Omilije

OMILIJE

NEDELJA ČETVRTA PO VASKRSU
Jevanđelje o Darodavcu vode žive i o ženi Samarjanci

Jov. 4, 5-42. Zač. 12.

Kao što košuta čezne za izvorima vodnim, tako duša moja čezne za tobom, Bože! Žedna je duša moja Boga, Boga živoga (Ps. 41, 1-2)! Ovo nije usklik nekoga siromaha i prostaka, koji nije imao mogućnosti da svoju dušu zapoji mudrošću ljudskom, svetskim znanjem i umenjem, filosofijom i umetnošću, poznavanjem tankih niti, iz kojih je izatkan život čoveka i život prirode. Ne; nego je ovo oduševljeni i bolni usklik jednoga cara, bogatog u svetskom bogatstvu, genijalnog po umu, otmenog po osećajima srca, i moćnog po jačini i delima volje. Napojivši dušu svoju svim onim, za čim neslobodna duša žudi u ovome svetu, car David je najedanput osetio, da se njegova duhovna žeđ ne samo nije utolila nego da je porasla do tolike mere, da je sva ova materijalna vasiona nije mogla niukoliko utoliti. Tada se on osetio u ovome svetu kao v zemlji pustje i neprohodnje i bezvodnje (Ps. 62, 1), i zavapio je k Bogu kao jedinom izvoru besmrtnoga pića, za kojim jedna razumna i probuđena duša čezne. Žedna je duša moja Boga, Boga živoga!
Ne treba ni dokazivati, da telesna hrana ne može zasititi dušu čovečju, niti da je telesno piće može napojiti. No čak ni sav onaj životni duh, koji prosijava kroz sve tvari, oživljujući ih i harmonizirajući ih, nije u stanju zasititi i napojiti dušu.
Telo prima neposredno onu hranu, koja je u suštini istovetna s telom. Telo je od zemlje, i hrana je telu od zemlje. Zato se telo u ovome svetu oseća doma, među svojima. Ali se duša muči, raspinje se i muči, gadi se i protestvuje, što mora da prima hranu posredno, i to hranu ne istovetnu s njom nego samo sličnu njoj. Zato se duša u ovome svetu oseća u tuđini među tuđincima. Da je duša besmrtna i da po suštini svojoj pripada jednom besmrtnom svetu, dokaz je i to, što se ona u ovome svetu zemaljskom oseća kao nezadovoljan putnik u tuđini, i što je ništa u svetu ne može potpuno nahraniti i napojiti. I čak kad bi duša mogla sručiti u sebe svu vasionu kao jednu čašu vode, njena žeđ ne samo ne bi se umanjila nego bi se posigurno još i povećala. Jer tada joj ne bi preostala više nijedna obmanljiva nada kao da će za idućim brdom naići na neki neslućeni izvor pića.
Živa je duša ljudska, živa i vazda žedna života; i ništa je ne može zapojiti osim života, bitni i neposredni život. A bitni i neposredni život je jedino u Bogu, u Bogu živome. Žedna je duša moja Boga, Boga živoga! Ovo nije pesma, nego je ovo jedan suhi fakt, kao suho grlo žednog arslana koji riče u pustinji, i čija se rika može učiniti pticama u oazi kao pesma, no arslanu je to ne pesma nego jauk i zapomaganje. Žedna je duša moja Boga, Boga živoga! Ovo ne govori pesnik, nego ožedneli putnik u zemlji pustoj, neprohodnoj i bezvodnoj: ne govori ovo pevač, nego jedan od najopitnijih i najiskusnijih ispitivača i znalaca duše ljudske u istoriji sveta.
Čoveče, ako ikad pomisliš, da telesna hrana i telesno piće može nahraniti i napojiti i dušu tvoju, onda se nalaziš na stupnju, na kome se nalaze životinje domaće i zverovi gorski. Ako si prešao taj stupanj, pa se nadaš, da dušu tvoju može nahraniti i napojiti mudrost ljudska i krasota ovoga sveta, onda se nalaziš na stupnju poluopitnih i poluzrelih. Kao što je ona prva misao luda tako je ova nada Jalova. Jer na ovom drugom stupnju ti primaš riku i jauk žednoga sveta za pesmu i veselje, starajući se da tuđom žeđu zasitiš svoju žeđ. Ako si pak prešao i taj drugi stupanj, i osetio žeđ neiskazanu, koju ne može svaka bara svetska utoliti, koju ne može utoliti ni vasceli okean vasione, onda si u istini opitan i zreo čovek, pravi čovek. Samo na tome stupnju nezasitive žeđi duševne, davidovske žeđi duševne, ti ćeš shvatiti današnje jevanđelje u punom smislu njegovom.
U vreme ono dođe Isus u grad Samarijski, zvani Sihar, blizu sela koje dade Jakov Josifu sinu svojemu. Po brdu Samari cela oblast između Judeje i Galileje dobila je naziv Samarija. Put, koji vodi iz Jerusalima za Galileju, i dan danas prolazi kroz Sihar. Sihar se sada naziva Askar, i nalazi se blizu Sihema, koji se u naše vreme naziva Nablus. Tu beše i jedan komad zemlje, što Jakov kupi od sinova Emorovih, i načini žrtvenik na toj zemlji i nazva ga: Silni Bog Izrailjev (Post. 33, 1920). Tu zemlju potom ostavi Jakov sinu svome Josifu, koji je tu docnije i sahranjen (Is. Navina 24, 32). Obično grad daje važnosti susednome selu, dok je ovde obrnut slučaj; selo Josifovo bilo je znamenitije od grada Sihara, zbog čega jevanđelist i opredeljuje položaj grada po selu – blizu sela.
A onde bijaše studenac Jakovljev; i Isus umoran od puta seđaše na studencu; a beše oko šest sahati. Bilo zato što je praotac Jakov sa svojom stokom obitavao kod ovoga bunara, bilo pak zato što ga je on sam iskopao i ozidao, tek se ovaj bunar nazivao po njegovom imenu. Zamoren strmenitim i bezvodnim putem od Jerusalima Gospod se spustio kod ovoga bunara, da se odmori. Šest sahati po istočnjačkom računjanju označava podne. U vreme najveće dnevne žege, dakle, zamoreni Gospod prispeo je na to mesto. Beše umoran od puta radi našega spasenja, kao što je docnije na krstu bio krvav od rana i uzvijen od bolova opet radi našega spasenja. No zašto nije putovao noću, po hladovini? Noć Mu je služila za molitvu. Uostalom, ni svaka noć nije za putovanje. A da je ovom prilikom, recimo putovao noću, avaj, Jevanđelje bi bilo kraće za jedan jedinstveni događaj i za jedno izvanredno poučno i spasonosno otkrovenje. Putovao je danju, pešačeći, po strmeni i žezi, umoran i žedan jer je žurio, da svaki trenutak Svog zemnog vremena, i danju i noću, iskoristi za naše dobro, za naše spasenje.
Dođe žena Samarjanka da zahvati vode. Reče joj Isus: daj mi da pijem. Naročito se naglašava, da je žena bila Samarjanka, pošto su Jevreji smatrali Samarjane za neznabošce. Daj mi da pijem, reče joj Gospod. On je bio umoran i žedan, iz čega je jasno, da je telo Njegovo bilo pravo telo čovečje, a ne prividno, kako su neki jeretici učili. Kao što je Njegovo telo prolevalo suze od žalosti za ljudima, i kao što je stradalo od bolova na Krstu, tako je osećalo i potrebu za hranom i pićem. Istina, On je mogao kad je hteo savladati i otkloniti ovu potrebu Svojom božanskom silom na duže vreme, čak i za sve Svoje vreme na zemlji, no po čemu bi se onda poznao kao pravi čovek, po čemu bi bio u svemu kao braća, i kako bi mogao onda ljude nazvati braćom (Jevr. 2, 11-17)? Kako bi naučio nas strpljivom stradanju i podnošenju, da sam nije stradao i podnosio? I najzad, zar bi Njegova krajnja pobeda imala onaj blesak, koji i nas sve krepi i obasjava u mukama života, da On sam nije prošao sve te muke, i to u najvećoj meri? Reći će neko: zar On, koji je mogao umnožavati hleb, hoditi po vodi kao po suhu, nije mogao na ovome dugom putu jednom moćnom rečju – da, jednom pomišlju – otvoriti izvor vode u kamenu ili pesku, i utoliti Svoju žeđ? Zaista On je to mogao. Gle, to je učino i Mojsej u pustinji; to su činili u Njegovo ime mnogi svetitelji kroz istoriju crkve Njegove; kako, dakle, da On to nije mogao? Ne; nego On to nije hteo. On nije učinio nijedno čudo radi Sebe, – da bi Sebe nahranio, napojio ili odenuo. Sva Njegova čuda bila su radi ljudi. U Njegovom životu nema ni senke sebičnosti. Čak i kad je mladenac, izbegao ispred mača Irodova, to nije učinio radi Sebe nego radi ljudi. Jer još nije bilo vreme; a kad je On Svoj posao među ljudima završio, On onda nije bežao ispred smrti, nego joj je hodio u susret. Beskrajno čovekoljublje, nerazdvojno od beskrajne mudrosti, nadahnjavalo je i rukovodilo sve reči Gospoda Isusa, sve Njegove postupke i sve događaje života Njegovog na zemlji. Daj mi da pijem! To Stvoritelj ište od svoga stvorenja. Te reči bruje kroz dvadeset vekova; jer te reči On nije rekao samo ženi Samarjanci nego svim ljudskim pokoljenjima do kraja vremena. Daj mi da pijem, govori On i dan danas svakome od nas. Ne govori to On – Stvoritelj vode i rasporeditelj mora i okeana, reka i izvora – zato što je žedan vode nego zato što je žedan naše dobre volje i ljubavi. Dajući Njemu mi ne dajemo ništa svoje nego opet Njegovo. Svaka čaša vode na zemlji Njegova je, zato što ju je On stvorio; i svaku čašu studene vode koju mi dajemo jednom od Njegove najmanje braće, platio je On Svojom dragocenom krvlju. Ipak, u besprimernoj smirenosti Svojoj On ne ište vodu od žene kao Stvoritelj od stvorenja nego kao što bi iskao čovek od čoveka. Da pokaže time Svoje smirenje. Da zasvedoči time Svoju pravu čovečansku prirodu, ograničenu i potrebitu. Najzad, da nauči još nas uslužnosti i milosrđu. Čovek ima prava iskanja od čoveka; i čovek ima dužnost uslužnosti i milosrđa prema čoveku.
Jer učenici njegovi bijahu otišli u grad da kupe jela. Gospod je, dakle, bio ne samo umoran i žedan nego i gladan, kao i učenici Njegovi. Još jedan dokaz Njegove istinske čovečanske prirode i Njegovog mudrog uzdržavanja od čuda tamo gde čudo ne donosi opšte koristi u delu spasenja. Jevanđelist pominje odsustvo učenika, da bi objasnio, zašto je Gospod iskao vode od žene. Jer da su bili učenici tu, oni bi zahvatili vodu, i žena bi ostala nespomenuta. Svakako je Proviđenje htelo, da se ovakva prilika stvori; radi pouke naše, da i mi kad vidimo i svog neprijatelja u nevolji pomognemo ga. I kad je naš narod u neprijateljstvu sa susednim narodom, mi kao ljudi ne smemo prenesti to neprijateljstvo na svakog čoveka iz toga naroda, nego u danom slučaju dužni smo pomoći svakog potrebitog čoveka bez obzira pripada li on našem narodu ili ne.
Reče mu žena Samarjanka: kako ti, Jevrejin budući, možeš iskati od mene, žene Samarjanke, da piješ? Jer se Jevreji ne mešaju sa Samarjanima. Ova Samarjanka stajala je na opštem gledištu onoga vremena, da jedan čovek treba da mrzi ne samo neprijateljski narod nego i svakog pojedinca iz toga naroda. U priči o milostivom Samarjaninu Gospod je istakao mržnju Jevreja prema Samarjanima, a sada pri ovom događaju pak očituje se mržnja Samarjana prema Jevrejima. Da bi se razbili zidovi mržnje između naroda i naroda, potrebno je najpre razbiti zidove mržnje između čoveka i čoveka. To je jedini razumni metod lečenja roda čovečijeg od teške bolesti uzajamne mržnje.
Odgovori Isus i reče joj: Kad bi ti znala dar Božji, i ko je taj koji ti govori: daj mi da pijem, ti bi iskala u njega i on bi ti dao vodu živu. Dar Božji može se razumeti u materijalnom i duhovnom smislu. U materijalnom smislu pod darom Božjim treba razumeti sve što je Bog po dobroti Svojoj stvorio i dao čoveku na korist i upotrebu. Kad bi ti, ženo, znala, da ta voda nije ni Samarjanska ni Jevrejska no Božja; i da tu vodu Bog pri stvaranju nije odredio za Samarjane ili za Jevreje nego za ljude, ti bi sa strahom zahvatila od te vode, kao Božjeg dara, i napojila žedna čoveka – još sa većim strahom – kao stvora Božjeg. Jer sav ovaj svet je Božji dar čoveku, a čovek opet dar Božji svetu. U duhovnom smislu pak pod darom Božjim treba razumeti samo Gospoda Hrista. Darovavši sav ovaj vidljivi svet čoveku, čovekoljubivi Gospod daruje i Sebe samoga. Kad bi ti, ženo, znala, kakav je dragoceni dar poslao Bog i Jevrejima i Samarjanima i svima ostalim narodima, bez izuzetka, ti bi uzdrhtala dušom, ti bi zaplakala od radosti, ti bi zanemela od čuda, i ne bi se usudila ni pomisliti na uzajamnu zlobu i mržnju između Jevreja i Samarjana. Pa još kad bi tebi bila otkrivena sva unutrašnja tajna Onoga koji s tobom govori i koga ti ceniš po telu kao obična čoveka a po odelu i jeziku kao Jevrejina, ti bi iskala u njega, i on bi ti dao vodu živu. Pod vodom živom Gospod razume blagodatnu i životvornu silu Duha Svetoga, koju je On obećao vernicima. Ko u mene veruje, iz njegova tela potećiće reke žive vode. (A ovo reče za duha kojega posle primiše oni koji veruju) (Jov. 7, 38-39). Ne poimajući ništa od svega ovoga žena mu odvrati:
Gospode, ni zahvatiti nemaš čim a studenac je dubok; od kuda ćeš dakle imati vodu živu? Eda li si ti veći od oca našega Jakova, koji nam dade ovaj studenac, i on iz njega pijaše i sinovi njegovi i stoka njegova? Sluge nemaš, suda nemaš, a studenac je dubok, kako ćeš zahvatiti vodu živu? Prerušeni Gospod činio se ženi običnim bespomoćnim čovekom. Vodom živom, i onda kao i danas, nazivala se voda izvorska, nasuprot kišnici, sabranoj u bunarima i cisternama. No živom vodom nazivala se i voda u bunarima, ako je izvorska, i to samo na dnu bunara, gde izbija ključ vode, kojom se puni bunar. Prvo, dakle, žena pomišlja na dno bunara, odakle voda ključa. No na mah joj dolazi i druga misao, koja je goni na pitanje: eda li si ti veći od oca našega Jakova? To jest: eda li ti možeš stvoriti drugi neki izvor vode, mimo ovoga? Praotac Jakov nije stvorio ovaj studenac nego ga je samo ozidao i ogradio. Ako bi ti mogao stvoriti neku izvorsku, tekuću vodu, koja bi sva bila živa, onda bi ti bio veći od praoca Jakova. Eda li si ti veći od njega? Ovaj Jakovljev bunar tako je obilan, da i on pijaše iz njega, i sinovi njegovi i stoka njegova, pa i mi svi iz ove okoline i svi putnici i namernici, i to kroz toliko stoleća. I voda u bunaru nikad ne presušuje. Eda li ti možeš još nešto veće učiniti?
U ovim rečima žene Samarjanke izražava se s jedne strane ponositost praocem Jakovom a s druge strane više nego sumnja, gotovo podsmeh Gospodu Isusu. Ne onako grubi i javni podsmeh kao pri vaskrsenju kćeri Jairove – i podsmevahu mu se (Mat. 9, 24) – ali ipak posredni i vešto prikriveni podsmeh. No Gospod, koji je bio rešen da izvlači ljude iz gliba grehovnoga, rešen je bio i da otrpi svaki podsmeh i od demona i od ljudi. On ne kara, dakle, ženu zbog ove žaoke podsmeha, nego produžuje da spasava njenu dušu.
Odgovori Isus i reče joj: svako ko pije od ove vode opet će ožedneti; a koji pije od vode što ću mu ja dati neće ožedneti do veka; no voda što ću mu ja dati biće u njemu izvor vode, koja teče u život večni. Gospod ne odgovori ženi na njeno pitanje, kako je ona očekivala. On neće da njoj govori o Svome prevashodstvu nad Jakovom. On uviđa odakle dolazi nesporazum između njega i žene, što žena ne uviđa. Nesporazum, naime, dolazi od tuda što On govori o piću duhovnom i životvornom, dok žena, naučena da misli samo po čulnom zemaljskom razumu, drži u pameti vodu vidljivu, određenu od Boga da trenutno gasi telesnu žeđ. Živa voda, o kojoj Gospod govori, Jeste životvorna božanska blagodat, koja hrani i poji dušu, uvodeći je tako u večni život još ovde na zemlji. Ta životvorna blagodat, kada uđe u dostojna čoveka, otvara u njemu nepresušni izvor života, radosti i sile.
Reče mu žena: Gospode, daj mi te vode da ne žednim niti da dolazim ovamo na vodu. Žena još uvek ostaje pri svome poimanju misleći uvek još o vodi izvorskoj, zemaljskoj. U najbolju ruku ona je mogla pomisliti o Hristu kao nekom volšebniku, koji nekim vračarijama može učiniti neko čudo. Da bi razbio te lude misli ženine, Gospod iznenadno okreće razgovor na sasvim drugi predmet.
Reče joj Isus: idi zovni muža svojega, i dođi ovamo. Odgovori žena i reče mu: nemam muža. Reče joj Isus: dobro si kazala: nemaš muža; jer si pet muževa imala, i sad koga imaš nije ti muž; to si pravo kazala. Da bi, dakle, naučio ženu da misli duhovno a ne telesno, Gospod nalazi za mudro ne da učini neko čudo pred ženom nego da se pokaže kao tajnovidac i prorok, što ima isto onako veliko dejstvo kao i čudotvorstvo. Idi zovni muža svojega! Gospod zna da ona nema muža, no hoće da čuje njen odgovor, pripremajući joj neočekivano zaprepašćenje Svojim sveznanjem i proviđanjem. Pet si muževa imala – to je bilo dovoljno iznenađenja za ženu, no kad je još čula i jednu svoju prestupnu tajnu, koju je ona htela skriti, naime: i sad koga imaš nije ti muž – to je moralo na nju dejstvovati kao neočekivani grom.
No ne ukorevaj ženu Samarjanku dušo hrišćanska, ne ukorevaj, nego se zapitaj: ko je tvoj muž? I da nisi i ti imala već pet muževa? I da tvoj sadašnji muž nije nezakoniti? Duša je crkva, a glava je crkvi Hristos Gospod; drugim rečima: muž je duši hrišćanskoj sam Gospod. ako si se držala samo ovoga čulnoga sveta, venčavajući se sa njim i bludeći sa njim kroz svojih pet čula, onda si ti, dušo, u istini u istom onom grešnom i nezavidnom položaju, u kome se nalazila žena Samarjanka. Ako si se razočarala u svojim čulima, u čulnim uživanjima, ti si, istina, prezrela svoja čula, i od njih se razvenčala, tako da su ona postala kao pet umrlih muževa; no ostala si ipak da životariš sa šestim nezakonitim mužem, naslednikom onih pet: to je tvoj čulni razum; to je sva ona laž i gnusoba, koju su u tebe, kao u smetlište, vremenom nagomilala tvoja čula. Jer gle, ništa u tebi nema do predstave o onome i uspomene na ono što si sa svojih pet čula, kao sa pet muževa, iskusila i preživela. Razgovor izmeću Gospoda i Samarjanke, to je razgovor izmeću Boga, koji je veran, i duše, koja je neverna. Taj razgovor se i tebe tiče. To je razgovor nebesnog Ženika sa Svojom nevestom, dušom ljudskom. Zar ne uviđaš, da je baš zato Gospod Isus i poveo razgovor sa Samarjankom o njenom mužu? On je mogao povesti i drugačiji razgovor sa ženom, i na drugi način isto tako pokazati se pred njom tajnovidac i prorok. On je mogao otkriti i druge njene tajne, ili ma kakve tajne njenih roditelja, ili ma kakve tajne njenih suseda u Siharu, znanje kojih isto bi tako iznenadilo i zaprepastilo ženu. No On je namerno poveo razgovor o mužu, pošto se ovaj razgovor i na tebe odnosi, dušo hrišćanska, i na tebe i na sve duše, koje je Bog od početka stvorio i koje će do kraja stvarati. Pitanje o mužu tvome, dušo, najvažnije je pitanje za tebe, najvažnije i najsudbonosnije. S kim si venčana, onoga si i žena. Ako si venčana sa svetom, sa svetom ćeš i propasti. Ako si venčana sa grehom, sa grehom ćeš i umreti. Ako si venčana sa demonom, sa demonom ćeš i u večnosti prebivati. U svakom tom slučaju ti se pojiš danonoćno vodom, od koje se sve više žedni. Samo ako priznaš Hrista Gospoda, kao svoga zakonitog ženika, i ako se verom i ljubavlju venčaš s Njim, ti se onda pojiš živom vodom, od koje se ne žedni, i kojom se plovi u carstvo nebesno i život večni.
Reče mu žena: Gospode, vidim da si ti prorok. Oci naši klanjahu se (Bogu) na ovoj gori, a vi kažete, da je u Jerusalimu mesto, gde se treba klanjati. Reče joj Isus: ženo, veruj mi da ide vreme kada se nećete klanjati ocu ni na ovoj gori ni u Jerusalimu. Vi ne znate kome se klanjate, a mi znamo kome se klanjamo; jer je spasenje od Jevreja. Gospod je namerno ciljao, da potrese duhovne strune u duši Samarjanke. Pogađanjem njene prošlosti On je to uspeo. U ženi, u kojoj je dotle dejstvovao samo čulni, zemaljski razum, najedanput se počeo buditi njen duhovni razum, dotle uspavani narkozom čulnog razuma. Ona prvo priznaje Hrista za proroka. Za početak i toliko je dosta. I odmah potom njeno interesovanje za duhovne stvari počinje naglo rasti. Ona postavlja Gospodu Jedno pitanje, sasvim savremeno u njene dane. Prepirke o mestu poklonjenja Bogu bile su stalne prepirke između Samarjana i Jevreja. Šta je Bogu ugodnije: da Mu se ljudi klanjaju na gori Samarijskoj ili u Jerusalimu? Ko je pravi poklonik i pravi bogomoljac: Onaj ko Mu se klanja i moli ovde ili onaj ko Mu se klanja i moli onde? Oci naši klanjahu Mu se na ovoj gori. Žena ne kaže: mi nego oci naši, da bi time kao dala veću važnost onoj gori, i jače opravdala savremene joj Samarjane kao da hoće da kaže: nismo mi izabrali ovu goru za poklonjenje Bogu nego oci naši, koji su bili veći i bliži Bogu od nas. I sada, kao i ranije, Gospod ne odgovara ženi na njeno pitanje, ni da ni ne. On produžuje da budi i uzvisuje njenu dušu sve više i više. Ženo, veruj mi. Veruj Meni, a ne veruj ni onima koji ti govore o poklonjenju na ovoj gori niti onima koji ti govore o poklonjenju u Jerusalimu. Ide vreme, ženo, kada se nećete klanjati Ocu ni na ovoj gori ni u Jerusalimu. Gospod naročito upotrebljuje reč Otac mesto Bog ili bogovi (Samarjani su se klanjali i Bogu i bogovima), da bi time dao na znanje ženi, da će se novim poimanjem Boga, kao Oca, doći i novo poklonjenje. Poklonjenje Ocu neće zavisiti od mesta, zbog čega će se sasvim uprazniti obe isključivosti, i samarjanska i jevrejska. Gospod ovim prorokuje ono što se zbog Njegovog dolaska u svet uskoro i zbilo. No i ako On izjednačuje po vrednosti obe isključivosti, i prorokuje poništenje obojih, ipak On daje izvesnu nadmoć Jevrejima nad Samarjanima u bogopoznanju. Vi ne znate kome se klanjate, a mi znamo kome se klanjamo. Gospod vidi, da žena Njega smatra za Jevrejina, pa shodno njenom ubeđenju On govori, ubrajajući i Sebe u Jevreje, i ne hoteći da o toj za Njega beznačajnoj stvari vodi razgovor sa njom. Vi Samarjani ne znate kome se klanjate jer vi se klanjate mnogim bogovima, mnogim idolima; vi obožavate tobož Boga Avramova i Jakovljeva, a pored toga prinosite žrtve i bezbrojnim idolima asirskim i vavilonskim. Jevreji bar znaju za jednog Boga, ma da Mu i oni služe, slično vama, kamenim srcem, pomračenim umom i mrtvim običajima. Ipak, spasenje je od Jevreja; to jest: Mesija će se roditi među Jevrejima, i kroz Njega će doći spasenje svemu svetu. Tako je obećano praocima, tako je prorokovano prorocima, tako je pripremano Promislom Božjim, i – tako se i zbiva.
Ali ide vreme, i već je nastalo, kada će se pravi poklonici poklanjati ocu duhom i istinom, jer otac ište takvih poklonika sebi. Bog je duh, i koji mu se poklanjaju, duhom i istinom treba da se poklanjaju. Poklonjenje Bogu u Samariji je lažno, jer Samarjani ne znaju kome se klanjaju. Poklonjenje pak u Jerusalimu jeste samo slika i sen pravoga poklonjenja Bogu, sen dobara koja će doći (Jevr. 10, 1). I laž i sen će iščeznuti uskoro, i pravo poklonjenje Bogu zacariće se. Rodilo se Sunce novoga dana, i novi dan sve više raste razgoneći tamu i seni. Ide puno vreme, a sad je tek njegovo jutro. Kad potpuno ovlada svetlost novoga dana, ljudi će poznati Boga kao Oca, i tada će Mu se poklanjati kao sinovi a ne kao robovi, to jest ne će Mu se poklanjati mrtvim slovima i mrtvim žrtvama nego duhom i istinom, dušom i telom, verom i delima, mudrošću i ljubavlju. Ceo čovek klanja će se celom Bogu. Sastavljen od duše i tela, čovek će i jedno i drugo posvetiti Bogu, i jednim i drugim služiti Bogu. Pravi poklonici neće se klanjati tvarima no Tvorcu, niti zlim demonima pod imenom bogova nego jedinom svemilostivom Ocu svetlosti i istine. Takvih poklonika ište Sebi Otac nebesni. Bog je duh, a ne telo, ne kip, ne mrtvo slovo, ne ovo ili ono mesto. Zato oni koji Mu se klanjaju treba da Mu se klanjaju duhom, duhom i istinom. Opšteći sa smrtnim svetom oko sebe čovek se predstavlja svojom smrtnošću pred smrtnima; no opšteći s Bogom besmrtnim, čovek mora izaći pred Besmrtnoga sa onim što je besmrtno u njemu. Kao što veli apostol: ne tražim što je vaše nego vas (II Kor. 12, 14). Stari svet je služio Bogu zakonskim formalnostima, i prinosio je jarce i ovnove Bogu na žrtvu, i praznovao je subotu, i tačno vršio propisana umivanja i čišćenja, ali je bio zaboravio milosrđe i ljubav. Čitao je reči: žertva Bogu duh sokrušen, serdce sokrušeno i smireno (Ps. 50), čitao je te reči, ali niti ih je razumevao niti ispunjavao. Od sada će se služiti Bogu duhom i istinom, jer je sam Gospod sišao među ljude, da pokaže primer takve službe i takvog poklonjenja. Bogu je bio dodijao smrad jarčevske i ovnovske žrtve, koju su Mu prinosili ljudi mračna duha i kamena srca. Nekada to nije bio smrad nego blagouhani miris; i to onda kada su mu takvu žrtvu prinosili Noje, Avram, Isak, Jakov i Mojsej. Ali taj miris dolazio je ne od krvi i mesa životinjskog nego od bogobojažljivog duha i bogoljubivog srca vernih slugu Božjih. Docnije, kada se duh žrtvopronosača umrtvio a srce okamenilo, nije imalo šta da miriše pred Bogom, pošto Bog ne traži miris krvi i mesa nego miris duha i srca čovečjeg. I sav negdašnji miris sa žrtvenika pretvorio se u smrad pred Gospodom; sa svih žrtvenika, kako sa onih u Samariji, tako i sa onih u Jerusalimu. Na đubrište sveta, gde je carovala smrt i smrad, došao je živi Gospod, da poseje cveće duha i istine, koje će uništiti smrt i rasterati smrad, tako da će novi svet biti kao čista i ukrašena nevesta pred Bogom.
Reče mu žena: znam da će doći Mesija koji se zove Hristos; kad on dođe kazaće nam sve. Reče joj Isus: ja sam koji s tobom govorim. I tada dođoše učenici njegovi, i čuđahu se gde govoraše sa ženom, ali nijedan ne reče: šta išteš? ili šta govoriš s njom? A žena ostavi svoje sudove i otide… Kakva čudna drama! Kakva brza smena scena i događaja! Samo Gospod stoji u sredini svega nepomičan kao večnost. Izazvana duhovnim rečima Gospoda Isusa, žena najedanput pomišlja o obećanom Mesiji, koga su Samarjani očekivali onako isto kao i Jevreji. Kad on dođe kazaće nam sve, govori žena. Za nju, kao i za sve ostale Mesija je nešto daleko, nešto još dalje nego pramičak magle na dalekom horizontu. Na njeno zaprepašćenje Gospod_objavljuje, da je On očekivani Mesija – ja sam koji s tobom govorim. Zanemela od čuda, žena Mu ništa ne odgovara. U tome se vraćaju apostoli iz grada, i čude se, šta to njihov Učitelj ima da razgovara sa ženom neverničkom, Samarjankom. I oni zastaju nemi od čuda. Žena pak ne znajući šta više ni da pita ni da razgovara, ostavlja svoje sudove i beži natrag u svoj grad, da objavi ono što je saznala. Jedna ćutljiva scena, no rečitija od svih ljudskih reči! Međutim žena žurno hodeći stiže u grad i objavi svemu gradu o čudnom čoveku na bunaru Jakovljevu. Da nije to Hristos? Ona se ne usuđuje da kaže: to je Hristos, ma da je poznala Njegovu neobičnu duhovnu mudrost, nego kao u dvoumici pita: Da nije to Hristos? kao da hoće da kaže: ja sam ženska strana, i ne mogu da prosudim no vi ste ljudi, rasudniji i obazriviji od mene, vi, dakle, hodite da vidite. Ovim žena projavljuje prirodnu žensku skromnost, jednu dobrodetelj, koja se kod žena nikad ne može dovoljno nahvaliti. Koliko čudnom vešću toliko i svojom skromnošću žena beše uzbudila sve građane Sihara, koji iziđoše, dakle, iz grada i pođoše k Njemu.
U tome beše se zapodeo razgovor izmeću Učitelja i Njegovih učenika. A učenici njegovi moljahu ga, međutim, govoreći: Ravi, jedi. Jer oni bejahu kupili jela u gradu i doneli Njemu da jede. Nesumnjivo, da je On bio gladan; no mesto da uzme jelo i jede, On nastavlja Svoju božansku misiju, radi koje je i došao u svet, ne obzirući se na telesnu glad. Trenutak je bio vrlo važan, i On ga nije hteo upustiti. On nije hteo interes duha dati za čanak sočiva. Zato i odgovara učenicima: ja imam jelo da jedem, za koje vi ne znate. Tada učenici govorahu među sobom: već ako ko donese da jede. On govori o duhovnoj hrani, a učenici o telesnoj. Ponavlja se gotovo ista scena, kao i malo pre sa ženom, kad je On govorio o duhovnoj vodi a žena o vodi bunarskoj. Tako i sada: On govori o hrani duhovnoj, koju kad čovek jede nikad više ne gladni, a učenici misle na hranu telesnu.
Reče im Isus: jelo je moje da izvršim volju onoga koji me je poslao, i da svršim njegovo delo. Volja Oca volja je i Sina, kao što je i bitnost Oca bitnost i Sina. Zašto onda Gospod Isus govori o volji Očevoj a ne o Svojoj, i o delu Očevom a ne o Svome? No nije li svejedno: govorio On o volji Očevoj ili Svojoj, i o delu Očevom ili Svome? Nije li to jedna ista volja? I nije li to jedno isto delo? Jeste, vaistinu jeste; no On imenuje volju, kojom se rukovodi, voljom Očevom, i delo, koje vrši, delom Očevim, radi nas samih – da bi nas, neposlušne i pogorđene, naučio poslušnosti i smirenju. No pogledajte, koliko je Njemu mila i draga volja Očeva – da je On ne naziva Svojom dužnošću nego Svojom hranom! Jelo je moje da izvršim volju Očevu. O, kako božanstven primer i kako nezlobiv ukor svima nama, koji svaki dan govorimo o svojoj dužnosti kao o nekom bremenu! Vaistinu, gledajući na Gospoda i Njegovo dragovoljno otpravljanje Svoje preteške dužnosti među ljudima, mora se s razlogom reći: niko na svetu ne može izvršiti svoju dužnost prema Bogu, ako mu ova nije postala prijatna kao svakodnevna hrana. To što Gospod Isus govori, da On izvršuje volju Očevu a ne Svoju – kao i na drugom mestu što veli: ne činim volju svoju nego volju oca (Jov. 6, 38) – ne pokazuje da je Sin manji od Oca, nego pokazuje preveliku ljubav Sina prema Ocu. Jer se kod istog jevanđelista veli, da Otac svagda sluša Sina: ja znadoh da me svagda slušaš (Jov. 11, 42). Dakle, savršenoj poslušnosti Sina odgovara savršena poslušnost Oca, kao što opet savršenoj poslušnosti Oca i Sina odgovara savršena poslušnost Duha Svetoga. A savršena poslušnost samo tamo vlada, gde vlada savršena ljubav. Otuda, izvršiti volju Očevu pravo je jelo za Sina; izvršiti volju Sina pravo je jelo za Oca; a izvršiti volju Oca ili Sina, pravo je jelo za Duha Svetoga.
Ne kažete li vi, produžuje Gospod, da su još četiri meseca pa će žetva prispeti? Eto velim vam: podignite oči svoje i vidite njive kako su već žute za žetvu. Malo čas im govori o jelu duhovnom, a sad im govori o žetvi duhovnoj. Blizina žetve duhovne opaža se kao i blizina žetve zemaljske. Kad klasje užuti, ili ubeli, svak zna, da je žetva blizu. Kad ljudi sami u gomili prilaze Hristu, nije li jasno, da je prispela žetva duhovna? Samarjani čuvši od žene za Hrista, ne rekoše joj da je poludela, nego odmah ostaviše sve svoje poslove i u gomili pođoše k Njemu. Podignite oči svoje i vidite tu gomilu ljudi što žuri k nama! To je njiva Božja. To je sazreo usev, koji samo očekuje žeteoce. Zaista, žetva je velika a poslenika malo (Lk. 10, 2). Vi ste ti poslenici, vi ste žeteoci na njivi Božjoj. Zašto Me nudite telesnim, propadljivim jelom, na dogledu tako divne i tako obilate žetve? Ne zaboravlja li dobar domaćin i ručak i večeru kad nahranjen radošću gleda takvu žetvu pred sobom, i kad sav uzbuđen i Bogu blagodaran hita, da je što brže požnje i u žitnice sabere, pre nego što bi bura nastupila i usev upropastila? Ne budite, dakle, ni vi suviše zabrinuti za telesnu hranu ni za sebe niti za Mene, nego žurite na žetvu, da vam nagrada ne bi propala, jer i koji žnje prima platu, i sabira plod za život večni, da se raduju zajedno i koji sije i koji žnje. Jer je u tom istinita izreka: da je drugi koji sije a drugi koji žnje. Ja vas poslah da žnjete gde se vi ne trudiste; drugi se trudiše, a vi u posao njihov uđoste. Na prostranoj njivi Božjoj jedni isti poslenici ne stižu, zbog kratkoće veka ljudskog, i da poseju i da požnju. Jedni seju i umiru ne dočekavši da vide plod svoga truda; drugi se rađaju onda, kada je posejano seme uzraslo i za žetvu užutelo; i tako ovi postaju žeteoci i sabirači plodova, koje nisu posejali. Njiva Božja seje se još od početka života na zemlji, i sejači su bili praoci i bogougodnici, proroci i pravednici, naročito proroci. Sejali su a nisu videli usev uzrastao i uzreo. Svi oni verom živeše i u veri pomreše, ne videvši obećani plod za života svoga, nego ga videše izdaleka (Jevr. 11, 13) duhovnim očima svojim. I sam Gospod Isus rekao je jednom Svojim učenicima: mnogi proroci i pravednici želeli su videti što vi vidite, i ne videše (Mat. 13, 17). Sejači nisu videli to što žeteoci vide, naime; plodove i žetvu. No i jedni i drugi primiće platu za svoj trud, jer su i jedni i drugi poslenici Božji na njivi Božjoj, da se tako raduju zajedno i koji sije i koji žnje. Time Gospod pohvaljuje trud proroka i pravednika starozavetnih, i time obodrava apostole na žetveni trud. Kao da hoće da kaže: oni podneše veći trud nego vi; jer zaista teže je biti sejač i ne videti ploda na njivi, nego biti žetelac uzreloga žita. Vi u posao njihov uđoste. Oni kao nadničari i sluge trudiše se i pomreše, ne videvši Domaćina živa u sredini svojoj; a vi imate Domaćina u sredini svojoj, i radite ne kao nadničari i sluge nego kao sinovi, – upravo Domaćin sam radi, a vi samo sarađujete. Radujte se, dakle, i s radošću žurite da žanjete uzrelo žito.
I iz grada onoga mnogi od Samarjana verovaše u njega za besedu žene koja svedočaše: kaza mi sve što sam učinila. Vidite, kako je usev uzreo! Vidite, kako je žetva velika! Žedna zemlja brzo je upila vodu. Mnogi Samarjani poverovaše u Hrista i pre nego Ga videše, na samu reč ženinu. Ona nije činila čuda, ona nije bila apostol; naprotiv, ona je bila jedna grešna žena, pa ipak njena reč donela je žetvu mnogu među ovim neznabošcima. Kakav sram i stid za bogoizbrane Jevreje, koji i pored tolikih moćnih čuda Hristovih meću njima, i pored tolikih moćnih reči iz usta Njegovih u uši njihove, ostaše gluvi i slepi, nepokajani i okamenjeni! Svake pohvale pak dostojna je ova žena Samarjanka, koja ne prećuta blagovest, što ču od Gospoda, nego požuri, da je i drugima objavi. Ona je slična onoj ženi, koja nađe izgubljeni dinar, i našavši sazva drugarice svoje i susede i reče: radujte se sa mnom, ja nađoh dinar izgubljeni (Lk. 15, 9)!
A kada dođoše Samarjani k Njemu, moljahu ga da bi ostao kod njih; i osta onde dva dana. I mnogo ih više verova za njegovu besedu. Dok su Nazarećani hteli da gurnu Gospoda s brda u propast za njegovu besedu, i dok su ga Gadarinci molili, da ih ostavi i ide od njih, dotle ovi Samarjani moljahu ga da bi ostao kod njih. Gospod je uslišio molbu njihovu, i ostao je kod njih dva dana. I žetva je bila preobilna, jer pored onih, koji poverovaše u nj zbog ženine besede, još mnogo više njih poverova Ga zbog besede iz Njegovih prečistih usta.
A ženi govorahu: sad ne verujemo više za tvoju besedu, jer sami čusmo, i poznasmo, da je ovaj zaista spas svetu, Hristos. Šta je Gospod u toku ta dva dana govorio duhovno žednim i gladnim ljudima, ne zna se, jer je sve to ostalo nezapisano. No da je govor Njegov bio voda živa, od koje se više ne žedni, i hleb života, od koga se više ne gladni, o tome sumnje nema. To se vidi prvo po velikoj množini onih koji poverovaše u Gospoda, a drugo po njihovom pravilnom ispovedanju vere u Njega. Ovaj je zaista spas svetu, Hristos. Pored mnogih bogova, u koje su verovali Samarjani, oni su verovali donekle i u Boga Izrailjeva. A u Boga Izrailjeva verovali su ne zato što su Ga poznavali nego iz poštovanja prema Izrailju, tj. Jakovu, koji je negde živeo u njihovoj sredini. Gle, i žena Samarjanka govori o ocu našem Jakovu! Nesumnjivo, da su Samarjani čuli i za proročanstvo, vezano za ime Jakovljevo, naime za zvezdu, koja će zasijati od Jakova. Kada je jednom Valak, car moavski, ratovao sa narodom Izrailjevim, pozove on Valaama, jednoga gatara, da mu proreče pobedu nad Izrailjem, da bi tako ohrabrio svoju vojsku. Valak obeća Valaamu velike darove za njegovu uslugu, i Valaam zaista dođe u logor Valakov. No kad je hteo gatati i proricati Valaku ono što je Valakovo srce želelo, najednaput duh Božji dođe na nj, i on otpočne proricati ne ono što je on hteo nego ono što je Bog hteo, govoreći: kako su lepi šatori tvoji, Jakove, i kolibe tvoje, Izrailju! Kad je Valak čuo te reči, on počne koreti Valaama, ali ovaj se ne uboja, nego produži: kaže Valaam sin Veorov, kaže čovek kome su otvorene oči: vidim Ga, ali ne sad; gledam Ga, ali ne izbliza; zasijaće zvezda iz Jakova i ustaće palica iz Izrailja (IV Mojs. 24). I evo pojavio se Onaj, koga je Valaam gledao izdaleka. Zasijala se Zvezda od Jakova, sjajnija od sunca i lepša od najlepšega sna. I videše Samarjani i obradovaše se. Videše i poverovaše. Napiše se besmrtnoga pića i oživeše životom večnim.
No nije Hristos Spasitelj delio živu vodu samo Samarjanima i Jevrejima. On ju je delio i deli i danas svima i svakome, ko se u pustinji ovoga života oseća duhovno žedan. Jednom prilikom stajaše Gospod Isus u Jerusalimu i vikaše govoreći: ko je žedan neka priđe k meni i pije (Jov. 7, 37). Čujete li, kako se kaže: vikaše? Dobri Pastir ne šapće nego viče svoje stado na pojilo. Čovekoljubivi Vožd stoji u usijanoj pustinji ovoga sveta i viče sve putnike od žeđi malaksale. Blago onom, ko čuje glas Njegov i priđe Mu sa verom! Neće ga On raspitivati ni za jezik ni za narodnost, ni za starost ni za bogatstvo, nego će mu dati vode žive, koja krepi i podmlađuje, obnavlja i preporađa, oživotvorava i usinovljava, izvodi iz peći ognjene ovoga sveta i uvodi u Vrt Rajski. O, božansko piće, kako si čudotvorno! O, slatki Spasitelju, prohladni studenče, kako si prozračan, obilat i životvoran! O, Duše Sveti Utešitelju, privuci Gospodu Isusu sve one, čija duša čezne za besmrtnim životom, i koji u žeđi svojoj vapiju: žedna je duša moja Boga, Boga živoga! Gospodu Isusu neka je slava i hvala, sa Ocem i Duhom Svetim – Trojici jednobitnoj i nerazdelnoj, sada i navek, kroza sve vreme i svu večnost. Amin.
 
 

 
 

Ključne reči:

6 komentar(a)

  1. Ovo na opomenu svima, koji podništavaju žene, zovu ih „slabima“ i drugim nepodobnim imenima. Kakve heroine u tako teškim i opasnim vremenima!

  2. Milijana Eraković

    Skupo smo plaćeni , od Kosova do Krfa , pa nadalje kroz dvadeseti vijek , da bismo bili jeftino prodati.
    Ove riječi su skrivane , kao i sve riječi svetog Vladike , tokom cijelog tog dvadesetog vijeka, neka Bog da da nam osvjetljavaju put u ovom.

  3. Pomaže Bog! Tumačenje Svetog Jevanđelja za 28.-u nedelju posle Duhova ne može da se pronađe. Molimo vas da nam olakšate i učinite dostupnim stranice gde bismo mogli da nađemo navedeno tumačenje. Hvala.

  4. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: BESEDA NA VELIKI ČETVRTAK – Manastir Vavedenje

  5. Pingback: Sveti Vladika Nikolaj Velimirović: NAVEČERJE VASKRSA – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *