Omilije

OMILIJE

NEDELJA ŠESTA PO VASKRSU
(Svetih Otaca I Vaseljenskog sabora)
Jevanđelje o molitvi Gospoda Spasitelja za nas

Jovan, 17, 1-13. Zač. 56.

Zamislite, da vidite učenike nekoga učitelja, o kome vi nikad ništa niste čuli; vidite ih smerne, trezvene, mudre, vredne, poslušne i ispunjene svakom vrlinom pod suncem. Šta ćete vi misliti o njihovom učitelju? Nesumnjivo, mislićete najbolje što se o jednom učitelju može misliti.
Ili zamislite, da vidite vojnike nekoga vojskovođe, čije ime jedva da je doprlo da vaših ušiju; vidite ih okretne, hrabre, disciplinovane, pune druželjublja i samopožrtvovanja. Kako ćete vi suditi o njihovom vojskovođi? Svakako, sudićete s najvećom pohvalom i divljenjem.
Ili zamislite, da se pred vas iznese neko voće, kakvo vi nikad u životu niste ni videli ni kušali; voće prekrasno na vid, osobitog ukusa i zanosnog mirisa. Vi bi pitali, s kakvog su drveta takvi divni plodovi? Pa i ako to drvo nikad pre nije dolazilo do saznanja vašeg, vi ćete ga smatrati najboljim drvetom na svetu i odaćete mu svaku slavu i hvalu.
Videći, dakle, dobre učenike, vi ćete i učitelja smatrati dobrim. Videći dobre vojnike, vi ćete i njihovog vojskovođu smatrati dobrim. I videći dobre plodove, vi ćete i drvo smatrati dobrim.
Svako se drvo po plodu svom poznaje (Lk. 6, 44). Dobro drvo ne daje zle plodove, niti zlo drvo dobre plodove. E da li se bere s trnja grožđe, ili s čička smokve (Mat. 7, 16)? Ne; kao što se ni s vinove loze ne beru trnjine, niti sa smokve čičak. Dobro drvo dobar plod donosi, a zlo drvo zao plod. To je tako očigledno svakome, da ne treba dokazivati. Takvim očiglednim primerima iz prirode Gospod Isus služio se, da učini ljudima očiglednim duhovne i moralne istine. Jer priroda uopšte služi kao najbolja slika duševnog života ljudskog.
Pretpostavite za čas, da vi ne poznajete Gospoda Isusa Hrista; da nikad o Njemu ni čuli niste; da nikad Njegovo Jevanđelje čitali niste. Ali u isto vreme pretpostavite, da se nađete u jednoj zemlji, u kojoj žive samo, Njegovi apostoli, svetitelji, mučenici, Njegovi ugodnici i ugodnice, rečju: svi oni koji su sledovali Njemu i živeli po Njegovom zakonu i primeru. Vi bi se našli, dakle, među učenicima jednog nepoznatog vam učitelja; i među vojnicima jednog nepoznatog vam vojskovođe; i videli bi plodove jednog nepoznatog vam drveta. I ne znajući ništa o Hristu vi bi Ga poznali po Njegovima. Po Njegovim učenicima vi bi ste poznali najboljeg Učitelja pod suncem; po Njegovim vojnicima i sledbenicima vi bi ste poznali najmoćnijeg i najpobedonosnijeg Vojskovođu, koji je ikad hodio po zemlji; po plodovima Njegovim vi bi ste poznali najslađe i najkorisnije Drvo, Drvo Života, čija slast prevazilazi slast svih ostalih drveta u stvorenom svetu.
Danas crkva praznuje spomen samo jedne malene grupe Njegovih učenika i sledbenika. Danas ona iznosi pred lice vaše samo trista i osamnaest Njegovih slatkih, mirisnih i netruležnih plodova. Samo tri stotine i osamnaest! Vaistinu: četa mala ali odabrana! To su trista i osamnaest svetih otaca sa Prvog Vaseljenskog Sabora, koji se u vreme cara Konstantina Velikog sastaše u Nikeji 325. godine, da veru pravoslavnu odbrane, razjasne i utvrde. Jer u to vreme behu se pojavili ljuti vuci (Dela Ap. 20, 29) pod vidom pastira crkvenih, koji zbog svog razvratnog života nisu mogli smestiti u sebe istinu Hristovu, nego su zavodili verne učeći ih razvratno kao što su razvratno i živeli. Zato je Duh Božji i skupio bio svetitelje Božje na Sabor, da se pokažu pravi učenici Hristovi nasuprot lažnim; i da se ogleda snaga onih, koji vojuju za Hrista protiv onih, koji su vojevali protiv Hrista; i da se vide istinski i slatki plodovi dobrog Drveta, Hrista, nasuprot trulim i gorkim plodovima sa drveta zloga. Kao što zvezde svetle na nebu primajući svetlost od sunca, tako su svetlili sveti oci u Nikeji primajući svetlost od Hrista Gospoda a kroz Duha Svetoga. To su bili hristonosni ljudi, jer je u svakom od njih Hristos živeo i svetlio. To su bili više građani neba nego građani zemlje, sličniji angelima nego ljudima. To su u istini bili hramovi Boga živoga, kao što reče Bog: useliću se u njih, i živeću u njima (II Kor. 6, 16). Nije li dovoljno da pomenemo samo trojicu od njih, vama najpoznatijih, da bi znali ceniti kakvi su bili i ostali 315: svetog oca Nikolaja, svetog Spiridona i svetog Atanasija Velikog? Mnogi su od njih došli na Sabor sa ranama za Hrista na svome telu. Sveti Pafnutije imao je jedno oko izbijeno od mučitelja. Svi su oni sijali unutrašnjom svetlošću, koja je od Boga, i u kojoj se vidi i zna istina. Kao sledbenici pak Onoga, koji je na Krstu raspet, oni su sva mučenja smatrali za ništa, zbog čega je i njihova neustrašivost u odbrani istine bila bezgranična i neiskazana. Tim svojim bogodanim znanjem istine i svojom neustrašivošću u odbrani istine ovi sveti oci opovrgli su i suzbili jeres zločestivog Arija, i ustanovili su Simbol Vere, koji mi i danas kao Božju i spasonosnu istinu držimo i ispovedamo.
No današnje jevanđelje ne govori o ovome Saboru nego o poslednjoj molitvi Gospoda našeg Isusa Hrista, upućenoj Ocu nebesnom. Zašto se baš ta molitva čita u jevanđelju na današnji dan? Zato što je ona pokazala svoje dejstvo i na ovom Prvom Vaseljenskom Saboru. Silom te molitve Bog je učinio svete oce na tom Saboru prosvećenim i neustrašivim pobornicima istine i pobediocima nad zabludom i zlobom ljudskom i demonskom. Ta silna molitva glasi ovako: u ono vreme podiže Isus oči svoje na nebo i reče: oče! dođe čas, proslavi sina tvojega, da i sin tvoj proslavi tebe. Sve ono, što je Gospod Isus ljude učio da čine, sam je činio. On je učio ljude da se mole Bogu ovako:Oče naš, koji si na nebesima! I On, dakle, uzvodi oči Svoje k nebesima, tamo gde Otac živi, i govori:Oče: Ne govori On, kao mi što govorimo: Oče naš, nego samo Oče! Samo On jedini mogao je reći: Otac Moj, i niko drugi ni na nebu ni na zemlji. Jer On je Sin Jedinorodni Oca Nebesnoga, Jedini ravan Ocu po jestestvu i suštini po milosti i blagodati Božjoj. Podiže oči svoje – ne samo telesne nego i umne, i na prvom mestu umne. Carinik ne šćaše ni očiju podignuti na nebo, jer osećaše grešnost svoju. Bezgrešni Gospod pak slobodno podiže oči svoje na nebo, jer je bezgrešan. Čas njegov bio je na pomolu, čas vrhovnog stradanja. Taj najstrašniji čas na celoj dužini vremena od početka do kraja samo je On jasno video, video ga od samog početka, i od samog početka On ga je proricao i o Njemu govorio učenicima Svojim. No učenici to nisu shvatili niti srcem to usvajali sve dok se razdaljina toga časa nije više merila danima no minutima.
Proslava Sina Tvojega! To jest: proslavi Ga u ovom strašnom času kao što si Ga i do sad proslavljao. Proslavi Ga u smrti, kao što si Ga proslavljao i u životu: Proslavi Ga u poniženju i mukama, kao što si Ga proslavio u moćnim delima i rečima: Proslavi Ga među ljudima, kao što je On od početka proslavljen među angelima. Proslavi Sina Tvoga, da i sin tvoj proslavi tebe. Ako bi iz prve rečenice izgledalo, kao da je Sin manji od Oca, iz ove druge rečenice vidi se njihovo ravenstvo i uzajamno ravnosilno dejstvo. Otac proslavlja Sina, i Sin proslavlja Oca, nepodeljenom moći i nepodeljenom ljubavlju. Kao što je tajnovidac to video i izrekao: koji se god odriče sina ni oca nema; a koji priznaje sina, i oca ima (I Jov. 2, 23). Otac je poslao u svet Sina, Sin je objavio svetu Oca. Niti bi se znalo za Sina bez Oca, niti za Oca bez Sina. Kao što se ne bi znalo za svetlost, da ne dolazi od sunca, niti za sunce, da ga svetlost ne objavljuje. I apostol uzima ovo upoređenje nazivajući Hrista sijanjem slave Njegove (Jevr. 1, 3), tj. Očeve. No ovo proslavljanje Sebe Gospod Isus ne traži od Oca radi Sebe samog no radi ljudi, kao što se vidi iz daljih reči – kao što si mu dao vlast nad svakim telom, da svemu što si mu dao da život večni. Eto u čemu čovekoljubivi Gospod gleda slavu Svoju! Naime, u tome, da može ljudima dati život večni. To se On moli u Oca Svoga. To proslavljanje On traži od Oca. Dok ljudi spremaju Njemu gorki čas muke, znoja i krvi, dotle se On moli, da može ljudima dati život večni. Na najteži kamen On odgovara najslađim hlebom. Da je Otac Njemu dao vlast nad svakim telom, to je Gospod u više mahova izrazio. Sve je meni predao otac moj, rekao je On (Mat. 11, 27); i još: sve što ima otac, moje je (Jov. 16, 15). A po vaskrsu Svome On je objavio učenicima Svojim: dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji (Mat. 28, 18). Tako, dakle, kao što je imao vlast nad svakim živim stvorom, tako Gospod želi od Oca, da može raspolagati i životom večnim u pogledu onih duša, koje su Mu date, to jest, da ovima On može dati život večni. Jer jedna je stvar imati vlast nad smrtnim svetom, a druga raspolagati životom večnim. Kad je Bog hteo u početku stvoriti živa i besmrtna čoveka, onda je u tome stvaranju uzela učešća Sveta Trojica, jer se veli: da stvorimo čoveka po svome obličju (Post. 1, 26). I sada, kada Obnovitelj i Spasitelj sveta, hoće da smrtnim ljudima daruje život večni, On se molitveno savetuje sa Svojim Ocem, pri čemu se podrazumeva i prisustvo Duha Svetoga. I u ovom kao i u onom slučaju Sveta Trojica se ističe kao jedini vlasnik večnoga života. I u ovom kao i u onom slučaju večni život naglašuje se kao najveće dobro, kojim Bog raspolaže. Ovaj trenutak vraćanja čoveka u večni život isto je tako veličanstven i jedinstven kao i trenutak stvaranja čoveka iz prašine. Jer učiniti smrtna čoveka besmrtnim isto je tako uzvišeno i božansko delo kao i stvoriti ga iz prašine.
A ovo je život večni da poznaju tebe jedinoga istinoga Boga, i koga si poslao Isusa Hrista. Poznanje Boga u ovom životu na zemlji čini početak i predukus života večnoga. Poznanje Boga – to je život večni za nas dok smo na zemlji. A kakav je život večni u onome svetu to oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe (I Kor. 2, 9). To je Bog otkrio Duhom svojim još u ovome svetu samo Svojim najvećim ugodnicima. No najviša naslada i u večnom životu, u carstvu nebesnom, izgleda da se sastoji u najvišem poznanju Boga, to jest u gledanju lica Božjega, jer i sam Gospod govoreći o deci veli: angeli njihovi na nebesima jednako gledaju lice oca mojega nebesnoga (Mat. 18, 10). Nenasito gledanje Boga i življenje neprestano u prisustvu Božjem, u neiskazanom divljenju i radosti, u besprekidnom slavopoju i umilenju – nije li u tome život angela i pravednika u onome svetu? Nije li to život u poznavanju Boga? No dok smo ovde na zemlji, kako apostol veli, mi sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda ćemo licem k licu (I Kor. 13, 12). Naše poznanje Boga sada je delimično, a onda će biti potpuno. Ne treba, međutim, smatrati da onaj čovek poznaje Boga, koji samo svojim umozaključkom dođe do toga, da Bog postoji nekako i negde. Onaj poznaje Boga, ko oseća životni dah Božji u sebi i svuda oko sebe; ko i umom i srcem i dušom čuvstvuje veličanstveno i strašno prisustvo jedinoga istinoga Boga kako u prirodi, tako i u životu ljudskom i u životu svom sopstvenom.
Zašto Gospod naglašava: jedinoga, istinoga Boga? Zato da bi odbio od Svojih vernih svako mnogoboštvo i svako idolopoklonstvo, i da bi još jednom potvrdio reči, koje je izrekao kroz Mojseja: Ja sam Gospod Bog tvoj, i nemoj imati drugih bogova osim mene. A zašto naglašava, da je život večni i u poznanju Njega, Isusa Hrista? Zato što se kroz Njega otkrio Bog u najvećoj meri, u kojoj se mogao otkriti smrtnim ljudima, i što samo kroz Njega ljudi dolaze do najvišeg bogopoznanja, do koga u opšte mogu doći u ovome životu. Kao što je sam Gospod rekao Jevrejima: kad biste znali mene, znali biste i oca mojega (Jov. 8, 19), iz čega je jasno, da se Otac može poznati samo kroz Sina, Gospoda Isusa Hrista.
Ja tebe proslavih na zemlji: delo svrših koje si mi dao da uradim. Šta znače reči na zemlji? Znače: u telu, i među ljudima. Delo, koje je Gospod svršio u telu među ljudima, jeste delo ljudskoga spasenja. Do Njegove smrti na Krstu to delo se sastojalo u životvornim rečima, nikad dotle nečuvenim na zemlji, i u bezbrojnim čudesima nikad dotle neviđenim među ljudima. No i reči i čudesa Svoja Gospod je pripisivao Ocu Svom nebesnom. Da pored poslušnosti nauči ljude i smirenosti.
I sad proslavi ti mene, oče, u tebe samoga slavom koju imadoh u tebe pre nego sve postade.Šta bi na ovo mogli reći oni, koji govore, da je Hristos običan čovek i stvorenje Božje kao i ostala stvorenja? Gle, Gospod govori o slavi, koju je imao u Oca pre stvorenja sveta! Jednom prilikom Gospod je rekao za Sebe Jevrejima prežde daže Avram ne bist, az jesam (Jov. 8, 58), a drugom prilikom, na pitanje: ti kto jesi? On je odgovorio: načatok (8, 25). Da je On pre Avrama, i da je On – početak, toliko je On izvoleo reći nerazumnim Jevrejima, no da je On postojao i bio u slavi i pre stvorenja sveta, to im nije hteo objaviti. Sada, kroz ovu molitvu, On to objavljuje celome svetu. Zašto tek sada? Zato što On zna unapred, da će ova molitva doći do sluha ljudi tek posle Njegovog slavnog vaskrsenja, posle koga će ljudima lakše biti verovati i u predvečnu slavu Njegovu. Slava Njegova ravna je slavi Očevoj, jer to je slava Jedinorodnoga od Oca (Jov. 1, 14). Nije li sam Gospod posvedočio: sve što ima otac moje je (Jov. 16, 15)? I slava Očeva, dakle, slava je Njegova. I u slavi, kao i u moći, On je ravan Ocu. Pa zašto onda moli Oca da Ga proslavi? On se ne moli za proslavljanje Svoje Božanske prirode nego čovečanske. Njegova čovečanska priroda novost je za stvoreni svet a ne Njegova božanska priroda. Onu treba obožiti i uvesti u slavu božansku, da bi se i mi ljudi mogli približiti toj slavi. To je krunisanje celoga dela Spasitelja sveta. To je velika tajna izmirenja ljudi s Bogom i njihovog blagodatnog usinovljenja kroz slavu Bogočoveka. Zapazite još vrlo važnu okolnost, da Gospod moli Oca, da Ga proslavi, pošto je najpre rekao, da je svršio delo, koje Mu je dato da svrši. Ovo je jasna pouka svima nama, da tek onda kad ispunimo volju Božju možemo se nadati nagradi od Boga. Setite se proročanstva Hristovog, da na kraju vremena, kada dođe sin čovečji u slavi oca svojega, tada će platiti svakome po delima njegovim (Mat. 16, 27). Blago pravednicima u te dane, jer će stostruko biti nagrađeni za dobra dela svoja, i zasijaće kao sunce od svetlosti slave Hristove pred prestolom Svevišnjega.
Ja javih ime tvoje ljudima koje si mi dao; tvoji bijahu pa si ih meni dao, i tvoju reč održaše. Kakvo je to ime Božje Gospod Isus javio ljudima? Ime Otac. To ime bilo je podjednako nepoznato i neznabošcima i Jevrejima. To ime je sasvim novo otkrovenje ljudima. Starozavetni proroci i pravednici znali su Boga pod imenom Boga, ili Tvorca, ili Gospoda, ili Cara, ili Sudije, no nikako pod imenom Oca. Ovo ime Božje bila je vekovna tajna za ljude. Niko od smrtnih ljudi nije mogao ni objaviti ovo intimno ime Božje, jer pod bremenom grehovnoga mraka i straha niko od smrtnih nije mogao ni osetiti očinstvo svoga Stvoritelja. A ono što se ne može osetiti, ako slučajno i dođe na jezik, nema velike cene. Samo rođeni od Boga može nazvati Boga Ocem; samo Ga on može kao Oca javiti bez laži ni na srcu ni na jeziku. Jedinorodni sin koji je u naručju očinom, on ga javi (Jov. 1, 18).
Kome je javio Gospod to preslatko ime Otac? Ljudima, veli, koje si mi dao od sveta. Neki tumači misle, da je Gospod naročito rekao ljudima od sveta da se ne bi mislilo na angele, nebesne ljude, nego na obične zemaljske. No nesumnjivo je pravilnije uzeti, da je Gospod ovde mislio na učenike Svoje, u užem i u širem smislu. A ovo je jasno iz docnijih reči ove molitve, gde se veli: ne molim pak samo za njih, nego i za one koji me uzveruju njihove reči radi (st. 20). Sasvim je neosnovano, međutim, mišljenje učitelja predistinacije, koji u onim rečima vide Božje predodređenje jednih ljudi za spasenje a drugih za propast.
Tvoji bijahu pa si ih meni dao. To jest: bijahu Tvoji kao stvorenja i sluge, koji su Tebe poznavali samo kao Tvorca i Sudiju, a sada su od Mene naučili Tvoje slađe i draže ime, i kroz Mene su usinovljeni. Dao si ih Meni kao robove, da bi ih ja Tebi priveo kao sinove. Oni su se pokazali i dostojni ove časti, jer tvoju reč održaše. Čovekoljubivi Gospod ovim odaje veliku hvalu učenicima Svojim pred Ocem nebesnim. Pa nastavlja tu hvalu: sad razumeše da je sve što si mi dao od tebe. Jer zlobni Jevreji nisu hteli to razumeti, nego su klevetali na Gospoda, kao da je đavo u Njemu i kao da je Njegova čudotvorna moć od Velzevula, knjaza đavolskog. Treba se setiti, kako je među starešinama jevrejskim bila stalna nedoumica i prepirka oko Hrista: je li On od Boga ili nije? pa će se onda razumeti, zašto Gospod odaje hvalu učenicima, što oni razumeše, da je On od Boga. Sve što si mi dao; to jest: sve reči i sva dela.
Jer reči koje si dao meni dadoh njima; i oni primiše i poznadoše istinito da od tebe iziđoh, i verovaše da si me ti poslao. Pod rečima treba razumeti mudrost i silu, koju je Gospod predao Svojima, a ne samo reči. Dejstvo te mudrosti i sile učenici su već oprobali za života Spasiteljeva, i uverili se, da je to u istini božanska mudrost i božanska sila.
Ja se za njih molim; ne molim se za svet, nego za one koje si mi dao, jer su tvoji. Šta ovo znači, da se Gospod ne moli za sav svet nego samo za učenike Svoje? Učenici su dobra zemlja, na koju je nebesni Sejač posejao Svoje spasonosno seme. Za onu njivu, dakle, što je Sejač sam obdelao i posejao, On se i moli na prvom mestu. To Gospod čini prvo zato, da nauči nas, da se molimo Bogu sa skromnošću i to samo za ono što je najpotrebnije; a drugo zato, što Njegovo delo nosi karakter više organski nego mehanički. Usred divljeg polja ovoga sveta On je ogradio jednu malenu njivu, i na nju posejao plemenito seme. Kad to seme poraste i plod donese, onda će se njiva širiti, i seme će se dalje sejati. Nije li prirodno, dakle, da se Trudbenik moli Bogu samo za ograđenu, obdelanu i posejanu njivu a ne za celo divlje polje? Mnogi sujetni reformatori kroz istoriju sveta pokušavali su, da primenom svojih teorija odjedanput usreće ceo čovečji rod, apelujući odmah na celo čovečanstvo. No njihovi pokušaji brzo su se razbijali u ništa kao mehuri na.vodi, ostavljajući razočarani svet još u većoj žalosti. Delo Gospoda Isusa ima nevidljiv i neznatan početak, kao zrno gorušično pod zemljom, koje lagano raste, no kad uzraste, nikakvi ga vetrovi ne mogu pokolebati. I kad zemljotres dođe, on poruši i najveće kule, mehanički postrojene, ali ništa ne naškodi drvetu. – Uostalom, Gospod se nije molio Ocu samo za učenike, nego – kao što se docnije vidi – i za one koji me uzveruju njihove reči radi. Ipak, ne za celo divlje polje sveta, nego samo za proširenu njivu, na kojoj će učenici sejati plemenito seme jevanđelja.
I moje sve je tvoje, i tvoje moje; i ja se proslavih u njima. Sem ličnih svojstava Sin je potpuno ravan Ocu i Duhu Svetome; ravan u bezvremenosti i besmrtnosti, ravan u sili i vlasti, ravan u mudrosti i pravednosti. Po ličnim svojstvima pak Otac je nerođen, Sin je rođen, a Duh je ishodan od Oca. Kao Roditelj odnosi se Otac prema Sinu, a kao Istočnik prema Duhu Svetome. Gospodarstvo i vlast nad svim stvorenim, vidljivim i nevidljivim svetom, podjednako i nerazdelno pripada Ocu kao i Sinu, i Sinu kao i Duhu Svetome. Po jestestvu i bitnosti ovo troje je jedinstvo nerazdelno, a po ipostasima trojstvo nesliveno. Otuda, sve što ima Otac, ima i Sin i Duh Sveti – i moje sve je tvoje, i tvoje moje. To važi i u pogledu sledbenika Hristovih. Oni pripadaju Ocu kao i Sinu, kao i Duhu Svetome. Zašto Gospod maločas govori: tvoji bijahu pa si ih meni dao, a sada pak: i moje sve je tvoje, i tvoje moje? Zato što ih je On, Poslanik Očev, primio od Oca kao sirov materijal, oblagorodio ih i iskupio od greha, pa ih sada, kao oblagorođene i iskupljene, iz ljubavi ponovo daje u svojinu Ocu. Očeva svojina, dakle, Njegova je svojina, a Njegova svojina Očeva. Kao što je teško podeliti ljubav dva lica, koja se ljube, tako je teško podeliti i svojinu njihovu. Još govori Gospod; i ja se proslavih u njima. Kao Bog proslavi se On pred ljudima a kao Čovek pred Svetom Trojicom i angelima. Čime se proslavlja jedno drvo ako ne plodovima svojim? I Gospod ne traži praznu slavu, no gleda slavu Svoju u plodovima Svojim, to jest u sledbenicima Svojim, koji sledovaše Njemu s verom, s dobrim delima, s ljubavlju i revnošću. Traži li jedan roditelj neku veću slavu nego da bude proslavljen u deci svojoj? I Gospodu je najveća radost, što se proslavio u deci Svojoj, u vernim Svojim.
I više nisam na svetu, a oni su na svetu, a ja idem k tebi. Oče sveti! sačuvaj ih u ime svoje, one koje si mi dao, da budu jedno kao i mi. Zašto Gospod kaže, da nije više na svetu? Zato što je Njegovo delo bilo svršeno, i sada je On očekivao samo da pretrpi poslednje i najveće stradanje, i da krvlju Svojom nevinom zapečati svršeno delo. Pogledajte, s kakvom nežnošću moli se On za učenike Svoje! Ni majka se ne moli tako za svoju rođenu decu. Oče sveti! sačuvaj ih! On ih ostavlja kao jaganjce među vukovima. Kad ne bi roditeljsko oko s neba stražilo nad njima, zaista bi ih vuci sve poklali. Sačuvaj ih u ime svoje, tj. kao Roditelj, kao Otac. Budi i njima Otac, kao što si i Meni, i očinskom ljubavlju čuvaj ih i štiti od zlih vukova, i rukovodi ih, da budu jedno kao i mi. U tome savršenom jedinstvu pokazaće se ne samo svepobedna sila vernih nego i slava Božja, da – i suština Božja. Kao što su Otac i Sin suštinom jedno a licima razno, tako neka bude i među vernima: razna i mnoga lica a bitno jedinstvo ljubavi, volje i uma.
Dalje Gospod govori: dok bijah s njima na svetu, ja ih čuvah u ime tvoje, to jest: čuvah ih kao decu u ime Oca. One koje si mi dao sačuvah, i, niko od njih ne pogibe osim sina pogibli, da se zbude pismo. Niko od izbranih Gospodom ne pogibe osim Jude izdajnika, kako je i pisano u Svetom pismu. No ni Juda ne pogibe zato što je to pisano nego zato što je bio neveran Bogu i idolopoklonik srebru. U pismu pak stoji prorečeno za Judu: koji sa mnom hleb jede, podiže petu svoju na me (Ps. 41, 9; Jov. 13. 18). I još stoji napisano: vlast njegovu neka primi drugi (Ps. 108, 8; Dela Ap. 1, 20). Oba ova proročanstva zbila su se na Judi. On je jeo hleb sa Gospodom Isusom, i podigao je petu svoju na Njega. Posle izdajstva Juda se obesio, a njegovu apostolsku vlast primio je Matija. A sad k tebi idem, završuje Gospod, i ovo govorim na svetu, da imaju radost moju ispunjenu u sebi. Pri rastanku sa Svojim učenicima i sa svetom, Gospod upravlja ovu molitvu Ocu nebesnom. Gospod zna, da pred njim stoji smrt i grob, no On to ne spominje besmrtnome Ocu, jer su smrt i grob kao ništa u očima Božjim. On govori o povratku Svome Ocu – a sad k tebi idem, u večnu slavu, koju imadoh u tebi pre nego svet postade. Još se On moli, da učenici Njegovi imaju radost Njegovu. Kakva je to radost? To je radost, koju ima poslušan sin, kad izvrši volju oca svoga. To je radost mirotvorca, čiji unutrašnji božanski mir ne može pokolebati sve besnilo ovoga sveta. To je radost domaćina, koji je jednu njivu iskrčio, uzorao i posejao, i koji vidi kako usev raste i napreduje, pa se veseli. To je radost pobedioca, koji je oborio sve protivnike svoje i darovao pobedonosnu silu prijateljima Svojim, da do kraja vremena pobeđuju. To je, najzad, radost čistoga i nezlobnoga srca – radost, koja znači život, ljubav i moć. Tu i takvu radost, i to u punoći želeo je Gospod Isus učenicima Svojim pri rastanku sa svetom.
Ova predsmrtna molitva Gospoda Isusa Hrista potpuno je uslišana od Oca, i njeni rezultati ubrzo su se pokazali. Prvi mučenik za veru Hristovu, sveti arhiđakon Stefan, pri mučeništvu svom video je slavu Božiju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu (Dela Ap. 7, 55). A vidoviti apostol Pavle piše, da Bog posadi Hrista sebi s desne strane na nebesima, nad svima poglavarstvima, i vlastima, i silama, i gospodstvima, i nad svakim imenom što se može nazvati ne samo na ovome svetu nego i na onome koji ide, i sve pokori pod noge njegove (Efes. 1, 20-21). To je što se tiče proslavljenja Gospoda Isusa. A što se tiče duhovnog jedinstva sledbenika Njegovih, i to se ostvarilo onako kako je On molio Oca. Jer se veli u Delima Apostolskim, da svi jednodušni bijahu (1, 14). i da u naroda koji verova beše jedno srce i duša (4, 32).
No, kao što napomenusmo, molitva Hristova ne odnosi se samo na apostole – premda na njih na prvom mestu – nego i na sve one, koji su uzverovali i uzveruju u Gospoda njihove reči radi! Ta molitva odnosila se, dakle, i na svete Oce Prvog Vaseljenskog Sabora, koje danas proslavljamo. Sačuvaj ih! molio se Gospod Ocu Svome. I Otac ih je sačuvao od zablude Arijevske i Duhom Svetim nadahnuo, prosvetio i osnažio, te su veru pravoslavnu odbranili i utvrdili. No ta molitva odnosi se i na sve nas, koji smo se krstili u crkvi apostolskoj, i koji smo od apostola i njihovih sledbenika uznali za spasonosno ime Hrista Spasitelja. O, braćo moja, pomislite, da je Gospod Isus pre dve hiljade godina pred samu smrt Svoju mislio na vas, i molio se Bogu za vas! O, neka bi vas ova svemoćna molitva sačuvala i očistila od svakog greha, ispunila vas radošću i ujedinila srca i duše vaše! Da svi budete jedno u proslavljanju Oca i Sina i Duha Svetoga – Trojice jednobitne i nerazdelne, kojoj neka je slava sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *