakoj reči i u svakom pokretu Gospoda i Spasa našega! On i ovom prilikom, kao i uvek pre i posle ovoga, pokazuje, da je ne samo savršen svaki dar Božji, nego je savršen i način na koji Bog dar daruje.
A strah obuze sve, i hvaljahu Boga govoreći: veliki prorok usta među nama, i Bog pohodi narod svoj. Hristos je uspeo Svojim pažljivim postupanjem sa detetom i majkom da otkloni strah od nemani i volšebstva, ali je zato ipak ostao strah. No taj strah je bio dobar, pošto je to bio strah od Boga i izazivao je hvaljenje i slavljenje Boga. Narod govori o Hristu kao o velikom proroku. Narod je očekivao velikog proroka, koga je Bog još Mojseju obećao poslati narodu Izrailjskom (5. Moj. 18, 18). Ovaj narod još se nije mogao uzdići do pojma o Hristu kao Sinu Božjem. No dobro se mogao duh ovoga naroda, duh toliko pomračen i zgnječen od strane narodnih starešina, uzdići i do shvatanja Hrista Gospoda kao velikog proroka. Da su se narodne starešine iz Jerusalima, koje su isto ovako gledale čudesa Hristova, i to mnogobrojna, mogle uzdići bar do ovog shvatanja prostoga naroda, oni bi se uzdržali od strašnog zločina osude i ubistva Sina Božjega. No svak je činio čuda svoga roda prema svome duhu i srcu: Hristos je mrtvima povraćao život, a starešine jevrejske su i živima oduzimali život. Ono je bio Čovekoljubac, a ovo čovekoubice i – bogoubice. Ono je bio Čudotvorac dobra; a ovi su bili čudotvorci zla. No na kraju krajeva ove opake starešine nisu nikom mogli oduzeti život do sebi samima. I svi proroci, koje su oni pobili, ostali su vavek živi i kod Boga i kod ljudi, dok su ostali skriveni kao zmije u senci tih proroka, da putuju iz pokoljenja u pokoljenje i da od svakog pokoljenja primaju osudu i prokletstvo. Isto tako, ubivši Hrista oni nisu ubili Njega no sebe. Onaj koji je tako lako vaskrsavao druge, vaskrsao je i samoga Sebe, i pojavio se na nebu i na zemlji kao najveća svetlost, koja što se više gasi sve se više razbuktava i sve jasnije svetli. Tom svetlošću mi svi živimo i dišemo i radujemo se. Ta će Svetlost nad svetlostima još jednom, i to uskoro, objaviti se zemlji i svima živim i mrtvim. To će biti onda kada Gospod Isus dođe da zaključi istoriju ljudsku, da vaskrsne mrtve iz grobova, i da sudi svima ljudskim bićima, koja su živela na zemlji, počev od Adama pa sve do zaključka vremena. Tada će se još jednom, i to u najvećoj meri, obistiniti reči Spasiteljeve. zaista, zaista vam kažem: ide čas, i već je došao, kad će mrtvi čuti glas Sina Božjega, i čuvši oživeti. Čudo vaskrsenja sina udovice u Nainu i desilo se koliko iz milosrća prema ožalošćenoj majci toliko još i da pomogne našoj veri u poslednje i sveopšte vaskrsenje, čudo nad svima čudima, u pravdu nad svakom pravdom, i u radost nad svakom radošću. Gospodu Isusu slava i hvala sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *