Omilije

OMILIJE

DUHOVDAN
Jevanđelje o silasku Duha Svetoga

Jovan 7, 37-52; 8, 12. Zač. 27. Dela Apostolska 2, 1-11. Zač. 3.

Kad se seme poseje, treba da dođe na nj sila toplote i svetlosti, da učini da raste.
Kad se drvo usadi, treba da dođe sila vetra, da ga učvrsti.
Kad domaćin dom sagradi, on traži silu molitve, da mu dom osvešta.
Gospod Isus Hristos posejao je najblagorodnije seme na njivi ovoga sveta. Trebalo je da siđe sila Duha Svetoga, da to seme zagreje i osvetli, da bi uspešno raslo.
Gospod Sin usadio je u divlju njivu smrti drvo života. Trebao je da duhne silni vihor Gospoda Duha, da drvo života učvrsti.
Prevečna Premudrost Božja sazdala je bila Sebi domove od izabranih duša ljudskih. I Duh sile i svetosti Božje trebao je da siđe u te domove i osvešta ih.
Božanski Ženik izabrao je bio Sebi Nevestu, Crkvu čistih duša, i Duh večne radosti trebao je da siđe, da prstenom veže nebo i zemlju, i Nevestu obuče u svadbeno ruho.
Sve kako je prorečeno, onako se i zbilo. Duh Sveti je obećan, i Duh Sveti je sišao. Ko je mogao obećati silazak Duha Svemoćnoga na zemlju osim Onoga koji je znao, da će Ga taj Duh poslušati i sići? A prema kome je mogao Duh Svemoćni pokazati takvu Svoju hitnu poslušnost, ako ne prema Onome, prema kome je On imao savršenu ljubav?
O, kako je savršena ljubav uvek spremna za savršenu poslušnost! Ta savršena ljubav ničim se savršeno ne može ni izraziti nego savršenom poslušnošću. Ljubav vazda bdi sa željom i gotovošću, da posluša svoga ljubljenoga. A od savršene poslušnosti ističe, kao potok meda i mleka, savršena radost, koja i čini čar ljubavi. Otac ima savršenu ljubav prema Sinu i Duhu. Sin ima savršenu ljubav prema Ocu i Duhu. I Duh ima savršenu ljubav prema Ocu i Sinu. Zbog te savršene ljubavi Otac je najvoljniji poslušnik Sina i Duha, i Sin je najvoljniji poslušnik Oca i Duha; i Duh je najvoljniji poslušnik Oca i Sina. Savršena ljubav čini Oca savršenim slugom Sina i Duha; i Sina savršenim slugom Oca i Duha; i Duha savršenim slugom Oca i Sina. Kao što se u stvorenom svetu nikakva ljubav ne može ravnati međusobnoj ljubavi božanskih ipostasi, tako se i nikava poslušnost ne može ravnati njihovoj međusobnoj poslušnosti. Delo svrših koje si mi dao… neka bude volja tvoja! Ne pokazuju li ove reči savršenu poslušnost Sina prema Ocu? – Oče, ja znadoh da me svagda slušaš rekao je Gospod Isus pri vaskrsenju Lazara; a docnije jednom uzviknuo je: Oče, proslavi ime svoje! tada glas dođe s neba: i proslavio sam i opet ću proslaviti (Jov. 11, 42; 12, 28). Ne pokazuje li sve ovo savršenu poslušnost Oca prema Sinu? – Utešitelja poslaću k vama … da bude s vama vavek. – A kad dođe Utešitelj, Duh istine, koji od Oca izlazi, on će svedočiti za mene (Jov. 16, 7; 14, 16; 15, 26). I zaista, u pedeseti dan po vaskrsenju Utešitelj Duh istine sišao je na one, kojima je obećan. Ne pokazuje li ovo savršenu poslušnost Duha Svetog prema Sinu?
Ono spasonosno pravilo, koje apostol Pavle preporučuje svima vernim: čašću jedan drugoga većeg činite (Rim. 12, 10) ostvareno je u savršenstvu među ipostasima Svete Trojice. Svaka ipostas trudi se, da čašću učini ostale dve ipostasi većim od sebe; kao što svaka opet poslušnošću želi da se umali pred drugim dvema. I da nije ovoga slatkoga i svetoga napora kod svake božanske ipostasi da pokloni svoju čast drugima dvema i da sebe umali poslušnošću, to bi po beskrajnoj ljubavi, koju svaka od njih ima prema svakoj, trojstvo Božanstva utonulo u jednu bezrazličnost ipostasi.
Po bezgraničnoj ljubavi, dakle, Gospoda Duha Svetoga, prema Gospodu Sinu, Duh je s bezgraničnom poslušnošću pohitao, da ispuni želju Sina, i sišao je u određeno vreme na apostole. Gospod Sin je znao pouzdano, da će Ga Gospod Duh Sveti poslušati, zato je onako pouzdano i obećao Njegov silazak na apostole. A vi sedite u gradu jerusalimskom dok se ne obučete u silu s visine, zapovedio je Gospod Isus apostolima Svojim. Ne pitajte, otkud je Gospod Isus znao unapred, da će ta sila s visine, ili Duh Sveti, hteti sići na učenike Njegove. Nije samo to Gospod znao unapred nego i sve ostalo što će se dogoditi do kraja vremena, pa i posle kraja vremena. Ali ako dublje uđete osobeno u ovaj slučaj, videćete, da ovo predznanje i predskazanje Gospoda o silasku Duha, predznanje je i predskazanje samo utoliko ukoliko se odnosi na spoljašnji događaj toga silaska no ne i ukoliko se tiče saglasnosti Duha i Njegovog hotenja da ispuni volju Sina i siđe. Jer pre nego što je Gospod i prigovorio o silasku Duha On je već imao usrdni i dragovoljni pristanak Duha na to. Upravo Duh Sveti je i govorio kroz Njega o Svome silasku. Jer, ne kaže li se u Jevanđelju, da Isus beše pun Duha Svetoga (Lk. 4, 1)? I ne priznade li sam Gospod Isus u Nazaretu, da se na Njemu ispunilo proročanstvo Isajino: Duh je Gospodnji na meni: zato me pomaza da javim jevanđelje siromasima (4, 18)? Jasno je, dakle, da je Sin u besprekidnom opštenju sa Duhom Svetim kao i sa Ocem – u opštenju uzajamne ljubavi, poslušnosti i radosti. Pomazanje Duhom svedoči o živom i stvarnom prisustvu Duha u jednoj ličnosti. Otkud bi, dakle, Pomazanik mogao nešto govoriti o samom tom Duhu, a da Duh to ne zna? i obećavati neku saradnju toga istog Duha, a da Duh nije s tim unapred saglasan? A da je Duh Sveti bio prisutan u Gospodu Isusu kao i da je On bio saglasan sa svakom rečju, svakim delom i svakim obećanjem Isusovim, to svedoči i današnje jevanđelje.
A u poslednji veliki dan praznika stajaše Isus i vikaše govoreći: ako je ko žedan neka dođe k meni i pije. Ovde je reč o prazniku šatora, koji se praznovao u jesen za spomen građenja šatora u pustinji u vreme jevrejskog putovanja kroz pustinju. Taj praznik se praznovao sedmoga meseca po jevrejskom računanju, što odgovara našem septembru, i bio je praznik velikog veselja (III Mojs. 23, 34; V Mojs. 16, 13 – 14). Sedam dana praznovao se on, i poslednji dan morao je biti naročito toržestven, kad se naziva velikim. Ako je ko žedan, vikao je Gospod, neka dođe k meni i pije. U bezvodnom Jerusalimu bilo je teško napojiti mnogoljudnu masu sveta i običnom, prirodnom vodom. Naročite vodonoše vukle su vodu za hramovne sudove sa izvora Siloamskog. Šta je pobudilo Gospoda da govori o žeđi i o vodi? Možda žaljakanje naroda na žeđ; možda posmatranje trudbenih vodonoša, koji su tegobno vukli vodu odozdo iz Siloama na brdo Moreju, gde je hram bio; a možda i ta okolnost, što je to bio poslednji dan, te je Gospod hteo da iskoristi vreme, da opomene okamenjena srca ljudi na duhovnu žeđ i da im predloži duhovno piće. Nekada je rekao Gospod ženi Samarjanci: ko pije od vode koju ću mu ja dati neće ožedneti do veka. I sada On misli na tu istu životvornu vodu duhovnu, sada kada priziva svakoga žednoga: neka dođe k meni i pije!
Ko u mene veruje, kao što Pismo reče, iz njegova tela poteći će reke vode žive.A ovo reče za Duha kojega posle imadoše primiti oni koji veruju u ime njegovo; jer Duh sveti još ne beše (dat njima), jer Isus još ne beše proslavljen. Pre svega Gospod opredeljuje veru u Sebe. On obriče nagradu samo onima koji pravilno veruju u Njega, a to znači onako kao što Pismo reče. On neće da se u Njega veruje kao u jednog od proroka. Gle, svi proroci su prorokovali o Njemu. Niti On hoće da Ga smatraju za drugog Iliju ili Jovana Krstitelja. Gle, i Ilija i Jovan bili su samo sluge Božje i prethodnici Njegovi. A On Sebe ne naziva ni slugom Božjom niti ičijim prethodnikom. Sveto pismo govori o Njemu kao Sinu Božjem, rođenom od Boga Oca u večnosti i od presvete Deve Marije u vremenu. Kad je apostol Petar takvu veru u Njega ispovedio rekavši: ti si Hristos, sin Boga živoga, On je takvu veru pohvalio (Mat. 16, 16). Kad su Ga pak glavari i književnici hteli zbuniti raznim zapletenim pitanjima, On je njih zbunio i ućutkao navodom iz Svetoga Pisma, da očekivani Mesija nije samo sin Davidov nego i Sin Božji (Mat. 22, 42 – 45). On hoće da se u Njega veruje i kao u vrhovno otkrovenje Božje, u kojem se sustiču sva ostala otkrovenja od početka do kraja. Mimo Njega sujetna je vera, sujetna nada, nemoguća ljubav. A da je pravilna vera u Njega spasonosna, u to će se uveriti oni koji pravilno veruju. Kako će se uveriti? Iz njihova tela poteći će reke vode žive. Pod vodom živom ovde se razume Duh Sveti, kao što sam jevanđelist objašnjava: a ovo reče za Duha. Ko veruje, dakle, u Sina Božjega, Duh Božji nastaviće u njemu, i duhovne živonosne reke teći će iz tela njegova. No zašto iz tela? Zato što je telo u ovom životu kod svetih obitalište Duha Svetoga, kao što i apostol govori: ili ne znate da su telesa vaša crkva svetoga Duha koja živi u vama (I Kor. 6, 19)? Tako govori apostol Pavle vernima, na koje je Duh Sveti već bio sišao kroz veru u Sina Božjega. Pod telom u užem smislu razume se srce čovečje, kao središte života i telesnog i duhovnog. Opet apostol Pavle veli: posla Bog Duha Sina Svojega u srca vaša (Gal. 4, 6). I tako, dakle, iz srca kao iz glavnog svetilišta Duha Svetoga razliće se duhovne živonosne struje po celom čoveku, telesnom i duhovnom. Posledica toga biće, da će telo u verujućeg postati oruđem duha čovečjeg, a duh čovečji oruđem Duha Svetoga. Sav čovek biće očišćen i osvetljen i osnažen i obesmrćen tim strujama Gospoda Duha, tako da će sve njegove misli, i sva ljubav, i sve delanje biti upravljeno u večni život. Struje njegovog života prelivaće se u večnost, i struje večnosti prelivaće se u njegov život.
No u to vreme kada Gospod Isus ovo govoraše Duh Sveti još ne beše, jer Isus još ne beše proslavljen. To jest, Duh Sveti još ne beše na vernima, a na Isusu beše. Ne beše Duh Sveti još otpočeo u punoći i u svoj sili Svoje dejstvo u svetu. Jer Gospod Isus još ne beše proslavljen, tj. još ne beše do kraja žrtvovan za rod ljudski, i još ne beše završio Svoje delo kao Spasitelj ljudi. U domostroju ljudskoga spasenja Otac ima punoću dejstva u svetu, kad šalje Sina na delo spasenja ljudskog; Sin ima punoću dejstva vršeći to delo spasenja kao Bogočovek, a Duh Sveti ima punoću dejstva utvrđujući, osvećujući i produžujući delo Sina. No nemoj razumeti ovo, kao da kad Otac dejstvuje, Sin i Duh ne dejstvuju; ili da kad Sin dejstvuje, Otac i Duh ne dejstvuju; ili da kad Duh dejstvuje, Otac i Sin ne dejstvuju. Takvo zločestivo i ludo shvatanje neka je daleko do tebe. Jer, gle, dok je još Sin bio u punoći Svoga dejstva na zemlji, dejstvovali su zajedno sa Njim i Otac i Duh, kao što se to pokazalo pri krštenju na Jordanu, i kao što je sam Gospod Isus rekao: Otac moj do sada dela, i ja delam (Jov. 5, 17). I Otac i Sin, dakle, dejstvuju zajedno i istovremeno. Isto tako dejstvuju i Duh Sveti zajedno i istovremeno sa Sinom, što se vidi iz obećanja Gospoda Isusa, da će poslati učenicima Duha Utešitelja no da će i On ostati s njima u sve dane do svršetka veka. Trojično Božanstvo je jedno po suštini i nedeljivo, no u odnosu prema stvorenome svetu Ono izražava Svoje dejstvo čas opažljivije kroz ovu božansku ipostas čas opažljivije kroz onu. Kad je, dakle, Gospod Isus obećavao silazak Duha Svetoga na apostole, Duh Sveti je bio u Njemu, tako da se može reći, da koliko je to obećanje došlo od Gospoda Sina toliko je ono došlo i od samog Gospoda Duha Svetoga.
Razmotrimo sada, kako se to obećanje ispunilo, ili kako se dogodio silazak Gospoda Duha Svetoga, kome mi danas i posvećujemo ovo torženstveno praznovanje.
I kad se navrši pedeset dana bijahu jednodušno svi apostoli zajedno. Po zapovesti svoga Gospoda apostoli su sedeli u Jerusalimu i čekali silu s visine, koja će im ukazati, šta im dalje valja činiti. Bejahu svi jednodušno i zajedno na molitvi, svi kao jedan čovek, kao jedna duša. Sadržina duša čini duše ljudske različnim ili sličnim; a sadržina duša svih apostola u tom vremenu beše jedna i ista: njihove duše behu ispunjene proslavljanjem Boga za ono što je bilo i iščekivanjem onoga što će biti.
I ujedanput postade huka s neba kao duvanje silnoga vetra, i napuni svu kuću gde seđahu. I pokazaše im se razdeljeni jezici kao ognjeni, i sede po jedan na svakog od njih. I napuniše se svi Duha Svetoga. Kakva je to huka? Da nije huka angelskih vojski? Da nije huka krila heruvimskih, koju je čuo prorok Jezekilj (1, 24)? Kakva je da je, ona nije od zemlje nego od neba, i nije od zemaljskih vetrova no od sile nebesne. Ta huka objavljuje silazak Cara nebesnog, Gospoda Duha Utešitelja. Nije Duh oganj, kao što On nije ni golub. No On se javio na Jordanu u vidu goluba, a sada se javlja kao oganj; tamo da označi nevinost i čistotu Gospoda Isusa, na koga je i sišao bio, a ovde da označi ognjenu silu i toplotu i svetlost, silu koja sagoreva greh, toplotu koja zagreva srca, svetlost koja prosvećuje um. Duh je bestelesan, i ne ovaploćava se ni u kakvom telu, ali se po potrebi javlja u onim oblicima materijalnim, koji oblici najbolje simboliziraju značaj momenta. Zašto se pak Duh Sveti u ovom slučaju javio u vidu razdeljenih ognjenih jezika, tako da po jedan ognjeni jezik sede na svakog pojedinog od apostola, to je pojmljivo odmah iz onoga što je sledovalo – i stadoše govoriti drugim jezicima kao što im Duh davaše da govore. Eto, dakle, objašnjenja, zašto se Gospod Duh javio u vidu jezika, i to razdeljenih jezika. Da bi prvo Njegovo dejstvo bilo to, da apostoli mogu govoriti drugim jezicima. Iz ovoga je pak jasno, da je od početka crkve Hristove spasonosno Jevanđelje namenjeno bilo svima narodima na zemlji, kao što je Gospod opredelio posle Svoga vaskrsenja zapovedivši apostolima: idite i naučite sve narode. Jer pošto Jevreji, kao narod izabrani, odbaciše Gospoda i raspeše Ga, to pobedni Gospod učini Sebi novo izbranstvo od svih naroda na zemlji, te se stvori nov izabrani narod, ne jednoga jezika nego jednoga duha, narod svetih ili Crkva Božja. Kako bi pak apostoli Hristovi išli svima narodima i naučili sve narode, ako ne bi znali jezike tih naroda? Prva moć, dakle, koju su ovi prvi misionari Jevanđelja potrebovali, da bi mogli otpočeti svoju misiju, bila je moć razumevanja i govora stranih jezika. Kao prosti ljudi oni su znali samo svoj maternji jezik, jevrejski, i nijedan drugi. Da su učili mnoge druge jezike običnim putem i načinom, kad bi ih naučili? Ni za celi život ne bi naučili onoliko koliko ih je Duh Sveti naučio u jednome trenutku. Jer pogledajte koliko je raznih narodnosti s raznim jezicima bilo sabrano tada u Jerusalimu: Parćani, i Miđani, i Elamljani, i oni iz Mesopotamije, i iz Judeje i Kapadokije, i iz Ponta i Azije, i iz Frigije i Pamfilije iz Misira i krajeva Livijskih, i putnici iz Rima, i Krićani i Arapi!
Svaki od njih slušaše gde oni govore njegovim jezikom. I divljahu se svi i čuđahu. Videli su pred sobom ljude proste, prostog držanja, prostog izgleda i odela, i čuli su veličanje Boga svak na svom maternjem jeziku. Kako da se ne dive? I kako da se ne čude? Neki od njih, ne znajući kako da objasne celu tu stvar, počeli su nazivati apostole pijanim. No tako to često biva: pijanim ljudima trezan izgleda pijan, i ludima razuman izgleda luda. Venčani sa zemljom i opijeni zemljom – kako su drugčije mogli i suditi o ljudima, koji su bili napunjeni Duhom Svetim, i koji su kao duhonosci govorili ono što im je Duh davao da govore? Ljudi rutine ne vole iznenađenja, i kad iznenađenja dođu, oni ih sretaju ili sa gnevom ili sa podsmehom. No Duh Sveti nije kao nasilan čovek, koji provaljuje i ulazi u tuđ dom. On ulazi tamo, gde mu se vrata doma dragovoljno otvaraju i gde Ga očekuju kao najmilijeg i najželjenijeg gosta. Apostoli su Ga željno očekivali, i On je sišao na njih i uselio se u njih. Nije On sišao na njih s hukom pretnje nego s hukom radosti.
O, Braćo, kako se raduje Duh Sveti neiskazanom radošću, kada nađe čiste i otvorene duše, koje čeznu za Njim! S hukom radosti On se useljava u njih i daruje ih Svojim bogatim darovima. Kao oganj On ulazi u njih, da sagore i poslednje klice greha; kao svetlost, da ih obasja nezahodimom nebesnom svetlošću; kao toplota, da ih zagreje božanskom toplotom ljubavi, kojom se greju besmrtne vojske angela u carstvu Božjem. („Kao lampa mada je puna ulja i mada i fitilj ima što ostaje sva tamna ako se ognjem ne zažeže, tako je i duša ugašena i pomračena sve dok se ne dodirne do nje svetlost i blagodati Svetoga Duha“. Simeon N. Bogoslov. Slovo 59). Darom jezika obdario je On apostole kao prvim darom Svojim, njima najpotrebnijim u to vreme. No docnije On je, opet prema potrebi službe apostolske, izlivao u njih i druge darove: dar čudotvorstva, dar proricanja, dar mudrosti, dar rečitosti, dar trpljivosti, dar unutrašnjeg mira, dar izvesnosti verovanja i nadanja, dar Bogoljublja i čovekoljublja. Obilno i radosno Duh Sveti je razdavao te darove ne samo apostolima nego i njihovim prejemnicima i svima svetima u Crkvi Hristovoj do dana današnjega, sve prema potrebi i čistoti ljudskoj. Svojim velikim delom na zemlji Gospod Isus je doneo veliku radost i Ocu i Duhu Svetome. Od prvih rajskih dana Adamovih, Duh Sveti nije imao te radosti, kakvu je imao u dan Pedesetnice, kada Mu je od Gospoda Sina stvorena bila mogućnost, da punomoć Svoje sile dejstvuje meću ljudima. Dejstvovao je On, istina, besprekidno i na rod čovečji u okovima greha od pada Adamova do vaskrslog Hrista, ali je Njegovo dejstvo tada stešnjavano i sprečavano grehom ljudskim. Tesnim i pretesnim putem On je hodio i tada meću ljudima dolevajući ulja u kandilo života koliko da se sasvim ne ugasi. On je dejstvovao i kroz zakone prirodne, i kroz zakone ljudske, i kroz proroke i careve, i kroz umetnika i mudrace, ukoliko su se ovi mogli i hteli podati Njegovom dejstvu. Gde god je u prašinu zemnu kanula suza čežnjivosti za pravdom Božjom, to je bilo od toplote, kojom je On zagrejao srce ljudsko. Gde god je sinula svetla misao mudraca o jedinom besmrtnom Bogu, to je bila Njegova iskra, ubačena u dušu ljudsku. Gde god je umetnik ispevao, ili izrezao, ili naslikao neku bajku života, koja je koliko toliko otvarala zaslepljenom čovečanstvu vid za božansku istinu, tu je On dodirivao Svojim životvornim dahom duh ljudski. Gde god je vitez sa verom u Boga i samopožrtvovanjem ustajao u zaštitu potlačene pravde i istine, tu je On ulivao Svoje sile u srce ljudsko. No sve je to bilo bez velikog zamaha i bez velike radosti. Sve su to bile samo mrve, dobacivane gladnim sužnjima u tamnici. Kada je Gospod Isus srušio tamnicu greha i smrti, i izveo pred Duha Svetoga dvanaest Svojih apostola, kao dvanaest svetlih carskih dvorova, tada je Gospod Duh sa hukom radosti i sa punoćom Svoga dejstva uselio se u njih. Ožalošćeni Gospod Duh Sveti još od greha Adamova tada je prvi put s velikim dahom, s velikim zamahom i s velikom radošću ponovo otpočeo Svoje neograničeno dejstvo sile i nadahnuća u ljudima.
Ili, radi boljeg poimanja, pomozite se ovakvim sravnjenjem. Sunce sija i u zimu i u proleće. No njegova svetlost i toplota ne mogu da učine, da išta u zimu iz snega uzraste. U proleće pak isto to sunce, sa istom svetlošću i toplotom čini, da iz zemlje niču i rastu sva posejana semena. Kažu naučnici, da se zemlja u zimu naginje od sunca, da predeli snežni dalje stoje od sunca, i da primaju sunčanu svetlost kroz kose a ne upravne sunčane zrake. U proleće zemlja se naginje ka suncu, snežni predeli dolaze bliže k suncu, i svetlost i toplota sunčana spušta se kroz upravnije zrake. Od Adama do Hrista duša ljudska bila je kao zemlja u zimsko doba. Duh Sveti je svetlio i grejao, no zbog grehovne iskrivljenosti duše ljudske i zbog njene udaljenosti od Boga, duša ljudska stajala je kao zamrznuta, i iz nje nisu mogli nikakvi plodovi da niču i napreduju. Gospod Isus ispravio je dušu ljudsku i približio je k Bogu, očistio je od leda i snega, uzorao i posejao božansko seme po njoj. I Duh Sveti počeo je tada, kao sunce u proleće, da Svojom silom izvlači i pokazuje divne i slatke plodove po njivi duše ljudske. Nikad zima ne može verovati, kakvim sve čudesima proleće kiti zemlju. Tako ni ljudi, nagnuti u stranu od Duha Svetoga, živeći dušom pokrivenom ledom i snegom svojih sopstvenih samoobmana, ne mogu nikada verovati, kakvim čudesnim darovima ukrašava Duh Sveti one ljude, koji se približiše k Njemu i stanu pod upravne zrake Njegove božanske svetlosti i toplote. A i kako bi jedan Eskimos, koji se rodio i preživeo ceo vek u ledu i snegu, mogao verovati putniku iz južnih krajeva, kada mu ovaj priča o cveću i drveću, o šarenim poljima i zelenim brdima?
Tako ni neki ljudi iz udaljene od Boga zemlje, zaleđene i pomračene grehom, nisu poverovali apostolima, kada su im ovi počeli javljati radosnu vest o živome Bogu na nebesima, o Ocu, koji priziva k Sebi sve one koji se žele nazvati Njegovim sinovima; o Sinu Božjem, koji se javio u svetu kao čovek, poživeo s ljudima, postradao za ljude, vaskrsao u sili i vazneo se u slavi; o Duhu Svetome, koji je sišao na njih i obdario ih darovima nebesnim; o svetloj i besmrtnoj domovini našoj na nebesima, od koje nas je samo greh odvojio; o čistoti života, koja se traži od nas, da bi se mogli povratiti u tu svoju nebesnu domovinu i postati drugovima i braćom angela u večnom životu. Neki su poverovali toj radosnoj vesti, neki nisu poverovali. Iz božanskih apostola razlevale su se reke vode žive po svemu svetu. Neki su prišli i napili se te vode žive, a neki nisu. Apostoli su hodili meću ljudima kao bogovi, čineći čuda, isceljujući svaki nedug i svaku nemoć i propovedajući pokajanje i oproštenje grehova. Neki su ih primili s radošću a neki su ih odbili s gnjevom i podsmehom. Oni koji su ih primili osetili su i sami zajednicu svoju sa Duhom Svetim i dejstvo Duha Svetoga u sebi. I tako je rastao Narod Svetih, i Crkva Božja širila se i utvrđivala u svetu. Tako je seme niklo i plod donelo. Tako se dom istine, kome je Gospod Isus kamen temeljac, osveštao Duhom Svesvetim, rasprostranio na sve četiri strane sveta i vrhovima svojim uzvisio do najviših visina nebeskih.
Praznujući današnji dan kao praznik Duha Svetoga, koji je iz beskrajne ljubavi prema Gospodu Sinu sa beskrajnom radošću i poslušnošću blagoizvoleo spustiti se na zemlju i uzeti u Svoje svemoćne ruke delo ljudskoga spasenja, setimo se u pesmama blagodarnosti i Presvete Deve Marije, na koju je Gospod Duh Sveti sišao bio ranije nego na apostole. Na apostole Gospod Duh je sišao kao na Crkvu, kao na jednodušno društvo svetih, dok je na Bogomater On sišao kao na naročito izabranu ličnost. Duh Sveti doći će na tebe i sila Svevišnjega oseniće te, blagovestio je arhangel Gavril Presvetoj Devi. I ona je silom Duha Svetoga rodila najbolji plod, od koga miriše nebo i zemlja, i kojim se hrane svi verni od početka do kraja. O Presveta i Prečista Bogomajko, zoro i kolevko našega spasenja, uzore naš u smirenju i poslušnosti, zaštitnice i molitvenice naša pred prestolom Božjim, moli se neprestano za nas, zajedno sa svetim apostolima!
O, Care nebesni, Utešitelju, Duše istine, doći i na nas, i useli se u nas, i prebivaj u nama kao sila, svetlost i toplota; kao život naš i radost naša! I očisti nas od svake skverne, i spasi, Blaže, duše naše! Napuni srca naša radošću i grla naša pesmom, da Te slavimo i veličamo sa Ocem i Sinom – Trojicu jednobitnu i nerazdelnu, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *