Omilije

OMILIJE

NEDELJA PETA PO VASKRSU
Jevanđelje o čudesnom isceljenju sleporođenog

Jovan 9, 1-38; Zač. 34.

Veliki je Bog naš, i tvori čudesa; i nigde nema kraja priči o čudesima Njegovim. Nema očiju, koje su dogledale sva ta čudesa; niti ima jezika, koji ih je izbrojao; niti ima uma, koji ih je shvatio.
Gledale oči, gledale, pa zaspale u smrt. Brojao jezik, brojao, pa zanemeo. Umovao um, umovao, pa izbledeo. Ko će poznati čudesa, dok ne pozna Čudotvorca? A ko će sagledati Čudotvorca, i živ ostati?
Sav oganj na zemlji došao je i dolazi od sunca, vele oni koji se bave ispitivanjem tih stvari. Zašto sunce samo nije sišlo na zemlju, nego se ovaplotilo na svoj način delimično u zemlji, delimično u vodi, delimično u vazduhu, delimično u drvetu i uglju, delimično u životinjama? Zašto se u svakom tom svom delimičnom vaploćenju sunce prikrilo debelim i hladnim zastorom? Zašto se ono celo nije spustilo na zemlju, da učini ono isto što čini njegov oganj i njegova svetlost, u telo obučeni, u tela staloženi? Zato što kad bi ono prišlo zemlji sasvim blizu, zemlja bi se sva istopila, i isparila u paru, i ne bi je bilo.
Ko bi od smrtnih mogao stati u blizinu sunca, i živ ostati? A sunce je samo jedna tvar Božja; ono je mrak prema svetlosti Božjoj. Ko bi, dakle, mogao sagledati Boga Čudotvorca, i živ ostati?
Nije li vam jasno, zašto je Hristos Gospod morao prikriti Svoj božanski blesak debelom i tamnom navlakom ljudskog tela? Jer ko bi od ljudi inače ostao živ u prisustvu Njegovom?
I još više. Da On nije ekonomisao sa projavom Svoga božanstva, ko bi od ljudi bio spasen po svojoj sopstvenoj volji a ne po sili Njegovog božanstva? Vaistinu, ako je Gospodu Isusu išta teško bilo, nesumnjivo teže Mu je bilo uzdržavati i umeravati projavu Svoga božanstva nego projavljivati ovo.
Baš zato, što je On premudro ekonomisao sa projavljivanjem Svoje božanske moći, Njegov život na zemlji bio je potpuna harmonija Boga i Čoveka.
O braćo! Nije manje čudo Hristos kao čovek nego Hristos kao Bog. Čudo je i jedno, čudo je i drugo, ali oboje ujedno – čudo je nad čudesima. No to čudo nije čudo magije, ni gatarstva, ni vašarske hitrine; to je čudo Božje mudrosti, Božje moći i Božjeg čovekoljublja.
Nije Gospod činio čudesa, da bi Ga ljudi hvalili. Ide li ko od nas u bolnicu među umobolne, gluvoneme i prokažene, da stekne hvalu među ovima? Leči li pastir ovce svoje, da bi ga ovce svojom blekom proslavljale? Gospod je činio čudesa jedino da milosrdno pomogne bespomoćnim nevoljnicima, i da kroz to u isto vreme pokaže ljudima, da se Bog, iz milosrđa i ljubavi, javio među njima.
I današnje jevanđelje opisuje jedno od bezbrojnih čudesa Božjih, kojim se otkriva ljubav Hristova prema stradalnim ljudima i jednom više projavljuje Njegovo božanstvo.
U ono vreme prolazeći Isus vide čoveka slepa od rođenja. Pre toga govori se, kako su Jevreji digli kamenje, da se bace na Gospoda u samome hramu zato što im je govorio istinu. No dok su zlobni Jevreji mislili samo kako će Gospodu napakostiti, dotle je On samo mislio, kako će ljudima dobro učiniti. Pred hramom je sedeo čovek, slep od rođenja, i prosio milostinju. Niko od onih zlobnih gonitelja Hristovih, žalosnih vođa i prvaka narodnih, nije se hteo ni obazreti na ovog nevoljnika. I ako bi mu ko od njih i bacio neki novčić u krilo, to je bilo više na pokaz ljudima nego li iz čovekoljublja i milosrđa. Jer još u vreme Mojseja rekao je Bog za ove ljude: rod su pokvaren, sinovi u kojima nema vere (V Mojs. 32, 20). Milosrdni Gospod pak zastade kod ovoga slepca, gotov da mu istinski pomogne.
I upitaše ga učenici njegovi govoreći: Ravi, ko sagreši, da li ovaj ili roditelji njegovi, te se rodi slep? Pre toga Gospod je iscelio u Ovčijoj banji čoveka uzeta, i rekao mu je: više ne greši, da ti ne bude gore (Jov. 5, 14), iz čega je jasno da je taj dugogodišnji bolesnik navukao na sebe stradanje svojim sopstvenim grehom. No slučaj sa rođenim slepcem bio je nejasan, zbog čega učenici i pitahu za objašnjenje: ko sagreši? Da deca stradaju često zbog greha roditelja, to je bilo jasno od uvek. Da Bog ponekad popušta stradanje na decu za grehe roditelja, i to je jasno iz Svetoga pisma (I carstva 11, 12; 21, 29). To se može učiniti nepravedno samo onome ko je navikao da gleda na ljude kao na komade života, potpuno odsečene jedan od drugog. No ko posmatra rod čovečiji kao jedan organizam, tome se to neće učiniti ni nepravedno ni neprirodno. Kad jedan dužan organ boluje, i ostali, nedužni, stradaju. Mnogo je teže objasniti, kako i kada je rođeni slepac mogao zgrešiti, i prouzrokovati sam svoje slepilo. Kao prosti ljudi učenici su stavili ovu drugu mogućnost ne misleći dugo o njoj niti pak znajući za kakvu treću. Za njih je najverovatnije u ovom slučaju bilo, da su roditelji sleporođenog zgrešili. No sećajući se reči Hristovih, rečenih onome uzetome: više ne greši – oni kao da dovode u vezu ovaj slučaj sa onim, i kao da hoće da kažu: onamo nam je jasno bilo iz Tvojih reči, da je sam stradalnik bio prouzrokovač svoga stradanja; no da li se to isto i ovde može primeniti? Da li ovaj slepi sam sagreši ili – ako ne on onda svakako – roditelji njegovi? Da je Gospod u tom času postavio učenicima pitanje: kako vi mislite, da je on mogao sagrešiti, da se slep rodi? učenici bi se našli u nedoumici, i mogli bi se u krajnjem slučaju pozvati na sveopštu grešnost roda ljudskog kroz greh Adamov, kao što veli Psalmopevac: se bo v bezakonih začat jesam i vo gresjeh rodi mja mati moja. Vrlo malo pak verovatnoće ima, da bi učenici spomenuli i mišljenje nekih fariseja i književnika – mišljenje ne njihovo sopstveno nego primljeno sa daljeg Istoka – kao da je duša ljudska živela u nekom drugom telu pre ovoga rođenja, i da se u tom ranijem životu učinila dostojnom ili nagrade ili kazne u ovom sadašnjem životu. Jer to je jedna filosofska pretpostavka, koja mučno da je bila poznata prostodušnim i pravomisaonim ribarima galilejskim. – Na pitanje učenika premudri Ravi ovako odgovori: ni on sagreši ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božja na njemu. To jest „zgrešio je i on i njegovi roditelji, no nije u tom uzrok slepilu“, kako kaže jedan sveti otac. (Zlatoust.) Gle, ne kaže se ni za Jova da je bio zgrešio, niti pak za roditelje njegove, pa je ipak bio udaren strašnom bolešću, da je morao uzviknuti: telo je moje obučeno u crve, koža moja puca i raščinja se (7, 5). Sem greha roditelja i greha sopstvenih mora da ima i drugih uzroka ponekom ljudskom stradanju na zemlji. U slučaju sleporođenoga uzrok se sastoji u tome da se jave dela Božja na njemu. Blago onom, na kome se javljaju dela Božja, i on ih oseća i iskorišćava na spasenje svoje duše. Blago bedniku, koga milost Božja učini bogatim i slavnim, i on oseti tu milost Božju s blagodarnošću. Blago beznadežnom bolesniku, kome Gospod povrati zdravlje i on uzdigne srce svoje ka Gospodu kao svome iznenadnom i jedinom dobrotvoru. O, kako se dela Božja posvednevno pokazuju na svakom od nas! O, radosti za sve one, kojima se kroz ta dela Božja otvori duhovni vid za viđenje Boga! O, žalosti za sve one koji s prepunim rukama Božjih darova okreću leđa Bogu i slepo produžuju hoditi svojim tamnim i sujetnim putevima! Na svima nama posvednevno javljaju se dela Božja, jer Bog nas ne napušta do same smrti naše. Ta dela Božja na nama koriste našem ličnom spasenju. No delo Božje na ovome sleporođenome trebalo je da koristi spasenju mnogih premnogih. Tim delom otkrilo se u istini, da je zaista Bog sišao među ljude. Tim delom pokazalo se, kako je među ljudima mnogo više duhovnih slepaca nego telesnih. I time se još javilo, kako mudar čovek, kome Bog daruje jedan telesni dar, iskoristi ovaj i na obogaćenje duše svoje istinitom verom. Predviđajući sve ove plodove od isceljenja sleporođenog, Gospod, gotovo u ushićenju, govori Svojim učenicima: ni on sagreši ni roditelji njegovi, nego da se jave dela Božja na njemu. Kao da hoće da kaže: ostavite sad pitanje: ko sagreši, da li on ili neko drugi? Nije to sad važno. I da je i on sagrešio i roditelji njegovi, Ja sam im mogao ovoga trenutka u sebi oprostiti, uzevši greh njihov na sebe, i njih oglasiti oproštenim. Sve je to sada sporedno prema onom što ima da se javi. A ima da se jave na njemu dela Božja – ne jedno nego više dela Božjih – koja će biti zapisana u Jevanđelju, na spasenje mnogih. Zaista, stostruko je nagrađeno dugogodišnje stradanje sleporođenog. Zaista nepropadljiva je nagrada onih, koji za stvar Božju stradaju ma i jedan dan. Jedan mudri tumač Jevanđelja veli povodom ovoga sleporođenog: „ko je bio slep, te nikad nije ni pojmio korist vida, taj oseća nesravnjeno manju žalost nego onaj, koji je najpre gledao, pa se posle lišio vida. Onaj je bio slep, ali je posle primio i nagradu za ovu malu i gotovo neosetnu žalost. Jer je dobio dvoje oči: telesne, kojima je video svet oko sebe, i duhovne, kojima je poznavao stvoritelja sveta“. (Nikifor.)
Meni valja delati dela onoga koji me posla dokle je dan, doći će noć kad niko ne može delati. Tako govori Spasitelj učenicima. Tim rečima On im objašnjava pobude za predstojeće delo nad slepim. To je delo Božje a ne ljudsko, hoće On da kaže, a dela Božja su tvorčeska i čudesna. Onaj koji Me je poslao – tako govori On iz smirenja i ljubavi prema Ocu – tvori takva dela, pa i Meni, kao Sinu Njegovom Jedinorodnom, priliči samo takva dela delati. Nasilje je ljudski običaj a ne Moj. Ljude pokreće zavist i osveta, a Mene pokreće milost i istina. Neka ljudi dižu kamenje na Mene, ja ću produžavati deliti ljudima hleb života. No dokle tako? Dokle je dan, tj. dokle traje vreme života. Doći će noć, tj. smrt, kada niko ne može delati. Ovo je rečeno bezlično, i ne odnosi se na Gospoda. Jer On je i u smrti delao dela, sišavši u Ad, razorivši ovaj, i oslobodivši iz njega pravedne praoce i bogougodnike; a po Vaskrsenju On je iz nevidljivog sveta produžio delati čudesna dela do dana današnjega, i produžavaće ih do skončanja vremena. Njemu nikad ne može doći noć, kada On ne bi mogao delati. Njegov dan obuhvata svekoliko vreme, i preliva se preko obeju obala vremena u večnost. Vaistinu, dokle je njegov dan, dotle će On i delati, i ne će prestajati. Tako i ljudi treba, po Njegovom primeru, da delaju dokle traje njihov dan, tj. od rođenja do smrti. Jer doći će noć ljudima, tj. smrt, kada niko od ljudi više neće moći delati po svojoj volji. Istina, svetitelji delaju i posle smrti, koristeći crkvi Božjoj na zemlji na razne načine i pomažući je; no to njihovo delanje ne biva više po njihovoj ljudskoj volji nego po Božjoj – to Bog čini Svoja dela kroz njih, iz ljubavi prema njima, jer su oni ljubili Boga u životu zemnom. Niko pak posle smrti ne može učiniti nikakvo delo, koje bi mu moglo koristiti u onome svetu, i koje bi ma koliko moglo poboljšati njegovo stanje onamo. Niko se posle smrti ničim ne može učiniti pred Bogom zaslužnim, – pa ni svetitelj zaslužnijim – nego što je. Jer zasluga se stiče samo u ovome životu. Duhovni kapital, ili duhovno bankrotstvo, dobija se na zemlji. Zato ove reči spasiteljeve: doći će noć kad niko ne može delati ne smeju se uzeti kao objašnjenje Njegovog stanja u smrti ili posle smrti, nego se moraju uzeti kao blagovremena i ozbiljna opomena ljudima.
Dok sam u svetu, videlo sam svetu, govori Gospod za Sebe. Kroz Njega, kao kroz bezvremeno Slovo Božje, stvoreno je sve što je stvoreno. Kroz Njega je dat vid kako mnogoočitim heruvimima tako i slepoj i mrtvoj prašini, iz koje su uobličena sva zemna stvorenja. On je dao svetlost suncu, On je dao vid svemu što gleda. No sem telesnog vida On je obdario čoveka i umnim vidom. Njegovom svetlošću svetli sunce; Njegovim vidom gledaju oči; Njegovim vidom vidi um čovečji. On je uistini svetlost svemu svetu, i to otkad je pa dokad je svet. Kao Spasitelj sveta pak, kao Bog u čovečjem telu, On se pojavio kao nova svetlost za svet, da razbije nagomilanu tamu u svetu, da osvetli pomračeni um ljudski, da oslepljenim od greha povrati vid; rečju: da bude ljudima svetlost u životu i u grobu, na zemlji i na nebu, u telu i u umu. Dok sam u svetu – to On govori Svojim savremenicima na zemlji, da bi Ga poznali kao željenu svetlost, i da ne bi ostali u tami. Hodite dok videlo imate da vas tama ne obuzme (Jov. 12, 35 )! Teško onima, koji Ga videše, oči u oči, i ne poznaše Ga, i odbaciše Ga, i ostaše u mrtvačkoj tami svojoj! No to On govori i nama, jer, gle, i mi smo Njegovi savremenici, pošto je On živ va vek i vekov. I danas se na nama potvrđuju Njegove reči: dok sam u svetu, videlo sam svetu. Dok je On u duši čoveka, svetlost je čoveku. Dok je On u narodu, svetlost je narodu. Dok je On u školi, svetlost je školi. Dok je On u radionici, svetlost je i radu i radniku. A odakle se On udalji, tu zavlada tama preispodnja: duša ljudska bez Njega postaje Ad; narod bez Njega postaje krdo razjarenih i nenasitih zverova; škola bez Njega postaje trovačnica glupošću; radionica bez Njega postaje dom roptanja i mržnje. A kako tek bolnice i tamnice postaju bez Njega mračne peštere očaja! Zaista, ko je god mislio o danima svoga života, o danima bez Hrista i o danima sa Hristom, taj ima u sebi samom svedoka istinitosti ovih reči Gospodnjih: dok sam u svetu, videlo sam svetu.
Rekavši ovo, Gospod, pljunu na zemlju i načini kal od pljuvačke, i pomaza kalom oči slepome. I reče mu: idi umij se u banji Siloamskoj (koje znači poslan). Otide, dakle, i umi se, i dođe gledajući. Sve ono što je do sada Gospod govorio učenicima Svojim, govorio je u prisustvu slepca, s naročitom namerom, da i slepac čuje reči Njegove. Jer Gospodu je bilo stalo na prvom mestu do toga, da slepome otvori duhovni vid. Teže je otvoriti duhovne oči nego telesne, teže i važnije. Da bi pak pokazao, da je lakše dati telesni vid, kao i da je ovaj manje važan, Gospod pljuje na zemlju, stvara kal od pljuvačke i pomazuje oči slepome. Kao veli: evo, od prezrene pljuvačke i prašine, od kala prezrenoga, dobiće on telesne oči i progledaće! no kako će duhom progledati? Mislite o duhovnom više nogo o telesnom, jer telo je odeća i oruđe duše. Još hoće ovim Gospod da podseti učenike na stvaranje čoveka iz praha zemnoga. Da je On bio taj Tvorac, koji je od praha stvorio telo čovečje, evo, On to dokazuje sada kada od kala stvara oči slepome. Još hoće Gospod da otkrije učenicima, kako Njegova božanska sila struji iz duha Njegovog ne samo kroz Njegove reči, kojima je On mrtve dizao i mnogim slepim vid davao; i ne samo kroz Njegove ruke, koje je On stavljao na bolesnike i činio ih zdravim; i ne samo kroz skut haljine Svoje, koga kad je se samo dotakla krvotočna žena bila je isceljena, – nego čak i kroz pljuvačku Svoju.
No zašto Gospod šalje slepoga u banju Siloamsku? Zašto mu odmah ne daje vid, nego ga šalje na vodu, sa očima pomazanim kalom, da se umije? Ovo je jedinstveni slučaj u Jevanđelju, da se Gospod u Svome čudotvorstvu služi stvorenim stvarima. Možda je ovim Gospod hteo, da jedanput ukaže čast i stvorenoj prirodi. Nije na odmet, da ljudi traže pomoć svojim boljkama u lekovima prirodnim i u mineralnim vodama. No ljudi ipak treba da znaju, da su svi lekovi prirodni i sve vode mineralne sluga sile Božje. Bez te sile Božje svi lekovi su ništa, i sve banje su mrtva voda. Koliko je slepaca umivalo se u banji Siloamskoj do tada, no bez željenog rezultata. Koliko je puta svakako i ovaj sleporođeni umivao se u njoj, no bez uspeha! Sila Hristova iscelila je ovoga slepca, a ne banja Siloamska; bez te sile on je se mogao svaki dan umivati u toj banji, pa ipak slep se vraćati doma. Siloam. znači poslan, objašnjava jevanđelist. Nije li to tajanstveno ime ove lekovite vode simboliziralo čudotvornog Poslanika i Lekara nebesnog, Gospoda Hrista? Ako bi se uzeo širi duhovni smisao celog ovog događaja, moglo bi se reći, da sleporođeni predstavlja rod čovečji, a banja Siloamska samoga Gospoda, koji je poslan s neba, da živom vodom Duha Svetoga, kroz tajnu krštenja, povrati duhovni vid rodu čovečjem grehom oslepljenom.
Kako je pak krotak i poslušan ovaj sleporođeni čovek! On ne samo dozvoljava, da mu Gospod kalom pomaže oči, nego tako namazan odmah sluša zapovest i odlazi u banju Siloamsku, da se umije. Govoreći u prisustvu njegovom, da je On videlo svetu, Gospod budi i otvara duh slepčev, da bi se u duhu njegovom porodila vera. Sada ga pak uči poslušnosti, zato ga i šalje u Siloam. Jer je vera nerazdvojna od poslušnosti. Ko veruje u Boga, taj se brzo i dragovoljno povinuje volji Božjoj. O braćo moja, ne pomaže nam ni vera mnogo, ako bez poslušnosti i s roptanjem vršimo volju Božju! Pogledajte ovoga slepog čoveka: s verom i poslušnošću on odmah ode u Siloam, umi se, i dođe gledajući! „Ako neko pita: kako je on progledao, omivši kal? to neće čuti od nas ništa drugo osim, da mi ne znamo, kako je to proizašlo. I kakvo je to čudo, ako ne znamo? To nije znao ni jevanđelist, pa ni sam isceljeni“ (Zlatoust). Uostalom, našto pitati to samo u ovom slučaju? Ako je kome do pitanja, neka pita i za drugih stotine i hiljade slučajeva isceljenja Hristovih. Neka pita vasceli svet, neka pita sve vekove ljudske istorije, kako je to sve proizašlo – ne će dobiti nikakva odgovora. To je tajna tvoračka. Ni sam apostol Pavle, koji je bio nesravljeno učeniji i mudriji od ovoga slepca, ne bi umeo reći, ni kako je slepilo došlo na njega kao Savla niti kako je progledao onda kada je Ananija u ime Hristovo metnuo ruke na nj (Dela Ap. 9, 9-12) i učinio ga Pavlom.
A da sleporođeni ni sam nije znao, kako je upravo progledao, vidi se iz njegovih sopstvenih reči. Kad se povratio iz Siloama gledajući, mnogi su se pitali, da li je to on ili neki drugi, nalik na nj? A kad je on rekao: ja sam, oni su ga pitali, kako mu se otvoriše oči? na što on opisa sav događaj ukratko, no ne znade reći, kako progleda. Otidoh, umih se, progledah. Kad su ga odveli farisejima, i ovi su ga pitali: kako progleda? A on im odgovori: kal metnu mi (Isus) na oči, i umih se, i vidim. To je sve što je on znao reći, predstavljajući tačno i nebojažljivo događaj kako je tekao.
Svetlost Hristova, kojom On osvetljuje svet i prosvećuje ljude, pokazuje se pred očima našim u pravom blesku svome tek onda kad je stavimo protiv tame ljudske. A ono što je sledovalo čudotvornom iscelenju slepoga predstavlja uistini najgušću i najledeniju tamu srca i uma ljudskoga, tamu, koja u današnjem jevanđelju leži kao debela senka pod jarkom svetlošću Sunca – Hrista. To je jezovita tama slepoga srca i uma farisejskog. Ne samo da se fariseji nisu obradovali, što je slepi prosjak ispred njihovoga hrama progledao, nego su se čak našli uvređeni i ogorčeni. Ta njihov hram se već bio pretvorio u jednu šiljbokanu subote, kao što se i sva njihova vera bila pretvorila u poklonjenje boginji suboti. Oni ne pitaju isceljenog slepca sa saučašćem: kako si mogao proživeti tolike godine slep? oni durnovito navaljuju na njega kao sa šiljbočkim pitanjem: kako si smeo u subotu progledati? I onaj ko te je iscelio, kako je to smeo učiniti u subotu? Nije, vele, ovaj čovek od Boga, jer ne svetkuje subote. Za njih je, dakle, onaj čovek od Boga, koji subotu prespava, i ne makne se nikuda iz svoje sobe, da se ne bi kakvim korakom, delom ili dodirom oskvrnio, a ne onaj, koji u subotu da vid slepcu rođenome! I po njihovoj ponoćnoj logici onaj prvi proslavlja subotu a ne ovaj drugi!
No kako nasta raspra među njima odnosno Hrista, oni zapitaše slepca, šta on misli. A on reče: prorok je. Verovatno, da ga oni nisu ni pitali, da bi čuli istinu od njega, nego da bi i od njega izvukli osudu Hrista kao narušitelja subote. No sleporođeni odvažno posvedoči o Hristu ono, što on sam držaše za najbolje i najsilnije u svetu. Najbolji i najsilniji su među ljudima bili proroci, o kojima je on morao čuti i znati. Tako je on dotle mislio. Zato i odgovori: prorok je.
Dobivši takav neočekivani i neželjeni odgovor od slepoga, srditoj nemoći jevrejskoj ništa drugo nije ostajalo, do odreći čudo i izjaviti, da oni ne veruju, da je on u opšte bio slep i da je progledao. Tada Jevreji ne verovaše za njega da beše slep i progleda. To jest, oni nisu mogli neverovati tako očiglednoj stvari, nego se napraviše da ne veruju, da ne bi inače tome događaju dali važnost, i da bi koliko toliko umanjili rasprostiranje slave Hrista Čudotvorca. A da su se oni samo licemerno napravili da ne veruju iz računa, vidi se iz toga, što su pozvali roditelje njegove, da ih pitaju. No oni nisu ni roditelje slepčeve pozvali s namerom, da se stvar razjasni i da se dođe do nesumnjive istine, nego s nadom, da će roditelji njegovi makako oporeći čudo, ili dovesti ga u sumnju, ili umanjiti mu značaj. No roditelji, premda vrlo obazrivi iz straha od starešina, potvrdiše, da je to njihov sin, i da se on slep rodio. A kako sad vidi ne znamo; ili ko mu otvori oči mi ne znamo; on je veliki, pitajte njega neka sam kaže za sebe. Opet jedno razočarenje za bogoborne starešine jevrejske! Šta sad da rade? Ko hodi u tami podzemnoj, i ne želi da izađe na sunce, šta može da radi, nego iz jednog tamnog hodnika da uskače u drugi?
Dobivši i od roditelja tako neočekivani i neželjeni odgovor, zlobni fariseji pribegavaju sad krajnjem i najnižem sredstvu, rušenju savesti ljudske. Oni, dakle, ponovo dozvaše slepoga i učiniše mu jedan podal i nečastan predlog. Podaj Bogu slavu; mi znamo da je čovek ovaj grešan. To jest: mi smo, tobož, stvar potpuno ispitali, i našli smo, da smo svi u pravu, i ti i mi. Ti si, naime, istinu rekao, da si bio slep i da si progledao. No i mi smo u pravu, kad smo posumnjali, da je ovaj grešnik otvorio tebi oči. Mi znamo, da je on grešnik, i da on to nije mogao učiniti. No kako je to već učinjeno, to smo mi došli do uverenja, da je to samo Bog mogao učiniti. Zato: podaj Bogu slavu, a ovoga se grešnika odreci i nemoj ništa više s njim imati.
Bezumni Jevreji! Oni u zaslepljenosti svojoj nisu mogli uvideti, da odričući Hrista, ustvari, priznali su Ga za Boga. Podaj Bogu slavu! samo je Bog to mogao učiniti. No Gospod Isus je to učino. Znači Gospod Isus je Bog!
Vrlo mudro odgovara slepac licemernim farisejima: je li Isus grešan ne znam; samo znam da ja bijah slep, a sad vidim. Hoće da kaže: ja sam čovek prosti i neuk, a vi ste učeni i vešti u prepirci o grešnosti i negrešnosti. Vi moga Iscelitelja merite subotom a ja čudom. Da li je On grešan i koliko, prema vašem subotarskom merilu, ja ne znam. Ja samo znam za čudo, koje On učini na meni, i koje za mene znači onoliko isto koliko i stvaranje sveta. Jer dok mi On ne otvori oči za mene ovaj svet kao da nije ni postojao.
Protrčavši sve svoje tamne podzemne hodnike fariseji nemadoše više kud, nego stadoše na jednom mestu i upitaše slepoga: šta ti učini? kako otvori oči tvoje! No i ova pitanja ono su postavili s kovarnim lukavstvom, nadajući se, da će od čoveka čuti neku novu reč, koja bi im mogla poslužiti za umanjenje čuda ili za optužbu Hrista. Ali ovaj čovek, prost i iskren u svome suđenju, morao je se najzad zgaditi na ovo nisko spletkarenje narodnih starešina, prema kojima je on dotle, ne poznavajući ih izbliže, morao osećati izvesno poštovanje. I zato im odgovara s dosadom: ja vam već kazah, i ne slušaste; šta ćete opet slušati? Već ako i vi hoćete učenici njegovi da budete? Odsečniji i umesniji odgovor on zaista nije mogao dati. Posle ovakvog odgovora napadači pređoše u odbranbeni položaj – oni ga ukoriše, i rekoše mu: ti si učenik njegov, a mi smo učenici Mojsijevi. Mi znamo da s Mojsijem govori Bog; a ovoga ne znamo odkuda je. Oni se pravdaju Mojsejem; oni se hvale Mojsejem. To je tobož njihov učitelj, a oni njegovi učenici. No po ovom pitanju Gospod se ranije dovoljno izjasnio. Na Mojsijevu stolicu sedoše književnici i fariseji, koji traže začelja po gozbama i prva mesta po zbornicama, i koji jedu kuće udovičke, i lažno se mole Bogu dugo (Mat 23; Lk. 12, 40). Eto, kakvi su oni učenici Mojsejevi! Još im je Gospod rekao: ne dade li Mojsije vama zakon i niko od vas ne živi po zakonu (Jov. 7, 19)? Ne ispunjujući zakon Mojsejev, i rušeći ga svojim licemerstvom i grabeži, oni su ne samo prestali biti učenici Mojsejevi, nego su baš pred samim Mojsejem postali verolomnici i prestupnici. Zato je i Mojsej prestao biti njihov učitelj, i postao je njihov tužilac pred Bogom. Ne mislite, da ću vas ja tužiti ocu; ima koji vas tuži, Mojsije, u koga se vi uzdate (Jov. 5, 45). Uzalud se vi uzdate u Mojseja, a rušite njegov zakon iz osnova. No i to vaše uzdanje u Mojseja lažno je; ustvari vi se uzdate samo u svoju vlast i bogatstvo, i ni u šta više. Ako biste verovali Mojsiju, to biste verovali i meni, jer on pisa za mene (Jov. 5, 45; V. Mojs. 18, 15-19). No kako ozemljene duše farisejske nisu više mogle verovati ni Mojseju, to su još manje mogle verovati Gospodu Isusu. Pogledajte pak, kako se ovi fariseji, tobožnji učenici Mojsejevi, služe lažju. Jednom prostom i naivnom prosjaku oni govore za Gospoda: a ovoga ne znamo odkuda je. Oni su vrlo dobro znali, odkuda je Gospod. Kad su ostali Jerusalimljani znali, odkuda je Gospod, tim pre su ovi gonitelji Njegovi, kneževi i prvaci narodni, morali to znati. Gle, Jerusalimljani su govorili: ovoga znamo odkuda je; a Hristos kad dođe, niko neće znati odkuda je (Jov. 7, 27). Ili su, dakle, fariseji znali, odkuda je Gospod, ili nisu znali. Ako su znali – kao što su znali i drugi građani jerusalimski – onda su oni slagali sleporođenoga, kad su mu rekli: a ovoga ne znamo odkuda je. Ako li pak nisu znali, i ako posle tolikog špijuniranja, tolikih prepirki, tolikog gonjenja, tolikog urnebesa oko Njega, Njegovog porekla, Njegovih reči i Njegovih dela ipak nisu nikako mogli doznati, odkuda je On, onda znači, da je On – Hristos. Jer je odnekud postojalo verovanje: Hristos kad dođe, niko neće znati odkuda je. Vidite, kako se opet potvrđuje reč proročka: padut vo mrežu svoju grješnici.
Međutim prosjaku se moralo otkriti u svemu ovome očajna moralna slabost i ništavilo ovih žalosnih narodnih starešina. Zato on postaje sve odsutniji prema njima i sve slobodniji u ispovedanju Gospoda. Na poslednje njihove reči ovako im on odgovara: to i jest za čudo, što vi ne znate odkuda je, a on otvori oči moje. To jest: kakvi ste vi narodni vođi i starešine, da sve obredne sitnice znate, a ne znate za čoveka, koji na meni učini takvo moćno čudo? Ko treba da zna ako ne vi, koji sedite na stolici Mojsejevoj? Ko može da objasni narodu pojavu ovoga Čoveka, ako ne vi, koji svake subote tumačite svetu Mojseja i proroke? – Pa onda produžuje ovaj prosti čovek da uči lažne učitelje narodne govoreći: a znamo da Bog ne sluša grešnike, nego ako neko poštuje Boga i volju njegovu tvori ono ga sluša. Ovim rečima odgovara prosti čovek na one reči fariseja; mi znamo da je čovek ovaj grešan. Sada čovek njima na ovo veli: a znamo da Bog ne sluša grešnike. U Svetom pismu nema primera, da je Bog poslušao nekog grešnika, i po njegovoj molbi učinio ma i najmanje čudo. Kad širite ruke svoje, govori Bog kroz proroka, zaklanjam oči svoje od vas; i kad množite molitve, ne slušam; ruke su vaše pune krvi (Is. 1, 15). I Saul se uzalud molio Bogu u vreme greha svojih; Bog ga nije hteo čuti. Bog ne sluša grešnike, a još manje čini čuda preko grešnika, osim ako se grešnici istinski pokaju, i suzama greh svoj omiju, i omrznu na bezakonja svoja, i reše se činiti volju Božju, pa tako pokajani i rešeni svesrdno pripadnu Bogu na molitvu. Bog im tada oprašta – kao što je oprostio ženi grešnici, i cariniku Zakheju, i razbojniku na krstu – i tada oni prestaju biti grešnici. No i tada Bog ne sluša njih kao grešnike nego kao pokajnike. Grešnike pak, koji se Bogu mole a ostaju u gresima svojim, Bog ne sluša. Daleko je Gospod od bezbožnika, a molitvu pravednih čuje (Priče 15, 29).
Pošto je, dakle, onaj prosti čovek poučio lažne učitelje o tome, koga Bog sluša a koga ne sluša, on im sada ističe Hrista kao najvećeg čudotvorca u istoriji sveta: – od kako je sveta nije čuveno da ko otvori oči rođenom slepcu. Kad on ne bi bio od Boga ne bi mogao ništa činiti. Tako uzdiže isceljeni čovek svoga Iscelitelja. Time se on odlučno pokazuje kao Njegov sledbenik. I time daje na znanje farisejima, da su uzaludni svi njihovi spletkaški pokušaji, da odreknu ili umanje čudo, i da njega pridobiju za svoje mišljenje kao da je Gospod grešan.
Čuvši poslednje reči isceljenog siromaha fariseji mu rekoše: ti si se rodio sav u gresima, pa zar ti nas da učiš? I isteraše ga napolje. Licemerstvo i laž u svojoj srditoj nemoći uvek na kraju pribegavaju nasilju. Videvši fariseji, da su pobeđeni na svima stranama, i da su svi njini pokušaji ostali bez uspeha, oni sada, razjareni i posramljeni, grde ovog prostodušnog i istinitog čoveka, nazivaju ga teškim grešnikom i izgone ga napolje.
Dovde opisuje jevanđelist onu debelu i mračnu senku, koja se odmah otkrila u licu fariseja posle otkrivenja divne svetlosti Hrista Spasitelja i Njegovog božanskog dela. Svetlost je istina, senka je tama; svetlost je čovekoljublje, senka je mržnja; svetlost je moć, senka je nemoć.
No počevši današnje jevanđelje svetlošću jevanđelist ga i završuje svetlošću, svetlošću a ne senkom. Gospod Isus, koji se posle svršenog čuda bio udaljio, ostavivši isceljenoga za neko vreme samog, da odoleva iskušenjima farisejskim i odstojava istinu protiv laži, sada se ponovo pojavljuje i ide u sretanje onome, koga On želi do kraja da spase.
Ču Isus da ga isteraše napolje, i našavši ga reče mu: veruješ li ti u sina Božjega? Isceljeni slepac položio je dobro prvi ispit, tj. pokazao se krotak i poslušan onda kada ga je Gospod poslao s namazanim očima u Siloamsku banju, da se umije. To je bio ispit u poslušnosti. Pa je onda položio dobro i drugi ispit, tj. pokazao se istrajan u iskušenjima, i nije hteo izdati Gospoda za laži farisejske. To je ispit u iskušenjima. Sada pak Gospod ga stavlja pred treći i poslednji ispit, pred vrhovni ispit prave vere. Veruješ li ti u sina Božjega?
On odgovori i reče: a koje je Gospode, da ga verujem? On je poznao Hrista kao čudotvorca. On Ga je pred farisejima nazvao prorokom, jer nije znao za veće ime, kojim bi Ga nazvao. On još ne ume da Ga nazove Sinom Božjim. Poslušan Gospodu u svemu, kao svom najvećem dobrotvoru pod suncem, on želi, da od Njega čuje, ko je taj Sin Božji, pa da Ga veruje?
A Isus mu reče: i video si ga, i koji govori s tobom, on je. A on reče: verujem, Gospode! I pokloni mu se. Krotko i nežno govori Gospod sa onim, koga On spasava, kao dobar lekar sa bolesnikom, koji ozdravljava. Zato mu i ne zapoveda: veruj u Mene! niti mu se nameće s rečima: ja sam Sin Božji! nego mu veli: i video si ga, i koji sad govori s tobom, taj je. Slobodnom i razumnom biću ljudskom Gospod daje maha, da samo razmišlja i samo se opredeljuje. Čim je pak isceljeni čovek čuo za ovo dostojanstvo svoga Iscelitelja, dostojanstvo više od proročkog, on odmah radosno uzviknu: verujem, Gospode! I ne samo da jezikom uzviknu, nego Mu se i pokloni, kao da time još više zasvedoči svoju veru. („Time je ispovedio njegovu božansku moć: da se ne bi pomislilo, kao da je on samo izrekao reči, on dodaje i delo“ (tj. klanja se Gospodu). Zlatoust.) I kao što su mu se pre toga otvorile telesne oči, tako su mu se sad otvorile i oči duhovne. I on je sad gledao i telesnim i duhovnim očima, i video je pred sobom Bogočoveka, Boga u čovečjem telu.
Zaista, veliki je Bog naš, i tvori čudesa; i nigde nema kraja priči o čudesima Njegovim. Verujemo i mi, Gospode Isuse Hriste, Spasitelju naš; verujemo, da si Ti Sin Boga Živoga i svetlost sveta. I klanjamo se tebi, premili Gospode, zajedno sa horovima angela i svetitelja na nebesima, i sa celom Crkvom Tvojom na zemlji, Tebi i Ocu Tvom i Duhu Svetom – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *