Omilije

OMILIJE

HRISTOS VASKRSE!

Blago onima, koji ne videše, a verovaše (Jovan 20, 29).

Zora je rujna rumenila vrt Josifa iz Arimateje. Nikad ona ne izgledaše tako mila i ljupka. Ljupkost i bajnost njena nagoveštavaše najsjajnije sunce koje će toga dana svet obasjati, najvedriji dan pogruženoj zemlji. Sve je uranilo, da pozdravi osvitak toga dana: gora svojim šumom, ptice pesmom, rosa blistavošću, vazduh veselim treperenjem i brujanjem, cela priroda svečanim izgledom i živošću, – sve mu je nosilo jutarnju himnu. Sve je zajedno sa zorom, pohitalo, čisto, umiveno najčistijom rosom i zapojeno najblagotvornijom svežinom, na susret novome danu. Sve radosno i smerno uzimaše učešća u trijumfu nebesne pobede.
Kakva razlika izmeću toga dana i dva ranija.
U Petak je sunce pomrčalo, kad su Sina Božjega na krst prikovali. Zemlja je zadrhtala u strahu zbog zločina koji se na njoj izvrši. Narod je bežao bezobzirno s Golgote, da ne bude svedok daljih izliva gnjeva nebesnoga. Na Golgoti stajahu tri krsta, no svet je video samo jedan na sredini. Video ga je i kad je leđima njemu okrenut bio i kad je daleko od njega bio, izlazio mu je on pred oči neprestano, i u snu i na javi. Onaj koji na njemu izdahnu kao da neprekidno i zvučno dovikivaše zastrašenom narodu i unezverenim izvršiocima: kad podignete Sina čovečjega, onda ćete znati, da sam Ja (Jn. 8, 28).
No još Pilat nije došao sebi od čuda, kako se naglo, ne putem zakona nego prostom vikom i urnebesom zavedene mase, okonča strašnom tragedijom jedan proces zanimljiv i važan; još u dvorovima Iroda i Kajafe nije se zaustavila bujica bezumnog oduševljenja zbog dobro izvedenog plana, još Judin duh nije ni prispeo u carstvo mračnih duhova, još golgotski dželati nisu ni krv s ruku sprali, još narod strahovaše, poražen onim čudnim sticajem događaja, koji se izvršiše nasiljem ljudskim i gnjevom Božjim, – kad munjevito prohuja vest po Jerusalimu o Uskrsnuću Velikog Mrtvaca.
Taj glas, koliko radostan za narod toliko užasan za izvršioce groznoga zločina, i ako je se revnosno krio, kao vetar prohuja kroz sve pa i najzabačenije ulice i kutove prestoničke. Kao što protivnici Hristovi ne mogoše zaustaviti burne narodne pozdrave kad Isus ulazaše u Jerusalim, tako im i sad bi sav trud uzaludan oko zataškavanja i opovrgavanja pronesene vesti. Jerusalim je sav žuborio: Hristos Vaskrse!
Pobožne žene donesoše mirise na grob Isusov, da ga preliju, no kako se začudiše kad stupiše u vrt Josifov? Njihovi mirisi učiniše im se i suviše slabi i nepotrebni prema miomirnom i bajnom mirisu koji ih iz lepoga vrta zapahnu. Očarane tom bajnošću one ubrzaše hod grobu dragoga im Pokojnika.
Prvi zraci sunčevi padoše na prazan grob i otkriše im slavan događaj od toga jutra. No one ne verovaše. Tada se javiše i dva nebeska vesnika i potvrdiše im ono što su im zraci sunca otkrili, ali uzalud. Žalost Mironosica, nedoumica i sumnja sve je većma rasla sve dok im se sam Isus ne javi.
Beše se lepo razdanilo, kada i Petar s Jovanom dođe u sveti vrt. On uđe u grobnicu gde ležaše Isus i vide gde leže samo haljine. On se veoma začudi, no ni prazan grob, ni uveravanje njegovoga druga, koga Isus ljubljaše, ne mogaše ga ubediti u istinitost vaskrsenja.
On vide, ali ne poverova.
Vrt Arimatejski kupaše se već u izobilnoj svetlosti sunca, kada i njegov posednik Josif dođe ka grobu Spasiteljevu, da se uveri u istinu glasa koji je čuo na ulici. Vide sve, što i Apostoli i žene Mironosice, ali neizvesnost i njegovu dušu obuze. I on ne verova.
Sumnjahu oni koji su s njima svaki dan hodili i iz usta njegovih nauku slušali; sumnjaše Petar i Toma, sumnjaše Josif, sumnjahu oni što putu iz Emausa čuše glas, sumnjaše Magdalena.
Oni su svi gledali prazan grob u kome beše sahranjen njihov učitelj, videli su prestrašene stražare Pilatove i iz njihovih usta čuli priču o jedinstvenom i nečuvenom događaju; o silasku angela, pucanju ploče, Vaskrsenju Hristovom. Svi su oni čuli, saznali i dobili dokaze iz prve ruke, ali – nisu poverovali. Trebao je Isus lično da im se javi, da ga dohvate i reč njegovu čuju, da mu zavuku ruku među rebra, pa tek onda da veruju.
Hristos im se svim mogućim načinima, od njih zahtevanim, prikazao kao u istini živ, rekao im: „Vidite i uverite se, ali blago onima koji ne videše a verovaše.“
***
Dvadeset vekova leži pred nama otvoren grob u vrtu Josifa Arimatejca. Mi nismo kao Petar i Jovan samo trenutno i letimično grob pregledali, pa otišli sa sumnjom ili verom. Ne, nego smo svaki busen zemlje u vrtu prevrnuli i ispitali, svaku stvarčicu u njemu pretresli, svaki žbun opipali i pregledali, prizvali i stražare i saslušali ih, čuli i izjave starešina judejskih i fariseja, saznali tačno sve prilike i okolnosti koje su pratile taj čudnovati događaj i – na kraju krajeva došli do dva različita rezultata: jedni, zadovoljni pribranim podacima, poverovali su u Vaskrsenje Hristovo, drugi nezadovoljni svukolikim dokazima, ostali u suprotnom mišljenju.
Od ovih poslednjih jedni dolaze do sumnje ne trudnim ispitivanjem nego prosto zato, što načelno ne priznaju nikakva čuda drugi i ako čine kakva ispitivanja, čine ih sa željom, da ih ona dovedu do odricanja, što, razume se, i biva. No na posletku ostavimo mi ove i jedne i druge neverne duše, neka još godinama gledaju u otvoren grob, valjda će naići na neku stvar u samome grobu ili pre ili posle groba, koja će izmeniti i upraviti kako treba njihovo mišljenje.
Zaustavimo se na onim prvim kojima i mi pripadamo. Oni priznaju Hristovo uskrsnuće zato, što su sve ispitali, sve okolnosti procenili, sve uzgrednice promerili i dobro proračunali; priznaju ga, kao što ga je priznao i Toma, dakle, tek onda pošto su se Hrista prihvatili i ruke svoje u rebra Njegova stavili.
Ali i oni, i ako veruju, kao god i oni koji odriču nemaju dela u obećanoj nagradi koju Hristos obećava samo onima, koji ne videše a verovaše.
Ovi koji nisu videli a poverovali su, pravi su naslednici nebesne nagrade. Oni su verovali u Uskrs još pre nego što se taj slavan događaj i desio. Verovali su još i onda, kada je on od Isusa nagoveštavan i prorokovan. No i oni nisu poverovali; iz nerazumevanja ili prostote nego zato što su se i oni uverili; uverili su se, da je Hristos Sin Božji i poslanik nebesni. Od Jordana oni su ga uzastopce pratili, čuli su svaku reč njegovu i videli svako delo njegovo. Oni su videli vaskrsnuće Jairove kćeri i udivljeni stajali pred grobom, iz koga se lađar, na Jednu moćnu reč, digao. Oni su stajali pod krstom na Golgoti i videli su sve do kraja. I njih je strah obuzeo od tame, koja je zemljom zavladala, kad je Pravednik Duh svoj Ocu predao. Ali nad strahom u duši njihovoj vladala je nada u pobedu Istine.
Eto zato su oni i poverovali odmah, bez ikakvih dokaza, glasu o čudu u vrtu Arimatejskom. Zato njihova duša pliva u blaženstvu, zato oni i ne žure u vrt, da se nad praznom grobnicom uvere, ne, nego trče i traže svoje prijatelje i jednomišljenike, grle se s njima i pozdravljaju jedni druge pozdravom: Hristos Vaskrse!
Pribrani i veseli oni tim pozdravom oslovljavaju i svoje preneražene i zbunjene protivnike, čudeći se njihovom neverovanju, njihovoj sumnji u stvar, koja je za njih više nego istinita. Protivnici sumnjivo vrte glavom, traže dokaze, i svedoke, i stavljaju mogućnost prevare, – ali ih ubeđeni verni u čudu ostavljaju i žure, da sa svojima radost podele, da još koga obraduju čudnom vešću. Oni je samo u dve reči saopštavaju; srce njiovo želi da se spoji sa celim svetom. Njih žalosti ma kakav znak sumnje, oni nikom ne daju dokaze, jer ih smatraju za izlišne, oni na uskrsnuće svoga Spasitelja gledaju kao na stvar jasnu i razumljivu samu po sebi, oni u nj veruju kao u svoje rođeno biće: „ali im to ne kaza telo i krv njihova, nego Otac koji je na nebesima.“
Uzalud ćemo mi premetati po vrtu Arimatejskom, uzalud saslušavati ceo Jerusalim i ceo kor apostolski, uzalud pretresati sve arhive i prelistavati sve pismene ostatke toga epohalnog vremena, ipak do iskrenog, dubokog i postojanog ubeđenja u istinu Vaskrsenja Hristovog ne možemo doći, ako nemamo u sebi duha Božijega. A do ovoga nije teško doći. Dovoljno je pažljivo, razumljivo i bez ikakve predrasude pročitati Jevanđelje. Umesto što uzalud tražimo spoljašnje dokaze koje, gde potražimo i naći ćemo u svakoj jevanđelskoj reči nagoveštaja i potkrepljenja, uzroka i opravdanja, velikoga događaja.
U velikom događaju koje opisuje Jevanđelje, svaka Spasiteljeva reč i svako delo Njegovo to su cvetovi koje vezuje i spaja u jedan venac delo sopstvenog uskrsnuća. Kroz svaki od tih cvetova da se videti ta veza, jer je kroz svaki provučena. Kao što je besmisleno jednome vencu od cveća odricati vezu, koju čovek na prvi pogled ne bi mogao da vidi, tako je besmisleno odricati onu čudnu vezu koja vezuje jevanđelski – božanstveni venac.
Starešine judejske i nepravedne sudije Hristove proneli su laž, da su učenici odvalili ploču i odneli Isusa, pa razglasili „bajku“ o vaskrsenju. Mnogi verni pred ovim zastane, uozbilji se, i s mračnom sumnjom laća se Jevanđelja, da stoti ili hiljaditi put čita odeljak o vaskrsenju Gospoda.
Međutim, mene taj glas ne koleba i ne zbunjuje. Meni je dovoljno, da čitam Jevanđelje do osude nad Hristom, pa da ga zatvorim i opet da mogu na osnovu pročitanoga znati završnu glavu. Čitanjem Hristove nauke i Njegovih dela ja iz početka Jevanđelja već prisustvujem pletenju božanskoga venca i nije mi potrebno sumnjati o sponi u njemu i nadnositi se nad grob arimatejski. Dovoljno je za mene, da pratim Isusa od Vitlejema do Golgote, pa da se vratim s uverenjem, da mora doći Vaskrs.
Za mene je jasno, da Onaj, Koji je u Kani pretvorio vodu u vino, Koji je išao po vodi kao po suhu od čije se reči stišavalo more a bežali zli duhovi, po čijoj su se zapovesti grobovi otvarali i mrtvi ustajali; – da je Onaj imao moć i silu i nad svojom sopstvenom smrću. Ima ih mnogo koji vele: „kad bih video onda bih verovao“. Oni to govore zaboravljajući da su Fariseji videli, pa opet nisu verovali. Videli su Fariseji dela Hristova, čuli nauku njegovu, ali, u strahu zbog svoje lične koristi i ugodnosti na zemlji, nisu Mu verovali, već Ga goniše i osudiše. – Ko bi mogao tvrditi, da i oni koji vele: kad bi videli, onda bi verovali, ne bi bili u tome pravi ni verni potomci Fariseja? Ko bi se mogao zakleti, da i kad bi videli, ne bi sumnja grizla dušu njihovu? Kad bi videli, možda bi onda tražili dokaze o postojanju i sposobnosti očiju svojih. Ne, ne postoji uistini, da je vera postojanija onih, koji traže sve da vide i opipaju. Njihova sumnja prostire se i na njih same. Oni ni svojim očima – ni sebi – ne veruju.
Potrebno je zapojiti se duhom Božjim, duhom jevanđelskim, pa biti ubeđen u Vaskrs. Blago onima koji ne videše, a verovaše. Oni su uvek više ubeđeni u istinu od onih koji do nje ispitivanjem dođoše. Blago njima što veruju, jer su spokojni i zadovoljni. Njih raduje proleće sa svima svojim milinama, ali kruna sviju milina to je za njih najsjajniji dan sa najrumenijom zorom, najvedrijim nebom i najlepšim suncem; dan koji je prvi put osvanuo u vrtu arimatejskom. Oni znaju da takav dan u godini jednom samo zemlji osviće; zato s radošću dočekuju taj mili dan, kada se duša njihova ispunjava miljem, oči podižu smerno k nebu sa izrazom neiskazanog blaženstva slave i pobede, a usta samo usklicavaju: Hristos vaskrse!

„Hrišćanski vesnik“, 1904. g.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *